SRPSKI RAT ZA NEZAVISNOST – VELIKA ISTOČNA KRIZA

SRPSKI RAT ZA NEZAVISNOST – VELIKA ISTOČNA KRIZA

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

U junu prethodne godine navršilo se 140 godina od vremena kada je u Berlinu rad započeo Kongres sedam evropskih sila, čijim je odlukama Srbija, dotadašnja vazalna kneževina Osmanlijskog carstva, postala međunarodno priznata država. Kongres je zasedao od 13. juna do 13. jula 1878, a u njegovom radu učestvovali su predstavnici Nemačke, Austro-Ugarske, Francuske, Velike Britanije, Italije, Rusije i Turske. Odlukama Berlinskog kongresa okončana je Velika istočna kriza, značajni segment u dugoročnom rešavanju Istočnog pitanja. Paralelno sa dekadencijom osmanlijske države i ekspanzijom velikih evropskih sila na Balkansko poluostrvo i Srednji istok, budi se nacionalna svest naroda pod osmanlijskim jarmom. Sukob ta tri međusobno suprotstavljena procesa dostiže vrhunac u periodu od 1875. do 1878. godine, koji je u istoriografiji poznat pod imenom Velika istočna kriza. To je period u kome su se na Balkanskom poluostrvu smenjivali rat i mir u istorijski kratkom i burnom vremenu. Period je ograničen Hercegovačkim ustankom iz 1875, kojim je započela kriza, i Berlinskim kongresom iz 1878, čijim je odlukama kriza okončana. Nakon ustanka Srba u Hercegovini, a zatim i u Bosni, Srbija je pod pritiskom javnosti ušla u rat protiv Turske u leto naredne, 1876. godine. Vojno i finansijski nespremna, brzo je pretrpela poraz i prinuđena na primirje koje je, tek pod pritiskom velikih sila, Turska prihvatila. Međutim, na poziv Rusije da joj se priključi, Srbija ponovo ulazi u rat protiv Turske i naredne godine. Ovoga puta nešto spremnija, srpska vojska u jednom naletu oslobađa Niš, Pirot, Leskovac i Vranje. Pošto je dobila rat protiv Turske, Rusija je diktirala uslove mirovnog ugovora, a potpisan je 3. marta 1878. u gradiću San Stefano nadomak Carigrada, do kojeg je stigla ruska vojska. Po Sanstefanskom miru Rusija je obavezala Tursku da joj ustupi sve njene preostale teritorije u Evropi, sem jednog uskog poteza oko moreuza (Bosfor i Dardaneli) i samog Carigrada. Nacrtane su i nove granice po kojima je obrazovana „Velika Bugarska“, koja bi kao glavni ruski eksponent na Balkanu omogućila izlazak Rusije na Sredozemno more. Po istom ugovoru o miru, Srbiji bi jedina ratna dobit bio Niš, pa je naš poznati istoričar, diplomata i državnik Slobodan Jovanović o odredbama Sanstefanskog mira rekao: „Mi koji smo vodili dva rata, jedan po želji neslužbene (slavjanofilski pokret, prim. Z. J.), a drugi po želji službene Rusije, imali smo da ostanemo mala Srbija. Bugari, koje ni mi ni Rusi nismo mogli pokrenuti na ustanak, imali su da postanu velika Bugarska.“ Na protest srpske vlade Petrogradu, odgovoreno je sledeće: „Najpre idu interesi ruski, pa onda bugarski, pa tek posle njih dolaze srpski, a ima prilika u kojima bugarski interesi stoje na ravnoj nozi sa ruskim.“ Jednostavno rečeno – „put ka Carigradu, ruskom imperijalnom cilju, vodio je kroz Bugarsku, a ne kroz Srbiju“. Pod pritiskom Velike Britanije Rusija se odrekla projekta „Velike Bugarske“ i saglasila se o njenoj podeli i granicama, bez izlaska na Sredozemno more. Turska je ustupila Velikoj Britaniji ostrvo Kipar u zamenu za podršku na kongresu, dok su se Velika Britanija i Austro-Ugarska dogovorile o uzajamnoj podršci: Ostrvljani će podržati Dvojnu monarhiju da dobije saglasnost ostalih velikih sila da može okupirati Bosnu i Hercegovinu, dok će zauzvrat dobiti podršku oko podele Bugarske. Dogovor su napravile i Austro-Ugarska i Rusija: Rusija se neće protiviti da Austro-Ugarska okupira Bosnu i Hercegovinu i da sa Srbijom sklopi sporazum o gradnji železnice preko Kneževine, dok će Austro-Ugarska podržati Rusiju u tome da ostanu ostale odredbe Sanstefanskog mira, uz obećanje da će, u slučaju obnove ratnih dejstava, zadržati neutralnost. Sve date dogovore verifikovao je Berlinski kongres, prema čijim odlukama je i Srbija stekla svoju nezavisnost i teritorijalno proširenje. Međutim, postavljamo pitanje, zbog čega danas, ipak, ne slavimo 13. jul kao Dan nezavisnosti?

Republika Srbija kao svoj dan državnosti obeležava Sretenje gospodnje, datum početka Srpske revolucije. Zanimljivo je napomenuti da u srpskoj istoriografiji ne postoji opšta saglasnost oko vremenskog intervala trajanja te revolucije. Na Sretenje Gospodnje 1804. godine vožd Karađorđe je započeo proces borbe za oslobođenje i obnovu srpske državnosti. Nesporno, to predstavlja početak revolucije, ali oko njenog završetka ne postoji opšti konsenzus. Pojedini istoričari tvrde da za njen krajnji datum treba uzimati punu nezavisnost stečenu na Berlinskom kongresu, što bi tu revoluciju verovatno učinilo najdukotrajnijom u istoriji čovečanstva. Većina se ipak slaže da je donošenje Sretenjskog ustava, 1835. godine, simbolično označilo kraj tog višedecenijskog revolucionarnog procesa. A vremenski period od donošenja prvog ustava do punog sticanja nezavisnosti trebamo posmatrati kao borbu za međunarodno priznanje. Što znači da je Srbija od tridesetih godina XIX veka, formalno, funkcionisala kao vazalna turska kneževina, sa izgrađenim državnim institucijama i jakim prerogativima državnosti, a neformalno kao nezavisna država. Za kneževinu Srbiju, međunarodno priznanje trebalo je samo da potvrdi to neformalno stanje. Ipak, taj status pune nezavisnosti nije bilo nimalo lako dostići. Morale su se poklopiti različite okolnosti, kako međunarodne tako i unutarpolitičke.

Prvi faktor, verovatno i najvažniji, predstavljale su spoljnopolitičke okolnosti. Velike sile su imale različite stavove po pitanju sudbine Osmanskog carstva pa samim tim i srpske nezavisnosti. Rusija, tradicionalni zaštitnik balkanskih naroda u njihovoj borbi za slobodu, porazom u Krimskom ratu, izgubila je primat u rešavanju Istočnog pitanja. Koalicija zapadnih zemalja, Velike Britanije, Francuske i Pijemonta, tada je sprečila pokušaj Rusije da ovlada Bosforom i izađe na topla mora. Time ne samo da je onemogućen ruski uticaj u Sredozemlju, nego je i protektorat nad balkanskim Hrišćanima prešao na stranu država pobednica. Britanija i Francuska predstavljale su najtvrđe zagovornike politike očuvanja Osmanskog carstva, kao brane nekom novom pokušaju ruske ekspanzije u Mediteran. Politika novih balkanskih protektora prirodno je išla na štetu svih balkanskih Hrišćana, istovremeno čineći ključnu prepreku za sticanje međunarodnog priznanja Kneževine Srbije.

Drugi važan faktor predstavljalo je stanje u samoj Srbiji. Tačnije, njenu mogućnost da pitanje srpske nezavisnosti, u datim okolnostima, otvori pred velikim silama. Za tako nešto trebalo je imati dovoljno sposobnu vojsku koja bi eventualno proglašenu nezavisnost mogla odbraniti. Na tom polju najviše se angažovao knez Mihailo Obrenović, sprovodeći veliku i sveobuhvatnu vojnu reformu. Nažalost, ta reforma nije efikasno i do kraja sprovedena, a stanje Narodne vojske bilo je daleko od očekivanog. O ekonomskim prilikama ne vredi posebno trošiti reči. Srbija je spadala u slabo razvijene zemlje i finansijski momenat za takav jedan poduhvat uvek je bio manje ili više nepovoljan. Ipak, sve pomenute prepreke nadjačavao je patriotski duh srpskog naroda. U srpskom društvu, tog vremena, vladalo je takvo javno mišljenje da je, u slučaju rata, sve osim slavne pobede nad Turcima bilo nemoguće. Vaspitavanje mladih naraštaja na narodnoj epskoj tradiciji, proizašlo iz same porodice, odgovorno je za kreiranje takvog javnog mnjenja. Ne smemo zanemariti ni uticaj pesnika romantičara poput Jovana Jovanovića Zmaja, Đure Jakšića i drugih. Sa tih izvorišta rodoljublja, napajala se srpska javnost, ubeđena da poput junaka iz narodne pesme, svaki Srbin može pobediti i desetostruko jačeg neprijatelja. Vreme je pokazalo da je to bila velika srpska obmana, ali i neophodan podsticaj da se u jednu takvu neizvesnu akciju uopšte i krene.

Treći faktor predstavljalo je stanje unutar turske države. Uzimajući kredite kod svojih zapadnih saveznika, a zarad obnove oružanih snaga i finansiranja rata protiv Rusije, Osmansko carstvo je postepeno klizilo u dužničko ropstvo i potpunu zavisnost od svojih kreditora. Kamate su vremenom postale preveliko opterećenje za ionako devastiran budžet Bolesnika na Bosforu, a teret tih obaveza Porta je prebacivala na stanovništvo. Konstantno uvećavanje poreza je život seoskog stanovništva, naročito hrišćanskog, činilo nesnosnim. Reforme u cilju modernizacije društva, poput izjednačavanja različitih verskih zajednica u pravima i obavezama, sabotirane su od strane konzervativnih muslimanskih krugova. Pa je tako uz materijalnu, lična nesigurnost predstavljala svakodnevicu poniženih Hrišćana. Stoga ne čudi što su oružane pobune postale legitiman način borbe obespravljenih masa, a zarad odbrane minimuma dostojanstva, kako pojedinca tako i kolektiviteta. Upravo ovaj faktor je možda i najviše uticao da se uprkos nepovoljnim međunarodnim okolnostima pokrene rata za oslobođenje Srpstva. Neminovno, time se otvorilo i pitanje međunarodnog priznanja srpske države.

Očekivati da će u okolnostima konstantnog terora nad svojim narodom Srbija večno ostati nema bilo je nerazumno. Ustanci u Staroj Srbiji, Bosni i Hercegovini svirepo su gušeni i to pred očima srpske javnosti, a da značajnije reakcije, sem političke, iz Beograda nije bilo. Stege velikih sila nametale su takvo držanje srpskih vlasti, što je u srpskom društvu rađalo nezadovoljstvo i frustracije. Neminovno, postavljalo se pitanje kada će to nezadovoljstvo eskalirati i da li će vlasti u Srbiji uspeti da tu energiju adekvatno kanališu. Početkom 1875. godine u Hercegovini je izbio novi ustanak, upamćen kao Nevesinjska puška. Pobunjenici su ubrzo uspostavili vezu sa crnogorskim knjazom. Nikola Petrović je ustanicima izašao u susret i njihovo borbu podržao ljudstvom, oružjem i logistikom. Plamen ustanka ubrzo se proširio i na Bosnu, naročito bosansku Krajinu, gde se narod uzdao u podršku Srbije. U početku srpska vlada se držala pasivno, dobivši poruku iz Ruskog carstva da oni još nisu spremni, ni politički ni vojno, za ratni sukob velikih razmera. Suštinski to je bilo činjenično stanje. Rusija se tada još uvek u potpunosti nije oporavila od Krimskog rata. Nad  velikom pravoslavnom imperijom se kao Damoklov mač nadvila pretnja eventualnog formiranja nove koalicije zapadnih zemalja, ukoliko bi se kojim slučajem ona direktno umešala u dešavanja na Balkanu. Zato je ruska diplomatija savetovala Srbiji da se uzdrži od ratnih rešenja. Sa druge strane, javnost Rusije bila je na strani balkanskih Hrišćana, a antitursko raspoloženje dodatno su podsticali ratoborni Slovenofili. Upravo ti panslavistički činioci ruske politike, gorljivi sledbenici vojnog angažovanja njihove zemlje na Balkanu, odigraće značajnu ulogu u događajima koji su usledili.

Kako je vreme prolazilo, a Porta nije uspevala da umiri Bosnu i Hercegovinu za srpskog kneza Milana Obrenovića situacija je postajala sve teža. Zvanična Rusija, kao i druge velike sile, istrajavali su na političkom rešenju krize, dok je domaća javnost insistirala na ratu protiv Turaka. Na kraju upravo pod pritiskom srpskog javnog mnjenja, ali i kako bi izbegao unutrašnje političke sukobe, knez Milan se odlučio za oružani obračun sa Osmanskim carstvom. Svečanu objavu rata srpski monarh je pročitao u junačkom  Deligradu 30. juna 1876. pred svojim vojnicima. Pošto nije ima podršku velikih sila, jedini saveznik mu je bila Crna Gora, Milan se oslonio na poruke dobijene od ruskih slovenofila. Pre svih od možda najistaknutije ličnosti Prvog srpsko – turskog rata, Lava od Taškenta, generala Mihaila Černjajeva. Kao predstavnik Slovenskog komiteta Černjajev je došao u Srbiju i konstantno uveravao vlasti u Beogradu da Rusija neće moći ostati po strani ukoliko Srbija zarati sa sultanom. Tvrdio je da je dovoljno izdržati samo par meseci i velika pravoslavna imperija će stati u odbranu balkanskih Slovena. Suštinski, Černjajev je zarad interesa ruskih slovenofila otvoreno podpirivao plamen sukoba na Balkanu ne bi li isprovocirao ulazak Rusije u rat, a samim tim panslovenske ciljeve svojih istomišljenika sproveo u delo. Preko svojih prijatelja u Rusiji prikupljao je materijalnu pomoć i vršio regrutovanje dobrovoljaca za balkansko ratište. Tokom 1876. godine u Srbiji se obrelo više hiljada slovenofila i drugih avanturista iz Rusije koji su se priključili srpskoj vojsci. Zanimljivo je pomenuti da se pored Rusa srpskoj vojsci priključio i jedan broj italijanskih i bugarskih dobrovoljaca. Upravo ruski dobrovoljci su predstavljali najobučeniji deo neiskusnih srpskih trupa. Naročito su cenjeni oficirski kadrovi sa kojima je Srbija bila u deficitu.

Inače, srpska vojska bila je relativno brojna, sa više od 120 000 vojnika, ali bez ratnog iskustva, nedovoljno uvežbana i sa veoma ograničenim zalihama ratnog materijala. Patriotizma jedino nije falilo, ali on nije mogao nadomestiti pomenute nedostatke.  Černjajev, koji je dobio srpsko državljanstvo i čin generala, preuzeo je komandu nad glavninom srpske vojske, moravsko – timočkom divizijom. Zadatak najjače srpske vojne formacije podrazumevao je odlučno nastupanje dolinom Morave ka Nišu. Drinska divizija je zauzela odbrambene pozicije prema bosanskim Turcima, a ostatak Timočke divizije branio eventualno tursko nadiranje u Podunavlju. Ofanzivne zadatke dobila je i Ibarska vojska pod komandom bivšeg Načelnika srpske komande i reformatora srpskih oružanih snaga, Franje Zaha. Ofanziva Ibarske vojske već u startu je doživela neuspeh. Nadmoćne i bolje opremljene turske snage su posle slamanja srpskog napada krenule u kontraofanzivu. Plan srpske komande o zauzimanju Raške oblasti i izolaciji Bosne već na samom početku rata pao je u vodu. Ipak, brzom konsolidacijom zaustavljen je neprijateljski kontraudar. Sve do kraja rata na tom bojištu nije bilo značajnijih promena, kao ni na Drini gde su srpske snage očuvale svoje početne pozicije. Sa druge strane najveće gubitke doživeo je narod na istoku Srbije. Posle početnih uspeha glavnine srpske vojske, kod Babine glave, došlo je do poraza i povlačenja pred neprijateljem. Turska kontraofanziva, na moravskom bojištu, zaustavljena je u najvećoj pobedi srpskog oružja u tom ratu, boju na Šumatovcu. Tom prilikom se pokazalo da su srpske snage bolje u defanzivnim nego ofanzivnim akcijama. Nakon Šumatovca usledilo je kratkotrajno primirje, a zatim nova i odsudna bitka. Ohrabreni velikom pobedom Srbi su, na inicijativu Černjajeva, nastavili rat. Epilog je usledio u vidu srpskog debakla kod Đunisa. Nakon toga, na intervenciju Rusije, prvo je sklopljeno primirje, a zatim i mir 28. februara 1877. godine. Da kojim slučajem Rusija tada nije odlučno zauzela preteći stav prema Turcima šteta po Srbiju, usled vojnog poraza, mogla je biti i veća. Ovako sve se vratila u predratno stanje, osim izgleda Istočne Srbije. Prilikom povlačenja Turci su iza sebe ostavili zgarište. Procene su govorile o hiljadama ubijenih i o tome da je skoro petina ukupnog stanovništva Srbije ostala bez krova nad glavom.

Neslavan završetak Prvog srpsko – turskog rata izazvao je duboko razočarenje u srpskom društvu. Reke izbeglica, veliki ekonomski gubici, povećanje poreza ne bi li se stabilizovale državne finansije, samo su upotpunjavali sliku teškog poraza. Ipak, nije bilo previše vremena za lamentiranje nad sopstvenom sudbinom. Već u aprilu 1877. godine izbio je bugarski ustanak. Turci su tu pobunu u krvi gušili što je izazvalo oštru reakciju evropske javnosti. Sa zgražavanjem se gledalo na svirepost turskih bašibozuka iskazanu prema lokalnom hrišćanskom stanovništvu. Rusija je sa druge strane još tokom srpsko – turskog rata pregovarala sa Austrougarskom ne bi li se postigao dogovor o zajedničkom nastupanju protiv Osmanlija. Na kraju je Rajhštatskim i Budipeštanskim dogovorima napravljen kompromis dve strane o podeli interesnih sfera. Istok Balkana potpao je pod rusku, a zapadni Balkan pod austrougarsku dominaciju. Rusija je tako dobila slobodne ruke da objavi rat Osmanskom carstvu, što se već u aprilu 1877. godine i dogodilo. Prešavši preko teritorije Rumunije, svoje saveznice, ruske trupe su pregazile Dunav i nastavile napredovanje ka narednoj prirodnoj prepreci, klancima planine Balkan. Razvila se krvava borba za ključne planinske prevoje i grad Plevnu gde su Turci pružali odlučan otpor. Iako su isprva Srbiji savetovali uzdržanost, posle velikih gubitaka i zastoja ofanzivnih akcija, Rusi su pozvali kneza Milana da se uključi u rat. Srpski knez je isprva oklevao svestan situacije u kojoj mu se zemlja nalazi. Međutim, posle značajne finansijske pomoći i sve izvesnije ruske pobede odlučio se da iskorači u novi sukob sa Turcima. Pad Plevne bio je siguran signal ruske premoći na bojištu. Srbija je u rat ušla 13. decembra 1877. godine sa reorganizovanom vojskom bez ruskih dobrovoljaca i pod komandom Save Grujića. General Grujić je podelio srpsku vojsku u pet korpusa, od kojih su dva bila raspoređena na glavnom ofanzivnom pravcu, jug i jugoistok. Važno je bilo ostvariti prodor prema Sofiji gde se očekivalo spajanje sa ruskim trupama. Sa druge strane prema Bosni i Novopazarskom sandžaku zauzet je odbrambeni stav. Napredovanje srpskih snaga, ovaj put, išlo je  znatno efikasnije. Sama činjenica da je glavnina turske vojske bila raspoređena prema Rusima olakšavala je srpsku ofanzivu. Pirot je oslobođen 28. decembra, a potom Kula, Trn, Breznik i Radomirovci. Na vest da su ruske trupe umarširale u Sofiju srpske trupe su se zaustavile na Slivnici, a zatim su preusmerene prema Prištini i Grdeličkoj klisuri. Veće snage bile su angažovane prilikom oslobađanja Niša. Posle teških trodnevnih borbi Turci su Niš predali 10. januara 1878. godine. Potom je oslobođena cela Grdelička klisura, a do 31. januara i grad Vranje. Kada su se srpske snage, napredujući iz više pravaca, našle nadomak Prištine operacije su morale biti obustavljene. Vest o potpisanom primirju između Rusije i Osmanskog carstva u Jedrenu 31. januara 1878. godine, onemogućile su dalje ratne operacije.Time je posle šest nedelja stalnih borbi u veoma teškim zimskim uslovima i po neprohodnom planinskom terenu, Drugi srpsko-turski rat bio okončan. U njemu se srpska vojska pokazala u mnogo boljem svetlu nego u Prvom ratu. Iskusnija, upornija, istrajnija, bolje vođena, ona je postigla niz zapaženih ratnih uspeha.

U želji da što pre materijalizuje ratnu pobedu Rusi su brže bolje sklopila mir sa Turcima, 3. marta 1878. godine u San Stefanu. Odredbe mirovnog ugovora bile su teške za Osmansko carstvo. Sultan se morao odreći većine evropskih teritorija. Prema potpisanom ugovoru bilo je predviđeno formiranje Velike Bugarske sa teritorijom od Crnog mora na Istoku do Ohrida i Niša na Zapadu, reke Dunav na Severu pa do Egejskog mora na Jugu. Samo formalno, ta država bi priznavala vlast sultana, dok bi realno, nju kontrolisala Rusija. Na ovaj način Rusi su želeli da stave Balkan pod svoju kontrolu. Istovremeno bi izolovali Istanbul, sa Bosforom i Dardanelima, od zapadnih sila i pripremile ga za potpuno preuzimanje. Ruski san o izlasku na topla mora, u tom slučaju, bio bi više nego izvestan. Međutim, takvim planom su potpuno zanemareni srpski interesi. Srbija se trebala odreći većine teritorija koje je oružjem i krvlju zaposela, a u korist Velike Bugarske. Za srpsku javnost to je predstavljalo bolnu i neprihvatljivu opciju. Ipak, na sreću tadašnje srpske političke elite, bilo je još nezadovoljnih Sanstefanskim mirom. Velika Britanija, a ni ostale zapadne sile, nisu mogle dozvoliti trijumf Ruske politike na Balkanu. Objedinjenim pritiskom skoro svih velikih igrača evropske politike, Rusija je prinuđena na popuštanje. Dogovoreno je da će se o rezultatima rata odlučivati na novom samitu, svih zainteresovanih velikih sila, u Berlinu. Pokušaj ruske diplomatije da svoje konkurente dovede pred svršen čin time je doživeo potpuni krah.

Pod predsedništvom čeličnog kancelara Ota Fon Bizmarka, 13. juna 1878. godine, otpočeo je sa radom Berlinski kongres. Izaslanici tadašnjih velikih sila Nemačke, Austrougarske, Francuske, Velike Britanije, Italije, Rusije i Turske krojili su sudbinu balkanskih naroda. Kongres je trajao mesec dana i rezultirao je revizijom najvećeg dela Sanstefanskog mira. Onemogućeno je stvaranje velike Bugarske podelom te teritorije na Kneževinu Bugarsku, sa višim stepenom autonomije i Istočnu Rumeliju, čvršće vezanu za Osmansku državu. Makedonija sa Solunom ostala je u osmanskom državno-pravnom poretku. Srbija je dobila nezavisnost i teritorijalno proširenje (niški, pirotski, toplički i vranjski okrug), a Crna Gora izlaz na more i gradove Nikšić, Podgoricu, Kolašin, Bar i Ulcinj, dok je Rumuniji pripala Severna Dobrudža. Austrougarska je dobila pravo na okupaciju Bosne i Hercegovine, zavođenje mira i držanje garnizona u Novopazarskom sandžaku. Berlinskim sporazumom Rusiji je pripala južna Besarabija i gradovi Batumi, Kars i Ardagan. Rezultati Berlinskog kongresa su predstavljali anuliranje gotovo svih uspeha ruskog oružja u ratu 1877 – 1878. godine.

Što se tiče Srbije, rezultati kongresa su imali izrazito negativan odjek. Bez obzira na prevelika očekivanja kada su teritorijalni dobici u pitanju, a koja nisu ispunjena, ono što je najviše ozlojedilo srpsku javnost bilo je držanje Rusije. Srpska politička elita nije predvidela da će Bugarska, zbog geografskog položaja, biti ključni igrač Rusije na Balkanu. Srpska vlada je u datim okolnostima morala brzo reagovati, pronaći nove saveznike među velikim silama, kako bi sanirala štetu nastalu čvrstim probugarskim stavom Ruskog carstva. Austrougarska se nametnula, sama po sebi, kao moguće rešenje. Još uoči Berlinskog kongresa Jovan Ristić je posetio Beč gde se sastao sa ministrom inostranih dela Dunavske monarhije, Đulom Andrašijem. Ristić je Austrougarskoj strani predao pismo srpskog kneza, u kome se obećava prijateljstvo, a za uzvrat traži podrška na Berlinskom kongresu. Andraši je prihvatio da štiti srpske interese, podržava srpske teritorijalne pretenzije, ali samo one koji ne idu u pravcu Bosne i Novopazarskog sandžaka, što je bila interesna sfera Austrougarske. Sa druge strane, Srbija se obavezala da će sa svojim severnim susedom sklopiti povoljan trgovinski ugovor i izgraditi prugu Beograd – Niš, sa vezama prema Sofiji i Solunu. Prihvativši ove uslove Srbija je obezbedila podršku Austrougarske na Berlinskom kongresu. Pre svega po pitanju srpskih teritorijalnih pretenzija na Pirot i Vranje koje je inače Rusija videla u sastavu Velike Bugarske. Srbija je na kraju pored Niškog i Topličkog dobila Pirotski i Vranjski okrug, što se može smatrati izvesnim uspehom srpske diplomatije i pozitivnim rezultatom savezništva sa Austrougarskom. Naravno posmatrano samo u datim okolnostima. Međutim, ni teritorijalni dobici, ni međunarodno priznanje nisu moglo otkloniti gorak ukus u ustima srpskog društva, usled takvog raspleta Velike istočne krize. Vreme je pokazalo da to nezadovoljstvo nikako nije bilo slučajno. Suštinski, srpski nacionalni pokret je tada pretrpeo veliki poraz. Bosna i Hercegovina, po svim kriterijumima srpska zemlja i glavni cilj srpske nacionalne politike XIX veka, potpala je pod Austrougarsku kontrolu. Time je ta teritorija trajno izuzeta iz mogućnosti da se integriše sa Srbijom, a posledice toga osećamo do današnjih dana. Srbi su bili ti koji su otvorili Istočno pitanje te 1875. godine, podneli velike žrtve u dva rata, a na kraju ostali razočarani rezultatima mira. Možda to možemo posmatrati i kroz prizmu činjenice da smo Istočno pitanje otvorili protiv volje velikih sila, pa smo samim tim na kraju doživeli svojevrsnu kaznu u vidu zanemarivanja srpskih interesa na Berlinskom kongresu.