СРПСКИ РАТ ЗА НЕЗАВИСНОСТ – ВЕЛИКА ИСТОЧНА КРИЗА

23/02/2019

СРПСКИ РАТ ЗА НЕЗАВИСНОСТ – ВЕЛИКА ИСТОЧНА КРИЗА

 

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

 

У јуну претходне године навршило се 140 година од времена када је у Берлину рад започео Конгрес седам европских сила, чијим је одлукама Србија, дотадашња вазална кнежевина Османлијског царства, постала међународно призната држава. Конгрес је заседао од 13. јуна до 13. јула 1878, а у његовом раду учествовали су представници Немачке, Аустро-Угарске, Француске, Велике Британије, Италије, Русије и Турске. Одлукама Берлинског конгреса окончана је Велика источна криза, значајни сегмент у дугорочном решавању Источног питања. Паралелно са декаденцијом османлијске државе и експанзијом великих европских сила на Балканско полуострво и Средњи исток, буди се национална свест народа под османлијским јармом. Сукоб та три међусобно супротстављена процеса достиже врхунац у периоду од 1875. до 1878. године, који је у историографији познат под именом Велика источна криза. То је период у коме су се на Балканском полуострву смењивали рат и мир у историјски кратком и бурном времену. Период је ограничен Херцеговачким устанком из 1875, којим је започела криза, и Берлинским конгресом из 1878, чијим је одлукама криза окончана. Након устанка Срба у Херцеговини, а затим и у Босни, Србија је под притиском јавности ушла у рат против Турске у лето наредне, 1876. године. Војно и финансијски неспремна, брзо је претрпела пораз и принуђена на примирје које је, тек под притиском великих сила, Турска прихватила. Међутим, на позив Русије да јој се прикључи, Србија поново улази у рат против Турске и наредне године. Овога пута нешто спремнија, српска војска у једном налету ослобађа Ниш, Пирот, Лесковац и Врање. Пошто је добила рат против Турске, Русија је диктирала услове мировног уговора, а потписан је 3. марта 1878. у градићу Сан Стефано надомак Цариграда, до којег је стигла руска војска. По Санстефанском миру Русија је обавезала Турску да јој уступи све њене преостале територије у Европи, сем једног уског потеза око мореуза (Босфор и Дарданели) и самог Цариграда. Нацртане су и нове границе по којима је образована “Велика Бугарска”, која би као главни руски експонент на Балкану омогућила излазак Русије на Средоземно море. По истом уговору о миру, Србији би једина ратна добит био Ниш, па је наш познати историчар, дипломата и државник Слободан Јовановић о одредбама Санстефанског мира рекао: “Ми који смо водили два рата, један по жељи неслужбене (славјанофилски покрет, прим. З. Ј.), а други по жељи службене Русије, имали смо да останемо мала Србија. Бугари, које ни ми ни Руси нисмо могли покренути на устанак, имали су да постану велика Бугарска.” На протест српске владе Петрограду, одговорено је следеће: “Најпре иду интереси руски, па онда бугарски, па тек после њих долазе српски, а има прилика у којима бугарски интереси стоје на равној нози са руским.” Једноставно речено – “пут ка Цариграду, руском империјалном циљу, водио је кроз Бугарску, а не кроз Србију”. Под притиском Велике Британије Русија се одрекла пројекта “Велике Бугарске” и сагласила се о њеној подели и границама, без изласка на Средоземно море. Турска је уступила Великој Британији острво Кипар у замену за подршку на конгресу, док су се Велика Британија и Аустро-Угарска договориле о узајамној подршци: Острвљани ће подржати Двојну монархију да добије сагласност осталих великих сила да може окупирати Босну и Херцеговину, док ће заузврат добити подршку око поделе Бугарске. Договор су направиле и Аустро-Угарска и Русија: Русија се неће противити да Аустро-Угарска окупира Босну и Херцеговину и да са Србијом склопи споразум о градњи железнице преко Кнежевине, док ће Аустро-Угарска подржати Русију у томе да остану остале одредбе Санстефанског мира, уз обећање да ће, у случају обнове ратних дејстава, задржати неутралност. Све дате договоре верификовао је Берлински конгрес, према чијим одлукама је и Србија стекла своју независност и територијално проширење. Међутим, постављамо питање, због чега данас, ипак, не славимо 13. јул као Дан независности?

Република Србија као свој дан државности обележава Сретење господње, датум почетка Српске револуције. Занимљиво је напоменути да у српској историографији не постоји општа сагласност око временског интервала трајања те револуције. На Сретење Господње 1804. године вожд Карађорђе је започео процес борбе за ослобођење и обнову српске државности. Неспорно, то представља почетак револуције, али око њеног завршетка не постоји општи консензус. Поједини историчари тврде да за њен крајњи датум треба узимати пуну независност стечену на Берлинском конгресу, што би ту револуцију вероватно учинило најдукотрајнијом у историји човечанства. Већина се ипак слаже да је доношење Сретењског устава, 1835. године, симболично означило крај тог вишедеценијског револуционарног процеса. А временски период од доношења првог устава до пуног стицања нeзависности требамо посматрати као борбу за међународно признање. Што значи да је Србија од тридесетих година XIX века, формално, функционисала као вазална турска кнежевина, са изграђеним државним институцијама и јаким прерогативима државности, а неформално као независна држава. За кнежевину Србију, међународно признање требало је само да потврди то неформално стање. Ипак, тај статус пуне независности није било нимало лако достићи. Морале су се поклопити различите околности, како међународне тако и унутарполитичке.

Први фактор, вероватно и најважнији, представљале су спољнополитичке околности. Велике силе су имале различите ставове по питању судбине Османског царства па самим тим и српске независности. Русија, традиционални заштитник балканских народа у њиховој борби за слободу, поразом у Кримском рату, изгубила је примат у решавању Источног питања. Коалиција западних земаља, Велике Британије, Француске и Пијемонта, тада је спречила покушај Русије да овлада Босфором и изађе на топла мора. Тиме не само да је онемогућен руски утицај у Средоземљу, него је и протекторат над балканским Хришћанима прешао на страну држава победница. Британија и Француска представљале су најтврђе заговорнике политике очувања Османског царства, као бране неком новом покушају руске експанзије у Медитеран. Политика нових балканских протектора природно је ишла на штету свих балканских Хришћана, истовремено чинећи кључну препреку за стицање међународног признања Кнежевине Србије.

Други важан фактор представљало је стање у самој Србији. Тачније, њену могућност да питање српске независности, у датим околностима, отвори пред великим силама. За тако нешто требало је имати довољно способну војску која би евентуално проглашену независност могла одбранити. На том пољу највише се ангажовао кнез Михаило Обреновић, спроводећи велику и свеобухватну војну реформу. Нажалост, та реформа није ефикасно и до краја спроведена, а стање Народне војске било је далеко од очекиваног. О економским приликама не вреди посебно трошити речи. Србија је спадала у слабо развијене земље и финансијски моменат за такав један подухват увек је био мање или више неповољан. Ипак, све поменуте препреке надјачавао је патриотски дух српског народа. У српском друштву, тог времена, владало је такво јавно мишљење да је, у случају рата, све осим славне победе над Турцима било немогуће. Васпитавање младих нараштаја на народној епској традицији, произашло из саме породице, одговорно је за креирање таквог јавног мњења. Не смемо занемарити ни утицај песника романтичара попут Јована Јовановића Змаја, Ђуре Јакшића и других. Са тих изворишта родољубља, напајала се српска јавност, убеђена да попут јунака из народне песме, сваки Србин може победити и десетоструко јачег непријатеља. Време је показало да је то била велика српска обмана, али и неопходан подстицај да се у једну такву неизвесну акцију уопште и крене.

Трећи фактор представљало је стање унутар турске државе. Узимајући кредите код својих западних савезника, а зарад обнове оружаних снага и финансирања рата против Русије, Османско царство је постепено клизило у дужничко ропство и потпуну зависност од својих кредитора. Камате су временом постале превелико оптерећење за ионако девастиран буџет Болесника на Босфору, а терет тих обавеза Порта је пребацивала на становништво. Константно увећавање пореза је живот сеоског становништва, нарочито хришћанског, чинило несносним. Реформе у циљу модернизације друштва, попут изједначавања различитих верских заједница у правима и обавезама, саботиране су од стране конзервативних муслиманских кругова. Па је тако уз материјалну, лична несигурност представљала свакодневицу понижених Хришћана. Стога не чуди што су оружане побуне постале легитиман начин борбе обесправљених маса, а зарад одбране минимума достојанства, како појединца тако и колективитета. Управо овај фактор је можда и највише утицао да се упркос неповољним међународним околностима покрене рата за ослобођење Српства. Неминовно, тиме се отворило и питање међународног признања српске државе.

Очекивати да ће у околностима константног терора над својим народом Србија вечно остати нема било је неразумно. Устанци у Старој Србији, Босни и Херцеговини свирепо су гушени и то пред очима српске јавности, а да значајније реакције, сем политичке, из Београда није било. Стеге великих сила наметале су такво држање српских власти, што је у српском друштву рађало незадовољство и фрустрације. Неминовно, постављало се питање када ће то незадовољство ескалирати и да ли ће власти у Србији успети да ту енергију адекватно каналишу. Почетком 1875. године у Херцеговини је избио нови устанак, упамћен као Невесињска пушка. Побуњеници су убрзо успоставили везу са црногорским књазом. Никола Петровић је устаницима изашао у сусрет и њихово борбу подржао људством, оружјем и логистиком. Пламен устанкa убрзо се проширио и на Босну, нарочито босанску Крајину, где се народ уздао у подршку Србије. У почетку српска влада се држала пасивно, добивши поруку из Руског царства да они још нису спремни, ни политички ни војно, за ратни сукоб великих размера. Суштински то је било чињенично стање. Русија се тада још увек у потпуности није опоравила од Кримског рата. Над  великом православном империјом се као Дамоклов мач надвила претња евентуалног формирања нове коалиције западних земаља, уколико би се којим случајем она директно умешала у дешавања на Балкану. Зато је руска дипломатија саветовала Србији да се уздржи од ратних решења. Са друге стране, јавност Русије била је на страни балканских Хришћана, а антитурско расположење додатно су подстицали ратоборни Словенофили. Управо ти панславистички чиниоци руске политике, горљиви следбеници војног ангажовања њихове земље на Балкану, одиграће значајну улогу у догађајима који су уследили.

Како је време пролазило, а Порта није успевала да умири Босну и Херцеговину за српског кнеза Милана Обреновића ситуација је постајала све тежа. Званична Русија, као и друге велике силе, истрајавали су на политичком решењу кризе, док је домаћа јавност инсистирала на рату против Турака. На крају управо под притиском српског јавног мњења, али и како би избегао унутрашње политичке сукобе, кнез Милан се одлучио за оружани обрачун са Османским царством. Свечану објаву рата српски монарх је прочитао у јуначком  Делиграду 30. јуна 1876. пред својим војницима. Пошто није има подршку великих сила, једини савезник му је била Црна Гора, Милан се ослонио на поруке добијене од руских словенофила. Пре свих од можда најистакнутије личности Првог српско – турског рата, Лава од Ташкента, генерала Михаила Черњајева. Као представник Словенског комитета Черњајев је дошао у Србију и константно уверавао власти у Београду да Русија неће моћи остати по страни уколико Србија зарати са султаном. Тврдио је да је довољно издржати само пар месеци и велика православна империја ће стати у одбрану балканских Словена. Суштински, Черњајев је зарад интереса руских словенофила отворено подпиривао пламен сукоба на Балкану не би ли испровоцирао улазак Русије у рат, а самим тим пансловенске циљеве својих истомишљеника спровео у дело. Преко својих пријатеља у Русији прикупљао је материјалну помоћ и вршио регрутовање добровољаца за балканско ратиште. Током 1876. године у Србији се обрело више хиљада словенофила и других авантуриста из Русије који су се прикључили српској војсци. Занимљиво је поменути да се поред Руса српској војсци прикључио и један број италијанских и бугарских добровољаца. Управо руски добровољци су представљали најобученији део неискусних српских трупа. Нарочито су цењени официрски кадрови са којима је Србија била у дефициту.

Иначе, српска војска била је релативно бројна, са више од 120 000 војника, али без ратног искуства, недовољно увежбана и са веома ограниченим залихама ратног материјала. Патриотизма једино није фалило, али он није могао надоместити поменуте недостатке.  Черњајев, који је добио српско држављанство и чин генерала, преузео је команду над главнином српске војске, моравско – тимочком дивизијом. Задатак најјаче српске војне формације подразумевао је одлучно наступање долином Мораве ка Нишу. Дринска дивизија је заузела одбрамбене позиције према босанским Турцима, а остатак Тимочке дивизије бранио евентуално турско надирање у Подунављу. Офанзивне задатке добила је и Ибарска војска под командом бившег Начелника српске команде и реформатора српских оружаних снага, Фрање Заха. Офанзива Ибарске војске већ у старту је доживела неуспех. Надмоћне и боље опремљене турске снаге су после сламања српског напада кренуле у контраофанзиву. План српске команде о заузимању Рашке области и изолацији Босне већ на самом почетку рата пао је у воду. Ипак, брзом консолидацијом заустављен је непријатељски контраудар. Све до краја рата на том бојишту није било значајнијих промена, као ни на Дрини где су српске снаге очувале своје почетне позиције. Са друге стране највеће губитке доживео је народ на истоку Србије. После почетних успеха главнине српске војске, код Бабине главе, дошло је до пораза и повлачења пред непријатељем. Турска контраофанзива, на моравском бојишту, заустављена је у највећој победи српског оружја у том рату, боју на Шуматовцу. Том приликом се показало да су српске снаге боље у дефанзивним него офанзивним акцијама. Након Шуматовца уследило је краткотрајно примирје, а затим нова и одсудна битка. Охрабрени великом победом Срби су, на иницијативу Черњајева, наставили рат. Епилог је уследио у виду српског дебакла код Ђуниса. Након тога, на интервенцију Русије, прво је склопљено примирје, а затим и мир 28. фебруара 1877. године. Да којим случајем Русија тада није одлучно заузела претећи став према Турцима штета по Србију, услед војног пораза, могла је бити и већа. Овако све се вратила у предратно стање, осим изгледа Источне Србије. Приликом повлачења Турци су иза себе оставили згариште. Процене су говориле о хиљадама убијених и о томе да је скоро петина укупног становништва Србије остала без крова над главом.

Неславан завршетак Првог српско – турског рата изазвао је дубоко разочарење у српском друштву. Реке избеглица, велики економски губици, повећање пореза не би ли се стабилизовале државне финансије, само су употпуњавали слику тешког пораза. Ипак, није било превише времена за ламентирање над сопственом судбином. Већ у априлу 1877. године избио је бугарски устанак. Турци су ту побуну у крви гушили што је изазвало оштру реакцију европске јавности. Са згражавањем се гледало на свирепост турских башибозука исказану према локалном хришћанском становништву. Русија је са друге стране још током српско – турског рата преговарала са Аустроугарском не би ли се постигао договор о заједничком наступању против Османлија. На крају је Рајхштатским и Будипештанским договорима направљен компромис две стране о подели интересних сфера. Исток Балкана потпао је под руску, а западни Балкан под аустроугарску доминацију. Русија је тако добила слободне руке да објави рат Османском царству, што се већ у априлу 1877. године и догодило. Прешавши преко територије Румуније, своје савезнице, руске трупе су прегазиле Дунав и наставилe напредовање ка наредној природној препреци, кланцима планине Балкан. Развила се крвава борба за кључне планинске превоје и град Плевну где су Турци пружали одлучан отпор. Иако су испрва Србији саветовали уздржаност, после великих губитака и застоја офанзивних акција, Руси су позвали кнеза Милана да се укључи у рат. Српски кнез је испрва оклевао свестан ситуације у којој му се земља налази. Међутим, после значајне финансијске помоћи и све извесније руске победе одлучио се да искорачи у нови сукоб са Турцима. Пад Плевне био је сигуран сигнал руске премоћи на бојишту. Србија је у рат ушла 13. децембра 1877. године са реорганизованом војском без руских добровољаца и под командом Саве Грујића. Генерал Грујић је поделио српску војску у пет корпуса, од којих су два била распоређена на главном офанзивном правцу, jуг и југоисток. Важно је било остварити продор према Софији где се очекивало спајање са руским трупама. Са друге стране према Босни и Новопазарском санџаку заузет је одбрамбени став. Напредовање српских снага, овај пут, ишло је  знатно ефикасније. Сама чињеница да је главнина турске војске била распоређена према Русима олакшавала је српску офанзиву. Пирот је ослобођен 28. децембра, а потом Кула, Трн, Брезник и Радомировци. На вест да су руске трупе умарширале у Софију српске трупе су се зауставиле на Сливници, а затим су преусмерене према Приштини и Грделичкој клисури. Веће снаге биле су ангажоване приликом ослобађања Ниша. После тешких тродневних борби Турци су Ниш предали 10. јануара 1878. године. Потом је ослобођена цела Грделичка клисура, а до 31. јануара и град Врање. Када су се српске снаге, напредујући из више праваца, нашле надомак Приштине операције су морале бити обустављене. Вест о потписаном примирју између Русије и Османског царства у Једрену 31. јануара 1878. године, онемогућиле су даље ратне операције.Тиме је после шест недеља сталних борби у веома тешким зимским условима и по непроходном планинском терену, Други српско-турски рат био окончан. У њему се српска војска показала у много бољем светлу него у Првом рату. Искуснија, упорнија, истрајнија, боље вођена, она је постигла низ запажених ратних успеха.

У жељи да што пре материјализује ратну победу Руси су брже боље склопила мир са Турцима, 3. марта 1878. године у Сан Стефану. Одредбе мировног уговора биле су тешке за Османско царство. Султан се морао одрећи већине европских територија. Према потписаном уговору било је предвиђено формирање Велике Бугарске са територијом од Црног мора на Истоку до Охрида и Ниша на Западу, реке Дунав на Северу па до Егејског мора на Југу. Само формално, та држава би признавала власт султана, док би реално, њу контролисала Русија. На овај начин Руси су желели да ставе Балкан под своју контролу. Истовремено би изоловали Истанбул, са Босфором и Дарданелима, од западних сила и припремиле га за потпуно преузимање. Руски сан о изласку на топла мора, у том случају, био би више него известан. Међутим, таквим планом су потпуно занемарени српски интереси. Србија се требала одрећи већине територија које је оружјем и крвљу запосела, а у корист Велике Бугарске. За српску јавност то је представљало болну и неприхватљиву опцију. Ипак, на срећу тадашње српске политичке елите, било је још незадовољних Санстефанским миром. Велика Британија, а ни остале западне силе, нису могле дозволити тријумф Руске политике на Балкану. Обједињеним притиском скоро свих великих играча европске политике, Русија је принуђена на попуштање. Договорено је да ће се о резултатима рата одлучивати на новом самиту, свих заинтересованих великих сила, у Берлину. Покушај руске дипломатије да своје конкуренте доведе пред свршен чин тиме је доживео потпуни крах.

Под председништвом челичног канцелара Ота Фон Бизмарка, 13. јуна 1878. године, отпочео је са радом Берлински конгрес. Изасланици тадашњих великих сила Немачке, Аустроугарске, Француске, Велике Британије, Италије, Русије и Турске кројили су судбину балканских народа. Конгрес је трајао месец дана и резултирао је ревизијом највећег дела Санстефанског мира. Онемогућено је стварање велике Бугарске поделом те територије на Кнежевину Бугарску, са вишим степеном аутономије и Источну Румелију, чвршће везану за Османску државу. Македонија са Солуном остала је у османском државно-правном поретку. Србија је добила независност и територијално проширење (нишки, пиротски, топлички и врањски округ), а Црна Гора излаз на море и градове Никшић, Подгорицу, Колашин, Бар и Улцињ, док је Румунији припала Северна Добруџа. Аустроугарска је добила право на окупацију Босне и Херцеговине, завођење мира и држање гарнизона у Новопазарском санџаку. Берлинским споразумом Русији је припала јужна Бесарабија и градови Батуми, Карс и Ардаган. Резултати Берлинског конгреса су представљали анулирање готово свих успеха руског оружја у рату 1877 – 1878. године.

Што се тиче Србије, резултати конгреса су имали изразито негативан одјек. Без обзира на превелика очекивања када су територијални добици у питању, а која нису испуњена, оно што је највише озлоједило српску јавност било је држање Русије. Српска политичка елита није предвидела да ће Бугарска, због географског положаја, бити кључни играч Русије на Балкану. Српска влада је у датим околностима морала брзо реаговати, пронаћи нове савезнике међу великим силама, како би санирала штету насталу чврстим пробугарским ставом Руског царства. Аустроугарска се наметнула, сама по себи, као могуће решење. Још уочи Берлинског конгреса Јован Ристић је посетио Беч где се састао са министром иностраних дела Дунавске монархије, Ђулом Андрашијем. Ристић је Аустроугарској страни предао писмо српског кнеза, у коме се обећава пријатељство, а за узврат тражи подршка на Берлинском конгресу. Андраши је прихватио да штити српске интересе, подржава српске територијалне претензије, али само оне који не иду у правцу Босне и Новопазарског санџака, што је била интересна сфера Аустроугарске. Са друге стране, Србија се обавезала да ће са својим северним суседом склопити повољан трговински уговор и изградити пругу Београд – Ниш, са везама према Софији и Солуну. Прихвативши ове услове Србија је обезбедила подршку Аустроугарске на Берлинском конгресу. Пре свега по питању српских територијалних претензија на Пирот и Врање које је иначе Русија видела у саставу Велике Бугарске. Србија је на крају поред Нишког и Топличког добила Пиротски и Врањски округ, што се може сматрати извесним успехом српске дипломатије и позитивним резултатом савезништва са Аустроугарском. Наравно посматрано само у датим околностима. Међутим, ни територијални добици, ни међународно признање нису могло отклонити горак укус у устима српског друштва, услед таквог расплета Велике источне кризе. Време је показало да то незадовољство никако није било случајно. Суштински, српски национални покрет је тада претрпео велики пораз. Босна и Херцеговина, по свим критеријумима српска земља и главни циљ српске националне политике XIX века, потпала је под Аустроугарску контролу. Тиме је та територија трајно изузета из могућности да се интегрише са Србијом, а последице тога осећамо до данашњих дана. Срби су били ти који су отворили Источно питање те 1875. године, поднели велике жртве у два рата, а на крају остали разочарани резултатима мира. Можда то можемо посматрати и кроз призму чињенице да смо Источно питање отворили против воље великих сила, па смо самим тим на крају доживели својеврсну казну у виду занемаривања српских интереса на Берлинском конгресу.

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања