СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ У КРАЉЕВИНИ СХС

27/08/2020

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

„Југословенство није поникло ни из каквих позитивних основа, него из једног апсолутног неспоразума; продукт је једног нарочитог поремећаја свих здравих начела за живот, једна романтика која је постављена насупрот реалне политике и једна фатаморгана која је одвела у катастрофу државу Србију, једино реалну у том нездравом сну о немогућем и неприродном“, речи су великог Јована Дучића изговорене пре 75 година у јеку реализације евентуалних резултата спајања неспојивог из 1918. године, оличених у безумном погрому и геноциду над српским народом у току Другог светског рата, а који је почињен руком тзв. југословенских сународника српског етноса и то на просторима данашње Хрватске, Босне, Далмације, Славоније, Срема, Херцеговине, Бачке, БЈР Македоније… Уколико узмемо у обзир поменуте злочине пред којима су и сами нацистички и фашистички окупатори занемели, неминовно морамо да се запитамо како је било уопште могуће да до истих и дође. Југославија, додуше под именом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, настала је Прводецембарским актом 1918. године на рушевинама, у Великом рату збрисаног древног Хабзбуршког царства, али и на просторима једине две аутохтоне и аутентичне јужнословенске, а ловорикама грандиозне победе, оваплоћене српске државе – Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Краљевина Србија носила је пламен националног и наднационалног „ризорђемента“ и уједињења, у првом реду српског, али и других јужнословенских народа и етничких заједница, готово свих, тада и данас, постојећих конфесионалних провенијенција на просторима нове државе. Својеврсну потврду поменутим чињеницима пружају и званичне одлуке о присаједињењу тих заједница Србији, усвојеним новембра 1918. године од стране неколико народних представништава српских и јужнословенских историјских покрајина и области из Аустроугарске, али и Краљевине Црне Горе. Слободно израженом вољом, наведеним одлукама, придружили су се и представници јужнословенских народа из словеначких покрајина, Троједне Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације (без Срема), као и Босне и Херцеговине, чиме је нова држава, будућа Југославија, заправо и настала. Међутим, да ли је ентузијазам појединих српских и јужнословенских интелектуалаца и политичара, исказан у идеалима о потреби постојања јединствене државе Јужних Словена, па и југословенске нације, представљао довољну меру закономерности према којима су и иначе нације и државе настајале у историји светских цивилизација? Можда се у поменутој дилеми крије и одговор на питање због чега је наведени „идеал југословенства“ тако сурово и трагично урушен у годинама Другог светског рата и Ратова за југословенско наслеђе на крају крвавог XX столећа. Још важније, постављамо и недовољно истражено питање да ли је та, а за њом и свака наредна Југославија, настала и на рушевинама српске државности, о чему је велики Дучић изнео свој горепоменути потресни суд.

Након што су српске и савезничке снаге Антанте извршиле пробој Солунског фронта и незадрживо ослободиле Србију и Црну Гору, а затим ступиле и на тло Аустроугарске, при том из рата избацивши све немачке савезнике у корпусу Централних сила, Аустроугарску је крајем октобра 1918. године захватило потпуно расуло. Чехословачки национално-револуционарни покрет је 28. октобра прогласио стварање Чехословачке републике и њено издвајање из Хабзбуршке монархије. Наредног дана, Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу је прогласило одвајање југословенских земаља у Монархији и осамостаљење истих у Државу Словенаца, Хрвата и Срба. Пољска је своју самосталну Републику формирала још 5. септембра, а након што је и Мађарско народно веће 2. новембра најавило своју националну независност од Аустрије, постало је јасно да је нестало осовине на којој је Двојна монархија почивала, па је, коначно и сама Аустрија 12. новембра огласила оснивање Deutschösterreich, односно Републике Немачкоаустрије. Држава Словенаца, Хрвата и Срба није била у стању да брани своје територије, чије границе нису ни биле одређене. Поменуте територије биле су изложене невиђеном притиску околних земаља, у првом реду Италије, која је настојала да поседне области обећане јој Лондонским уговором из 1915. године, због којих је, уосталом и кренула у рат. „Зелени кадар“ и пета колона уносили су немир у Босни и Хрватској, па су на позив Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба српске трупе прешле Саву и упутиле се до крајњих севорозападних позиција и тачака југословенских земаља. У истом периоду, тачније 25. новембра, Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Славена у Банату, Бачкој и Барањи усвојила је одлуке о присаједињењу, условно речено, Војводине Краљевини Србији, а само дан раније на Великом народном збору у Руми, народни изасланици усвојили су резолуцију о присаједињењу Срема Србији и стварању јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца са монархијским обликом владавине и династијом Карађорђевић на челу исте. Дан касније, Велика народна скупштина српског народа Црне Горе и Боке донела је одлуку о детронизацији краља Николе I Петровића Његоша и династије Петровић-Његош са црногорског престола, а чувеном Резолуцијом Подгоричке скупштине усвојена је одлука о присаједињењу Црне Горе Србији, а потом и о ступању у заједничку државу са Србима, Хрватима и Словенцима из некадашње Аустроугарске.

Упутства, односно Напутак делегације Народног вијећа из Загреба која је крајем новембра 1918. године стигла у Београд, представљала су одређену врсту услова за уједињење, а према истим, коначну организацију будуће државе требало је да утврди свеопшта Народна скупштина Срба, Хрвата и Словенаца, и то квалификованом, односно двотрећинском већином гласова у њој. Уставотворна скупштина би имала задатак да усвоји устав, одреди облик владавине и унутрашње државно уређење. Услед италијанске војне експанзије у Словенији и Далмацији, делегација Народног вијећа СХС није се придржавала поменутих упутстава, па је ускоро прихватила монархистички облик владавине и династију Карађорђевић, као владарску породицу у новој држави. У одговору на адресу делегације Државе Словенаца, Хрвата и Срба, регент Александар Карађорђевић је 1. децембра 1918. године прогласио уједињење Краљевине Србије са земљама независне Државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Опште узбуђење завладало је широм новоуспостављеног Краљевства Јужних Словена и многима се учинило да је вишедеценијски сан утемељен у делатностима Илирског покрета, раду језичких реформатора Вука Караџића и Људевита Гаја и следбеника делатности поменутих у редовима српско-хрватске интелигенције у наредним деценијама, симпатијама великог броја припадника српске интелигенције у Србији и Двојној монархији, као и дела словеначке и хрватске интелигенције у другој половини XIX и на почетку XX века, одједном постао јава и да је куцнуо час отелотворења јединства „троплемене“ браће, а да је вечно Источно питање, једном за свагда окончано. Међутим, једино ће време и сузе српске будућности, крвавим мастилом исписати странице потоње историје те велике заблуде о слози и крају балканске повести и то на непрегледним лешевима младости расуте на безбројним пољима и горјима негдашње нам државе. Sapienti sat!

У програму Радикалне странке из 1881. године истиче се тежња за ослобођењем и уједињењем српства као и културно повезивање и јачање српске националне свести у оним крајевима који су изложени страном утицају. Четири деценије касније, Никола Пашић и Радикална странка стоје на истим позицијама, делимично прилагођеним новонасталим приликама. У писму Миленку Веснићу, тадашњем председнику владе и једном од радикалних првака, јуна 1920. године Никола Пашић излаже своје гледиште о уређењу југословенске државе. У писму Пашић начелно пристаје и на федерално уређење, ако унитарно није могуће, али под условом да се обликовање федералних јединица врши на племенском принципу. То би значило да се свим српским крајевима даде право, (које се уосталом не сме спорити) да се сами изјасне хоће ли са Србијом правити племенску државу, заједницу или с Хрватима или са Словенцима. (…) Другим речима казано, пристали би на такав федеративни склоп наше будуће државе, кад сви Срби образују једну племенску државу, сви Хрвати другу и сви Словенци трећу ‒ и онда све те племенске државе ступе у заједницу, у федеративни склоп трију племена (Народни глас, 29. април 1926: 1‒2). Тиме се вођа радикала 1920. године, у потпуно другачијим политичким и друштвеним околностима, приближио идеји обједињавања свих „делова Српства“ из 1881. године. Идеја изнета Веснићу о федерацији на етничком принципу није у новонасталој држави била примарни политички циљ ни Пашића лично ни Народне радикалне странке. Оно на чему су Пашић и владина радикалскодемократска коалиција инсистирали од израде уставног нацрта Веснићеве владе било је државно јединство утемељено на народном јединству. У поменутом писму Пашић понавља опредељење за јединствену државу, позвавши се на закључке Крфске декларације. На Крфу је са председником Југословенског одбора дискутовано о добрим и лошим странама оба облика уређења и дошло се до закључка да је за опстанак и развој државе боље унитарно уређење са широким самоуправама какве су постојале у Краљевини Србији, с тим што би те самоуправне јединице биле територијално веће, али без законодавних компетенција. Ако овај модел не би могао бити прихваћен, Пашић је оставио могућност племенске федерације. Савезна држава која би почивала на историјским правима је сасвим искључена, јер су то „права“ која су непријатељи наметнули насупрот начелу народног самоопредељења за које су се Краљевина Србија и српски народ борили у рату (Исто: 1). Ова мисао представља суштину државне и националне политике Радикалне странке у време уставне дебате. Начела Крфске декларације су потврђена као принципи страначког програма и отуда је тежња ка унитарном уређењу преточена у страначки и политички живот. Државно јединство, испољено кроз државноправни унитаризам, схваћено је као потреба унутрашњег напретка и развоја, али још више с обзиром на констелацију међународних односа. У новом страначком програму, нуди се чак и прецизна дефиниција јединствене државе – држава са једном владом и једним парламентом, који са Круном врши суверену законодавну власт. Предвиђена је примена принципа самоуправе, тј. учешћа народа у управи у јединицама локалне самоуправе, закључно до нивоа области. Области су морале бити довољно велике да би самоуправа могла доћи до изражаја, али и довољно мале да не би територијалном величином и компетенцијама угрозиле унитарно уређење (Самоуправа, 6. октобар 1920: 1).

Ова тенденција ка уставноправној централизацији државе нашла је свој израз у владином нацрту устава. Одредба чл. 62 овог нацрта је одређивала поделу на области чији број није могао бити већи од 35, док би се број становника могао кретати у распону од 200.000 до 600.000. Изузетак су биле области са градовима Београдом, Загребом и Љубљаном. Уставни одбор, у коме су већину имали радикали и демократе, прерадио је ову одредбу одбацивши максималан број области и минималан број становника по областима уз додатак да се административна подела врши према природним, социјалним и економским критеријумима. Дата је могућност спајања две или више области у једну, али уз ограничење да новонастала јединица не сме имати више од 700.000 становника. У коначној верзији нацрта, који је на Видовдан 1921. године усвојен у Скупштини, тај број је повећан на 800.000. Тиме је влада потврдила принцип деобе из Крфске декларације, али је, очигледно, сматрала за сходно да компактност државне целине додатно појача ограничењем броја становника по областима као јемства за елиминацију наслеђених великих покрајина и стварања нових мањих јединица. Задржавајући се на овом питању неколико дана уочи самог изгласавања Устава, „Самоуправа“ понавља да великим областима са ширим овлашћењима теже аутономистички „племенски настројени елементи“, а мањим областима оне групе које желе „кохезију државне снаге.“ Мале јединице су биле прихватљивије јер су могле послужити као погодно средство за сузбијање племенског сепаратизма и јачање централне државне управе (Самоуправа, 24. јун 1921: 1).

Хрватско-словеначка жеља за федерализмом на бази историјских покрајина понекад је у радикалним круговима тумачена и као израз крајњег антисрпског расположења. Очувањем историјских индивидуалитета у комбинацији са федералном државном конструкцијом желе (…) Србе искасапити (…) и свести их на немоћ (Самоуправа, 20. јануар 1921: 1). Радикали су веровали да иза оваквих федералистичких тенденција хрватских група стоји жеља за разједињавањем српског народа на неколико покрајина, чији се век трајања желео продужити против воље већег (српског) дела становништва. Тиме би се српски народ, који је најзаслужнији за стварање нове државе, трајно ослабио спрам друга два племена, чије би се етничке територије скоро заокружиле. Ако су Радић и Народни клуб желели федерацију, немачки модел из периода након 1871. године са доминантном Пруском (чију би улогу у Краљевини СХС преузела српска федерална јединица) никако није могао послужити као узор. Зато је идеја федерације на племенском принципу била страна хрватској политичкој елити исто колико и сам унитаризам. У таквој држави, хрватска и словеначка јединица биле би у подређеном положају. Да би избегле политичку инфериорност и племенско груписање, Народни и Југословенски клуб захтевају савезну државу у чије би темеље били уграђени историјска права и вековно покрајинско уређење. Таква федерација би почивала на већем броју историјски обликованих покрајина и, што је за антицентралистички оријентисане групе из Хрватске и Словеније било најважније, спречио би се доминантан положај Србије у Југославији. С друге стране, изгледа да ни Пашић није био сасвим имун на идеју ампутације хрватских крајева. Страхујући од Радићевог покрета, чија је снага била у успону, Пашић је Прибићевићу, уочи избора 1920. године, наговестио и могућност италијанске интервенције у случају даљег заоштравања унутрашњих прилика. Њихова интервенција би могла довести до окупације Далмације и Приморја, па је због тога Пашић својевремено поставио Прибићевићу реторичко питање: „Не би ли можда већ данас боље било да се ми споразумијемо са Италијом по питању Далмације, отока, мора и Приморја, а Хрватску до Осијека да препустимо Радићу?“ (Ribar, 1948: 92).

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Gligorijević Branislav, Demokratska stranka i politički odnosi u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1970.

Gligorijević Branislav, Političke stranke i državno uređenje Jugoslavije 1918–1929, Vojnoistorijski glasnik III, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1991.

Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1914. – 1919./ sabrao Ferdo Šišić, Matica Hrvatska, Zagreb, 1920.

Извештај Уставног Одбора Уставотворне Скупштине о нацрту Устава и Текст Устава, како је примљен у Уставном Одбору, Београд, 1921.

Јовановић Слободан, Нацрт новог устава, Из историје и књижевности, I, Београд, 1991.

Јовановић Слободан, Је ли федерализам код нас могућан, Из историје и књижевности, I, Београд, 1991.

Јовановић Слободан, О федерализму, Из историје и књижевности, I, Београд 1991.

Нацрт устава владе Миленка Веснића.

Нацрт устава владе Николе Пашића.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања