Српски патријарх и медији

26/02/2021

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Избор новог српског патријарха јесте значајан друштвени догађај и стога је био медијски пропраћен. Ипак, овог пута је дат огроман публицитет овом догађају, а медији су се утркивали ко ће више прилога направити о току избора, о кандидатима, о унутрашњим приликама у Цркви, о струјама и њиховим сукобима. Нису у питању нове технологије које омогућавају брже информисање и повећану потребу за информацијама, јер то смо имали и пре десет година када је биран претходни патријарх па ипак није било таквог сензационализма и оптерећености медија његовим избором.

Пре неколико година је покренут прави мали медијски рат око избора новог патријарха. Још док је покојни патријарх Иринеј био жив започета је кампања за новог патријарха. Да није у питању прост медијски сензационализам и борба за кликбејт, јасно је по дугогодишњој кампањи која је у појединим деловима била више него агресивна.

Већ само медијско лицитирање међу епископатом будућег патријарха за живота патријарха Иринеја Гавриловића је указивало на то да се некоме веома жури да Србима унапред одреди/наметне будућег патријарха тј. да утиче на сам избор, односно да одреди „подобног“ патријарха, иако њега не бирају ни медији ни народ, већ епископат СПЦ. Подобност патријарха су одређивали медији чији новинари а и публика готово да немају додирних тачака са Црквом – нити су верници, нити хришћани, нити имају представу како Црква функционише. Заправо тим лево-либералним и грађанистичким медијима који су се утркивали у лицитирању за избор новог патријарха публику чине или антитеисти и аутошовинисти или у најбољем случају атеисти.

Опозициони патријарх

Оно што се догодило у Црној Гори 2020. године подстакло је машту опозиције у Србији да би на сличан начин Црква могла одиграти улогу опозиције у смени власти. Одсуство озбиљне опозиције изазвало је својеврсну политичку кризу. Политичка борба опозиције након бојкота избора је дословно постала бесмислена. Нова енергија и нове идеје су виђене у литијама у Црној Гори. Неразумевање цркве и гледање на њу кроз наочари наслеђене из Брозовог времена је довело опозицију у Србији у заблуду да би се зарад интереса опозиционих политичара Црква могла упрегнути да извојује политичку победу и доведе до смене власти.

Разлог због којих су литије у Црној Гори покренуте имао је за последицу умањење власти Мила Ђукановића и ДПС, али мотив уопште није био политички. Одбрана светиња је просто била реакција на насртај Миловог режима на власништво и идентитет СПЦ у Црној Гори. У Србији Црква не само да није угрожена ни идентитетски нити на било који други начин, већ заправо има веома добре односе са државом. На крају, исти стаус је Црква имала и у Црној Гори све док Мило није потегао идентитетско питање, као последње питање на коме би могао политички да профитира.

Избор за новог патријарха појединци из опозиције у Србији су видели као прилику да наметну свог кандидата, који би увео цркву у сукоб са државом злоупотребивши институцију најстарије српске институције за своје ситне политичке интересе. Енергија цркве свакако јесте велика и то се најбоље манифестовало током литија у Црној Гори. Ипак, користити ту енергију и ту институцију из оваквих побуда је крајње глупо и злонамерно.

На крају, нигде не постоји опозициони патријарх у православном свету. Црква је у свим временима и у свим државама увек тежила добрим односима са државом у којој егзистира, јер тако налажу и заповести а уједно је то и православни етос. Таман да је опозиција и успела да наметне свог канидата за патријарха цркве и да је прошао тест Светог Духа, тај патријарх би коначно након устоличења сарађивао са властима. То се најбоље видело по једном од потенцијалних кандидата опозиције, владики Игнатију Мидићу, који је чак и пре избора за патријарха написао похвално штиво о Вучићу. Ова идеја наше опозиције ће остати упамћена као најглупља у историји.

Наметање „свог“ кандидата

Лево-либерани и атеистички медији у трци за новог патријарха су избацили два имена. Једно је владика дизелдорфски Григорије Дурић а друго је владика никшићки Јоаникије Мићовић. За владику Дурића није било никакво изненађење. Он је већ од раније био у добрим односима са уредништвом тих медија који су претходно деловали у „Блицу“, одакле је вођена жестока хајка на поједине епископе СПЦ који су се нашли на путу његовој црквеној каријери. Сада након што је избор за патријарха завршен, сумирајући сву претходну кампању и сам ток избора на којима је владика Григорије добио 17 гласова, може се констатовати да су његове аспирације ипак биле да постане патријарх, иако је то више пута негирао управо у тим медијима који су га здушно промовисали. Поверење указано му од епископата изражено у тој бројци 17 није мала цифра с обзиром на то да свега четрдесетак владика има право галса. То је, дакле, око 40% гласачког тела. Замало половина. Владика Григорије је дефинитивно показао да уме да лобира, да му је стало до црквене каријере, да је добар организатор, и да је у суштини замајавао опозицију када је говорио да не жели да буде патријарх, већ му је намера да утиче на политичке промене у Србији, те да ће се ставити на чело опозиције у догледно време.

Лажна пророчанства

Улога владике Јоаникија Мићовића никшићког у овој предизборној кампањи за патријарха је трагична. Он је заправо само послужио владики Григорију да задобије тих 17 гласова, али је улазећи у ту трку изгубио ауторитет у Црној Гори у којој је током литија претрпео хапшење, прогон и тортуру од стране режима Мила Ђукановића, бранећи светиње цркве и народа. Тај свој углед је владика Јоаникије заложио у предизборној трци за патријарха али не себи на корист, већ на сопствену штету и сад ће бити веома тешко поправити његову позицију у Црној Гори. Током кампање било је очито да управо људи владике Григорија промовишу владику Јоаникија за будућег патријарха. Тако је један од Григоријевих свештеника пустио у етар лажно пророчанство по коме је наводно покојни патријарх Павле прорекао да ће управо владика Јоаникије бити будући српски патријрах. Пророчаства су често служила у пропагандне сврхе. Барем је тако у политици. Мало је дегутантно што су се овим манипулативним триком послужили људи Српске православне цркве. Нажалост и свештеници СПЦ су се послужили макијавелистичком политичком теоријом да циљ оправдава средство. Пророчанство, ако је истинско, оно се обистињује. Барем је тако у хришћанству. И никад није двосмислено као Питијина „пророчанства“ типа „Ibis redibis numquam peribis in bello“. На крају, ово лажно пророчанство којим је требало да се помогне већем поштовању владике Јоаникија у српском народу није изречено двосмислено, него јасно и прецизно: „Бићеш патријарх“. Сада то пророчанство, које је требало да повећа углед већ свакако угледног епископа, заправо служи за његову дискредитацију јер се владика Јоаникије никад није оградио од њега.

Наравно, све ово владики Григорију не представља проблем пошто је он лично веома добро прошао. Када се узме у обзир да је на претходном избору за патријарха добио свега неколико гласова, садашњих 17 гласова је заиста добар резултат. Исти број гласова су добили и Јоаникије и Григорије, што јасно указује на то да су исти људи гласали и за једног и за другог, што опет указује на то да је владика Григорије профитирао на слави владике Јоаникија, док је владика Јоаникије послужио само као одскочна даска владики Григорију (да не употребимо неко мање долично поређење).

Предстојеће редовно мајско заседање Сабора СПЦ ће коначно одлучити ко ће бити митрополит црногорско-приморски. До избора патријарха, владика Јоаникије је словио за могућег наследника почившег митрополита Амфилохија, али сад након избора је то веома упитно. Његов кредибилитет и углед су веома пољуљани. Црногорци као поносни горштаци тешко праштају један овакав неуспех, при чему је човек у кога су полагали наде практично изманипулисан за туђе интересе.

Медијско гурање лажне поделе на конзервативце и модернисте

Четворица јустиноваца: Амфилохије Радовић, Иринеј Бачки, Атанасије Јевтић и Артемије Радосављевић, без обзира на њихова размимоилажења па и сукобљавања, остаће упамћени као стубови СПЦ друге половине ХХ века и почетка трећег хришћанског миленијума. Највећу бојазан лево-либерани и грађански медији су исказивали од потенцијалног избора владике бачког Иринеја Буловића за будућег патријарха. Владика Иринеј важи за једног од најугледнијих епископа не само у СПЦ, већ и у целом православном свету. Његова посвећеност цркви је неспорна и то му признају и сви остали чланови Сабора СПЦ па чак и они који га не воле. Ревност коју је показао током пандемије када је верницима онемогућено да одлазе на недељна богослужења због полицијског часа, што је кулминирало током васкршњих празника када је готово дошло до затегнутих односа између државе и владике који је увек био лојалан држави без обзира ко је био на власти, грађански медији су искористили да га прикажу као некаквог неумољивог верског фанатика, традиционалисту, конзервативца. Насупрот владики бачком, ови медији су поставили наводно либералног владику Григорије са све његовим ботоксираним смешком и чувеним лицемерним злоупотребљеним цитатом из Светог Писма „Не искушавај Господа Бога свог“.

Стара опробана метода „завади па владај“ треба да послужи поновној подели СПЦ на лево и десно крило. Кажемо поновној, јер последњи пут је ова подела довела до стварања парасинагоге Артемијеваца. Подела на либерни и конзервативни део, који би међусобно били сукобљени и тако целу Цркву учинили нефункционалном. Нажалост, многи теолози, свештеници и епископи су „легли на руду“ још од лажне вести од пре неколико година када је наводно Сабор СПЦ расправљао о Дарвиновој Теорији еволуције. Од тада креће престројавање на конзервативце-креационисте и модернисте-еволуционисте, иако ни једно ни друго нема везе с православљем и буквално је пресликана подела из Америке без икаквог утемељења у православној теологији, духовности, етосу.

Управо лево-либерани и грађански медији су највише времена посветили уношењу ове вештачке поделе међу вернике и клир СПЦ. Поједине епископе су  прогласили модернистима и еволуционистима, и конфронтирали их оним епископима које су прогласили козервативним. „Модерне“ епископе медији су назвали „младим лавовима“ који се боре за реформу [sic] СПЦ, као да је унутар целокупног православља СПЦ некаква назадна инститицуја којој је неминовно потребна реформација.

Овако медијски конструисана подела ни најмање није реална, буквално је немогуће извршити поделу на либералне и конзервативне клирике СПЦ у том строго пуританско-америчком смислу. Пре свега јер православље није ни протестантизам ни римокатолицизам, нити се могу матрице других религија и култура олако пресликати на СПЦ. На крају и сами клирици СПЦ се не могу тако строго класификовати као апсолутни конзервативци или апсолутни модернисти јер њихови лични ставови по одређеним друштвеним питањима су прилично растегљиви, а по питању учења православне вере свакако не постоји опција да се ишта мења и остане ортодоксан (правоверан).

Делегитимизација патријарха

Повезивање будућег, тј. сада новог патријарха с политиком, односно с влашћу, као некога ко је више по вољи Вучића него Светог Духа, у финишу ове бесомучне медијске кампање треба да послужи за делегитимизацију патријарха. Патријарх који није самосталан у одлучивању и који је под контролом државе није способан да буде на челу Цркве – то је теза коју су поједини медији пласирали кроз константну кампању делегитимизације патријарха. Може се рећи да је овај спин делимично уродио плодом јер део корисника на друштвеним мрежама упорно понавља наметнуту дебилну флоскулу: „Није мој патријарх“. Најзанимљивије је да су у промовисању ове пароле најгласнији они који се декларишу као атеисти, којима свакако патријарх није патријарх јер они себе ни не виде као део Цркве, нити то могу да буду с обзиром на то да је њихово уверење сасвим супротно ономе што је црквено учење. Исти медији су постигли исти ефекат с претходним патријархом Иринејем Гавриловићем, кога су прогласили патријархом владајуће партије, одузимајући му право да буде патријарх целог верујућег народа.  Делегитимизацијом патријарха се постиже циљ да се глас Цркве у турбулентним временима не чује и не прихвата. А црква и те како може да утиче на смиривање подела у друштву, страсти које су подгрејане политичким супарништвом, и уопште њена улога може да буде и јесте конструктивна. Сузбијањем позитивног и конструктивног утицаја цркве у друштву у интересу је искључиво оних снага које желе дестабилизовано и поларизовано до закрвљености српско друштво.

Патријарх као папа

Мора се рећи да они који су конструисали читаву ову медијску кампању нису претерано добри познаваоци православља нити православне цркве. Православна црква је уређена као епископална црква. То значи да сваки епископ цркве има једнака права као и сви остали епископи одређене помесне цркве и целе васељенске цркве, а патријарх је само још један од епископа али не и „главни и одговорни епископ“. Патријарх има своју епархију којом управља, као и сви остали епископи, али за разлику од осталих началствује и представља целокупни Сабор епископа и ту одређену помесну цркву. Пресликавањем уређења римокатоличке цркве на православну цркву, у којој је папа изнад свих осталих бискупа, дошло се до тога да се патријарху даје значај који он реално нема у православљу. Таква аналогија је промашена али није изненађујућа јер лево-либерални и грађански медији који су повели кампању делегитимизације патријарха нису никад ни покушали да схвате организационо уређење православља. Патријарх у православљу је први међу једнакима, и први је по части а не по власти, јер власт припада Синоду и Сабору СПЦ.

Патријарх у сенци

Но, без обзира на чињенице, медијима који су водили и још увек воде антицрквену кампању није превише битно како ствари у православној цркви заиста функционишу, већ им је битно да наметну негативну слику о целокупној цркви и свим њеним архијерејима. Кампања делегитимисања патријарха је заправо кампања делегитимисања целе цркве. Узалуд су се понадали појединци из саме цркве, који су због својих личних амбиција учествовали у овој кампањи, да ће кампања њих лично заобићи, а погодити само њихове конкуренте. Оног момента када су се укључили у ову антицрквену и уједно политички обојену кампању, постали су легитимна мета политичара које су критиковали, а ови им нису остали дужни. Тако смо захваљујући тој кампањи имали прилику да сазнамо пикантерије из приватног живота појединих архијереја.  Они су одрадили улогу корисних идиота у овој кампањи а неке претеране користи нису имали, али је зато целокупна црква имала штету јер кад се саберу последице долазимо до тога да је добар део црквених великодостојника месецима уназад развлачен по медијима.

Медијска кампања против Цркве још није завршена, мада је патријарх изабран и устоличен. Следећа фаза ове кампање ће бити медијско наметање неког од корисних идиота из саме Цркве да изиграва противтежу садашњем патријарху. То смо имали прилике да видимо и у претходном периоду, када су поједини епископи (корисни идиоти), дајући изјаве за антицрквене медије супротне онима које је заступао патријарх у јавности, урушавали кредибилитет тадашњег патријарха и посредно целе Цркве. Пошто је устројство православне цркве такво да провојерарх нема папску власт, већ томе сличну власт има само Сабор архијереја, није неизводљиво да се неко од корисних идиота промовише у медијима као „изузетан духовник“, „умни теолог“ или на други начин презентује као независан од Сабора и патријарха ауторитет у цркви. Једна озбиљна медијска кампања би без нарочитих проблема могла да наметне било кога од потенцијалних корисних идиота за псеудопатријарха, чиме би се садашњи патријарх гурнуо у сенку овог медијски наметнутог црквеног ауторитета. Такав медијски наметнут црквени ауторитет би коначно могао и да буде предводник опозиције или већ по потреби шта му се постави као задатак.

Крст патријарха Порфирија

Главни проблем с којим ће се сусрести антицрквени медији је сам Порфирије. Није немогуће дискредитовати и облатити и оног човека који нема никаквих мрља у животу па тако није проблем ни да се то учини патријарху Порфирију. Проблем је што је Порфирије поштован, уважаван па и вољен и на црквеној левици и на црквеној десници, а и ван црквених кругова. Медији који ће свакако покушати и већ покушавају да макар начну кредибилитет патријарха имају озбиљан изазов. Но, то је и њима јасно, те су зато окренули причу након избора за 180 степени. Јесте да су се понели крајње лицемерно јер су претходно провлачили Порфирија кроз блато, заједно са његовим духовним оцем владиком бачким Иринејом, али су свакако схватили на време да је бесмислено на исти начин наставити кампању против човека кога чак и Хрвати уважавају и цене. Тактика је промењена, циљ је остао исти. Порфирију дефинитивно неће бити ни мало лако на трону патријарха. Изазови који пред њим стоје су озбиљни и тешки, од потенцијалног раскола у православном свету због сукоба Москве и Цариграда, који ће се неминовно прелити и на Српску православну цркву, преко питања Косова за које је патријарх већ изнео јасан и недвосмислен став, што не значи да нових изазова на том пољу неће бити, па до других друштвених проблема за које црква до сада или није имала слуха или просто није имала времена њима да се бави.  Истина, ни у једном историјском периоду није било никоме лако на трону који се наслеђује од Светог Саве и то је Порфирије приликом устоличења јасно истакао. Оно што је специфично за ово време и што ће можда бити главни изазов патријарху Порфирију јесте управо тај медијски надзор, око Великог брата које будно посматра и прати и које ће вребати да улови макар и најмању омашку садашњег патријарха, а после ће све већ ићи као подмазано јер тако функционише медијска машинерија. Патријарх Порфирије је један од млађих патријараха у православном свету. То уједно значи и да ће имати, ако му Бог да, прилично времена да буде на челу СПЦ. А то на крају значи и да ће медији који нису наклоњени цркви имати прилично времена да разраде једну другачију тактику за делегитимисање и урушавање ауторитета и кредибилитета српског патријарха. Да ли ће у томе успети, не зависи само од њих. Зависи и од околности и друштвених токова и политичких прилика, а на овим просторима те прилике су обично неприлике, али зависи на крају и од самог патријарха. Уколико патријарх, рецимо, буде снисходљив и болећив из хришћанске љубави према проблематичним појединцима каквих има у цркви, и ако ти појединци буду често виђени у његовом непосредном окружењу, то ће бити сјајан мотив антицрквеним медијима да посредно крену у рушење патријарха. Свака његова реч, гестикулација, одлука, мериће се као на Страшном суду. Док ће за већину хришћана Страшни суд трајати неколико тренутака, за Порфирија је он почео већ сад, његовим устоличењем за патријарха, а трајаће докле год буде био у стању да обавља ту функцију и још оних неколико тренутака као и за сваког хришћанина.

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања