SRPSKO NARODNO POZORIŠTE

SRPSKO NARODNO POZORIŠTE

Autor: LJiljana Dragosavljević Savin

„Dolazi vreme da se bojišta preruše u pozorišta. “ Laza Kostić

Srpsko narodno pozorište (SNP) u Novom Sadu je najstarije profesionalno pozorište kod Srba. Osnovano je u Novom Sadu 16. jula 1861. godine, u okviru Srpske čitaonice. Rođeno je iz potrebe za negovanjem nacionalne kulture, književnosti i jezika. NJegovom osnivanju prethodila je živa agitacija za stvaranje stalnog srpskog pozorišta, koju je decembra 1860. godine poveo Jovan Đorđević u Srbskom dnevniku  i nastavio tokom  1861. godine.

Bilo je pozorišnih pokušaja i ranije. Još 1734. godine u Sremskim Karlovcima izvedena je „Tragedokomedija“ Manuila Kozačinskog, čiji književni uticaj će biti snažan. Na samom kraju XVIII veka Jovan Rajić je objavio svoju preradu Kozačinskovog dela, a mnogo godina kasnije je to uradio i Kornelije Stanković. Za njima će slediti: Joakim Vujić , pa pomalo nemušti Mihailo Vitković , Stefan Stefanović sa prvom i jedinom dramom o smrti Uroša V, i najzad, Sterija. Početkom četrdesetih godina XIH veka, u gostionici Kod fazana , diletantske predstave prikazivao je Joakim Vujić i Novosađanin Konstant Popović Komoraš. Joakim Vujić “otac srpskog teatra“, izašao je pred Novosađane još 1815. godine sa istorijskim komadom mađarskog pisca Ištvana Baloga o Crnom Đorđu, čime je izazvao intervenciju vlasti.

U društveno-istorijskim okolnostima u kojima sve više počinje da se raspiruje nacionalna svest, a kultura da prati život, javljaju se mnoge putujuće pozorišne trupe i družine , kakve su bile one Anastasija Nikolića, Nikole Ćurkovića, „Srbsko-diletant sodružestvo „, poznatije kao „Leteće diletantsko   pozorište   novosadsko“  ili  trupa   Jovana   Kneževića.   U takvim  okolnostima je mladi Miletićev pristalica Jovan Đorđević došao na ideju o potrebi osnivanja stalnog pozorišta, kao nacionalne ustanove.

U prvom članku „Srbsko pozorište u Novom Sadu „, Đorđević se najviše zadržava na govoru koji je Mađar Kelčeji održao prilikom otvaranja Narodnog pozorišta u Pešti 1837. godine, citirajući njegove reči o potrebi pozorišta, njegovom značaju i ulozi u očuvanju narodnog života i jezika. U drugom i trećem članku, koji nose naslov „Narodno pozorište „, Đorđević razlaže ideju, ističući da su za osnivanje pozorišta najvažniji ovi faktori: novčana pomoć, valjana uprava, dobra trupa i kvalitetna dramska dela. Istovremeno on se zalaže da pozorište postane opštenarodna ustanova, čiji cilj treba da bude odbrana nacionalnih interesa, a stalno sedište Novi Sad. Tada Jovan Đorđević prvi put predlaže da njegovo ime bude Srpsko narodno pozorište, što je posredno trebalo da znači i priznavanje Srba u Ugarskoj kao nacije. U četvrtom tekstu „Šta nam sad valja činiti za naše pozorište?“, on detaljno obrazlaže ranije već nagoveštene stavove, posebno se zadržavajući  na unutrašnjem ustrojstvu , zgradi, repertoaru  i radu budućeg odbora.  Mnoge su okolnosti išle Đorđeviću na ruku. Zahvaljujući pomenutim člancima počinju da stižu mnogobrojni novčani prilozi, a deo glumaca trupe Jovana Kneževića, s kojima je stalno bio u kontaktu tokom njihovog boravka u Novom Sadu, izražava mu spremnost da pristupe novoj pozorišnoj družini.

Devetero glumaca, predvođenih Dimitrijem Ružićem i Draginjom Popović (koji će se ubrzo potom venčati), 15. jula 1861. godine podnosi molbu novosadskoj Srpskoj čitaonici da ih primi pod svoju upravu. Već sledećeg dana Čitaonica je, pod predsedništvom Svetozara Miletića, prihvatila njihovu molbu i 16. jula osnovala Srpsko narodno pozorište. Za prvog upravnika SNP-a postavljen je 35- godišnji Jovan Đorđević. Za sekretara pozorišnog odbora izabran je Jovan Jovanović Zmaj. Predsednik je postao Stevan Branovački, javni i politički radnik starije generacije, koji je stajao negde na sredini između konzervativaca i liberala i bio, stoga, pogodna ličnost da bi se ceo poduhvat nekako legalizovao pred vlastima, koje su strogo kontrolisale politički i kulturni život i grubo intervenisale čim bi se prešla granica koja se njima činila kao dopuštena.

Prvi paragraf ustava ovog društva određeno i precizno formuliše zadatke novog pozorišta:“.. da se srpska pozorišna umetnost stvaranjem i prikazivanjem ukoreni, razvije i rasproste u srpskom narodu, s tim da to za njega ne bude samo nov način duhovne zabave nego da se njome ostvari i težnja naroda za lepšim i višim narodnim životom .“  Dakle, ne samo „zabava“, nego kroz nju borba za one ideale koje  je tada istorija bila postavila na dnevni red kao aktuelne i neodložne. U tome i jeste istorijski značaj SNP-a i osnovno, bitna razlika između njega i putujućih pozorišnih družina koje su mu prethodile, iz kojih je i ono proizašlo i na čije artističke tekovine, tradicije i kadrove se i ono oslanjalo. SNP već pri osnivanju dobija određeni zadatak, jasan cilj i nedvosmislenu društvenu funkciju i kulturnu misiju,  a uz sve to i čvrst  oslonac u jednom  širokom  političkom,  narodnom  i nacionalnom  pokretu  srpskog  naroda.  Iako  zdušno  prihvaćeno  i  pomagano  od naroda, SNP će morati uporno da se bori, ne samo sa zvaničnicima u Pešti i Beču, nego i sa kolebljivcima  i klerikalnom  opozicijom u svojoj sredini. Neprekidna trvenja  između  Radikalne  i Liberalne  stranke, partijska  podvojenost  publike  u mestima  u kojima je  pozorište  gostovalo,  pritisak  vlasti  i sve teži  uslovi za dobijanje koncesija, slab priliv finansijskih sredstava, potpuna nezainteresovanost visokog crkvenog klera za njegovu sudbinu, zabrana  vlasti da crkvene opštine mogu odobravati finansijsku pomoć pozorištu – sve to doprinelo je veoma teškim uslovima rada. Pozorište je moralo od prihoda sa predstava da obezbeđuje glumačke plate, materijalne troškove i ostale rashode. Deficiti su pokrivani, najčešće, subvencijom koja je davana iz Fonda Društva za SNP, u kojem su bila koncentrisana sredstva iz zadužbine , legata, članarine i dobrovoljnih priloga. Glumci nisu bili plaćeni prema vrednosti i zalaganju, ali bolje nisu bili plaćeni ni srpski učitelji i profesori u Ugarskoj. Pozorište se u nekoliko mahova obraćalo Ugarskom saboru za finansijsku pomoć. Prilikom jedne od takvih rasprava, Sabor je bio voljan da odobri jednokratnu pomoć od 5.000 forinti, ali pod uslovom da teatar promeni ime u Srpsko novosadsko pozorište.

Čak su Mišu Dimitrijevića, tadašnjeg saborskog poslanika, nagovarali:“Nadd el a nemzetet! Megsyavazzuk! (Okani · se naroda, pa ćemo izglasati!), što je on odbacio. Mađarski list Peštanskog narodnog pozorišta Szinhazi Latcso, prvi i jedini put je opširnije govorio o SNP-u, u br. 50, od 20. februara 1864. godine, u članku Szerbmozgalmak a szinmuveszet, potpisan samo prezimenom Revau, za koga se ispostavilo da je Janoš Revai Nepomuki, lekar iz Sente. SNP je postalo „narodno mezimče“. Svesno da deluje, živi i radi na višejezičkom prostoru, SNP je davalo predstave u korist fonda za pomaganje mađarskih književnika, čija su se dela od samog početka nalazila na njegovom repertoaru. Članovi društva za SNP delili su se na redovne i počasne. Redovni su bili oni članovi koji su položili 50 forinti u fond SNP-a. Počasne članove je birala glavna skupština, obzirom na zasluge koje su učinili Pozorištu. Postojali su i izborni članovi, a njih su na glavnu skupštinu slale korporacije (npr. varoši), kao svoje izaslanike. Društvo za SNP imalo je svog nečeonika, podnačeonika i tajnika. Društvene poslove obavljala je glavna skupština i upravni odbor. Skupštinu su činili redovni i počasni članovi i oni su birali načeonika i tajnika na tri godine.  Glavni zadatak skupštine je bio da vodi nadzor nad imetkom SNP-a, da se brine o umnožavanju fonda… Umetnički odsek postavljao je reditelje, glumce, pravio repertoar,  dok je  ekonomski odsek vodio brigu o materijalnim  stvarima. Vrednost ukupnog imanja SNP-a je 1891. godine je iznosila 34.772 forinti, broj članova 289, a počasnih članova 35.

Prva  velika kriza,  koja je  istinski  pretila  da ugrozi dalji opstanka SNP-a dogodila se 1868. godine, kada je Jovan Đorđević sa jedanaestoro  glumaca prihvatio poziv srpskog kneza Mihaila Obrenovića, da pređe u Beograd i osnuje Narodno pozorište. U Beograd su prešli pored Đorđevića: Milka Grgurova, LJubica i Dimitrije Kolarović, Mileva i Nikola Rašić,Marija i Laza Popović, Đorđe Peleš,Marko Stanišić,Aleksa Savić i Mladen Bošnjaković. Laza Telečki je zahvalio na pozivu, mada je u Beogradu odigrao dve predstave, zbog Đorđevića. Foter, kako su od milja zvali Đorđevića, ustupio je čelno mesto u SNP-u dugogodišnjem saradniku i velikom pozorišnom znalcu Antoniju Toni Hadžiću, sekretaru Matice srpske.

Istovremeno sa odlaskom J. Đorđevića u Srbiju nastale su u Austrougarskoj monarhiji krupne političke promene koje su izmenile i- političku situaciju vojvođanskog Srpstva. Srpski verski i kulturni život stegnut je u najuže okvire i zavisio od dobre volje mađarskih zvaničnika. Stoga je trebalo graditi dobre odnose sa tim zvaničnim mađarskim faktorima i steći njihovo poverenje i naklonost. Antonije Tona Hadžić (1831-1916.) je bio kao stvoren za rešavanje tog delikatnog zadatka. Svojom uvek diskretnom, smernom prezentacijom i dostojanstvenom, pomalo starinski ceremonijalnom učtivošću, on je činio utisak uglednog, obrazovanog čoveka, intelektualca koji zaslužuje poštovanje, a možda i poverenje. Taj utisak je pojačavala njegova brižljivo stilizovana spoljašnja pojava. Uvek je bio odeven u crno, sa istim čudnim kaputom sa gajtanima. Najaparatniji deo njegove toalete bila je jedna uska crna vrpca koju je, kako je on sam tvrdio,vezivao oko čela protiv migrene, a koja je njegovom licu davala karakter neke klasične filozofske fizionomije. Postao je poznat i popularan u celoj Vojvodini, gde se god i najmanje nešto znalo o literaturi, o SNP-u i o Matici srpskoj. Za svoje savremenike T. Hadžić je, pored Zmaja, bio najpoznatiji i najčuveniji književnik tog doba. Za iste te je L. Kostić , izuzev nekoliko njegovih ličnih prijatelja, važio kao „neozbiljan“, a J. Ignjatović kao „propalica“. Po svom stvarnom književnom talentu i delu, on, naravno, ni izdaleka nije spadao u istu vrednosnu kategoriju s jednim Zmajem, J. Ignjatovićem ili, čak, L.  Kostićem. NJegovo književno delo svodilo se na jedan niz prevoda raznih stranih pozorišnih komada, izvedenih prema repertoarskoj potrebi SNP-a i objavljenih u Pozorišnoj biblioteci, koju je on sam uređivao. On je bio urednik lista Pozorište , koji je  pokrenut decembra  1871. godine. Izlazio je  svakog dana predstave, a kada družina nije bila u Novom Sadu, onda samo mesečno jedanput. List Pozorište je prestao izlaziti početkom 1908. godine, posle 37 godina postojanja. Posle dve godine pokrenulo je Srpsku učiteljsko društvo Natošević ponovo taj list, pod uredništvom Jovana Grčića.

Taj list je okupio oko sebe dobre saradnike, recenzente i kritičare, prikupio građu za istoriju SNP-a, donosio rasprave o pozorišnoj umetnosti, biografije i nekrologe glumaca, obračune mesnih pozorišnih odbora o davanim predstavama, a objavljivao je i pozorišne komade. Jovan Grčić ga je, s pravom, nazvao riznicom „u koju se stalo skupljati moralno blago, u ovom slučaju gotovo skupocenije od materijalnog.“   Spoljašnje  poslove  SNP-a  vodio je  uspešno  i  bio  vešt  i  u unutrašnjem   resoru.   Uspeo  je   da   stvori   apsolutni   autoritet   prema   svojim glumcima .   Režim  Tone  Hadžića  bio je  tih  i odmeren,  sa velikom  političkom opreznosti, u kojem je SNP revnosno sprovodilo svoju nacionalnu propagandu . On  je bio stvarni artistički rukovodilac od 1868. do 1914. godine, davajući ton i pravac pozorišnoj i repertoarskoj  politici.  U to vreme pozorišna  politika morala se voditi  sa  mnogo  obazrivosti  i  umešnosti,  obzirom  na  držanje  ugarske  vlade. Prihod se mogao povećati samo tako da se igrom zadovolji ukus i želja publike. O delatnosti A. Hadžića u SNP-u pisalo  se mnogo i to različito.  Ocene o njegovoj pozorišnoj delatnosti su podeljene. Najnepovoljniji sud o Hadžiću kao pozorišnom radniku  dao je  dr Laza  Stanojević,  koji je  u svojoj brošuri kritikovao  ne samo Hadžićevo upravljanje  Pozorištem , nego je  činio zamerke  na ceo njegov javni  rad uopšte,  sa  tendencijom  da  umanji  značaj  Hadžićevog  rada  i  njegove  uloge  kao kulturnog poslanika . Kada se uzme u obzir daje Stanojević od 1881. do 1905. godine bio predsednik Društva za SNP i da je 25 godina aktivno vršio vrhovni nadzor nad radom Pozorišta , te prema tome mogao i trebao da kontroliše Hadžićev rad u njemu. On je to stvarno i činio, ali nikada nije stavljao prigovore  na Hadžićevu teatarsku delatnost, nego mu je slobodno prepuštao da upravlja družinom . Kada se sve to  ima  u  vidu,  onda se ni  Stanojevićevoj  kritici  ne  može pokloniti  puno poverenje i ona gubi značaj  objektivne kritike.  Štaviše,  ona se može smatrati izlivom ličnog neraspoloženja prema Hadžiću i njegovim saradnicima. Iste te 1908. godine tihomir OstojićJ·e u Brankovom kolu dao nepovoljan sud o igri glumaca, a dr Boško Petrović, profesor Novosadske gimnazije i književnik, izdao je brošuru Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, u kojoj je podvrgao kritici ceo rad Pozorišta u novosadskoj sezoni 1907/8. Konstatovao je da je u njoj igrano ukupno 63 komada, od kojih previše stranih dela, pa i to većinom lakrdija, te preporučuje više ozbiljnih drama literarne vrednosti i vše dela srpskih pisaca . Pored svih kritika Hadžić je ostao načeonik Društva za SNP, jer je većina bila za njega.

Pravilan i pravičan sud o Hadžićevoj pozorišnoj delatnosti dali su oni koji su sintetički, kritički i objektivno obradili istoriju SNP-a. Dr Dimitrije Kirilović je u svojoj raspravi Srpsko narodno pozorište (povodom sedamdesetogodišnjice), konstatovao daje Hadžić „svojim radom kod SNP-a, gde je u svakom pogledu pokazivao veći mar i gde je svoje skromne sposobnosti dokazivao .“ ovu ustanovu održao i uzdigao, a po svom kulturno-nacionalnom značaju za srpski narod u Vojvodini SNP je isto tako važno kao i Matica srpska. Po rezultatima koji su postignuti u buđenju i održavanju nacionalne svesti SNP je čak znatno veću ulogu  učinilo  srpstvu  u  Vojvodini,  nego  Matica  srpska“.  Na  drugom  mestu kaže:“A. Hadžiću se ne može oduzet zasluga da je  baš on, razume  se ne bez ikakve pomoći  saradnika   i  upravnog  odbora,  održavao  SNP  i  onda  kada  je  režim mađarizacije postajao sve bezobzirniji“.“ Dr Mihovil Tomandl u opsežnoj studiji Srpska  pozorišta  u  Vojvodini  ističe  ulogu  Hadžićevu  za  kojeg  između  ostalog kaže :“Kao upravnik , dramaturg, podnačeonik i načeonik SNP-a Hadžić je  punih 5 decenija vodio tu ustanovu sa najvećom brižljivošću, savesnošću i ljubavlju. Ako je srpski narod smatrao Pozorište narodnim mezimčetom, mogao je Hadžić s pravom da ga smatra svojim mezimčetom“.  Hadžić je  vodio Pozorište pametno  i oprezno. Imajući u vidu uvek samo interes ustanove,  on je  svojom urođenom  taktičnošću uspevao da ukloni sve teškoće koje su Pozorište snalazile. Namerno je izbegavao svaku borbu, samo da očuva ime, čast i dostojanstvo  ustanove“.“ Tona Hadžić je omogućavao i đacima Novosadske gimnazije da prisustvuju predstavama, poklanjajući im određen broj ulaznica. Bio je taj gest itekako značajan za gimnaziste, ako se ima u vidu da je ulaznica koštala 1O krajcara ili 20 filira. To nije bila niska cena, kada se zna da se u ono vreme za taj novac moglo kupiti 3 kg jabuka ili 2 l vina. Pored skupe ulaznice, đačko mesto za stajanje u parteru, bilo je uvek prepuno. Neki su platili, neki su dobili besplatnu ulaznicu, a nekima je uspevalo da uđu i bez ulaznice.

SNP bilo je,  uglavnom,  putujuće  pozorište  koje je,  posle  kraće sezone  u Novom  Sadu,  odlazilo  na gostovanja  po  vojvođanskim  mestima.  Velike  teškoće zadavalo je uzimanje u zakup prostorija u kojima su se priređivale predstave. Događalo se da je Pozorište imalo ili suviše malu prostoriju, ili je odgovarajuću dvoranu već zauzela neka druga družina. U Novom Sadu, Pozorište je sve do 1872. godine davalo predstave u arenama gostionica, u kojima su pozornice bile vrlo primitivne . Korišćena je i i dvorana starog hotela „Carica Jelisaveta“. Upravni odbor  je 1872. godine otkupio od jednog deoničarskog   društva   tzv. Stari ,,Redoutensaal “ na Trifkovićevom trgu, za 20.000 forinti. Zgrada je renovirana i preuređena. Tako je SNP dobilo svoj dom, ali ne zauvek. Gradski magistrat Novog Sada je 1892. godine izdao naređenje da je „bivši „Redoutensaal“, a sadašnja zgrada SNP trošna i sklona padu, zbog čega ona bez odlaganja ima da se demolira“, što je još iste 1892. godine i izvedeno. Uprava je tražila produženje od 10 godina ili da zgrada ostane u upotrebi dok se na sazida nova i bila je voljna da izvrši izvesne popravke  i  da  uvede  gasno  osvetljenje. Sve njihove žalbe su odbijene. Time je otpočela akcija sabotaže, s ciljem da se paralizuje SNP, lišavajuci ga životnog prostora. Zgrada na Trifkovićevom trgu je bila srušena i donešena je odluka da se tamo ništa više ne sme graditi,  da to mora da ostane slobodan, otvoren  trg. Odjednom se pokazalo da u celom Novom Sadu nije bilo raspoloživog mesta, placa, za  podizanje jedne  nove  pozorišne  zgrade.  Ugarske  vlasti  očigledno  nisu htele nipošto  da  u  tom,  već  toliko  „srbujućem“  Novom Sadu,  gde nije bilo nikakvog gradskog ili državnog mađarskog pozorišta,  SNP  sada  dobije  još   i  zasebnu reprezentativnu  zgradu . U toj  nevolji priskočio je u pomoć veleposednik Laza Dunđerski. U  prostranom  dvorištu jednog  Dunđerskovog imanja još iste godine (1892) otpočelo je zidanje Pozorišta, koje je otvoreno 4. februara  1895. godine. Rušenje pozorišne zgrade izazvalo  je  veliki  poremećaj u radu Pozorišta, a naročito u životu njegovog glumačkog ansambla koji je vodio gotovo  čergarski život. Dunđerskovo pozorište, kako su ga Novosađani nazivali, će izgoreti u noći 22. januara godine. Poslednja odigrana predstava u ovoj dvorani nosila je u svom nazivu puno simbolike – „Raspikuća“. Do izgradnje nove pozorišne zgrade (u kraljevini  Jugoslaviji)  SNP je  predstave  davalo  uglavnom  na  gostovanjima,  a u Novom Sadu je nastupalo ponovo u hotelskim salama.

Svojim  postankom  i  razvitkom   SNP  u  Novom Sadu bilo je vezano za društveni i politički   pokret koji se javlja u Vojvodini šesdesetih i sedamdesetih  godina  XIX  veka.  Godina  rođenja SNP bila je i godina  začeća Miletićeve Srpske narodne slobodoumne stranke. Razvoj ovih dveju organizacija se međusobno isprepliće, kako u pogledu opšte idejno-političke orijentacije, tako i u pogledu ličnosti koje su im stajale na čelu kao organizatori i inspiratori. SNP je osetilo i negativne posledice rascepa Miletićeve stranke. Politička podvojenost koja je usledila, zahvatila je pozorišne odbore, pa se čak i Pozorište smatralo ustanovom koja naginje liberalima, naročito kada se A. Hadžić 1885. godine kandidovao u Pančevu za poslanika na izborima za Ugarski sabor, i to kao pristalica Kikindskog programa. Zato su radikali izbegavali , pa čak i bojkotovali predstave, stvarajući svoja diletantska društva koja su tada nicala po svim većim mestima. Upravni odbor je 24. avgusta 1891. godine uputio poziv narodu za matrijalnu pomoć, u kojem se, između ostalog kaže kako su „zlosrećne razmirice“ toliko pocepale srpski narod, da je poseta od godine  do godine sve slabija.  U družini SNP-a pojaviše se 1901. godine nedrugarski odnosi među pojedinim njenim članovima u tolikoj meri da zbog njih nije moglo da dođe do onog međusobnog dodira koji je bio bezuslovno potreban za uspešan rad Pozorišta. Ne znamo zbog čega je došlo do tih napetih odnosa, ali oni su doprli i u javnost. Novosadski Branik i Pozorište doneli su istovetne članke pod naslovom Iskrena reč našim glumci.ma u kojima se govori o nekoj nesnosnoj atmosferi koja je vladala u družini, kad se krajem oktobra 1901. godine vratila u Novi Sad. „Nastalo je nekakvo stanje, kako narodna pesma  kaže, u Indiji, u zemlji  prokletoj.“   Nastojanjem  Upravnog odbora i uz dobru volju starih glumaca, izglađene su postojeće razmirice i družina je u sledećoj godini pokazala na pozornici bolje rezultate.

O policijskim smetnjama kojima je Tisa kočio rad SIŠ-a, svedoči i ovaj njegov dopis:

OGŠlTINSTVU SLOBODNOG KRALJEVSKOG GRADA NOVOG SADA

Molbu D-ra Mihajla Polita kao predsednika Društva za srpsko narodno pozorište, u kojoj moli dozvolu za rad u više županija u državi,  vraćam da bi opštinstvo izvestilo molioca o tome da sam našao za dobro uvu mu molbu ne ispuniti; ako međutim grupa, napustivši Novi Sad, želi u drugim mestima priređivati pretstave, daće joj se na propisanu molbenicu dozvola od slučaja do slučaja za pojedinu u molbi spomenutu županiju.

U Budimpešti, 29. decembar 1877. godine .

Tisa

Vasa Stajić, Građa za političku istoriju Novog Sada, Novi Sad 1951, 443.

Austrougarske vlasti su s nepoverenjem gledale na SIŠ i tražile i najmanji povod da ga zatvore ili da izbrišu ono „narodno“. Zato se vodilo računa o vladanju glumaca, strogo se kažnjavao i najmanji prestup, a sve nesuglasice između članova rešavane su u najvećoj tajnosti u samoj pozorišnoj kući. Ako bi neki član otišao sa trupom iz nekog mesta, ne plativši kiriju, Pozorište je plaćalo njegova dugovanja,  a  njega  odmah  otpuštalo.  Nemački  i  mađarski  glumci  iz  mnogih putujućih trupa često su se vladali vrlo slobodno, pa su ih njihovi sunarodnici izbegavali. Nemci i Mađari su rado posećivali srpske predstave i umeli da se oduševe.  Tako je jedna mađarska grofica poklonila skupcenu brilijantsku ogrlicu Štefaniji Lenskoj, kad ju je videla u jednom francuskom komadu. Čuvena mađarska operetska pevačica Kiri Klara, posle izvođenja Romea i Julije, rekla je Boži Nikoliću, glumcu SNP-a :“Gospodine Nikoliću, ja sam gledala u Pešti Beregi Oskara u ulozi Romea. Tvrde da je on jedan od najboljih mlađih evropskih glumaca; međutim, po mom mišljenju, on nema duše i pored svih drugih odlika kojima jeraskošno obdaren. Ja se divim vama Srbima, vašoj osećajnosti i temparamentu.“

SNP je imalo čitavu plejadu vrhunskih dramskih umetnika. Neki od njih su: Dimitrije i Draginja Ružić , Laza Telečki, Sava Rajković, LJuba Stanojević, Stevan Deskašev , Milka Grgurova, Sofija Maksimović, Sara Bakalović, Sultana Cijukova, Katica Savić, Lenka Hadžić, Jovanka Kirković, Sofija Vujić, Pera i Jeca Dobrinović, Draga i Dimitrije Spasić, Milka i Mihailo Marković , Tinka i Andrija Lukić, Koča Vasiljević.

Ugarske vlasti su sprovodile stalnu kontrolu nad repertoarom. Toj kontroli, tačnije cenzuri, podlegala su jedino srpska pozorišna dela. U pogledu stranih komada ta ista cenzura bila je vrlo širokogruda, blaga i gotovo nepostojeća . SNP je sve moderne evropske novitete uzimao mahom iz repertoara budimpeštanskih i bečkih pozorišta , pa ti komadi jednom igrani u prestonicama monarhije, nisu više potpadali nekoj posebnoj cenzuri. Treba imati u vidu da je SNP bilo daleko konzervativnije, nego bečki i peštanski teatri i, radi očuvanja srpskog narodno-patrijarhalnog duha, najstrožije odbacivalo sve što bi moglo da povredi grđanski moral i  pristojnost. Tako za njega sem dela mahom nemačkih klasika (pre svega Šilera), već a priori uopšte nisu dolazili u obzir drame sa socijalnom ili umetnički ozbiljnijom, savremenom problematikom, niti smelije i imaginoznije komedije. Vojvođansko  Srpstvo, usled svoje geopolitičke situacije, duhovno i idejno je bilo u okviru nemačke kulture. Francuski autori su bili slabo zastupljeni. Naročiti deo repertoara starog Novosadskog narodnog pozorišta sačinjavali su mađarski komadi. Oni su prevođeni na srpski i bili dosta popularni, čak i u Srbiji. Najpoznatija takva dela su: Seoska lola (od Ede Tota); Ciganin, Vojnički begunac i Liliomfija (od Ede Sigligetija); Riđokosa (od Lukačija); Đurađ Branković (od Karolja Obernjika), u čijoj je naslovnoj ulozi, naročito u sceni gde despotu dovode njegove oslepljene sinove, Dimitrije Ružić izazivao uvek ponovo „poplave suza i uragane aplauza“. Početkom HH veka doneli su Novosađani dva interesantna primera novog mađarskog teatra: paradoksalnu i duhovitu komediju Đavo od Franca Molnara i smelu satiru na socijalne i političke prilike ondašnje Mađarske, pod naslovom Dobrosrećnik od I. Dregelja. Nacionalni repertoar SNP počivao je na Jovanu Subotiću (Herceg Vladislav, Miloš Obilić, Nemalja i Zvonimir) i Steriji (Ajduci, Boj na Kosovu, Smrt Stefana Dečanskog, Skenderbeg), a kasnije na Jakšićevim i Kostićevim tragedijama. Široke narodne mase najviše su privlačili komadi kao što su: Markova sablja, Čučuk Stana, Seoska lola, Divljuiщ Rakija, Uskočkinja, Šokica, Saćurica i šubara, Ciganin, Bunjevka, Vampir i čizmar, Vojnički begunac, Grabancijaši,    Graničari,   Devojačka    kletva,    Đido,   Zulumćar,   Krajiškinja, Koštana, Naši seljani, Svatovi i dr, iako mnogi od njih nemaju ni književnu , ni umetničku vrednost.

Branislav Nušić je došao za upravnika SIŠ-a u Novom Sadu 1904. godine, posle ostavke Dimitrija Ružića, koji je ovu dužnost vršio privremeno. Posle penzionisanja u Srbiji, Nušića je na ovaj položaj izabrala glavna skupština Društva u Novom Sadu, 4. decembra 1903. godine. Određena mu je godišnja plata od 3.000 forinti. Nušić je 24. januara 1904. godine došao iz Beograda u Novi Sad da primi upravu nad ansamblom. Na ovom položaju ostao je do sledeće godine, kada je svojevoljno napusto družinu , posle gostovanja u Sarajevu (od 12. do 20. jula  1905. godine).  Nušić  je  otputovao  u  Beograd,  bez  ostavke  i  bez  podnetog  finalnog obračuna Upravnom odboru na kraju sezone. Na vanrednoj sednici Upravnog odbora Društva za SNP, koja je  održana 8. avgusta  1905. godine u Novom  Sadu, za novog upravnika izabran je privremeno Pera Dobrinović. Nušić je izbrisan sa platnog spiska  i  u  vezi  s  njegovim  slučajem  obrazovana je  komisija  da  ispita  stanje  u družini.  Pored  ovog  slučaja,   period  Branislava  Nušića  u  SNP-u  i  njegov osamnaesto mesečni boravak u Novom Sadu, bio je  plodan za ovu ustanovu. O tome svedoče mnogobrojne premijere i predstave širom Vojvodine i u samom Novom Sadu, a naročito  proslava njegove dvadesetpetogodišnjice  književnog rada,  25. januara 1905.   godine                           u    Dunđerskovom    pozorištu,    koja   je    dobila    vid    nacionalne manifestacije. Nušić je napisao Memorandum za reorganizaciju  SNP i predao ga Upravnom  odboru  Društva  za SNP, 9. maja  1904. godine.   Ovim  memorandumom autor je  podneo  svoje  predloge  glavnom  rukovodećem  forumu,  kako  da  se  reše pojedini problemi u trupi i repertoaru SNP, insistirajući , jače ili slabije, na nekim  pojedinostima  koje  bi trebalo  prihvatiti  ili  odbaciti.  Mnoge  od ovih Nušićevih sugestija su kasnije i prihvaćene, što se vidi u predlozima , namenjenim redovnoj godišnjoj skupštini Društva za SNP od 29. decembra 1905. godine. NJeni potpisnici bili su: Žarko Miladinović,  dr Laza Marković, Isidor Novaković, Kosta Bugarski, Isidor Bajić, Tihomir Ostojić i Branislav Nušić, koji tada već više nije bio na upravničkom položaju SNP.

Pera Dobrinović (1853-1923)

Iako je bio, kako ga je Veljko Petrović opisao,  „malecan, pravi patuljak, okrugao,                         punačak, pupav“, uz fizionomiju u kojoj se malo šta moglo nazreti  od talenta  osim  živih  očiju, ipak        je  uspevao  umetničkim dijapazonom   da   prevaziđe   i   najbolje glumce svoga vremena. Po rečima Milana  Grola,  bio je  veliki  glumac, veći i  od svoje   slave.    Slobodan Jovanović je,  oduševljen njegovom igrom, napisao: „Pera Dobrinović  ima jedan dar koji ne verujem da još ko među našim  glumcima  u  ovaj  mah  ima. Kad igra, nama izgleda da on svoju igru improvizuje, da je i stvara u isto vreme kad je igra.“    Sama njegova ljudska priroda bila je jaka i neiscrpna.

SNP od osnivanja,  pa sve do početka HH  veka zadržalo je  svoj prvobitni, primarni zadatak, a to je čuvanje nacionalne  individualnosti,  negovanje srpskog jezika,   održavanje  narodnih  tradicija,   žigosanje   ličnih  i  društvenih   mana, uopšte:  nacionalno,   kulturno  i  etičko  podizanje  najširih  narodnih  slojeva srpskog  naroda.  O nekim  pretežno  umetničkim težnjama manje se vodilo računa. Mada je izraslo u doba romantizma i pola veka proživelo u nacionalno heterogenoj sredini Austrougarske monarhije, ono je, čini se, zaziralo od svega što nije srpsko i samo tako je moglo raditi na ostvarivanju nacionalnih ciljeva. Pozorište je bilo u punom smislu reči narodno, i po načinu na koji se izražavalo, a i po pozivu. To nije moglo dugo trajati. Vremena su se manjala, naročito političke i društvene prilike. SNP, kao živa ustanova , ako nije htelo da ga vreme pregazi , moralo je da se modernizuje . U pogledu glume nastala je takođe izvesna stagnacija. Sve do početka HH veka u interpretaciji dramskih dela vladala je, kao i u većini evropskih pozorišta, prazna retorika, deklamovanje, šablonizirani pokret, izveštačen glas, ukratko rečeno patos i poza. To su uviđali i sami glumci, pa je sasvim umesno pala izjava Pere Dobrinovića izrečena u nekrologu Dimitriju Ružiću, da je Ružić trebao 10-15 godina ranije sići s pozornice. Pred kraj XIX veka u Novi Sad dolaze na službu mladi ljudi, školovani na zapadu , naročitu u Beču, Berlinu i Pešti. Oni su osetili potrebu da kulturno-prosvetni život treba povesti novim pravcem, u nauci tražeći istinu, a u umetnosti prirodnost. Među njima se istakao dr Tihomir Ostojić , profesor Srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu od 1899. godine. Od tada, pa sve do početka Prvog svetskog rata osećati će se njegovo prisustvo na svim poljima kulturne , umetničke i naučne delatnosti u Novom Sadu i Vojvodini, od čega možemo izdvojiti SNP, Srpsku pravoslavnu gimnaziju i Maticu srpsku. Za člana Pozorišnog odseka Ostojić je izabran 1904. i u njemu je ostao do 1914. godine. Za predsednika odseka izabran je 19.juna  1907. godine i tu dužnost je vršio više od dve godine, podnoseći u nekoliko mahova ostavku na taj položaj. Ostojić je smatrao da Pozorište treba da dođe pod vlast „obrazovanog despota“, tj. da se sva vlast koncentriše u rukama jednog čoveka, stručnog lica, poznavaoca dramske književnosti, čoveka široke kulture i pogleda koji će „malo govoriti, a brzo raditi „. On je tražio da SNP postane moderna institucija koja će imati jasno određenu liniju i zadatak, i da se u svemu može meriti sa sličnim evropskim institucijama. Ostavka Tihomira Ostojića od 12. maja 1908. godine, označava prekretnicu. Ona bi izazvala znatno veće posledice da nije podnešena u vreme teških političkih i društvenih previranja (aneksija Bosne i Hercegovine, balkanski ratovi, nemirne političke prilike u Evropi uoči Prvog svetskog rata). NJegovi predlozi o potrebi korenitih reformi u novosadskom pozorištu došli su do punog izražaja tek posle svršetka rata 1918. godine.

Pozorišna kritika u Vojvodini, posmatrana u istorijskoj celini, pokazuje kritičke elemente i atribute koji svedoče da je ona bila dorasla svom umetničkom zadatku. O SNP-u i glumcima kritičari su pisali s ljubavlju i brigom, toplo i kulturno, s željom da deluju vaspitno i kritički dovoljno odmereno. Jedan od najstarijih recenzenata, Jovan Grčić, u nekom slučajevima se žurio da dopuni i ispravi svoj pogrešan, obično nepovoljan sud o glumcima SNP-a, priznajući otvoreno svoje greške i zablude. U starijoj kritici sedamdesetih i osamdesetih godina XIX veka, može se naći primera danas neshvatljive familijarnosti, koja samo otkriva iskrenu brigu za Pozorište. U listu Pozorište stoji: „Samo bismo g-đu Marinkovićku molili, da pazi više na svoje zdravlje, te da uoči Nove godine ne izlazi u lakom ogrtači na ulicu, jer može ljuto nazepsti. Glumci su dugo na novosadskoj sceni izbegavali u ljubavnim prizorima slobodnije radnje, plašeći se da ne povrede moralno-patrijarhalna osećanja publike. „Naše mlade glumice,  – pisao je dr Milan Jovanović Morski, – kao da se boje u svojim ljubavnim ulogama da neće biti dovoljno „blagoobrazne“ ako se suviše približe svojim ljubavnicima , ako ih gde što uhvate za ruku, poglade po obrazu itd. Ne bojte se, gospođice! Mi se ponosimo sa devojačkim članovima naše pozornice, ali mi bismo želeli da se ponosimo i s našim ljubavnicama na pozornici .“ Kritika je prekorevala i publiku zbog izvesnih familijarnosti ili preterivanja u zahtevima. „Neumesno je od publike što zahteva na sva usta od sviračkog zbora da svira ovu ili onu „notu“.

To se može tražiti u gostionici, ali tome u pozorištu nema mesta. Od osnivanja do izbijanja Prvog svetskog rata SNP je gostovalo u šesdeset mesta i prikazalo 8.922 predstave. U istom periodu u Novom Sadu izvedene su 1.544 predstave.  Iz toga se jasno vidi koliko je SNP bilo istinska narodna ustanova koja je permanentno, na vrlo širokom prostoru, obavljala svoju kulturnu i nacionalnu  misiju i delila sudbinu svoga naroda. Pozornica je  kod Srba imala dvostruki zadatak, da bude škola za moralni svet i da nadoknadi oskudicu drugih ustanova koje oni nisu imali.

UPRAVNICI SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA :

Jovan Đorđević (1861-1868.)

Antonije Hadžić (1868-1903 .)

Stanoje Stanojević (jedan dan, 15. 5. 1898.)

Branislav Nušić (1904-1905.)

Petar Dobrinović (1906-1911.)

Žarko Savić (1911-1913.)

Komentari

Telkom University

Da li Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu ima neke planove za predstojeću sezonu ili neke interesantne nastupe i događaje?
Visit us telkom university

Ostavi komentar

e-pošta

Ime

Komentar

Pošaljisend Odustani

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja