Srpski patrijarh i mediji

Autor: Željko Injac, novinar

Izbor novog srpskog patrijarha jeste značajan društveni događaj i stoga je bio medijski propraćen. Ipak, ovog puta je dat ogroman publicitet ovom događaju, a mediji su se utrkivali ko će više priloga napraviti o toku izbora, o kandidatima, o unutrašnjim prilikama u Crkvi, o strujama i njihovim sukobima. Nisu u pitanju nove tehnologije koje omogućavaju brže informisanje i povećanu potrebu za informacijama, jer to smo imali i pre deset godina kada je biran prethodni patrijarh pa ipak nije bilo takvog senzacionalizma i opterećenosti medija njegovim izborom.

Pre nekoliko godina je pokrenut pravi mali medijski rat oko izbora novog patrijarha. Još dok je pokojni patrijarh Irinej bio živ započeta je kampanja za novog patrijarha. Da nije u pitanju prost medijski senzacionalizam i borba za klik-bejt, jasno je po dugogodišnjoj kampanji koja je u pojedinim delovima bila više nego agresivna.

Već samo medijsko licitiranje među episkopatom budućeg patrijarha za života patrijarha Irineja Gavrilovića je ukazivalo na to da se nekome veoma žuri da Srbima unapred odredi/nametne budućeg patrijarha tj. da utiče na sam izbor, odnosno da odredi „podobnog“ patrijarha, iako njega ne biraju ni mediji ni narod, već episkopat SPC. Podobnost patrijarha su određivali mediji čiji novinari a i publika gotovo da nemaju dodirnih tačaka sa Crkvom – niti su vernici, niti hrišćani, niti imaju predstavu kako Crkva funkcioniše. Zapravo tim levo-liberalnim i građanističkim medijima koji su se utrkivali u licitiranju za izbor novog patrijarha publiku čine ili anti-teisti i autošovinisti ili u najboljem slučaju ateisti.

Opozicioni patrijarh

Ono što se dogodilo u Crnoj Gori 2020. godine podstaklo je maštu opozicije u Srbiji da bi na sličan način Crkva mogla odigrati ulogu opozicije u smeni vlasti. Odsustvo ozbiljne opozicije izazvalo je svojevrsnu političku krizu. Politička borba opozicije nakon bojkota izbora je doslovno postala besmislena. Nova energija i nove ideje su viđene u litijama u Crnoj Gori. Nerazumevanje crkve i gledanje na nju kroz naočari nasleđene iz Brozovog vremena je dovelo opoziciju u Srbiji u zabludu da bi se zarad interesa opozicionih političara Crkva mogla upregnuti da izvojuje političku pobedu i dovede do smene vlasti.

Razlog zbog kojih su litije u Crnoj Gori pokrenute imao je za posledicu umanjenje vlasti Mila Đukanovića i DPS, ali motiv uopšte nije bio politički. Odbrana svetinja je prosto bila reakcija na nasrtaj Milovog režima na vlasništvo i identitet SPC u Crnoj Gori. U Srbiji Crkva ne samo da nije ugrožena ni identitetski niti na bilo koji drugi način, već zapravo ima veoma dobre odnose sa državom. Na kraju, isti staus je Crkva imala i u Crnoj Gori sve dok Milo nije potegao identitetsko pitanje, kao poslednje pitanje na kome bi mogao politički da profitira.

Izbor za novog patrijarha pojedinci iz opozicije u Srbiji su videli kao priliku da nametnu svog kandidata, koji bi uveo crkvu u sukob sa državom zloupotrebivši instituciju najstarije srpske institucije za svoje sitne političke interese. Energija crkve svakako jeste velika i to se najbolje manifestovalo tokom litija u Crnoj Gori. Ipak, koristiti tu energiju i tu instituciju iz ovakvih pobuda je krajnje glupo i zlonamerno.

Na kraju, nigde ne postoji opozicioni patrijarh u pravoslavnom svetu. Crkva je u svim vremenima i u svim državama uvek težila dobrim odnosima sa državom u kojoj egzistira, jer tako nalažu i zapovesti a ujedno je to i pravoslavni etos. Taman da je opozicija i uspela da nametne svog kandidata za patrijarha crkve i da je prošao test Svetog Duha, taj patrijarh bi konačno nakon ustoličenja sarađivao sa vlastima. To se najbolje videlo po jednom od potencijalnih kandidata opozicije, Vladiki Ignatiju Midiću, koji je čak i pre izbora za patrijarha napisao pohvalno štivo o Vučiću. Ova ideja naše opozicije će ostati upamćena kao najgluplja u istoriji.

Nametanje „svog“ kandidata

Levo-liberalni i ateistički mediji u trci za novog patrijarha su izbacili dva imena. Jedno je vladika Dizeldorfski Grigorije Durić a drugo je vladika nikšićki Joanikije Mićović. Za vladiku Durića nije bilo nikakvo iznenađenje. On je već od ranije bio u dobrim odnosima sa uredništvom tih medija koji su prethodno delovali u „Blicu“, odakle je vođena žestoka hajka na pojedine episkope SPC koji su se našli na putu njegovoj crkvenoj karijeri. Sada nakon što je izbor za patrijarha završen, sumirajući svu prethodnu kampanju i sam tok izbora na kojima je vladika Grigorije dobio 17 glasova, može se konstatovati da su njegove aspiracije ipak bile da postane patrijarh, iako je to više puta negirao upravo u tim medijima koji su ga zdušno promovisali. Poverenje ukazano mu od episkopata izraženo u toj brojci 17 nije mala cifra s obzirom na to da svega četrdesetak vladika ima pravo glasa. To je, dakle, oko 40% glasačkog tela. Zamalo polovina. Vladika Grigorije je definitivno pokazao da ume da lobira, da mu je stalo do crkvene karijere, da je dobar organizator, i da je u suštini zamajavao opoziciju kada je govorio da ne želi da bude patrijarh, već mu je namera da utiče na političke promene u Srbiji, te da će se staviti na čelo opozicije u dogledno vreme.

Lažna proročanstva

Uloga vladike Joanikija Mićovića nikšićkog u ovoj predizbornoj kampanji za patrijarha je tragična. On je zapravo samo poslužio Vladiki Grigoriju da zadobije tih 17 glasova, ali je ulazeći u tu trku izgubio autoritet u Crnoj Gori u kojoj je tokom litija pretrpeo hapšenje, progon i torturu od strane režima Mila Đukanovića, braneći svetinje crkve i naroda. Taj svoj ugled je vladika Joanikije založio u predizbornoj trci za patrijarha ali ne sebi na korist, već na sopstvenu štetu i sad će biti veoma teško popraviti njegovu poziciju u Crnoj Gori. Tokom kampanje bilo je očito da upravo ljudi vladike Grigorija promovišu vladiku Joanikija za budućeg patrijarha. Tako je jedan od Grigorijevih sveštenika pustio u etar lažno proročanstvo po kome je navodno pokojni patrijarh Pavle prorekao da će upravo vladika Joanikije biti budući srpski patrijarh. Proročanstva su često služila u propagandne svrhe. Barem je tako u politici. Malo je degutantno što su se ovim manipulativnim trikom poslužili ljudi Srpske pravoslavne crkve. Nažalost i sveštenici SPC su se poslužili makijavelističkom političkom teorijom da cilj opravdava sredstvo. Proročanstvo, ako je istinsko, ono se obistinjuje. Barem je tako u hrišćanstvu. I nikad nije dvosmisleno kao Pitijina „proročanstva“ tipa „Ibis redibis numquam peribis in bello“. Na kraju, ovo lažno proročanstvo kojim je trebalo da se pomogne većem poštovanju vladike Joanikija u srpskom narodu nije izrečeno dvosmisleno, nego jasno i precizno: „Bićeš patrijarh“. Sada to proročanstvo, koje je trebalo da poveća ugled već svakako uglednog episkopa, zapravo služi za njegovu diskreditaciju jer se vladika Joanikije nikad nije ogradio od njega.

Naravno, sve ovo Vladiki Grigoriju ne predstavlja problem pošto je on lično veoma dobro prošao. Kada se uzme u obzir da je na prethodnom izboru za patrijarha dobio svega nekoliko glasova, sadašnjih 17 glasova je zaista dobar rezultat. Isti broj glasova su dobili i Joanikije i Grigorije, što jasno ukazuje na to da su isti ljudi glasali i za jednog i za drugog, što opet ukazuje na to da je vladika Grigorije profitirao na slavi vladike Joanikija, dok je vladika Joanikije poslužio samo kao odskočna daska Vladiki Grigoriju (da ne upotrebimo neko manje dolično poređenje).

Predstojeće redovno majsko zasedanje Sabora SPC će konačno odlučiti ko će biti mitropolit crnogorsko-primorski. Do izbora patrijarha, vladika Joanikije je slovio za mogućeg naslednika počivšeg mitropolita Amfilohija, ali sad nakon izbora je to veoma upitno. NJegov kredibilitet i ugled su veoma poljuljani. Crnogorci kao ponosni gorštaci teško praštaju jedan ovakav neuspeh, pri čemu je čovek u koga su polagali nade praktično izmanipulisan za tuđe interese.

Medijsko guranje lažne podele na konzervativce i moderniste

Četvorica Justinovaca: Amfilohije Radović, Irinej Bački, Atanasije Jevtić i Artemije Radosavljević, bez obzira na njihova razmimoilaženja pa i sukobljavanja, ostaće upamćeni kao stubovi SPC druge polovine HH veka i početka trećeg hrišćanskog milenijuma. Najveću bojazan levo-liberalni i građanski mediji su iskazivali od potencijalnog izbora vladike bačkog Irineja Bulovića za budućeg patrijarha. Vladika Irinej važi za jednog od najuglednijih episkopa ne samo u SPC, već i u celom pravoslavnom svetu. NJegova posvećenost crkvi je nesporna i to mu priznaju i svi ostali članovi Sabora SPC pa čak i oni koji ga ne vole. Revnost koju je pokazao tokom pandemije kada je vernicima onemogućeno da odlaze na nedeljna bogosluženja zbog policijskog časa, što je kulminiralo tokom vaskršnjih praznika kada je gotovo došlo do zategnutih odnosa između države i vladike koji je uvek bio lojalan državi bez obzira ko je bio na vlasti, građanski mediji su iskoristili da ga prikažu kao nekakvog neumoljivog verskog fanatika, tradicionalistu, konzervativca. Nasuprot Vladiki bačkom, ovi mediji su postavili navodno liberalnog vladiku Grigorije sa sve njegovim botoksiranim smeškom i čuvenim licemernim zloupotrebljenim citatom iz Svetog Pisma „Ne iskušavaj Gospoda Boga svog“.

Stara oprobana metoda „zavadi pa vladaj“ treba da posluži ponovnoj podeli SPC na levo i desno krilo. Kažemo ponovnoj, jer poslednji put je ova podela dovela do stvaranja para-sinagoge Artemijevaca. Podela na liberalni i konzervativni deo, koji bi međusobno bili sukobljeni i tako celu Crkvu učinili nefunkcionalnom. Nažalost, mnogi teolozi, sveštenici i episkopi su „legli na rudu“ još od lažne vesti od pre nekoliko godina kada je navodno Sabor SPC raspravljao o Darvinovoj Teoriji evolucije. Od tada kreće prestrojavanje na konzervativce-kreacioniste i moderniste-evolucioniste, iako ni jedno ni drugo nema veze s pravoslavljem i bukvalno je preslikana podela iz Amerike bez ikakvog utemeljenja u pravoslavnoj teologiji, duhovnosti, etosu.

Upravo levo-liberalni i građanski mediji su najviše vremena posvetili unošenju ove veštačke podele među vernike i klir SPC. Pojedine episkope su  proglasili modernistima i evolucionistima, i konfrontirali ih onim episkopima koje su proglasili konzervativnim. „Moderne“ episkope mediji su nazvali „mladim lavovima“ koji se bore za reformu [sic] SPC, kao da je unutar celokupnog pravoslavlja SPC nekakva nazadna institucija kojoj je neminovno potrebna reformacija.

Ovako medijski konstruisana podela ni najmanje nije realna, bukvalno je nemoguće izvršiti podelu na liberalne i konzervativne klirike SPC u tom strogo puritansko-američkom smislu. Pre svega jer pravoslavlje nije ni protestantizam ni rimokatolicizam, niti se mogu matrice drugih religija i kultura olako preslikati na SPC. Na kraju i sami klirici SPC se ne mogu tako strogo klasifikovati kao apsolutni konzervativci ili apsolutni modernisti jer njihovi lični stavovi po određenim društvenim pitanjima su prilično rastegljivi, a po pitanju učenja pravoslavne vere svakako ne postoji opcija da se išta menja i ostane ortodoksan (pravoveran).

Delegitimizacija patrijarha

Povezivanje budućeg, tj. sada novog patrijarha s politikom, odnosno s vlašću, kao nekoga ko je više po volji Vučića nego Svetog Duha, u finišu ove besomučne medijske kampanje treba da posluži za delegitimizaciju patrijarha. Patrijarh koji nije samostalan u odlučivanju i koji je pod kontrolom države nije sposoban da bude na čelu Crkve – to je teza koju su pojedini mediji plasirali kroz konstantnu kampanju delegitimizacije patrijarha. Može se reći da je ovaj spin delimično urodio plodom jer deo korisnika na društvenim mrežama uporno ponavlja nametnutu debilnu floskulu: „Nije moj patrijarh“. Najzanimljivije je da su u promovisanju ove parole najglasniji oni koji se deklarišu kao ateisti, kojima svakako patrijarh nije patrijarh jer oni sebe ni ne vide kao deo Crkve, niti to mogu da budu s obzirom na to da je njihovo uverenje sasvim suprotno onome što je crkveno učenje. Isti mediji su postigli isti efekat s prethodnim patrijarhom Irinejem Gavrilovićem, koga su proglasili patrijarhom vladajuće partije, oduzimajući mu pravo da bude patrijarh celog verujućeg naroda.  Delegitimizacijom patrijarha se postiže cilj da se glas Crkve u turbulentnim vremenima ne čuje i ne prihvata. A crkva i te kako može da utiče na smirivanje podela u društvu, strasti koje su podgrejane političkim suparništvom, i uopšte njena uloga može da bude i jeste konstruktivna. Suzbijanjem pozitivnog i konstruktivnog uticaja crkve u društvu u interesu je isključivo onih snaga koje žele destabilizovano i polarizovano do zakrvljenosti srpsko društvo.

Patrijarh kao papa

Mora se reći da oni koji su konstruisali čitavu ovu medijsku kampanju nisu preterano dobri poznavaoci pravoslavlja niti pravoslavne crkve. Pravoslavna crkva je uređena kao episkopalna crkva. To znači da svaki episkop crkve ima jednaka prava kao i svi ostali episkopi određene pomesne crkve i cele vaseljenske crkve, a patrijarh je samo još jedan od episkopa ali ne i „glavni i odgovorni episkop“. Patrijarh ima svoju eparhiju kojom upravlja, kao i svi ostali episkopi, ali za razliku od ostalih načalstvuje i predstavlja celokupni Sabor episkopa i tu određenu pomesnu crkvu. Preslikavanjem uređenja rimokatoličke crkve na pravoslavnu crkvu, u kojoj je papa iznad svih ostalih biskupa, došlo se do toga da se patrijarhu daje značaj koji on realno nema u pravoslavlju. Takva analogija je promašena ali nije iznenađujuća jer levo-liberalni i građanski mediji koji su poveli kampanju delegitimizacije patrijarha nisu nikad ni pokušali da shvate organizaciono uređenje pravoslavlja. Patrijarh u pravoslavlju je prvi među jednakima, i prvi je po časti a ne po vlasti, jer vlast pripada Sinodu i Saboru SPC.

Patrijarh u senci

No, bez obzira na činjenice, medijima koji su vodili i još uvek vode anticrkvenu kampanju nije previše bitno kako stvari u pravoslavnoj crkvi zaista funkcionišu, već im je bitno da nametnu negativnu sliku o celokupnoj crkvi i svim njenim arhijerejima. Kampanja delegitimisanja patrijarha je zapravo kampanja delegitimisanja cele crkve. Uzalud su se ponadali pojedinci iz same crkve, koji su zbog svojih ličnih ambicija učestvovali u ovoj kampanji, da će kampanja njih lično zaobići, a pogoditi samo njihove konkurente. Onog momenta kada su se uključili u ovu anticrkvenu i ujedno politički obojenu kampanju, postali su legitimna meta političara koje su kritikovali, a ovi im nisu ostali dužni. Tako smo zahvaljujući toj kampanji imali priliku da saznamo pikanterije iz privatnog života pojedinih arhijereja.  Oni su odradili ulogu korisnih idiota u ovoj kampanji a neke preterane koristi nisu imali, ali je zato celokupna crkva imala štetu jer kad se saberu posledice dolazimo do toga da je dobar deo crkvenih velikodostojnika mesecima unazad razvlačen po medijima.

Medijska kampanja protiv Crkve još nije završena, mada je patrijarh izabran i ustoličen. Sledeća faza ove kampanje će biti medijsko nametanje nekog od korisnih idiota iz same Crkve da izigrava protivtežu sadašnjem patrijarhu. To smo imali prilike da vidimo i u prethodnom periodu, kada su pojedini episkopi (korisni idioti), dajući izjave za anticrkvene medije suprotne onima koje je zastupao patrijarh u javnosti, urušavali kredibilitet tadašnjeg patrijarha i posredno cele Crkve. Pošto je ustrojstvo pravoslavne crkve takvo da provo-jerarh nema papsku vlast, već tome sličnu vlast ima samo Sabor arhijereja, nije neizvodljivo da se neko od korisnih idiota promoviše u medijima kao „izuzetan duhovnik“, „umni teolog“ ili na drugi način prezentuje kao nezavisan od Sabora i patrijarha autoritet u crkvi. Jedna ozbiljna medijska kampanja bi bez naročitih problema mogla da nametne bilo koga od potencijalnih korisnih idiota za pseudo-patrijarha, čime bi se sadašnji patrijarh gurnuo u senku ovog medijski nametnutog crkvenog autoriteta. Takav medijski nametnut crkveni autoritet bi konačno mogao i da bude predvodnik opozicije ili već po potrebi šta mu se postavi kao zadatak.

Krst patrijarha Porfirija

Glavni problem s kojim će se susresti anticrkveni mediji je sam Porfirije. Nije nemoguće diskreditovati i oblatiti i onog čoveka koji nema nikakvih mrlja u životu pa tako nije problem ni da se to učini patrijarhu Porfiriju. Problem je što je Porfirije poštovan, uvažavan pa i voljen i na crkvenoj levici i na crkvenoj desnici, a i van crkvenih krugova. Mediji koji će svakako pokušati i već pokušavaju da makar načnu kredibilitet patrijarha imaju ozbiljan izazov. No, to je i njima jasno, te su zato okrenuli priču nakon izbora za 180 stepeni. Jeste da su se poneli krajnje licemerno jer su prethodno provlačili Porfirija kroz blato, zajedno sa njegovim duhovnim ocem vladikom bačkim Irinejom, ali su svakako shvatili na vreme da je besmisleno na isti način nastaviti kampanju protiv čoveka koga čak i Hrvati uvažavaju i cene. Taktika je promenjena, cilj je ostao isti. Porfiriju definitivno neće biti ni malo lako na tronu patrijarha. Izazovi koji pred njim stoje su ozbiljni i teški, od potencijalnog raskola u pravoslavnom svetu zbog sukoba Moskve i Carigrada, koji će se neminovno preliti i na Srpsku pravoslavnu crkvu, preko pitanja Kosova za koje je patrijarh već izneo jasan i nedvosmislen stav, što ne znači da novih izazova na tom polju neće biti, pa do drugih društvenih problema za koje crkva do sada ili nije imala sluha ili prosto nije imala vremena njima da se bavi.  Istina, ni u jednom istorijskom periodu nije bilo nikome lako na tronu koji se nasleđuje od Svetog Save i to je Porfirije prilikom ustoličenja jasno istakao. Ono što je specifično za ovo vreme i što će možda biti glavni izazov patrijarhu Porfiriju jeste upravo taj medijski nadzor, oko Velikog brata koje budno posmatra i prati i koje će vrebati da ulovi makar i najmanju omašku sadašnjeg patrijarha, a posle će sve već ići kao podmazano jer tako funkcioniše medijska mašinerija. Patrijarh Porfirije je jedan od mlađih patrijarha u pravoslavnom svetu. To ujedno znači i da će imati, ako mu Bog da, prilično vremena da bude na čelu SPC. A to na kraju znači i da će mediji koji nisu naklonjeni crkvi imati prilično vremena da razrade jednu drugačiju taktiku za delegitimisanje i urušavanje autoriteta i kredibiliteta srpskog patrijarha. Da li će u tome uspeti, ne zavisi samo od njih. Zavisi i od okolnosti i društvenih tokova i političkih prilika, a na ovim prostorima te prilike su obično neprilike, ali zavisi na kraju i od samog patrijarha. Ukoliko patrijarh, recimo, bude snishodljiv i bolećiv iz hrišćanske ljubavi prema problematičnim pojedincima kakvih ima u crkvi, i ako ti pojedinci budu često viđeni u njegovom neposrednom okruženju, to će biti sjajan motiv anticrkvenim medijima da posredno krenu u rušenje patrijarha. Svaka njegova reč, gestikulacija, odluka, meriće se kao na Strašnom sudu. Dok će za većinu hrišćana Strašni sud trajati nekoliko trenutaka, za Porfirija je on počeo već sad, njegovim ustoličenjem za patrijarha, a trajaće dokle god bude bio u stanju da obavlja tu funkciju i još onih nekoliko trenutaka kao i za svakog hrišćanina.