Srpsko-bugarski rat 1885. godine – uzroci istorijskog nesporazuma

SRPSKO-BUGARSKI RAT 1885. GODINE – UZROCI ISTORIJSKOG NESPORAZUMA

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

„Šteta koju nam je on učinio, sastojala se u tome, što je naš dobar glas bio upropašćen. Ceo svet je držao da mi imamo veću i bolju vojsku nego Bugari, – i kad su nas Bugari, na opšte iznenađenje, tukli, to se tumačilo isto toliko našim kukavičlukom, koliko i njihovim junaštvom. Bolesna strašljivost kralja Milana zalepila se, u neku ruku, za ceo srpski narod, kao da je to naša nacionalna osobina. Iako smo mi bili neistrošen seljački narod, koji zacelo nije patio od suviše kulture, o nama se govorilo kao o jednom narodu koji je stao da se kvari i da se izmeće, čim je okusio prve „plodove civilizacije“. Mi smo izgledali mekušci, ne samo za kulturne napore Zapadne Evrope, nego nesposobni čak i za ono vojevanje koje je balkanskim narodima ležalo u krvi. U očima Evrope, mi smo izgubili svaki vojni, pa s njime i svaki politički značaj. Među balkanskim narodima mi smo se srozali na poslednje mesto. Na prvo mesto uzdigli su se Bugari. Oni su važili za najveću vojnu silu na Balkanu; Bugarska, to je bila mala Pruska; koja je imala pre a posle da nametne svoju prevlast celom poluostrvu. Rđavo mišljenje koje se u Evropi stvorilo o nama, uticalo je nepovoljno i na nas same. Mi smo stali sumnjati o svojoj vlastitoj vrednosti… Slivnica, koja nam je ubila veru u nas same, bila je jedna od onih vojnih nedaća koje su mnogo štetnije svojim daljim moralnim posledicama, nego neposrednim političkim gubicima…“. Citirajući Jovana Ristića, ove reči zapisao je Slobodan Jovanović i iste su se odnosile na tragični oružani sukob između Srbije i Bugarske, tj. na kratkotrajni rat iz 1885. godine, koji je, pokazalo se, umnogome uslovio izrazito međunacionalno i međudržavno nepoverenje između dve balkanske države i naroda u decenijama koje su usledile. Srpsko-bugarski rat iz 1885. godine do sada je, u priličnoj meri, ali ne i u potpunosti, bila marginalizovana tema u srpskoj istoriografiji. Međutim, ista je veoma značajna za sveobuhvatno razumevanje svih potonjih istorijskih stanja i procesa koji su pratili „život Balkana“ u narednih, gotovo vek i po od početka i svršetka pomenutog rata. Iz kojih razloga je izbio rat između Bugarske i Srbije, koja je bila uloga srpskog kralja Milana, Austrougarske, Velike Britanije, Rusije i drugih činilaca ondašnje „evropske političke scene“?

Da bismo razumeli okolnosti koje su dovele do izbijanja oružanog sukoba između Srbije i Bugarske te 1885. godine moramo izvršiti rekapitulaciju političkih odnosa, tokom XIX stoleća, između ta dva po mnogo čemu bliska naroda. Pravoslavna religija, slovensko poreklo, sličnost jezika i viševekovno ropstvo pod Osmanlijama činilo je sudbinu i jednih i drugih veoma sličnom. U XIX stoleću Srbi i Bugari su započeli svoj nacionalni rizorđimento i uspostavili kontakte radi zajedničkog delovanja na ostvarenju istih ciljeva. Začetke te saradnje možemo zapaziti u vreme vladavine kneza Mihaila Obrenovića. Zajedno sa svojim bliskim saradnikom Ilijom Garašaninom srpski knez je kreirao plan o akciji svih balkanskih hrišćana u cilju konačnog oslobađanja od turskog ropstva. U tim planovima Bugari su imali značajnu ulogu. Pošto su naseljavali teritoriju Balkanskog poluostrva, bliže osmanskoj prestonici, od njih se očekivalo da opštim ustankom uspore kretanje neprijateljskih trupa iz Istanbula i Anadolije prema Zapadu. Time bi Srbima, Rumunima i Grcima dali dragoceno vreme da na svojim bojištima slome turske snage, a potom ih združenom ofanzivom u potpunosti potisnu iz Evrope. Tih šezdesetih godina XIX veka Beograd je postao utočište svih onih koji su sanjali takve revolucionarne akcije u Osmanskom carstvu, između ostalih i za predstavnike bugarske nacionalne elite. U srpskoj prestonici, oni su izdavali svoj list, Dunavski lebed, razrađivali planove o ustanku i pregovarali sa srpskim knezom o saradnji. Garašanin je tada konstatovao da se Bugari nalaze u najtežoj poziciji od svih balkanskih nacija, ali ipak izražavaju značajne rezerve prema zajedničkoj akciji. Uzrok toga možemo tražiti u njihovom strahu od hegemonističkih težnji Srba, Rumuna, a pogotovo Grka. Svi pomenuti narodi imali su ili autonomnu oblast ili u slučaju Grka potpuno nezavisnu državu. Strah od asimilacije se kod Bugara samim tim prirodno pojačavao. Kada na to dodamo vekovne težnje Carigradskih patrijarha da helenizuju taj slovenski živalj, onda nam to nepoverenje postaje još jasnije.

Velika pobeda bugarskog nacionalnog pokreta dogodila se 1870. godine kada je formiran Egzarhat, odnosno autokefalna Bugarska pravoslavna crkva. Od tog momenta jurisdikcija bugarskih crkvenih velikodostojnika prostirala se na značajnom delu Balkana. Tačnije, na skoro sve teritorije Osmanlijskog carstva koje nisu bile u sastavu autonomnih država balkanskih naroda. Uticaj carigradskih patrijarha nad slovenskim življem time je u najvećoj meri bio eliminisan. Malobrojna bugarska politička elita dobila je zaokruženu teritoriju na koju će polagati svoje nacionalno pravo i koja će predstavljati okvir njihovih velikodržavnih težnji. Ključni impuls daljem jačanju i razvoju bugarskog nacionalnog pokreta dala je moćna ruska carevina. Naime, Rusija je u formiranju bugarske države, pod svojim patronatom, videla šansu da obezbedi dominantan položaj na Balkanu, odnosno nepremostivu prepreku bilo kakvim političkim uticajima sa Zapada prema Istanbulu. Cilj Rusa bio je jasan, ovladati Bosforskim prolazom i time ostvariti vekovnu težnju o izlasku na topla mora. Na putu ostvarenja tog cilja bugarska država bila im je prirodni saveznik. Iz tog razloga ne bi trebalo da nas začudi, zbog čega su Rusi, nakon pobede u ratu sa Turcima 1877. godine, odlučili da Sanstefanskim mirom formiraju Veliku Bugarsku. Više-manje, ta teritorija se poklapala sa granicama pomenutog Egzarhata. Prostirala se od Dunava na severu do Egejskog mora na jugu, od Crnog mora na istoku do albanskih planina na zapadu. „San“ bugarske političke elite time je u potpunosti realizovan, ali samo za kratko vreme. Zapadne sile nisu mogle dozvoliti potpuni trijumf ruske politike na Balkanu. Na Berlinskom kongresu izvršena je revizija Sanstefanskog mira i bugarska teritorija je značajno smanjena. Autonomna Kneževina Bugarska, samo formalno pod sultanovim suverenitetom, formirana je na prostoru od Dunava do planine Balkan. Južno od planine Balkan stvorena je Istočna Rumelija sa nižim stepenom autonomije i čvršće povezana za Osmanlijsko carstvo. Teritorija Makedonije sa Solunom u potpunosti je vraćena pod sultanov suverenitet. Bugari su ovakve odluke Berlinskog kongresa doživeli kao veliku istorijsku nepravdu i decenijama posle takva, „Sanstefanska Bugarska“ ostala je nedosanjan san njihove političke elite.

Mlada, autonomna bugarska država te iste 1878. godine uspostavila je diplomatske odnose sa Srbijom. Potrebno je da naglasimo da su na početku iskazani napori i jedne i druge strane da se sklopi srpsko-bugarski savez. Međutim, „jabuku razdora“ predstavljala je Makedonija. Obe strane polagale su pravo na tu teritoriju i ni jedna strana nije bila spremna na ustupke. Vremenom su se odnosi između dve zemlje pogoršali. Uvođenje visokih carina na srpsku robu izazvalo je žestoke proteste u Beogradu. Zatim, desio se pogranični spor oko imanja Bregovo. Zahvaljujući tome što je granična reka Timok drastično promenila svoj tok pomenuto imanje se našlo na bugarskoj strani. Primenjujući silu Bugari su oterali srpske graničare sa tog prostora. Preporuke velikih sila, koje su stale na srpsku stranu u Sofiji su ignorisane. Srpskog kralja je, uz sve pomenuto, posebno iritirala činjenica da su posle Timočke bune osumnjičeni za izazivanje nereda utočište pronašli upravo u Kneževini Bugarskoj. Nikola Pašić, od srpskog kralja označen za kolovođu pobune, čak je jedno vreme živeo u kući vođe bugarskih radikala Nikole Suknarova. Srpske obaveštajno-bezbednosne strukture redovno su dobijale informacije o antidržavnom delovanju Pašića i drugih radikalskih emigranata. Pretnje političkim protivnicima u Srbiji, širenje propagandnog materijala, prikupljanje dobrovoljaca zahvaljujući sredstvima ruskih slovenofilskih komiteta, sve to je bilo sadržano u izveštajima koje je dobijala srpska vlada. Ipak, Milan Obrenović je imao dosta strpljenja za svog nelojalnog suseda, najviše zahvaljujući dobrim odnosima sa bugarskim vladarom, knezom Aleksandrom Batenbergom. Milan je ispravno razumeo da je Bugarska pod ruskim protektoratom. Svi bugarski oficiri sa činom višim od kapetana bili su Rusi. Čak i pojedini ministri u bugarskoj vladi dolazili su iz Rusije. Samim tim, upravo su Rusi uticali na to da se Pašićevim radikalima, njihovim štićenicima, pruži utočište u Bugarskoj. Sa druge strane, Batenberg je vremenom pao u nemilost kod ruskih vlasti. Ruska strana mu je otvoreno zamerala nelojalnost, što je njegovu poziciju činilo neizvesnom. Kralj Milan nije želeo svojim ponašanjem da mu situaciju dodatno otežava, jer je znao da bi tako indirektno delovao u skladu sa interesima ruske diplomatije.

Međutim, situacija se drastično promenila 6. septembra 1885. godine kada je u Srbiji, ali i širom Evrope odjeknula vest da su Kneževina Bugarska i Istočna Rumelija proglasile ujedinjenje. Kralja Milana je ta informacija zatekla u inostranstvu, na odmoru, koji je isti momenat prekinuo kako bi se vratio u Srbiju. Poslao je poruku predsedniku vlade Milutinu Garašaninu da počne sa mobilizacijom vojske, a pri povratku u zemlju posetio je i Beč. Cilj te posete bio je konsultovanje sa svojim najbližim saveznikom, Austrougarskom monarhijom. U to vreme na snazi je bila Tajna konvencija, ugovor o bliskom partnerstvu između te dve države. Milan je obavestio Austrougarsku o svom gledištu u pogledu novonastale situacije. Stavovi su mu bili prožeti najcrnjim mislima. Za njega je bugarsko jedinstvo dramatično remetilo ravnotežu snaga na Balkanu. Ujedinjenjem, Bugarska je i teritorijalno i brojem stanovnika nadmašila Srbiju, a samim tim dobijala je prednost u borbi oko Makedonije. Milan je dobro znao da je Austrougarska Srbiji zatvorila put ekspanzije prema Zapadu, a u novim okolnostima i proširenje prema Jugu je dovedeno u pitanje. Zato se decidno izjasnio da Srbija očekuje povratak na prethodno stanje i poštovanje odluka Berlinskog kongresa. Ukoliko pak velike sile ne spreče bugarsko ujedinjenje onda je očekivao teritorijalnu nadoknadu za Srbiju. Računao je da bi nastali jaz u disparitetu snaga, između dve zemlje, na taj način bio umanjen. Milan je „bacio oko“ na Vidinsku oblast za koju je smatrao da bi bila adekvatno obeštećenje Srbiji. Austrougarska je podržala njegove stavove i nije se protivila srpskoj mobilizaciji, ali mu je istovremeno savetovala uzdržanost, bar do vremena dok se i velike sile ne izjasne o novonastaloj situaciji.

Za Austougarsku Srbija je bila eksponent njihove politike na Balkanu, a srpski kralj smatran je lojalnim saveznikom. U Beču se dobro razumelo da je Milanova pozicija u zemlji neizvesna. Nije bila tajna da je srpski vladar, za razliku od naroda, krajnje netrpeljiv prema radikalima. Iako su Pašićevi radikali bili redovni pobednici na izborima, Milan im nije dopuštao da preuzmu vlast, što je stvaralo velike frustracije u srpskom društvu. Ukoliko iz ovog regionalnog zapleta ne bi izašao sa nekim dobitkom veoma lako se moglo desiti da kralj Milan, usled eskalacije nezadovoljstva u zemlji, krene putem abdikacije. Samim tim Austrougari su bili spremni da mu pruže podršku, ali samo u meri u kojoj i sami ne bi bili dovedeni u sukob sa drugim velikim silama, pre svih sa Rusijom. U to vreme, na evropskoj političkoj sceni, bio je aktuelan savez tri cara, nemačkog, ruskog i austrougarskog. Za kancelara Bizmarka od vrhunske važnosti bilo je očuvanje tog pakta. Eventualna opasnost da Nemačka istovremeno vodi rat na Istoku i Zapadu njime je praktično isključena. Zato je i Bizmark zauzeo stav da se Srbija može podržati, ali samo dotle dok to ne kvari postojeći savez sa Rusijom. Sem toga, tim tajnim savezom bilo je dogovoreno da će Austrougarska u povoljnom trenutku izvršiti aneksiju Bosne i Hercegovine isto kao što je Rusiji bilo dozvoljeno da sprovede ujedinjenje Bugarske i Rumelije. Zato je ta diplomatska inicijativa Austrougarske u pravcu davanja određene nadoknade Srbiji u startu bila malo verovatna. Rusija je smatrala da je Bugarska deo njene interesne sfere i da nije dužna davati bilo kakve nadoknade za nešto što je uostalom već dogovoreno. Ipak, u Sankt Peterburgu su sa rezervom primili k znanju odluku o ujedinjenju Bugarske. Tačnije, Rusi su svoju podršku tom činu uslovili odlaskom Batenberga. Francuska i Italija nisu imale ništa protiv tog ujedinjenja. Pogotovo u kontekstu toga da se ceo taj proces odvijao u okviru Osmanlijskog carstva i da se samim tim integritet sultanove države nije narušavao. Velika Britanija je takođe podržala Bugare svesna da tako jača Batenbergovu poziciju, pogotovo u svetlu njegovog sukoba sa Rusijom. Britanci su u tom diplomatskom zapletu videli šansu da preko Batenberga izdvoje Bugarsku iz „čeličnog ruskog zagrljaja“. Takođe, smatrali su da bi u slučaju zabrane ujedinjenja bugarskog naroda, isti se prirodno okrenuli Srbima i Grcima. Neminovno bi pokušali da akcijom sa drugim balkanskim narodima ostvare ono što prethodno nisu uspeli sami. U tom slučaju i sam opstanak Osmanlijskog carstva mogao bi biti ugrožen, što je za zvanični London bilo neprihvatljivo. Suštinski, Britanci su pružajući podršku jednostranoj akciji Bugarske preventivno radili na sprečavanju zbližavanja balkanskih naroda.

U takvim međunarodnim okolnostima ujedinjenje Bugarske imalo je odlične izglede za potpuni uspeh. Istovremeno, inicijativa Austrougarske i Nemačke u pravcu obezbeđivanja nadoknade za Srbiju bila je teško izvodljiva. Austrougari su o tome izvestili Milana Obrenovića. Jasno su mu stavili do znanja da čak i u slučaju da preduzme uspešnu ratnu kampanju protiv Bugarske ne može očekivati promenu stava velikih sila, a samim tim ni bilo kakav uspeh. Krajnje razočaran takvim razvojem situacije, srpski kralj je doneo odluku da sve stavi na kocku i ipak napadne Bugarsku. Milan je smatrao da u svakom slučaju mora reagovati, na kraju krajeva zbog sopstvene javnosti koja je to očekivala. Doduše, za prosečnog Srbina je rat protiv Bugara, zato što su proglasili ujedinjenje, malo imalo smisla. Na kraju krajeva Srbija nema i ne može imati pretenzije prema Istočnoj Rumeliji, teritoriji naseljenoj isključivo Bugarima. Srpskoj javnosti bili su prihvatljiviji stavovi liberala i radikala. Po njima nije trebalo napadati Bugarsku nego se povesti njenim primerom, napasti Tursku i tu pronaći odgovarajuću teritorijalnu satisfakciju. Međutim, Milan je smatrao da velike sile to nikako ne bi dozvolile, a osim toga Turci su mnogo opasniji protivnik od Bugara. Za Srbe, Bugari su bili miroljubivi baštovani, nedorasli iskusnim srpskim ratnicima. Milan je predviđao da će rat protiv njih biti tek malo teža šetnja do Sofije. U tom slučaju, Srbija bi deo bugarske teritorije stavila pod svoju kontrolu i samim tim imala bi bolju pregovaračku poziciju kada je u pitanju teritorijalna nadoknada. Ukoliko bi i tada velike sile uskratile Srbiji bilo kakav dobitak, Milan je računao da će se bar vratiti u zemlju kao pobednik. Time bi neposlušnog suseda naučio pameti i sačuvao ugled u sopstvenoj javnosti. Zato se srpski kralj više nije preterano zanimao za stavove i savete Austrougarske. Jedino što je očekivao od svog saveznika, ako već ne mogu da mu pomognu, onda da ga ni ne sputavaju. Austrougarskoj je to bilo prihvatljivo rešenje. Odbili su predlog pojedinih velikih sila da Srbiji zaprete okupacijom ukoliko ona ne odustane od ratnih planova. Neprijateljsko držanje prema sopstvenom savezniku za Austrougare je delovalo nerazumno i neprihvatljivo. U Beču su bili više nego svesni da bi tim činom zasigurno odgurnuli Srbiju i to direktno u pravcu savezništva sa Rusijom. Zato su se odlučili da Srbiji pomognu oko dobijanja kredita za finansiranje rata, poželeli su joj sreću i sa pažnjom iščekivali rasplet situacije. Austrougari su srpsku vojsku smatrali superiornom u odnosu na bugarsku i sve sem pobede srpskog oružja za njih je bilo malo verovatno. U tom slučaju oni bi ponovo, pod novim okolnostima, pokrenuli pitanje nadoknade Srbiji. Ukoliko bi srpski ratni uspesi naveli Rusiju na popuštanje, to bi se smatralo velikim uspehom. Međutim, ako Rusi ni tad ne bi pristali na promenu stava, Austrougari su se već obezbedili. Decidnim stavom da Srbija ne bi trebalo da očekuje bilo koje dobitke, čak ni u slučaju pobede, oni su svaku eventualnu odgovornost prema Srbiji skinuli sa svojih pleća.

Istovremeno sa objavom rata 2. novembra 1885. godine Srbija je počela sa vojnim operacijama. Prema statističkim izveštajima, vojnički potencijali su govorili o srpskoj nadmoći. Srbija je mogla opremiti i mobilisati veći broj boraca i to sa boljim i modernijim puškama. Jedina prednost Bugarske ogledala se u modernijoj artiljeriji. Ipak, srpska strana načinila je niz propusta kada su u pitanju pripreme za rat. Očekujući laku pobedu Milan je mobilisao samo prvi poziv i tek trećinu drugog. Drugi poziv su činili prekaljeni ratnici iz srpsko-turskih ratova, ali kralj nije imao poverenje u njih, jer je smatrao da su isti oduševljeni politikom i radikalizmom. Hronično se plašeći pobune dobar deo mobilisanih snaga ostavio je u pozadini, radi neutralisanja eventualnih unutrašnjih nemira, čime je dodatno oslabio glavninu ofanzivnih trupa. Komandu nad vojskom preuzeo je na sebe, a najbolje komandante je isključio iz cele operacije. Objašnjenje za ovakav potez možemo pronaći u tome što je kralj Milan, nakon očekivanog trijumfa, želeo svu slavu pobednika da obezbedi za svoju ličnost. Sa druge strane i Bugari su se nosili sa svojim problemima. Dobar deo snaga, iz Istočne Rumelije, u poslednjim momentima su prebacivali na srpsku granicu. Pošto su ih ruski oficiri napustili morali su ratovati predvođeni nižim oficirima. U Bugarskoj je zbog toga taj rat ostao upamćen i kao rat kapetan protiv generala. Srpska ofanzivne snage bile su podeljene na Timočku vojsku sa zadatkom da deluje u Podunavlju i glavninu srpskih snaga, Nišavsku vojsku, sa zadatkom da zauzme bugarsku prestonicu. Da je Srbija kojim slučajem odmah u septembru, kada je izbila kriza, počela sa vojnim operacijama, rat bi se zaista, završio laganom pobedom. Glavnina bugarske vojske tada je još uvek bila u Istočnoj Rumeliji, očekujući sukob sa Turcima. Ovako, tih mesec dana iskorišćeno je za njihovo prebacivanje i koncentraciju prema Srbiji. Srpske trupe su prvih dana napredovale na svim bojištima bez većih gubitaka. Ubrzo je Vidin stavljen pod opsadu dok su Caribrod i Dragomanski klanac zauzeti. Glavnine snaga obe suprotstavljene armije već 5. novembra sudarile su se kod Slivnice. Time je počela odlučujuća bitka u tom kratkotrajnom ratu. Srpske trupe, na skoro svim sektorima Slivničkog bojišta, očuvale su početne pozicije ili su delimično potisnule neprijateljske snage. Bugari jesu ostvarili uspeh na levom krilu, ali ne tako dramatično da bi to odlučilo ishod boja. Međutim, u srpskoj vojsci je „prostrujala“ neproverena informacija o tome da Bugari zaobilaze srpsko levo krilo i da se već nalaze nadomak Caribroda. Kralj Milan je u tom trenutku izgubio „psihološku stabilnost“. Već je video sliku svog zarobljavanja i kako ga Bugari i radikali vezanog vode kroz Sofiju. Donoseći odluku u panici, bez valjanog vojničkog razloga, naredio je povlačenje Dunavske divizije prema Dragomanskom klancu. Sa svojim štabom vratio se u Pirot čime je koordinacija srpskih snaga oslabljena. Odluka o povlačenju Dunavske divizije uzrokovala je povlačenje i ostalih srpskih formacija duž linije fronta. Kralj Milan je već tada smatrao da je rat izgubljen. Preko austrougarskog vojnog izaslanika tražio je da njegova zemlja pokrene incijativu za sklapanje primirja. U Beču su bili neprijatno iznenađeni srpskim porazom. Ipak, na ruku im je išlo to što su Rusi od njih već zatražili da upute zajednički poziv zaraćenim stranama na primirje. Austrougarski car i  kralj je oklevao sa odgovorom ruskoj strani želeći da Srbiji ostavi više vremena za ratne operacije, ali u momentu kada je dobio dramatičnu poruku srpskog kralja nije mu ostalo ništa drugo nego da pozitivno odgovori na ruski zahtev. Inače, prihvativši rusku mirovnu inicijativu, Franja Josif je pokušao da prikrije ponižavajući poraz kralja Milana nadajući se da će na taj način bar donekle uspeti da mu sačuva ugled u međunarodnoj javnosti. U to vreme kralj Milan se nalazio na ivici nervnog rastrojstva. Čak je nudio i svoju abdikaciju čemu se oštro usprotivio njegov predsednik vlade, Milutin Garašanin. Garašanin je smatrao da situacija na frontu i nije toliko tragična kako to vidi kralj. Odlučno je zahtevao da se krene u kontraofanzivu. Međutim, padom Pirota takav plan se pokazao neizvodljivim. Srbiji je preostalo jedino da sačeka pozitivan odgovor bugarske strane na mirovnu akciju velikih sila. Bugari su tada već počeli da odugovlače sa sklapanjem primirja. Ohrabren pobedama, Batenberg je smatrao  da mu je sad i Niš na dohvat ruke. Tek je Austrougarska, direktnom pretnjom da će i oružano intervenisati, primorala bugarsku stranu da prihvati primirje. Posle dve nedelje ovog kratkotrajnog rata oružje je „zaćutalo kako bi se reč diplomatije ponovo čula“.

Nakon ratnog poraza razočarenje i apatija zahvatili su Srbiju, a najviše samog Milana. Garašanin je jedan od retkih koji u tim okolnostima nije gubio glavu. Smatrao je da primirje treba iskoristiti kako bi se mobilisale celokupne snage, nabavila dodatna municija i nastavio rat do konačne pobede. Garašinonov cilj bio je jasan. Bugari se pod svaku cenu moraju poraziti kako bi se uklonio loš utisak o „srpskom oružju“. Kralj je prihvatio Garašaninovu sugestiju. Uz nadu da će pregovori o miru doživeti neuspeh, pripreme za nastavak rata sprovođene su u najvećoj tajnosti. Već početkom decembra srpska vojska imala je preko 100 000 ljudi pod oružjem. Proslavljeni srpski vojvoda Živojin Mišić je u svojim Uspomenama zabeležio da je tada kao mlad oficir bio krajnje ožalošćen time da ti iskusni i spremni srpski drugopozivci dolaze u svoje jedinice onda kada je rat već bio okončan. Prema njegovom mišljenju, da su oni od samog početka bili pozvani i učestvovali u ratu, pobeda srpskog oružja bila bi više nego izvesna. Isto tako, došlo je do promena u vođstvu srpske vojske. Na komandna mesta postavljeni su iskusni i proslavljeni komandanti poput Đure Horvatovića i Dragutina Franasovića. Međutim, sve pripreme su se pokazale uzaludnim. Britanci su diplomatskim putem uspeli privoleti Portu da prihvati predlog po kom bi bugarski knez bio imenovan i za guvernera Istočne Rumelije. Integritet Osmanskog carstva tako bi se očuvao, a ujedinjenje Bugarske bilo bi omogućeno. Posle toga je i Turska poslala jasnu poruku da je Bugarska pod njenim suverenitetom i da će se Srbija, ukoliko izvrši agresiju, suočiti ne samo sa bugarskim nego i turskim snagama. Na taj način, svako ratno rešenje za Srbiju postalo je neizvodljivo. Februara 1886. godine u Bukureštu je potpisan mir. Zahvaljujući zauzimanju Austrougarske Srbija nije pretrpela teritorijalne gubitke niti je morala platiti ratnu odštetu. Situacija se, bar što se tiče Srbije, vratila u predratno stanje. Međutim, posle rata, ugled srpskog oružja i srpske države bio je trajno narušen u očima evropske javnosti. Milan je izgubio ugled u narodu, tako da je njegova abdikacija postala samo pitanje vremena. Odnosi između Srba i Bugara su do te mere narušeni da su ta dva naroda za naredni vek postali smrtni neprijatelji. Što se tiče Bugara oni su nedvosmisleno iz celokupne situacije izašli kao pobednici. Većina njihove javnosti proslavljala je ujedinjenje i ratnu pobedu, ali bilo je i onih koji su dobro razumeli da je u pitanju Pirova pobeda. Suštinski, to je bio bratoubilački rat. Za duži niz godina on je onemogućio saradnju tih naroda, a u pravcu ostvarenja zajedničkog cilja, oslobođenja balkanskih Hrišćana od tuđinske vlasti. Vreme je pokazalo da je to bilo izvodljivivo jedino kroz zajedničku saradnju. Trebalo je da prođe više od četvrt veka da bi posle svega do te saradnje ipak došlo.