СРЕТЕН МАРИЋ – ЕСЕЈИСТА С ДУШОМ ПЕСНИКА

12/07/2022

Аутор: Јованка Симић, новинар

У септембру 2022. године навршиће се 30 година откако је у околини Тура у Француској преминуо  Сретен Марић, историчар књижевности, књижевни теоретичар, есејиста, преводилац и дугогодишњи  професор светске  књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду.

Био је јединствена личност српске културе друге половине 20. века. Једнако привржен пес-ништву и филозофији, „двема суседним музамаˮ, поезију је доживљавао као филозофију, а фило-зифију као својеврсну поезију. Себе је сматрао типичним есејистом који пише оно што га у датом тренутку инспирише.

Превео је: Општу лингвистику Фердинанда де Сосира, Гуливерова путовања Џонатана Свифта,  Одабрана писма Карла Маркса. Писао је есеје о Сервантесу, Рембоу, Есхилу, Прусту, Стендалу, Вијону, Лотреамону, Монтењу, Сартру, Бодлеру, Фокнеру, Хелдерлину, Прусту. Такође је писао огледе и о мислиоцима као што су: Хајдегер, Касирер, Кант, Фројд, Кожев, Ролан Барт и Мишел Фуко. Аутор је књига: Огледи I и II, Гласници апокалипсе, Протејска свест критике, РаскршћаПропланци есеја.

Рођен је 1903. године у Субјелу (општина Косјерић) у породици где су оба родитеља били учитељи. Основнo образовање стекао је у родном месту, а гимназијско у Београду и Скопљу (1914/15). После повлачења преко Албаније и окончања Великог рата, школовање је наставио 1920. године у  Кану. Вратио се у домовину да би у у Скопљу 1921. положио матуру, а већ у јесен исте године уписао се на студије књижевности на  Филозофском факултету у Београду.

Од 1922. до 1924.године Сретен Марић је у Минхену слушао предавања из филозофије и историје, а 1925. у Београду дипломирао је упоредну књижевност. Фебруара  наредне године постављен је за суплента Мушке гимназије у Скопљу, а почетком јесени премештен је у Ђевђелију. Већ 1928. отпутовао  је у Француску, где је у Паризу и Лиону спремао докторску тезу, коју је 1930. одбранио у Лиону (Histoire du mouvement social sous le Second Empire à LyonИсторија друштве-ног покрета у време Другог царства у Лиону).

Министарство просвете убрзо га је  поставило за професора Државне реалне гимназије у Вршцу. Предавао је француски језик од марта 1931. до фебруара 1933. године, када је премештен у Прву класичну гимназију у Загребу. У том периоду био је сарадник  књижевних часописа „Култураˮ, „Књижевникˮ, „Књижевни савременикˮ и „Знаност и животˮ. На сопствену молбу враћен је у Београд  на место  професора историје и књижевности Друге мушке, а потом Шесте мушке реалне гимназије.

Упоредо са професуром, у Српском књижевном гласнику водио је рубрику „Уметнички прегледˮ, а на Позоришном одсеку Музичке академије 1940. године предавао је историју светске драмске књижевности. У шестоаприлском бомбардовању Београда 1941.године, погођена је Ма-рићева кућа, док је он за то време у Загребу, као резервни коњички потпоручник, доживео улазак немачких трупа у град, где су Загрепчани Хитлерове трупе дочекали цвећем.

Успео је Сретен Марић да се врати у Србију. Током окупације предавао је на београдској Музичкој академији успевши да не наруши свој углед и своје име. Био је у то време један од ретких наших интелектуалаца  који је добро говорио француски, енглески, руски и немачки, а при томе, изузетно упућен и  у  светску  културу. По  завршетку рата и ослобођењу наше земље, промовисао је  књиге, отварао ликовне изложбе и преводио књижевна дела.

У Академији ликовних уметности предавао је историју уметности, а наставио је рад и у Драм-ском студију Музичке академије, као и у Државном издавачком заводу Југославије где је био редактор за светску књижевност. У пролеће 1947. именован је за саветника за културу југосло-венског амбасадора у Паризу, на предлог књижевника Марка Ристића. На овом послу је  успо-стављао праве везе са француским интелектуалцима и популарисао нашу културу. За француски часопис „Pensecˮ уређивао је  рубрику „Југословенска ревијаˮ.

Велики допринос пружио је Сретен Марић у  организовању велике изложбе југословенске средњовековне уметности у Паризу, марта 1950. године. Исте године, на његову иницијативу, приређена је у Београду  изложба модерног француског сликарства. У Паризу је остао и после истека дипломатског мандата 1950. године  и у наредној деценији обављао је дужност  техничког уредника и преводиоца часописа „Questions actuelles du Socialismˮ („Актуелна питања социјали-змаˮ).

Вратио се у Нови Сад 1962. године када је изабран за редовног професора светске књижевности на Филозофском факултету, где је остао до пензионисања 1974. године. Од школске  1965/66. године  предавао је Историју светске књижевности и драме у Драмском студију при Српском народном позоришту, нашем најстаријем професионалном театру.

Како је у својој књизи Прича о Сретену Марићу  забележио Радован Поповић, генерације глумаца које су похађале његове часове уочљиво су се истицале међу осталима по познавању ове области и сналажењу у њој. Био је веома ангажован и у најстаријој институцији књижевности, културе и науке Матици српској. Био је члан редакције Летописа од 1966. до 1971. године.

Професор Марић  објавио је више књига и студија, књижевних и ликовних критика и распра-ва о писцима и проблемима европске књижевности, уметности и филозофије. Превео је многа де-ла са француског, енглеског и немачког језика. У Удружење књижевника Србије примљен је 1963. године. Исте године добио је Октобарску награду града Новог Сада, а Друштво књижевника Војводине доделило му је 1986. награду за животно дело.

Своју изузетно богату и вредну библиотеку, са књигама претежно у кожном повезу, поклонио је Библиотеци Матице српске. Уговор о донацији закључен је 12. децембра 1989. године. Реч је о библиотеци породице Марић која садржи  13.000 књига и часописа, публикација из књижевности, уметности, филозофије, историје, лингвистике и религије већином на француском, немачком, енглеском и српском језику.

У знак сећања на овог вансеријског интелектуалца, Библиотека Матице српске и општина Косјерић, почев од 2005. године, сваке две године додељују награду „Сретен Марићˮ за најбољи есеј, односно књигу есеја из књижевности, уметности или филозофије.

Овим вредним књижевним признањем до сада су награђени: Борислав Радовић за књигу Читајући Вергилија (2005), Славко Гордић Размена дарова (2007), Јовица Аћин Голи приповедач

(2009), Коља Мићевић Осам Влашића француског симболизма (2011), Сава Дамјанов Српска књижевност искоса (2013), Тихомир Брајовић Нарцисов парадокс (2015), Мирко Зуровац Идеја естетике и Драган Проле Појаве одсутног: прилози савременој естетици равноправно су поделили награду 2017. године. Слободан Грубачић за књигу Мапа текста  награђен је 2019, а Јерку Јеши  Денегрију, аутору дела Једна могућа историја уметности 20. века, признање које носи име Сретена Марића, уручено је јуна ове године.

 

 

ЛИТЕРАТУРА

  1. Поповић, Р. (1996, 2002). Приче о Сретену Марићу, Библиотека Матице српске, Нови Сад
  2. Ненин, М. (2017). Сретен Марић, Neopress, Београд
  3. Енциклопедија Српског народног позоришта, https://www.snp.org.rs/enciklopedija/

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања