Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Јужна српска покрајина Косово и Метохија препуна је споменика и белега који сведоче да се, ван сваке сумње, ради о српској земљи. Скоро сва културна и споменичка баштина на овом тлу је српска, уз нешто османског наслеђа, неколико римокатоличких споменика, те нешто римских остатака. Најпознатији су без сумње српски средњовековни манастири и цркве, живи сведоци културе, духовности и српске припадности целе територије данашње јужне српске покрајине. Осим наших светиња, и тврђаве су такође живи сведоци српског присуства у средњем веку. У наредниm редовима биће кратко описане историје ових тврђава.
О већини су подаци крајње оскудни и своде се на посредна археолошка сазнања. Нажалост, систематска археолошка ископавања, иако се спроводе повремено, и даље нису у довољном обиму, чему кумује и тренутни статус Косова и Метохије. Остаје само нада да ће се и тај статус ускоро променити, те да ће пуним капацитетом да се наставе и ојачају истраживања српске културне и духовне баштине на овом тлу. Свакако да је битно истаћи и кратке историјске и археолошке податке о прошлости ових тврђава, које ће бити поређане азбучним редом у наставку.
Вишеград код Призрена
На око три километра од Призрена, а изнад комплекса манастира налазило се византијско утврђење, мала тврђавица која је штитила пут из Средске жупе у Призрен. Горњи град, познат као Вишеград или Призренац имао је у свом саставу и црквицу Светог Николе димензија 5,5х3 метра. Горњи је град био прилично мали, и имао је улаз кроз данас делимично очувану (вероватно донжон) кулу, која је квадратне основе, и од камена, са добро очуваним степеницама. Облика је издуженог петоугла и подигнут је на око 680 метара надморске висине, неких 150 метара изнад реке Бистрице. У њему се налазила и тамница, као и још неке зграде. Имао је изгледа и цистерну за воду која је отркивена 1993. године, и која је ишла уз бедеме. Док се Горњи град налазио на стеновитом пределу изнад манастира, Доњи град је, пак, ишао уз реку. Оба дела су спојена бедемима уз литице, а бедеми су нарочито били јаки у Доњем граду (приближног облика једнакокраког троугла) који је опасавао манастирски комплекс и припадајуће му зграде, попут конака. Док се средњи бедем налази на 615, доњи је пак на око 585 метара надморске висине. Највећи део доњег града, бедема и објеката је срушен до темеља, сем делимично обновљеног конака.
Краљ Милутин је Вишеград са црквом Светог Николе дао призренском епископу као ризницу епископије, уз обавезу да поставља и да се стара о посади тврђаве. Када је цар Стефан Душан подигао Свете Арханђеле код Призрена, и Вишеград је поклонио својој задужбини, која је остала део ње све до турског пустошења 1455. године. Археолошка ископавања у манастирском комплексу се систематски врше од 1927. године, сам манастир је делимично и обновљен, а од тврђаве је понајвише остало од цитадела Горњег града. Манастирски живот је обновљен 1998. године, али сама тврђава није. Данас на простору Горњег града су стационирани немачки војници КФОР-а.
Врхлаб на Копаонику
Летњиковац краља Милутина Врхлаб се налазио близу села Беласице, близу извора Лаба, на Копаонику. Важан је историјски податак да је у њему 1402. године закључен мир између Србије и Дубровника након краткотрајног рата.
Донжон кула која је бранила Врхлаб била је једина фортификациона зграда и на основу ранијих археолошких истраживања може се рећи следеће. Кула је имала приземље и два спрата, који су били међусобно повезани дрвеним степеницама, док је дебљина зидова износила метар до метар и по. Сваки спрат је био висок између два и два и по метра. Кула је имала стрелнице и прозоре, а лепо су били изграђени углови саме куле. Улаз је био на западном делу куле, на њеном другом спрату. Још 1999. године могла се видети јужна страна висине око осам метара. Поред куле сачуван је део бедема, а изгледа да је постојало насеље уз реку, где је вероватно негде била и црква. Међутим, иако место у коме је потписан мировни споразум, Врхлаб је запаљен и дигнут у ваздух 2000. године.
Вучитрн
Историја Вучитрна се везује понајвише за породицу Бранковић, која је имала свој двор у овом граду и чији су чланови, попут славне султаније Маре Бранковић, у Вучитрну чак и издавали повеље. Први подаци су ипак из XIV века, када је уз трговачко насеље изграђено утврђење. Од 1402 – 1426. године, у поседу је породице Бранковић, а 1426. године деспот Ђурађ Бранковић је у њему склопио мир са Млетачком Републиком. Под Турке је падао двапут, први пут током пада деспотовине 1439. године, а град је деспоту враћен 1444. године, када је српска деспотовина обновљена. Потом, 1455. године Вучитрн је пао под Османлије други пут и под турском влашћу град је био све до Првог балканског рата 1912. године, а од 1462. године, био и седиште санџака. У Вучитрну је било и седиште митрополита, према једном податку из 1578. године. О изгледу османског Вучитрна сведочи и чувени светски путник, Евлија Челебија, који у граду помиње џамију, хамам, медресу и чак 2000 кућа, што је вероватно претеривање коме је и сам био склон.
Тврђава Вучитрн је приближно квадратне основе, размера 35х35 метара, са зидовима дебелим три метра, сем јужног који је дебео 6-7 метара. Једина кула (тзв. Војиновића кула која се везује за средњовековне великаше Војновиће) налази се у средини источног бедема. Она је, као и сама тврђава, готово квадратне основе, са странама дугим око десет метара, а сачувала се до око осам метара висине. Зидана је притесаним каменом сложеним у правилним хоризонталним редовима, што је веома ретка појава код оваквог типа кула, посебно на тлу средњовековне Србије. Улаз у кулу налазио се на западном зиду, окренутом ка унутрашњости, у висини првог спрата, и до њега се долазило дрвеним степеништем. Кула је изгледа било више, о чему сведоче и неки позни писци, а постојећи улаз у приземљу пробијен је знатно касније.
Звечан
Ово стратешки битно средњовековно утврђење налазило се на путу који води не само ка Косову, него и Метохији, Рашкој и горњем Ибру. Смештен на стени, на тешком и неприступачном терену, на ушћу Ситнице у Ибар, Звечан је од византијских времена вршио своју стратешку функцију. Први пут се помиње 1093. године, у време боби рашког великог жупана Вукана против Византије. Тад је вероватно постојала цитадела коју су, према мишљењима историчара и археолога, највероватније подигли Срби.
У доба Немањића тврђава Звечан је имала посебно значајну намену, не само као стратегијски ванредно важно утврђење већ и као тамница. Управо је на овом месту највероватније Стефан Дечански убио свог брата Константина, претендента на српски трон. Стефан Душан, тада краљ, у Звечан је 1331. године затворио свога оца Стефана Дечанског и његову породицу где је овај потоњи под неразјашњеним околностима скончао. У периоду после 155. године Звечан је мењао своје господаре, те су њиме владали Војислав Војиновић, Никола Алтомановић, као и сестрићи кнеза Лазара браћа Мусићи након 1373. године. После Косовске битке Звечан је дошао у посед Вука Бранковића, али му је султан Бајазит одузео неколико значајних тврђава и поседа, међу којима и Звечан. Од тада је под османском управом све до XVIII века. У њој су били заточени угарски великаши 1415. године, који су спашени захваљујући посредовању деспота Стефана Лазаревића. И Јанош Хуњади приликом повлачења са Косова 1448. године је прошао покрај Звечана. Звечан је описао и путописац Бенедикт Курипешић, у чијем се путопису из 1530. године, налази и гравира са нацртаним Звечаном и његовом тврђавом. Након великог бечког рата Звечан је изгубио значај.
На врху тврђаве се налазила цитадела са донжоном и црквом посвећеном Светом Георгију, која се помиње и у време Стефана Немање, а била је изгледа још једна црква у доњем граду. У нижем делу, који је утврђен кулама и бедемима налазила се и цистерна. Овај доњи део имао је и још неколико зграда, које су откривене током археолошких ископавања, али чија намена није разјашњена. Звечан је имао и подграђе (помиње се у доба краља Милутина), које је имало трг и било опасано зидинама. На западу се налазе остаци три куле, а на северу остаци још једне округле. Постојао је и лагум који је ишао од цитаделе до подножја брега ка извору воде.
Ново Брдо
Ново Брдо је био један од најбогатијих рударских градова средњовековне Европе, град са тргом и тврђавом на двадесетак километара од Приштине, и данас без сумње једна од најважнијих тврђава на тлу читаве јужне Србије. Ново брдо је смештено изнад Криве Реке, на узвишењу, на надморској висини 1100-1200 метара. Доминира читавом облашћу, а у близини су још два утврђења Прилепац, родно место кнеза Лазара Хребељановића и Призренац. Ново Брдо се налазило на раскрсници караванских путева, а будући да је био најбогатији рудник, близу Копаоника, био је економски важан центар и стратешки битно место.
Мали град новобрдске тврђаве служио је за смештај војне посаде. Он се налазио на врху брега, шестоугаоног облика са шест симетричних кула на сваком углу, зидинама спојеним са кулама Великог града. Донжон је смештен на истоку Горњег града и у питању је правоугаона четворострана кула. Све остале куле су тростране, углавном правоугаоне, док су куле Великог града вишеугаоне и било их је две или чак три. Постојале су две улазне и једна излазна капија из Малог града. У Великом граду су живели грађани Новог Брда, а изузетно богати археолошки материјал недвосмислено сведочи о једној од најјачих и најбоље опремљених тврђава у средњовековној Србији. Постојале су уређене улице, као и систем водоснабдевања и велики број зграда. Град је имао и подграђе са црквом Свете Петке, која је била новобрдска саборна црква, доцније претворена у џамију што је и данас. Укупан број цркава (укључујући и римокатоличку цркву Светог Николе) је износио готово петнаест у граду и околини.
Јужно од тврђаве се налазила царинарница, а у околини тврђаве и града су биле бројне топионице. Ново Брдо је од времена краља Милутина постао значајна рударска насеобина у коју су прво дошли Саси и донели своју технологију обраде руда. Ново Брдо је посебно познато у средњем веку по гламском сребру које је садржало у себи и до трећину злата. Економска активност Новог Брда била је изузетно жива те се у њему неретко помињу и Дубровчани. Колики је значај био Новог Брда недвосмислено се види и из чињенице да је 1412. године деспот Стефан Лазаревић донео Закон о рудницима односно Законик деспота Стефана за Ново Брдо. Закоником се уређује експлоатација руде, функционисање самог рудника, али и градски живот. Рудник је постајао све богатији те се у време деспота Ђурђа спомињу фантастичне цифре од 200 000 дуката прихода овог српског владара, док бургундски шпијун и писац Бертрандон де ла Брокијер исправно записује у свом Путовању преко мора, да докле год раде новобрдски рудници дотле ће деспот имати своју државу. И византијски историчари тога доба Михаило Критовул, Дука и Лаоник Халкокондил хвале величину и богатство Новог Брда. Биограф деспота Стефана Лазаревића, Константин Философ, пак, за Ново Брдо каже да је град сребрни уистину и златни. У Новом Брду је рођен и једно време био каноник и један велики и значајни српски и италијански хуманиста по имену Мартин Сегон, који је био школован у Италији, а себе је сматрао Србином и био римокатолички бискуп Улциња. Оставио је и вредне историјске записе, а први је писао и о Скендербегу.
Његов живот сведочи и да је постојала жива римокатоличка заједница у Новом Брду, која је имала и своје храмове, али то није храм Светог Николе где је недавно служена миса. Римокатолици су у Новом Брду имали цркву Свете Марије, као и поменуту цркву Светог Николе, и оне су све систематски истражене и археолошки проучене.
Све ово, међутим, јасно сведочи о живом привредном, духовном и културном животу подно новобрдских зидина. Ново Брдо су Турци опседали 1412. и 1427. године, први пут је пало 1441. године, две године након првог пада Смедерева. Потом је враћено 1444. године деспоту Ђурђу Бранковићу, али је коначан пад уследио 1455. године. Када је пало Ново Брдо одведен је и низ грађана у заробљеништво од којих су неки регрутовани у јаничаре. Један од њих био је и знаменити Константин Михаиловић, писац Турске хронике, односно Јаничарових успомена, вредан мемоарски спис и историјски извор. Турци су наставили експлоатацију рудника, а некадашња средњовековна ковница новца још из доба Немањића обнавља се и кује се новац све до доба османског султана Мурата IV (1624 – 1640). али, након Бечког рата и Карловачког мира, Ново Брдо је отишло у историју.
Петрич
Тврђава Петрич постоји као Велики и Мали Петрич, од којих је први значајнији. Из тврђаве Велики Петрич лепо се видео Звечан и он је служио и као одбрана Звечана. Велики Петрич је контролисао и пут ка Неродимљи где се налазио дворац и једна од резиденција немањићких владара, поред овог дворца тврђава је бранила и две реке које су се ту спајале – Голему и Малу Неродимку. Дужина тврђаве је 180-200 метара, ширина око 80 метара. У унутрашњости је сачувана округла кула, док су са западне и источне стране биле изгледа пуне куле. Мали Петрич је био три километра јужније, а повезивао га је пут са Великим Петричем. Утврђење Мали Петрич није имало стратешки значај, имало је правоугаону основу, и било је приступачно само са јужне стране. Ово утврђење је у рушевинама, види се само остатак зида, а о кулама се не зна ништа. Ове две тврђаве о којима се зна изузетно мало налазе се на десет, односно 16 километара од Урошевца.
О Петричу постоји само један једини писани податак. Наиме, када је, тада млади краљ Стефан Душан, устао на свог оца 1331. године, Стефан Дечански је ухваћен у дворцу у Неродимљи, али се успео склонити управо у Петрич. Био је опкољен у овом утврђеном граду, и на крају краљ Стефан Дечански је морао да се преда. Даљу судбину краља знамо, али Петрича не.
Призрен
Призрен има веома дугу историју, а у доба Немањића био је економски значајан град и трг изнад кога се пружала тврђава која је овде у фокусу. Након пада под Турке тврђава је све до Балканских ратова била под османском управом и у њему је била турска војна посада. Посада је била смештена уз унутрашње стране бедема, а током турске владавине дограђене су и пушкарнице, те је тврђава оспособљена и за борбу ватреним оружјем. Тврђава је облика елипсе, размера 190х150 метара. Горњи град је обухватао издигнути простор у југоисточном делу утврђења и био је заштићен посебним бедемима према западу и северу. У Горњи град се улазило кроз капију у западном делу унутрашњег бедема. Постоје остаци кула, али се њихов број не може прецизно утврдити. Зна се да су јужна кула, као и унутрашњи бедем, део источног бедема до лагума и нижи делови западног бедема изграђени у време цара Стефана Душана који је и граду Призрену поклањао велику пажњу. У време турске власти чак пет пута је обнављана и дозиђивана, а из средине XVII века потиче највише објеката који и данас постоје. Тада су саграђени или ојачани јужни део града, затим засвођен ходник призидан уз јужни бедем Горњег града, као и горњи делови западног бедема Доњег града са главном капијом, источни бедем са полукружном кулом и лагум који води ка реци Бистрици.
Призренац
Призренац је био утврђење стратешки важно за одбрану најзначајнијег привредног центра средњовековне Србије – Новог Брда од кога је удаљено 11 км. Главна цитадела се налазила на самом врху и имала је троугаони облик. Постојале су три куле, од којих једна отворена. Дуж целог утврђења су ишли бедеми, који се шире и ка подграђу које су такође опасивали. Испод града се налази остатак неке грађевине за коју су поједини истраживачи сматрали да је црква.
Призренац се као тврђава (castrum), насељено место (locus) и трг (forum) спомиње 1412. године, али је вероватно изграђен неколико деценија раније, са циљем заштите Новог Брда и путних праваца. У граду су деловали и дубровачки трговци, поседе је имала и домаћа властела, а Призренац је пропао кад и Ново Брдо.
Прилепац
Прилепац је још једна тврђава која је извесно подигнута половином XIV столећа да би штитила прилазе Новом Брду, као и природне речне путеве. Као родно место кнеза Лазара Прилепац је први пут и поменут у изворима, а као castrum наводе га Дубровчани 1424. године, и то су сви писани извори. Археологија, пак, даје нешто речитији опис тврђаве. Прилаз граду је био лак са источне стране те је ту био изграђен и бедем, као и одбрамбени ров од 150 метара дужине. Град је у облику неправилног четвороугла, димензија 120х90 метара због чега истраживачи сматрају да је површина града била око једног хектара. Остаци једне кружне грађевине на југоистоку указују да би ту могла бити кула. Унутар самог Прилепца налазио се и бунар. Подграђе, поменуто и у дубровачкој грађи, уочено је испод самих бедема.
Трепча
Трепча је до данас један од најважнијих српских рудника. Као рударско место било је познато и у средњем веку. Овом приликом се неће излагати историја рударске насеобине, већ само неколико речи о тврђави, односно о ономе што је о њој познато, а то је врло мало. Крај саме Трепче (рудника и града) доминирало је у средњем њено утврђење изграђено у облику броја осам. Остаци две куле се могу назрети, а зидови иду у висину два до четири метра на појединим деловима ове тврђаве. До сада није било систематских археолошких истраживања, што умањује сазнања о трепчанској тврђави.
Коментари
A druga utvrdjenja Veletin,Kacanik.Samodreza,Goles,Gospodjin vrh,Svrcin...i jos drfugih
Остави коментар