SRPSKO POSLANSTVO U PARIZU KRAJEM 19. I POČETKOM 20. VEKA

SRPSKO POSLANSTVO U PARIZU KRAJEM 19. I POČETKOM 20. VEKA

Autor: dr Aleksandra Kolaković

Krajem 19. i početkom 20. veka jedno od ključnih središta delovanja srpske diplomatije uz Carigrad, Beč i Petrograd jeste Pariz. Za srpske diplomatske akcije s kraja 19. veka Pariz nije imao isti značaj kao i drugi napred pomenuti gradovi, ali je kao središte školovanja srpskih blagodejanaca i mesto političkih, ekonomskih i kulturnih događaja postepeno postao centralno mesto srpske diplomatsko-propagandne akcije. Kada je 1895. godine vlada Stojana Novakovića započela promenu spoljnopolitičke orijentacije Srbije, uporedo sa pojačanim delovanjem srpske diplomatije, planirano je i uvećanje uticaja na javno mnjenje u Parizu i Francuskoj. Jednim delom idealistički obojen stav srpske elite o značaju zvaničnog stupanja na snagu Rusko-francuskog sporazuma 1894. godine za rešavanje srpskog pitanja, postepeno je uključivao Francusku u velike planove nosilaca srpske politike. Srpski intelektualci školovani u Francuskoj i oni sa kontaktima i vezama u Parizu, preuzeli su odgovorne položaje u diplomatskoj službi Srbije, što se odrazilo na dalje puteve delovanja srpske diplomatije.

Izgrađivanje razgranate diplomatske saradnje sa Francuskom započelo je u periodu od 1894. do 1895. godine, kada se na mestu srpskog poslanika u Parizu nalazio  Milutin Garašanin, francuski đak i sin istaknutog srpskog državnika Ilije Garašanina. Nekadašnji đak Pariskog liceja, Polotehnike i Artiljerijske škole u Mecu Milutin Garašanin, pored svoje vezanosti za francusku kulturu i brojnih poznanstava u Parizu, bio je pogodan za mesto najvišeg srpskog diplomatskog predstavnika u Francuskoj i zbog svojih širokih interesovanja za privredu i proizvodnju. Uz ugled i poverenje koji je prezime Garašanin imalo u krugovima visoke francuske politike, Srbija je mogla računati na ekonomsko, a postepeno i političko približavanje Francuskoj. Odmah po stupanju na dužnost, Garašanin je obišao veći deo Francuske, a najduže se zadržao na njenom jugu, gde je u razgovoru sa većim brojem poslovnih ljudi razgovarao o mogućnostima da se unapredi srpska trgovina sa Francuskom. Garašanin u opširnom Izveštaju poslatom Ministarstvu Narodne Privrede od 3. septembra 1895. godine pored obaveštenja o pijacama u Marselju, Avinjonu, Lionu i Parizu, njihovim karakteristikama, ponudi, potražnji i cenama proizvoda, a posebno o trgovini svinjama, na nov način ukazuje na trgovačke interese Srbije u Francuskoj. Promet svinjama i rogatom marvom (goveda i ovce) bio je predmet većine razgovora jer Francuska nije imala dovoljno veliki stočni fond u odnosu na svoje potrebe i od trgovine stokom se očekivao profit. Garašanin je pisao i da zabrana trgovine stokom sa zemljama Balkana predstavlja „pitanje sanitarno“, da kako te bolesti nema u Srbiji „svi misle, da će biti vrlo laka stvar tu zabranu za Srbiju dići, naročito pri ovoj domaćoj oskudici njihovoj“ i stoga predlaže „da ne bi bilo neumesno nešto u ovome pravcu pokušati kod francuske vlade“.

Postojalo je interesovanje i za srpsku konoplju i srpsko rudno bogastvo, stoga Garašanin predlaže da se u srpski konzulat u Marselju pošalje „nekoliko primeraka kudelje i izrađenih konopaca kao i njihove cene“ i predlaže da se ispiše na francuskom jeziku „tačan opis poznatih ruda i rudokopa u nas, sa naznačenjem bogastva njihova, sa hemijskom analizom i sa cenom radne snage“ i da se to pošalje uz primere minerala. Ekonomski kontakti sa Francuskom, uzimanje zajma, instaliranje francuskog kapitala u Srbiji i proširivanje saradnje na slanje i usavršavanje srpskih stručnjaka različitih profila u Pariz, činili su da srpsko Poslanstvo u Parizu krajem 19. veka obavlja veoma živu aktivnost. Iako je Milutinu Garašaninu osporavan državnički talenat, svojim aktivnostima u Francuskoj ostavlja utisak sposobnog i vrednog diplomate. Ličnost i brojne aktivnosti koje je Milutin Garašanin preduzimao kao srpski poslanik u Francuskoj, oblikovale su začetak novog pravca francusko-srpskih ekonomskih veza.

Nakon smrti Milutina Garašanina 1898. godine, srpski poslanik u Parizu postao je Dragomir Rajović, nekadašnji državni savetnik i blagodejanac. U navedenom periodu odnosi sa Francuskom, kao i sa Rusijom, njenom saveznicom, usled austrofilske politike poslednjih Obrenovića nisu bili na zadovoljavajućem nivou. U oktobru 1898. godine Francuska je srdačno pozdravila predlog da Dragomir Rajović postane poslanik Srbije u Parizu. U izveštaju francuske diplomatije Rajović je opisan kao bogat i „svetski čovek“, koji govori francuski „kao maternji jezik“, te da je udovac s tri udate kćeri, od kojih se jedna školovala u Lionu. Francuske diplomate su u Rajovićevom odličnom poznavanju francuskog i izboru Liona za mesto školovanja njegove kćeri pronalazile dokaze frankofilstva srpskog poslanika. Ovo je bilo od značaja za njegov položaj u diplomatskim krugovima Pariza. Ipak, po dolasku u Pariz Rajović se susreo sa problemom neprijateljskog držanja francuske štampe prema kralju Milanu. Kada je u Srbiji posle atentata na kralja Milana 1899. godine, istrage i progona, francusku štampu zahvatio talas osude srpskih vlasti, Rajović je predložio da se ti napadi suzbiju suprotnim pisanjem u pojedinim listovima, kojima bi srpska vlada za tu uslugu davala novčanu pomoć. Za sumu od sto, odnosno četiri stotine dinara, angažovani su dnevni list Le Paris i mesečnik La Revue d’Europe. Nastojanja da se popravi slika kralja Milana i Srbije u francuskoj javnosti nisu imala uspeha. Smetnja ovom poduhvatu srpske diplomatije u Parizu krajem 19. veka bila je dinastija Obrenović i njena politika koja je preko kralja Milana bila vezana za Austrougarsku. Istovremeno, za afirmativan stav Srbije u francuskoj javnosti bile su potrebne dublje veze u francuskom društvu i ličnosti visokog ugleda sa preciznije definisanim ciljevima tokom svojih diplomatskih misija.

Već 1899. godine pojavile su se indicije u srpskoj štampi da bi na mesto opozvanog srpskog poslanika u Parizu mogao doći Stojan Novaković, čiji je sin bio na školovanju u Francuskoj. Početkom 1900. godine predsednik Vlade Vladan Đorđević poziva Novakovića u Niš. Namera kralja Aleksandra bila je da Novakovića iz Carigrada pošalje za Pariz. U februaru 1900. godine objavljen je ukaz o naimenovanju Stojana Novakovića za srpskog poslanika u Francuskoj i Belgiji. Akademik Mihailo Vojvodić istraživao je razloge zbog kojih je kralj Aleksandar odlučio da Stojana Novakovića imenuje za srpskog poslanika u Parizu, pre svega ako se ima u vidu da je Srbija povukla iz Carigrada jednog od najboljih poznavaoca prilika u Osmanskom carstvu. Jedan od mogućih razloga koje akademik Vojvodić navodi jeste upornost Stojana Novakovića u odbrani srpskog naroda i srpskih interesa u Osmanskom carstvu, što je rezultiralo i nezadovoljstvom sultana, zbog koga se srpski diplomata morao sklonio iz Carigrada. Novaković je bio i prvi srpski političar koji je u svojstvu predsednika vlade započeo politiku otklona Srbije od Austrougarske i političkog i ekonomskog približavanja Rusiji i Francuskoj. Na osnovu ugleda koji je Novaković uživao u struci moglo se očekivati i da prisustvo Novakovića u Francuskoj pomogne protežiranju srpskog pitanja.

Kao srpski političar i diplomata koji uživa poverenje Rusije, što je imalo značaja u francuskim bankarskim krugovima, Novaković je imao zadatak da u Parizu utiče na podizanje kursa srpskih državnih hartija kod Otomanske banke. Prilikom predaje akreditiva francuskom predsedniku Lubeu 12. aprila 1900. godine Novaković je govorio o mogućem višku srpskog budžeta u nameri da Francuze uveri u finansijsko jačanje Srbije. Prve sastanke u Parizu Stojan Novaković imao je sa bankarom Naviljom, koji je u Otomanskoj banci bilo odgovoran za finansijske poslove sa Srbijom. Navilj je u niskom kursu i nemogućnosti plasiranja novih hartija video uzrok što hartije srpskog zajma nisu imale kotu na pariskoj berzi. Problem su bili i promenljivo loši odnosi Srbije sa Rusijom, kao i nepoverenje francuskih finansijskih krugova da bi zajmovi bili iskorišćeni za naoružanje ili neke druge oblike priprema za rat. Prilikom pomenutih ekonomsko-finansijskih aktivnosti u Parizu, Novaković i pored svog intelekta, bogate erudicije i diplomatskih veština pokazuje visok stepen nesamostalnosti.

Na osnovu raspoloživih dokumenata, Novaković je imao potrebu za stalnim konsultacijama i uputstvima od predsednika Vlade Vladana Đorđevića i ministra finansija Vukašina Petrovića. Istovremeno, u vreme ovih pregovora došla je u potpunosti do izražaja činjenica da su finansijska pitanja čvrsto povezana sa političkim. Francuski bankar Navilj je u toku pregovora isticao kako se bankari pribojavaju političkih prilika u Srbiji. Stojan Novaković je i pored povremene neodlučnosti i teškoća u pregovorima uspeo da dogovori novi ciklus pregovora u vreme posete kralja Aleksandra Svetskoj izložbi u Parizu do kada je i postojeći zajam kod Otomanske banke ostao po dotadašnjim uslovima. Ovim Novakovićevim angažovanjem privremeno su prevaziđeni problemi zajma, ali nije doneto konačno rešenje. Nerešena finansijska pitanja unosila su sumnje i stvarala nepoverenje francuskih privrednih i političkih struktura što je opterećivalo francusko-srpske odnose. Za dalje oblikovanje službenih odnosa između Francuske i Srbije bilo je potrebno u potpunosti prevazići ove finansijske probleme.

Pored navedenog, Novaković se kao srpski poslanik u Francuskoj i Belgiji posvetio i drugim aktivnostima ekonomskog i političkog karaktera. Potraga za novim tržištima za srpsku privredu stavila je u fokus interesovanja srpskih diplomata i stanje francuskog i belgijskog tržišta. Novaković je jednim delom nastavio aktivnosti Milutina Garašanina i ispitivao mogućnosti za srpsku izvoznu trgovinu. Pad cene mesa na mađarskim pijacama, bio je presudan da Srbija pojača interesovanje za francusko tržište i zatraži odobrenje da u Marseju otvori izložbu domaće industrije i poljoprivrednih proizvoda. Novoosnovano Srpsko akcionarsko društvo za klanje i preradu stoke bilo je zainteresovano da sazna cene masti i usoljenog mesa u Francuskoj, zbog čega se Novaković obratio srpskim konzulima u Marseju i Bordou. Novakovićeva aktivnost u Belgiji jula 1900. godine prilikom predaje akreditiva belgijskom kralju Leopoldu II (Léopold II) bila je, pre svega, povezana sa unapređenjem trgovinskih veza dve zemlje. Poseta Anversu, trgovačkoj prestonici Belgije, u kojoj je Srbija imala počasnog konzula, imala je posebnu težinu. Novaković je zahtevao od srpskog konzula u Anversu da stupi u vezu sa ličnostima koje se bave trgovinskim poslovima. Povodom otvaranja parobrodske veze Anversa sa grčkim lukama, Novaković je prezentovao srpski projekat Timočke železnice, tj. veze Srbije i Jadrana. Železnica bi stvorila nove mogućnosti razvoja privredne saradnje Srbije sa Belgijom i Francuskom. Stoga nije slučajno da se u isto vreme Francuzi opet interesuju i za izgradnju železničke mreže u Srbiji.

Inače, Novaković je tokom svog boravka u Parizu započeo analizu uticaja tekstova u francukoj štampi o Srbiji i Srbima, kao i o vladarskoj porodici Obrenović na stvaranje slike o Srbiji i ostvarivanje ciljeva srpske politike. Ženidba kralja Aleksandra Obrenovića dvorskom damom Dragom Mašin u francuskoj štampi naišla je na snažan odjek. Srpske diplomate slale su izveštaje o pomenutoj aktuelnoj temi, prilažući uz njih i citate iz francuskih listova. Novaković je tokom svog boravka u Parizu pokušao da u francuskoj štampi plasira informacije od značaja za Srbiju i srpske interese. Francuska štampa početkom 20. veka nije bila naklonjena Srbiji, što je otvorilo pitanje kako ojačati srpski uticaj na francusku javnost. Novaković je predložio da se ukinu sva dotadašnja „ulaganja“ u francusku štampu, osim davanja dvanaest hiljada godišnje agenciji L‘Havas, kako bi u javnosti širila „povoljna“ saopštenja o Srbiji, a izbegavala „suviše neprijateljska“. Novakovićevo odlično poznavanje francuske publicistike i štampe, dakle, ukazalo je da Srbija mora da osmisli sistematsku i preciznu akciju propagandnog tipa, a ne da kao do tada značajne sume novca troši na neuticajne novine i novinare.

Svetska izložba u Parizu 1900. godine bila je prilika da se srpska kultura, tradicija i država predstave „porodici razvijenih evropskih naroda“. Pripreme za predstavljanje Srbije započele su još 1897. godine. Na organizovanje i prezentovanje Srbije te 1900. godine u Parizu, srpska Vlada, Ministarstvo inostranih poslova i srpske diplomate uložili su značajna sredstva. Srpski paviljon je na osnovu zamisli predstavnika srpske diplomatije i politike trebalo da sa centralnog mesta svetske manifestacije pošalje jasnu poruku da je Srbija država sa dugom istorijom i tradicijom sa kojom treba uspostaviti veći stepen saradnje. Paviljon Srbije u Parizu sagrađen je po projektima arhitekte Milana Kapetanovića, profesora nacrtne geometrije na Tehničkom fakultetu Velike škole u Beogradu. Kapetanoviću je u izradi Paviljona pomogao poznati francuski arhitekta Ambroaz Bodri (Ambroise Baudry). Ministarstvo inostranih dela, kao što su to činile i druge države učesnice izložbe šalje poslanstvu, tj. srpskom poslaniku i sekretaru na ime dodatka za sve mesece do kraja trajanja izložbe poseban dodatak na platu, što je i potvrda značaja svetske izložbe za srpsku državu. Na osnovu sačuvanih dokumenata srpskog Poslanstva u Parizu uočava se da su srpske diplomate redovno izveštavale i o detaljima izložbe, posetama stranih državnika i pisanju francuske štampe. Posebno su bili aktivni prilikom otvaranja izložbe, a kakav značaj je izložba imala za srpsku diplomatiju govori i podatak o zabrinutosti Stojana Novakovića da ne izostane sa svečanog otvaranja izložbe 14. aprila 1900. godine.

Paviljon Srbije, površine 500 m² sa pet kupola i monumentalnim ulazom, bio je smešten pored mosta Alma (Pont de l’Alma). Nameštanje izložbenih predmeta teklo je užurbano, kako bi se izložba otvorila kao što je planirano, jer je francuska vlada želela da predupredi „parnice“ koje bi nametnuli pojedini „zakupci ugovarači čiji su privatni interesi bili vezani za dan otvaranja izložbe“. Od pomenutog 14. aprila, kada je izložba, iako još uvek nepripremljena, bila svečano otvorena pa do njenog završetka 11. novembra 1900. godine (po novom kalendaru) srpsko poslanstvo je pratilo tok izložbe i posete srpskom paviljonu. U prostorijama Paviljona Srbije bili su izloženi industrijski predmeti, poljoprivredni eksponati, proizvodi narodne i domaće radinosti. Francuska štampa je nakon otvaranja pohvalno pisala o srpskom paviljonu, dok je Novaković svom kumu LJubomiru Kovačeviću pisao iz Pariza: „Naš paviljon je dosta dobar; začudili biste se da vidite Gračanicu pokraj Sene usred Pariza“.

Novaković je francuskom ministru Delkaseu izrazio želju da bi Srbija bila rada da francuski predsednik Emil Lube poseti srpski paviljon, što je i realizovano 14. juna, kada je predsednik došao u pratnji ministra privrede i drugih francuskih zvaničnika. Tom prilikom predsednika je dočekao komesar izložbe grof Kamondo (Comte de Camondo), srpski počasni konzul, koji je finansijski pomagao organizovanje i propagandne aktivnosti oko afirmisanja srpskog paviljona. Tamburaški orkestar Vila svirao je Marseljezu, srpsku državnu himnu i razne srpske melodije, dve piroćanke na razbojima tkale su čuvene pirotske ćilime, dok je visoka delegacija obilazila paviljon posebno pripremljen za tu priliku. Jedan od posebno značajnih eksponata bio je hidrointegrator Mihaila Petrovića Alasa, koji je nagrađen  bronzanom medaljom Svetske izložbe, a srpski izlagači dobili su ukupno 220 nagrada, od čega sedam Gran pria, 35 zlatnih i 53 srebrne medalje. Proizvodi i predmeti: žitarice, duvan, proizvodi Topolivnice u Kragujevcu, stilski nameštaj i tepisi prezentovali su trgovački, proizvodni i industrijski potencijal Srbije. Paviljon Srbije na Svetskoj izložbi uspešno je predstavio Srbiju francuskoj javnosti 1900. godine.

Nakon Novakovića na čelo srpskog poslanstva u Parizu dolazi finansijski stručnjak Mihailo Vujić. Pitanje zajma, uz druge tekuće poslove podstaknute Svetskom izložbom u Parizu, dočekale su Vujića po dolasku u Pariz. Srpska Vlada je već novembra 1900. godine tražila da se „Radi studija, koje se odnose na građenje zapadnih železnica u Srbiji“ Šarlu de Rikaru (Charles De Ricaris), rudarskom inženjeru iz Pariza, omogući da prouči geodetsku trijangulaciju Srbije, a „koju sadrže dve sveske koje su bile izložene na pariskoj izložbi“. Iako pomenute sveske nije bilo moguće uručiti rudarskom inženjeru, jer su već poslate ka Srbiji, svedočanstvo su da je srpski paviljon na pariskoj izložbi zainteresovao strane investitore za Srbiju. Glavni zadatak Mihaila Vujića u Parizu bio je rad na finansijskom vezivanju Srbije za Francusku u sklopu čega je bilo važno steći podršku francuske vlade da se dobiju koncesije za deo železnice preko osmanske teritorije. Do proleća 1901. godine angažovao se na pregovorima sa francuskim finansijerima i Otomanskom bankom kako bi se dobila kota na pariskoj berzi. Vujić je već postao i predsednik Vlade, kada je iz Pariza stigla vest o izlasku srpskih hartija na parisku berzu.

Srpsko Poslanstvo u Parizu, pored kontakata sa francuskim državnim i diplomatskim krugovima u cilju ostvarivanja srpskih političkih i ekonomskih interesa, obavljalo je i poslove koje je nametao svakodnevni život i prisustvo kolonije srpskih državljana u Francuskoj. Isplate stipendija srpskim studentima u Francuskoj, pružanje obaveštenja o njihovom školovanju i uspehu, posredovanje srpskog Poslanstva u Parizu prilikom upisa srpskih stipendista na francuske škole bile su delokrug rada srpskog diplomatskog predstavništva. Značajno je bilo posredovanje Poslanstva kada su se srpski građani suočavali sa problemima vezanim za život u Francuskoj. Saobraćajna nesreća srpskog oficira kapetana Borivoja Malenića „prilikom povratka sa preuzimanja stvari koje su mu stigle iz Srbije na Istočnu železničku stanicu“, jedan je od primera koji su zahtevali intervenciju Poslanstva u Parizu. Srpski lekar koji je tada živeo u Parizu i mason Sava Petrović prisustvovao je lečenju Malenića u bolnici Sveti Luj (Sent Louis) i savetovao da čim stanje pacijenta dozvoli, bude prebačen u bolju privatnu bolnicu. Srbi u Parizu bili su povezani i solidarni, a aktivnosti studenata i Srba, koji su živeli u Francuskoj koordiniralo je srpsko Poslanstvo, odnosno službenici zaposleni u njemu.

Poslanstvo je odgovaralo i na zahteve srpskih vlasti ili srpskih državljana o pojedinim licima ili institucijama Francuske. Tako je iz Kancelarije Maršala Dvora tražena informacija o grofu Ožije d Ivriju (comte Ogier d’Ivry), koji je poslao kralju svoju knjigu. Poslanstvo se raspitalo preko osobe od poverenja, srpskog počasnog konzula grofa Kamondoa i saznalo da je reč o ličnosti koja se bavi izučavanjem kompozicija i nosiocu Legije Časti. Međutim, kako se dalje saznalo da nema neki veliki ugled u književnim krugovima, tj. „da se radi ličnog zadovoljstva bavi književnošću“ čini se da je prestalo veće interesovanje iz Beograda za Ivrija. U periodu kada nije bilo sredstava brzih komunikacija srpsko Poslanstvo u Parizu bilo je mesto odakle su pribavljane pouzdane informacije. Za pribavljanje istih, srpske diplomate služile su se uslugama poverljivih francuskih prijatelja, počasnih konzula i novinara. Grof Kamondo jeste bio jedan od Francuza na koje su se srpske diplomate oslanjale. Iako nisu sve vesti, koje su preko Poslanstva, dolazile iz Pariza u Beograd imale istu vrednost, neosporan je značaj razmene informacija i ideja, pre svega za donosioce državnih odluka u Srbiji.

Andra Nikolić, koji je bio na čelu srpskog poslanstva u Parizu, u toku 1902. godine posvetio se propagandnim aktivnostima srpske države u Francuskoj. Za razliku od Novakovića, koji je samo predlagao da se prekine sa novčanim prilozima pojedincima i novinama, Nikolić je započeo novu propagandnu akciju. Opredelio se za publikovanje brošura o Srbiji i Srbima na francuskom jeziku. Plasiranje tema značajnih za Srbiju i Srbe u evropskoj javnosti pokazalo se kao značajna potreba srpske spoljne politike na početku 20. veka. Aktuelizovanje pitanja Makedonije, razvijena bugarska propaganda u Francuskoj, sve veći pritisak Austrougarske i jačanje pokreta ujedinjenja Južnih Slovena motivisali su srpsku elitu da predstavi srpske interese evropskoj javnosti i stekne saveznike i podršku velikih sila, a pre svega Francuske. Srpsko pitanje je trebalo postaviti u središte interesovanja Evrope, a Pariz, kao centar moćnih i tiražnih listova, nametnuo se kao središte iz koga se šire informacije. Pripadnici srpske elite, uviđajući moć pisane reči, kako one novinarske, tako i naučne i književne, preuzeli su aktivnosti da Srbiju i Srbe približe Francuzima.

Zarad ostvarivanja svog cilja, koji bi se mogao definisati kao plasiranje informacija i stavova srpske elite u naučne, političke i diplomatske krugove Francuske, srpski državnici, diplomate, političari, publicisti i naučnici sarađivali su sa francuskim intelektualcima. Francuski prevod brošure Pitanje o St. Srbiji poslat je Poslanstvu u Parizu, odnosno tadašnjem srpskom poslaniku Andri Nikoliću „s molbom da ga preko koga od naših prijatelja, bilo g. Malea, bilo g. Loazoa“ štampa u zasebnu knjigu „u kojoj od tamošnjih štamparija“. Sugerisano je da tiraž bude 1000 primeraka i da se štampa na običnoj hartiji, a plan je bio da se pošalje „svim viđenijim političkim dnevnim listovima i časopisima u Francuskoj, Engleskoj, Rusiji, Nemačkoj, Austriji i Italiji“. Ostatak tiraža planirano je da se pošalje u Srbiju, a troškovi publikovanja bili su u nadležnosti Ministarstva inostranih dela. Za autora brošure označen je Pavle Orlović, što je bio pseudonim publiciste i političara Svetislava Simića, koji se dugi niz godina posvetio proučavanju istorije i aktuelnog stanja na prostoru Stare Srbije. Svetislav Simić je imao kontakte sa francuskim novinarima i posetio je Pariz u vreme Svetske izložbe 1900. godine, kada je srpski poslanik u Francuskoj bio njegov prijatelj Stojan Novaković, verovatno je već tada razmišljano o publikovanju ove ili slične brošure na francuskom jeziku. U diplomatskoj prepisci se ne otkriva identitet osobe koja je autor, što svedoči o tajnosti poduhvata i značaju publikovanja spisa o Staroj Srbiji u Francuskoj. Srpska diplomatija je u ovo vreme, dakle, gajila velika očekivanja od planirane diplomatsko-propagandne akcije u Parizu i publikovanja dela značajnih za srpske interese na francuskom jeziku.

Alber Male i Šarl Loazo, bili su francuski intelektualci od poverenja i kao takvi upoznati sa propagandnim planovima srpskih državnih institucija. Nikolić je ubrzo izvestio Ministarstvo da se „sporazumeo sa g. Malet o štampanju brošure Pitanje o St. Srbiji u francuskom prevodu“, kao i da je nekadašnji profesor srpskog kralja uzeo rukopis kako bi ga pročitao i video da li je francuski prevod zadovoljavajući. Veza i poverenje između Nikolića i Malea, koga je srpski državnik i doveo u Srbiju, preko radikalskih veza pretvorila se početkom 20. veka u saradnju na afirmaciji srpskih nacionalnih interesa u Parizu. Nikolić, srpski poslanik u Parizu u pismu upućenom za Beograd, dodaje još i to da bi „štampanje i razdeljivanje brošure trebalo da bude udešeno tako da se javno ne zna da je poslanstvo umešano u taj rad“. Štampanje do hiljadu primeraka navedene rasprave koštalo je 300 franaka, kojima treba dodati i troškove za poštanske marke i pošiljke, što je bio značajniji  finansijski izdatak za srpsku državu. Publikovanje brošure, za koju se verovalo da je od velikog interesa za srpsku državu, povereno je Alberu Maleu. Ministarstvo inostranih poslova pokrilo je sve troškove za štampanje brošure „Pitanje o St. Srbiji“, a verovatno je jedan deo tih troškova obuhvatao i Maleove usluge. Srpski poslanici, kao i srpska diplomatija u celini u velikoj meri oslanjala se na veze i uticaj francuskih intelektualaca koji su posećivali Srbiju ili pisali o Balkanu. Alber Male je jedan od francuskih intelektualaca, koji je usled svojih veza u visokim krugovima francuskog društva bio pogodna ličnost za saradnju.

Srpski poslanik u Parizu, Nikolić, izvestio je poslanstvo u toku 1903. godine o završetku posla oko štampanja pomenute brošure. Nikolić je uz obaveštenje da je brošura La question de la vieille Serbie „par Paul Orlovitch“ odštampana po sporazumu sa Maleom i istakao da „posao rasturanja prima na sebe knjižara Hachette. Na taj način izbegavamo da se poslanstvo angažuje u taj rad i propagandi se ne može prebaciti zvanični karakter. Međutim, knjižara će poslati brošure samo po spisku koji sam ja izradio s g. Malet i koji će g. Malet predati knjižari“. Ministru Simi Lozaniću, poslat je spisak po kome će biti upućena brošura. Za Francusku je predviđeno da je dobiju: „a) važniji listovi, b) revi v) znatniji poslanici i senatori, g) politički ljudi i novinari od uticaja i d) čitaonice, društva, korporacije“. Za Nemačku, Austriju, Englesku, Rusiju i Italiju srpski diplomata u Parizu zatražio je upustvo i saradnju sa drugim srpskim poslanstvima, od kojih se očekivalo da pošalju spisak po kome bi Hachette poslao 300 brošura u navedene zemlje. Preostali primerci brošure vraćeni su za Beograd, a za manji broj bio je predložen da se izloži i prodaje u Parizu. Slanjem brošure političarima, naučnicima i novinarima, kao i poslovnim ljudima, srpska država je nastojala da im približi srpski stav prema Staroj Srbiji i ukaže na probleme sa kojima se srpski živalj na tom prostoru suočavao. Očekivalo se da bi jedna ovakva brošura mogla da od francuskih intelektualaca stvori saveznike u ostvarivanju srpskih interesa.

U delokrug rada Poslanstva bilo je uključeno rešavanje raznih pitanja i pružanje odgovora francuskim državnim ili ekonomskim institucijama. Francuska se preko poslanstva interesovala za ekonomske potencijale Srbije i pokazivala nameru da bolje upozna zemlju i stanovništvo. Primeri koji ovo potvrđuju su potreba za  primerkom XVIII knjige Statistike Kraljevine Srbije ili Statistike spoljne trgovine za 1902. godinu. Kako je francusko ekonomsko ulaganje u Srbiju napredovalo od početka 20. veka, uvećavao se broj sudskih sporova. Posredovanje između francuskih i srpskih stranaka ili preduzeća u sporu, kao i plaćanje taksi francuskim sudovima vršena je preko Poslanstva. Jedan od primera ovakve aktivnosti Poslanstva je sačuvana serija dokumenata o suđenju između J. Balluteau d’Blanzac – Cognac protiv Dobrosava Atanckovića, trgovca iz Beograda. Srpski građani tražili su različite vrste uverenja, kao što je bio slučaj mašiniste Jovana LJubinkovića, koji je podneo zahtev da mu se zvaničnim putem potvrdi da je položio ispit za mašinistu Compagnie du chemin de fer du Nord – Ligne Nord– Belge (Severna železnička kompanija – Linija Sever – Belgija). Poslanstvo je na ovakve zahteve odgovaralo u najkraćem roku, obavljajući na taj način pored specijalnih poslova i tekuće.

Kada je Andra Nikolić završio pripremu za objavljivanje pomenute brošure za koju je srpska Vlada platila ukupno 400 franaka, davši ih na raspolaganje Maleu, odlučeno je da se povuče za Beograd. Za novog poslanika dolazi frankofil Stojan Bošković, koga je Nikolić upoznao sa stanjem oko štampanja pomenute brošure. Prelomne godine u srpskoj istoriji 1903. godine, pored smene dinastija, došlo je i do promene stava Francuske prema Srbiji, koja je nastavila i pojačala propagandnu aktivnost u Francuskoj pojavom još jedne brošure. Poslanstvo u Parizu isplatilo je 83 dinara u zlatu „na ime razšiljanja brošure L. V. Povolni, La Probleme macédoinien et sa evolution“. Knjiga, čija je tema bila Makedonija, objavljena je u Parizu 1903. godine, a novac je primio Grgur Jakšić bivši državni pitomac, koji je preuzeo na sebe obavezu da se pobrine o distribuciji iste. U Parizu je razdeljeno 247 primeraka, u Francuskoj još 96, u Belgiji 38, u Švajcarskoj 32 primerka i još 66 primeraka u ostalim zemljama. Ovo nije bila jedina Jakšićeva aktivnost u cilju pridobijanja podršle Francuske. Jakšićevom delatnošću Pariz postepeno postaje centar aktivnosti kako bi se francuske i evropske diplomate i državnici pridobili za pomoć u realizovanju srpskih nacionalnih interesa. Stojan Bošković je tokom svog kratkotrajnog boravka na mestu srpskog poslanika u Parizu nastojao i da ekonomski poveže Srbiju sa Francuskom. Posebno se zalagao da se u Radujevcu izgradi moderna klanica francuskim finansijskim ulaganjem.

Mesto srpskog poslanika u Parizu nakon 1903. godine pokazalo se kao izuzetno važno. Nacionalni planovi Srbije dolaskom Karađorđevića vodili su zaoštravanju odnosa sa Austrougarskom i Osmanskim carstvom. Prekid diplomatskih odnosa sa Velikom Britanijom nakon ubistva kraljevskog para Obrenović, dodatno je otežao  sprovođenje nacionalnih planova Srbije na Balkanu. Francuska i Italija postale su dve moguće tačke oslonca, a srpska elita je bila uverena da iako su navedene države održavale dobar odnos sa Austrougarskom, ipak nisu bile spremne da dozvole da zagospodari Kosovom i Metohijom, Makedonijom i Albanijom. Gledano iz francuske perspektive nije bilo poželjno dozvoliti da germanizam prodre na Istok i stoga je Milenko Vesnić kao diplomata školovan u više evropskih univerzitetskih centara sa brojnim kontaktima u visokom društvu Pariza bio pogodna ličnost za srpskog poslanika u Parizu nakon 1903. godine. Kako je „otopljavanje“ odnosa sa Velikom Britanijom bilo usporeno, Francuska je bila država gde bi Srbija morala povesti življu akciju, ali precizno se nije moglo odrediti koliko se moglo računati na francusku potporu. Vesnić je tokom boravka u Parizu nastojao da produbi stara i ostvari nova poznanstva, uključujući se na taj način u visoke i uticajne pariske krugove. Veze i kontakti Vesnićeve supruge Blanše takođe su bili od pomoći prilikom ulaska u salone uticajnih Parižana. Nastavio je rad na upoznavanju francuske javnosti sa Srbijom i Srbima. Prvi intervju Vesnić je dao francuskom dnevnom listu konzervativne provenijencije Le Gaulois (Galoa). Direktor pomenutog lista bio je Artur Mejer (Arthur Meyer), poznati pariski publicista jevrejskog porekla, antidrajfusovac i katolik. Mejer kao uticajna ličnost društvenog života Treće Republike bio je potrebna karika između srpskih nacionalnih interesa i planova francuskih državnika. Iako list Le Gaulois nije imao veliki tiraž u odnosu na neke druge listove u Francuskoj, već samo 20–30 hiljada primeraka, imao je realnog uticaja u francuskom društvu.

Vesnić se bavio i poslovima koji su imali direktne veze sa dinastijom Karađorđević. Organizovao je izradu krune, žezla, skiptara i kopči za plašt, potrebnih za krunisanje kralja Petra I Karađorđevića i predložio da se vlasnik firme Valise (Valiz), koja je izradila navedena znamenja, odlikuje Ordenom Sv. Save IV i V reda. U saradnji sa francuskim ministrom rata, radio je na pronalasku guvernera za prestolonaslednika Đorđa Karađorđevića. Izabran je major Levaser, a ugovorom je bilo predviđeno da služba traje tri godine uz godišnju platu od 30.000 dinara i obezbeđen smeštaj. Pored navedenog, organizovao je i dolazak u Beograd francuskih oficira – kraljevih drugova sa Sen-Sira, za koje je francuska vlada izričito tražila da se ne susretnu sa zaverenicima. Sredinom oktobra 1904. godine u Beograd je stiglo 48 oficira, a general Arde de Perini je naglašavao da poseta ima privatni karakter i da bi trebalo izbeći susret sa zaverenicima. Poseta je bila demonstracija francusko-srpskog prijateljstva, a kruna su bili bal i večera, na kojoj je prisustvovao Vesnić i francuski poslanik u Beogradu Šarl Benoa, što je poseti ipak dalo određenu dozu diplomatskog karaktera. Vesnić je vodio računa i o formiranju slike dinastije Karađorđević u francuskim novinama. Pašić je iz Beograda slao šifrovana uputstva „da se lažne informacije o dinastiji odmah demantuju bez čekanja naročitog naređenja“. Kanije, Vesnić je aktivno učestvovao i u organizovanju posete kralja Petra I Karađorđevića Parizu 1911. godine.

Pored zvaničnih susreta sa francuskim i drugim stranim diplomatama u Parizu, kao i propagande koja se vršila kroz kancelarije srpskog Poslanstva, aktivnost na uspostavljanju ekonomskih i drugih kontakata u Parizu bila je veoma živa. Vesnić je pažljivo pratio političke događaje u Francuskoj i Evropi, radio je i na zaključivanju novog zajma sa Francuskom, zbog čega je i Lazar Paču, ministar finansija dolazio u Pariz. U sferu Vesnićevih aktivnosti spadalo je i koordiniranje aktivnosti oko kupovine naoružanja i drugih nabavki za srpsku vojsku, a na njegovu aktivnost u Francuskoj, odrazilo se i tzv. „topovsko pitanje“ u Srbiji iz 1905. godine. Ekonomski i politički interesi bili su motiv koji je pokretao diplomatije Francuske i Srbije, a Ministarstvo je preko srpskog Poslanstva u Parizu, nastavilo da utiče na probijanje srpskih proizvoda na francusko tržište. U navedenom cilju 1906. godine iz Srbije, između ostalog, stiže štampani izveštaj o trgovini hranom i studija dr Abelarda Bokalarija o kvalitetu srpskih volova. Pitanje izgradnje železnica i pregovori sa Osmanskim carstvom rešavani su preko Poslanstva u Parizu. Pitanje trgovačkog ugovora sa Austrougarskom, posebno je interesovalo francuske diplomate, koji su potraživali egzemplare diplomatske prepiske o pregovorima za trgovački ugovor s Austrougarskom i carinske stavove koje je Austrougarska zahtevala na novi provizorijum.

Organizovanje diplomatskih aktivnosti u Francuskoj, bilo je hijerarhijski nedovoljno sređeno, posebno ako se ima u vidu da su postojale i funkcije počasnih konzula. Na osnovu prepiske Poslanstva i Ministarstva stiče se utisak da su srpske vlasti postavljale pomenute počasne konzule nesistematično i stihijski, ponekad raspolažući sa iznenađujuće malo informacija o njihovim ličnostima. Najčešće su potrebe ekonomske prirode ili preporuka diplomatskog poslanstva neke druge države bile dovoljne da se imenuju počasni konzuli. Kada je prestajala potreba ili kada se sumnjalo u lojalnost počasnih konzula, usledio bi oduzimanje titula i privilegija. Tako je na molbu Ministarstva građevina oduzeta stalna besplatna karta Žilu Santoniju, počasnom konzulu u Marselju. Nikola Pašić je prvi srpski državnik koji se ozbiljnije posvetio pitanju postavljanja srpskih počasnih konzula u Francuskoj. Slučaj Žila Santonija potresao je srpsku diplomatiju, koja je nekoliko meseci bezuspešno pokušavala da mu nakon oduzimanja titule onemogući lažno predstavljanje u Francuskoj. Dok su srpske diplomate već postavljale novog počasnog konzula, izgleda da se Santonije još uvek predstavljao kao srpski konzul te da je stoga Poslanstvo dobilo tužbu od izvesnog Ž. Gontijea iz Pariza zbog duga od 600 dinara „koje mu je na varljiv način izmamio“, a dalje se u Izveštaju Poslanstva konstatuje „Što se bude pre uklonio, manje neprilika i štete za nas“. Srpska diplomatija početkom 20. veka započela je organizovan i sistematičan pristup rešavanju problema svoje organizacije i delovanja, što je uočljivo na primeru početka detaljnije kontrole ličnosti i delovanja počasnih konzula. Kako su u Pariz slate pouzdane ličnosti i iskusne diplomate, koje su imale razgranate veze i poznanstva, 1906. godine prestala je potreba za postojanjem počasnih konzula.

Okosnica delovanja srpske diplomatije i nakon Vesnićevog kratkotrajnog odlaska iz pariskog poslanstva 1906. godine, a posebno kasnije nakon povratka u proleće 1907. godine, bila je usmerena na pridobijanje francuske pažnje za srpske interese. Teške prilike na Kosovu i Metohiji, kao i u Makedoniji, Carinski rat Srbije i Austrougarske i aneksija Bosne i Hercegovine opterećivali su srpsku državu i uticali na Vesnićeve aktivnosti koje bi obezbedile francusku pomoć Srbiji pod austrougarskim pritiscima. Savete Pišona da Srbija treba da pokaže uzdržanost u periodu Aneksione krize prenosio je Vesnić u Beograd, a često je u navedenom periodu u Parizu, koji je postao središte propagandne aktivnosti Srbije, boravio i Milovan Milovanović. Vesnić u Parizu komunicira sa Pišonom, Klemansoom, Izvoljskim, serom Bartijem i grofom Falinom, razmenjuje gledišta i pokušava da ih veže za srpske ciljeve. Uz političko-ekonomsko približavanje paralelno je stvarana kulturna povezanost dve zemlje. Ministarstvo je preko Poslanstva vršilo slanje srpskih stipendista na školovanje i usavršavanje, kao i nabavku knjiga, časopisa i pretplate na novine i književne preglede kao što je Revue Slave ili nabavku izdanja Annuaire diplomatique et consulaire. Vesnić je u Parizu rešavao i neke probleme koji nisu imala veze sa diplomatijom. Pomogao je da se profesor Marinković ne osudi za krađu izvršenu u prodavnici Luvra sredinom 1911. godine ili da srpska glumica Ana Paranos pronađe mesto u pariskim pozorištima, a nabavljao je i luksuzne predmete za Đurđinu, suprugu Nikole Pašića.

Predlaganje osoba za odlikovanja, kao i bliže informisanje srpskih vlasti o tome da li pojedinci ili institucije zaslužuju srpsko ordenje vršili su se preko Poslanstva. Često su slati veoma detaljni izveštaji, a ponekad se nakon dobijenih informacija odustajalo od odlikovanja gotovo u poslednji čas. Najviše ordenja podeljeno je u periodu Aneksione krize i Balkanskih ratova. Predloge za odlikovanja, pored Poslanstva, u periodu Balkanskih ratova direktno Nikoli Pašiću, ministru inostranih dela, slao je i Grgur Jakšić, predstavnik srpske publicistike u Parizu. Jakšić je predložio da se odlikuju intelektualaci Alber Male, Viktor Berar, Andre Šeradam, Ogist Goven, Emil Oman i Ernest Deni s ciljem da „postanu još mnogo odaniji našoj nacionalnoj stvari“. Pored naučnika, Jakšić je predlagao i odlikovanja za novinare listova Le Temps, L‘Echo de Paris, Journal des Debats, Le Petit Journal i L‘Opinion. Jakšić je inače verovao da se „pomoću odlikovanja u Parizu mogu postići veliki uspesi, naročito u štampi“, što je i bio njegov zadatak u Parizu. Ponekad su se Vesnićeve i Jakšićeve akcije u pariskoj štampi završavale sukobima koji su dospeli i do Pašića. Jedan se dogodio u periodu Balkanskih ratova oko objavljivanja članka „Le Litige serbo-bulgare“ („Srpsko-bugarska parnica“) u listu Le Temps. Jakšić piše da je Vesnić angažovao geografa Bjankonija da napiše jedan tekst o srpsko-bugarskom sporu, a da je Bajnkoni u okviru svog teksta publikovao i deo Jakšićevog.

Kako je raslo interesovanje i na francuskoj i na srpskoj strani za saradnju i uticaje, tako je i organizovanju Poslanstva u Parizu posvećivana veća pažnja. Poslovi koji su poveravani srpskim diplomatskim službenicima postaju sve brojniji i odgovorniji. Kreću se od svakodnevnih aktivnosti konzularno-diplomatskih predstavništava: kontakata sa francuskim državnim organima i institucijama, brige o srpskim državljanima u Parizu, a pre svega blagodejancima, do  uspostavljanja kontakata i veza sa francuskim diplomatskim, političkim, ekonomsko-finansijskim i intelektualno-umetničkim krugovima, koje su ponekad imale poverljiv karakter. U periodima aktuelizovanja pitanja Stare Srbije i Makedonije, aneksije Bosne i Hercegovine i Balkanskih ratova uvećani su poverljivi zadaci i misije srpskih diplomata u Parizu. Na pozicije srpskog poslanika u Parizu slate su ličnosti od autoriteta i uticaja, koje su imale poznanstva sa istaknutim Francuzima. Milutin Garašanin, Stojan Novaković, Andra Nikolić i Milenko Vesnić svojim zalaganjem u cilju podizanja odnosa dve države na viši novo dali su ličnu notu aktivnostima Poslanstva. Način vođenja Poslansta, kao i izveštaji koje su slali u Beograd omogućili su efikasnije delovanje srpske diplomatije početkom 20. veka.