Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista
Srđa Trifković (1954) je istaknuti srpski intelektualac, istoričar i vrstan poznavalac savremenih međunarodnih odnosa. Diplomirao je u oblasti međunarodnih odnosa na Saseks univerzitetu, a doktorirao iz oblasti istorije na Univerzitetu u Sautemptonu u Velikoj Britaniji. Bio je 1992‒1993. godine šef kabineta princa Aleksandra II Karađorđevića u Londonu, a potom nezvanični predstavnik Republike Srpske u Londonu i savetnik Biljane Plavšić za dijasporu za vreme njenog predsedničkog mandata. Od 1999. do kraja 2008. godine je na funkciji direktora Centra za međunarodne odnose pri Rokford institutu u Ilinoju. Bio urednik Odeljenja međunarodnih odnosa paleokonzervativnog magazina Hronike (1998–2009). Kao novinar je od 1980. godine radio za britanski Bi-Bi-Si, potom za Glas Amerike, američki U.S. News & World Report, Vašington tajms, te beogradsku Dugu. U ovom trenutku je u zvanju vanrednog profesora na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Banjaluci.
Trifković je objavio mnoštvo analiza posvećenih savremenim međunarodnim odnosima i događajima na postjugoslovenskom prostoru. Autor je više zapaženih knjiga od kojih su najvažnije: Prorokov mač (izdanje na engleskom jeziku koje je posle 11. 9. 2001. godine u SAD imalo status bestselera), Senka džihada (SKZ, 2007), Ustaše, balkansko srce tame (Catena mundi, tri izdanja od kojih je poslednje objavljeno 2021) i dr. Iz Trifkovićeve biografije izdvajamo učešće na brojnim međunarodnim konferencijama u SAD, Rusiji, Kanadi i mnogim evropskim državama, u okviru kojih je stekao izvanrednu stručnu reputaciju. Kao vrstan erudita, prof. Srđa Trifković učesnik je mnogih televizijskih debata u Srbiji i inostranstvu.
Pored osobenih analiza međunarodnih odnosa, Trifkovićevo stvaralaštvo karakteriše izvrsno poznavanje američkih društvenih i političkih prilika. Kao teoretičar paleokonzervativnih uverenja, u svojim nastupima se etablirao kao kritičar savremene američke elite i odgovarajućeg modela demokratije koji je „kidnapovan“ od strane vrhova dve vodeće stranke (republikanaca i demokrata) koje čine svojevrsni „politički duopol“. Na pitanje autora ovih redova o tome kako bi definisao takav model demokratije, odgovorio je da je reč o sistemu u kojem se namerno izbegava javna debata o osetljivim temama kao što su pitanja imigracije i promene kulturno-civilizacijske slike Amerike, dok se istovremeno u javnom prostoru posvećuje ogromna pažnja tematima od efemernog značaja za američko društvo.
Trifković opaža pojavu fenomena „politička korektnost“ za koji tvrdi da je „kamen o vratu savremenog američkog društva“, uz obaveznu napomenu da je reč o pojmu koji je preuzet iz rečnika boljševičke revolucije u Rusiji i koji na američkom tlu ima „ljupko totalitarno značenje i posledice“. Pod uticajem društvenih kretanja koja su nastala šezdesetih godina 20. veka, Amerika je postala „duhovni plac-darm“ ideologije kultur-marksizma, čiji su zagovornici postepeno i tiho umarširali ne samo u američke institucije, nego i u glavne medije i obrazovne institucije. Globalizaciju svesti američkih elita pratila je i politika neograničenog vojnog intervencionizma, koja je posebno došla do izražaja nakon završetka Hladnog rata.
Postjugoslavija
Ideologizacija i militarizacija američke spoljne politike posebno su bile izražene na postjugoslovenskom prostoru za vreme administracije predsednika Bila Klintona. Prof. Trifković je u to vreme nastojao da ukaže na strateške promašaje američke spoljne politike na Balkanu, čija je suština iskazana u poznatom ogledu DŽejkoba Halbruna (republikanca) i Majkla Linda (demokrate) pod naslovom Treća američka imperija, objavljenog neposredno po završetku rata u Bosni 1996. godine. Reč je o karakterističnom manifestu američke politike čiji je smisao u podršci balkanskim Muslimanima, gde se Bosna doživljava „kao zapadna granica nagloširećeg američkog uticaja koji se proteže od Zaliva zaključno sa Bosnom“. U ovom članku se navodi i američka podrška neosmanskim pretenzijama Turske, a područje srpskih zemalja praktično se izmešta iz evropskog kulturno-civilizacijskog kruga u zonu nekakvog „proširenog Bliskog istoka“. Ovakva logika došla je do izražaja i za vreme NATO agresije na SRJ 1999. godine, a u nekim naknadnim interpretacijama ovog ratnog čina najviši američki zvaničnici isticali su „islamski karakter Kosova“ kao konkretan dokaz kako Amerika ne ratuje protiv muslimana, nego protiv tzv. islamskih ekstremista. Zanimljivo je da ovakva izvrnuta logika nije dovedena u pitanje ni posle tragedije 11. 9. 2001. godine, kada je nedvosmisleno utvrđeno da su mnogi učesnici ovog terorističkog udara posedovali bosanske pasoše.
Srđa Trifković je posebnu pažnju posvetio demistifikaciji zločina u Srebrenici u julu 1995. godine i zbog toga bio izložen otvorenom progonu. Naime, zbog osporavanja „zvanične verzije“ o Srebrenici, kanadske vlasti su mu zabranile ulazak u ovu zemlju. U tekstu Mit o genocidu: upotrebe i zloupotrebe Srebrenice Trifković je ukazivao na preterivanje zapadne propagande o broju stradalih muslimana u ovoj nekada zaštićenoj enklavi UN i posebno upozoravao na tešku zloupotrebu pravne kvalifikacije o genocidu, koja je obilato i bez ikakvih empirijski potkrepljenih dokaza korišćena na suđenjima u Haškom tribunalu. Trifković nikada nije osporavao da su se jula 1995. godine na širem području Srebrenice dogodili ratni zločini, ali svakako ne u obimu i na način na koji je to predstavljeno u vodećim zapadnim medijima i političkim krugovima. U osporavanjima „srebreničkog mita“ on se pozivao na brojne iskaze predstavnika zapadnih obaveštajnih službi, novinara, intelektualaca, nevladinih organizacija, koji su se protivili iskonstruisanoj verziji ratnih događaja u ovom delu Bosne (izveštaj britanskog novinara DŽonatana Rupera).
Inače, za Trifkovića kao istoričara nema dileme da je ideja o formiranju jugoslovenske države 1918. bila fatalan eksperiment, a odluka srpske vlade i donošenje Krfske deklaracije jedne od prelomnih tačaka srpske istorije. Nastupila je politička, nacionalna, duhovna i moralna dezorijentacija Srba ‒ razdiranih između „prirodnog srpstva i veštačkog jugoslovenstva“. Sa druge strane, nastanak Jugoslavije stvorio je podlogu za nacionalnu, kulturnu i političku integraciju prvenstveno Hrvata, ali i drugih naroda izdvojenih iz srpskog korpusa. Tragedija stvaranja Jugoslavije 1918. godine okončana je nezapamćenim genocidom nad Srbima u vreme tzv. NDH 1941‒1945. godine, a posle rata u užasnoj hipokriziji Brozovog komunističkog režima koji se opredelio da prećutkuje ovaj zločin. Razume se, u svemu tome je ovaj komunistički diktator imao podršku „političkog Zapada“, koji je glorifikovao njegovu ličnost i u ime tzv. nezavisnosti SFRJ od sovjetskog bloka i finansirao i potpomagao jednu ogoljenu diktaturu. Čak i posle Titove smrti u britanskoj javnosti nije bilo moguće kritikovati Titovu ličnost, u šta se prof. Trifković lično uverio kao novinar radija Bi-Bi-Si, kada je sredinom osamdesetih godina prošlog veka pokušao da kritikuje njegovu komunističku diktaturu.
Trifković je za vreme boravka u Britaniji prikupio dragocenu građu o ustaškim zločinima za vreme Drugog svetskog rata. Iz jednog takvog minucioznog istraživanja proistekla je njegova doktorska disertacija koju je odbranio na Univerzitetu u Sauthemptonu. Ova disertacija bila je osnova za kasnije objavljenu knjigu Ustaše, balkansko srce tame koja objašnjava genezu ustaškog pokreta od začetaka hrvatskog antisrpstva u 19. veku do istrebljenja, pokatoličenja i proterivanja Srba iz NDH, ali i donosi nove uvide o prelomnim trenucima prve Jugoslavije i zakulisnim igrama koje su dovele ustaške zločince na vlast.
Pravoslavofobija
Jedna od osnovnih karakteristika zapadne politike na postjugoslovenskom i danas postsovjetskom prostoru (Ukrajina) jeste iskazana pravoslavofobija. Reč je o pojavi koju prof. Trifković povezuje s procesima „samouništenja Zapada“. Navedeni simptomi zapadnog propadanja neraskidivo su vezani za odbojnost koju pojedini segmenti njegovih posthrišćanskih elita gaje prema pravoslavnoj tradiciji, kulturi i duhovnosti. Geopolitički kontekst jugoslovenske krize 1990-ih ne može se razumeti bez makar delimičnog poimanja kulturnog konteksta koji je sveprisutnu srbofobiju – obrazac zapadne politike na Balkanu koji traje već celu jednu generaciju – učinio legitimnom i atraktivnom.
Navedeni kulturni kontekst pre svega je oblikovan sveprisutnim stavom vladajućih zapadnih elita da nacije oblikovane pravoslavnim hrišćanstvom pripadaju tradiciji koja je drugačija, tuđa, čak zlokobna. Ta percepcija drastično se ispoljila u izjavi koju je 2014. godine dao Karl Bilt, ministar spoljnih poslova Švedske, ističući da je „pravoslavlje opasnije od islamskog fundamentalizma i zbog toga predstavlja najveću opasnost za zapadnu civilizaciju.“ Politički analitičar i kolumnista časopisa Hronika DŽejms DŽatras ukazao je da postoji „čudna doslednost“ u negativnim reakcijama Zapada na pravoslavlje i pravoslavne kulture. Po njemu ona (barem naizgled) predstavlja odraz predrasuda zasnovanih na neznanju, strahu i nerazumnoj fobiji koja prevazilazi puki antisrpski, antiruski ili antigrčki sentiment. Da bi ukratko sažeo navedeno stanje zapadnog duha, skovao je termin „pravoslavofobija“. Sa druge strane, moguće je (pa i verovatno) da neprijateljske reakcije zapadne elite na pravoslavlje nisu samo „predrasude“, odnosno da nisu izazvane isključivo njenim nerazumevanjem ove tradicije, nego naprotiv – da su kao takve uzrokovane pravilnim procenama postmoderne zapadne elite koja pravoslavlje precizno identifikuje kao prepreku za realizaciju njenih političkih, ekonomskih i kulturnih ambicija u modernom svetu. Taj sentiment može objasniti oklevanje američkih i zapadnoevropskih funkcionera, čak i nakon 11. septembra, da teroristima nazovu čečenske ubice dece u Beslanu. U istom duhu donosioci odluka u zapadnim prestonicama stvorili su pristrasnost u balkanskim pitanjima koja izlazi iz okvira racionalne debate. Zato su u Srbiji 1999. godine izveli agresiju sa predumišljajem koja se jedino može porediti sa planovima kovanim u Berlinu 1941. godine. Na Kosovu i Metohiji, posle kriminalne agresije, dopustili su uništenje pravoslavnih svetinja i ilegalnu secesiju bande kriminalaca 2008. godine, u Hrvatskoj asistirali u sprovođenju najmonstruoznije operacije etničkog čišćenja u posleratnoj Evropi, dok su u Bosni i Hercegovini otvorili kapije prodoru džihada ka srcu Evrope. Potpuno identičnu situaciju Srđa Trifković opaža na području Ukrajine u odnosu na rusko pravoslavlje.
Ukrajinski scenario
Od početka specijalne vojne operacije Rusije u Ukrajini (februar 2022) dr Trifković je objavljivao mnogobrojne analitičke procene o situaciji na frontu i globalnim geopolitičkim posledicama ovog događaja. U navedenim analizama dominirali su uravnoteženi stavovi, a u najnovijem ogledu objavljenom na portalu Novog standarda (7. 3. 2023) pisao je o moguća četiri scenarija okončanja ukrajinske krize. Oni se mogu podeliti u sledeće grupe: ukrajinska pobeda, ruska pobeda, sporazumno poravnanje i zamrznuti konflikt korejskog tipa.
Tako američki neokonzervativno-neoliberalni duopol, koji suvereno dominira vašingtonskom scenom, trenutno zastupa stanovište o ukrajinskoj pobedi u ovom ratu. Realizacija ovog scenarija podrazumeva uklanjanje predsednika Vladimira Putina sa vlasti, uz napomenu da delovi ove strukture priželjkuju raspad Ruske Federacije u paramparčad, zatim suđenje ruskim liderima optuženim za ratne zločine, te nametanje drastične ratne odštete ostacima Rusije i održavanje sankcija u nedogled. Oni spremaju Rusiji neuporedivo brutalniji ishod od surovog mira koji su pobedničke savezničke sile nametnule Nemačkoj u Versaju. Prof. Trifković odbacuje ovakve procene okončanja rata u Ukrajini kao fiks-ideje koje nisu zasnovane „na ma kakvoj trezvenoj proceni snage i slabosti zaraćenih strana“. Vojska Ukrajine nije se raspala kao što je to Putin možda očekivao u ranoj fazi rata. Izvela je uspešne lokalne kontranapade kod Harkova i Hersona. Međutim, njena impresivna otpornost ne podrazumeva automatski i sposobnost izvođenja sveobuhvatne kontraofanzive ka Krimu, a kamoli nanošenje strateškog poraza Ruskoj Federaciji – državi približno 30 puta većoj od Ukrajine, sa trostruko većim brojem stanovnika i devetostruko većim bruto nacionalnim proizvodom, koja uz to ima na raspolaganju i neuporedivo veće prirodne resurse i vojno-strateške potencijale.
Drugi scenario je mnogo realniji i zasnovan je na proceni „da će Rusija probiti ukrajinski odbrambeni zid u Donbasu i pobediti“. Tu mogućnost, uz pohvale vrednu obazrivost, nagoveštava iskusni realista prof. DŽon Miršajmer s Univerziteta u Čikagu. On upozorava da je od ruskog poraza „lakše zamisliti kako Rusi zadržavaju teritoriju koju sada kontrolišu, pa čak i zauzimaju dodatne teritorije“. Ukoliko njegovo gledište ima osnova, onda je u interesu „kolektivnog Zapada“ da se traži korejski model obustave vatre duž postojećih linija fronta, uz odlaganje političkog rešenja za neko kasnije doba. Ovo bi umanjilo glavnu pretnju: eskalaciju sukoba između NATO i Rusije, s rastućim rizikom nuklearnog rata.
Konačno, model zamrznutog konflikta nije novina i poželjniji je od iznuđenog rešavanja problema na nasilan i nepredvidiv način. Čak i da zanemarimo palestinsko-izraelski problem, koji je sui generis, tu su Kašmir (nerešen od 1948), Kipar (zamrznut od 1974) i niz srećnim okolnostima usnulih postsovjetskih sporova (Pridnjestrovlje, Južna Osetija, Abhazija). Zamrzavanje aktuelnih linija bi zaustavilo krvoproliće i usporilo (a nadajmo se konačno i eliminisalo) eskalaciju sukoba između NATO i Rusije, ali i ništa manje važan ishod sprečavanja gubitka obraza bilo koje od suprotstavljenih strana pred domaćom javnosti. Trifković konstatuje da „korejski model završetka rata u Ukrajini ima tu prednost što ne iritira previše rusofobne fanatike na Zapadu, dok realistima daje održivu opciju za dugoročno rešenje, bez pritiska medijskih naslovnica i lobističkih grupa“. Ovome dodajmo i podjednako zanimljivu Trifkovićevu procenu da „Rusija neće kolabirati ni sada niti u ma koje vreme“, kao i konstataciju da će mogući Putinov naslednik gotovo zasigurno biti još radikalnije nacionalistički orijentisan od njega.
Rat u Ukrajini započela je Rusija, ali ga je želeo, dubinski režirao i koreografski priredio Zapad predvođen Sjedinjenim Državama. On je istovremeno i greška i zločin, te igra nultog zbira pre svega za sunovratne ostatke stare Evrope. Ironija je što čak i da aktuelni tim iz Vašingtona postigne uspeh, rizikujući drastično globalnu kataklizmu, čak i da natera Rusiju da se povuče na granice od pre 2014. godine a Ukrajina posledično uđe u NATO, Amerika i ceo „kolektivni Zapad“ biće neuporedivo manje bezbedni nego pre Majdanskog prevrata 2014. godine, a kamoli pre Putinove intervencije. Zapadna alijansa predvođena SAD bi onda morala da preuzme odgovornost za podršku i odbranu bankrotirane države s najkorumpiranijim političkim establišmentom u Evropi. SAD bi postale trajni garant granica Ukrajine koje su svojevoljno zacrtali Lenjinovi boljševici 1922. godine, a koje je proširio Nikita Hruščev jednim potezom pera 1954. godine. Te granice bi svakako trajno osporavala ogorčena, revanšistička Rusija – isto onako kako su sporne bile istočne granice Nemačke nakon Versaja, verovatno uz slične dugoročne rezultate. Bila bi to Pirova pobeda Amerike i Zapada i trajno skretanje pažnje sa jedinog istinskog globalnog izazova koji se nalazi nekih 8.000 kilometara jugoistočno od Moskve (misli se na Kinu – prim. autora).
Nestabilna multipolarnost
Svoje procene budućeg razvoja međunarodnih odnosa prof. Trifković je često opisivao sintagmom o svetu „nestabilne multipolarnosti“. Naime, postoji zjapeća provalija između težnji američke elite o kontroli svetskog poretka i opadanja ekonomske, kulturne i društvene moći i uticaja ove zemlje u odnosu na ostatak sveta. Kako je Arnold Tojnbi objasnio u svojoj dvanaestotomnoj Studiji istorije, svedoci smo uspona i padova civilizacija u svakoj epohi. Po Tojnbiju ni naše doba nije izuzetak. NJegova analiza izazvala je brojne urlike gneva iz redova vernika u linearni progres večnousavršavajućeg čovečanstva, a naročito kod onih posvećenih kultu američke izuzetnosti i posvećenosti naciji koja je uvek bila „na pravoj strani istorije“. U skorije vreme slična upozorenja o krizi Zapada – i sa time povezana predviđanja o tekućem ili predstojećem sunovratu Amerike – iskazana su od strane Edvarda Lusa, Pola Kenedija, Najala Fergusona, DŽona Miršajmera i drugih. Koristeći se različitim metodologijama, a ponekad polazeći i od različitih ideoloških pretpostavki, svaki od njih zaključio je da uspon velikih sila (kao i brzina i oblik njihovog krajnjeg propadanja) neizbežno zavisi od njihove sposobnosti da osmisle strategije koje su zasnovane na trezvenom odnosu između njihovih ambicija i resursa, tj. između ciljeva i sredstava.
Analizirajući način ponašanja aktuelne američke političke elite, prof. Trifković ukazuje na praksu „okretanja Tojnbija naglavačke“ i kao obrazac ovakvog poimanja stvarnosti navodi tekst neokonzervativnog gurua Roberta Kejgana iz Forin afersa (mart‒april 2021) pod naslovom Supersila – hteli, ne hteli čiji je podnaslov zastrašujuće zlokoban: Zašto Amerikanci moraju da prihvate svoju globalnu ulogu. U ovom tekstu autor ističe da SAD ne mogu početi da se ponašaju kao „normalna nacija“, jer „Sjedinjene Države nisu bile obična nacija već više od jednog veka, niti su imale obične interese. Jedinstvena moć SAD daje im jedinstvenu ulogu“. Jedina nada za opstanak liberalizma kod kuće i u svetu je očuvanje svetskog poretka zasnovanog na liberalizmu, insistira Kejgan, a SAD su jedina sila sposobna da takav poredak održi. Svetu je potrebna Amerika (iako on nije uvek svestan ove činjenice, što se moglo videti u Vijetnamu, Iraku, itd.). Americi pak potreban je svet, pa zato Amerika mora biti naoružana do zuba i uvek spremna da koristi vojnu silu radi očuvanja liberalnog svetskog poretka.
Srđa Trifković kao primer odjeka Kejganovih stavova navodi nastup američkog državnog sekretara Blinkena prilikom susreta s njegovim kineskim kolegom u Enkoridžu na Aljasci, kada je, uzevši reč prvi – pred kamerama načičkanim za početne formalnosti – najavio kako će SAD „diskutovati o našim dubokim zabrinutostima povodom postupanja Kine, uključujući Sinkjang, Hongkong, Tajvan, sajber-napade na Sjedinjene Države i ekonomsku prisilu nad našim saveznicima“. Blinken je takođe kritikovao Kinu zbog manjka transparentnosti povodom porekla koronavirusa i zaključio da „sve ovo ugrožava na pravilima zasnovan poredak koji održava globalnu stabilnost“, a koji SAD nameravaju da sačuvaju. Usledio je ljutit odgovor Janga Điječija, tvorca kineske spoljne politike, koji je prekorio SAD zbog istrajavanja u „hladnoratovskom mentalitetu“ i kritikovao američke spoljne intervencije i licemerje po pitanju ljudskih prava. „Sjedinjene Države ne zastupaju stav međunarodne javnosti“, rekao je Jang, dodajući da „Sjedinjenim Državama manjkaju kvalifikacije za nastup s pozicija sile u odnosu na Kinu“.
Nema sumnje da se posle nešto više od godinu dana krize u Ukrajini slične reči mogu upotrebiti i za Rusiju, Indiju, ali i koliko do juče američke saveznike Tursku i Saudijsku Arabiju, čija spektakularna obnova diplomatskih odnosa s Iranom, uz kinesko posredovanje, najavljuje promenu do juče dominantne geopolitičke paradigme na tzv. Globalnom jugu i tako ozbiljno ugrožava dosadašnju dominaciju Amerike u svetskim poslovima.
LITERATURA:
Srđa Trifković, Senka džihada, SKZ, Beograd, 2007.
Srđa Trifković, Savremeni čovek i savremeni svet: zbornik radova 2, Matica srpska, Novi Sad, 2016.
Srđa Trifković, Imperijalna prenapregnutost Amerike, Novi standard, 18. 5. 2021.
Ostavi komentar