Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar
Balkansko poluostrvo je kroz istoriju bilo prostor na kome su se velike sile borile za dominaciju. Uzmemo li u obzir geopolitički značaj Balkana, kao mesta na kom se dodiruju Evropa i Azija i gde se ukrštaju važni trgovački putevi, koji vode od Istoka ka Zapadu i obrnuto, stvari postaju jasnije. Velike sile odmeravaju svoje snage širom sveta, gde god im se ukaže prilika, a geostrateški značaj Balkana daje im poseban razlog za to.
Situacija nije ništa drugačija ni danas. Uticaj najmoćnijih zemalja sveta na Jugoistoku Evrope je sveprisutan, a posebno se manifestuje tamo gde postoji opasnost od izbijanja sukoba. Na prvom mestu u Srbiji, tačnije na Kosovu i Metohiji, ali i Bosni i Hercegovini. Za BiH je tako nešto i očekivano, pošto je ta država od završetka građanskog rata 1995. godine u statusu međunarodnog protektorata. Tačnije, samo postojanje institucije Viskog predstavnika, stranca sa ingerencijama da smenjuje izabrane predstavnike naroda u BiH i nameće zakone, jasno nam govori o uplivu stranog faktora u toj zemlji.
Srbija je, sa druge strane, sušta suprotnost od BiH, kao i drugih zemalja regiona. Odnosno, sve druge balkanske države nalaze se pod snažnim uticajem političkog Zapada, kako SAD, tako i Nemačke. Dok je specifičnost Srbije u tome što su na njenoj teritoriji prisutni uticaji kako zapadnih sila tako i onih sa Istoka. Odluka Srbije da vodi politiku neutralnosti, tačnije nesvrstavanja ni na jednu od suprotstavljenih strana, čini njenu geopolitičku poziciju jedinstvenom u ovom delu Evrope. Samim tim, to pojačava pritisak velikih sila na zvanični Beograd, da se konačno opredeli i izabere stranu. Naročito je taj pritisak izražen u trenucima kada postoji visoka doza napetosti između najmoćnijih država, što se automatski reflektuje širom sveta, a posebno tamo gde im se interesi direktno sudaraju.
Srbija se na toj geopolitičkoj razmeđi Istoka i Zapada nije našla nimalo slučajno. Možemo slobodno reći da je to direktna posledica dve stvari. Jedna su istorijske i geopolitičke okolnosti, koje su Srbiju vekovima držale između dva civilizacijsko – politička kruga, onog na Istoku i onog na Zapadu. Dok je druga, sasvim sigurno još važnija, od prve, a to je politička neutralnost. Spoljnopolitička agenda za koju se zvanični Beograd jasno opredelio i koju nedvosmisleno zastupa.
Međutim, moramo naglasiti da je neutralna diplomatska pozicija Srbije u dobroj meri iznuđena. Odnosno, nametnula se kao jedina opcija s obzirom na međunarodnu poziciju u kojoj se Srbija danas nalazi. Pitanje statusa južne srpske pokrajine Kosova i Metohije i unutrašnjeg preuređenja BiH, u najvećoj meri usmeravaju srpsku spoljnu politiku. Srbija nema taj „luksuz“, kao druge zemlje u regionu, da se može opredeliti za jednu ili drugu stranu.
Kosovo i Metohija su za Srbiju pitanje od najvećeg značaja. I nije to samo stvar teritorijalnog integriteta Srbije, već duboke istorijske i kulturne povezanosti srpskog naroda sa tom teritorijom. Samim tim, samoproklamovana nezavisnost Kosmeta, bez obzira na podršku zapadnih sila, za Srbiju nije mogla biti prihvatljiva. Sledstveno tome, srpska diplomatija kao svoj prioritet ima borbu za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Neminovno, takva spoljna politika Beograda vodi u konfrontaciju sa najmoćnijim državama političkog Zapada, a koje su protagonisti lažne kosovske nezavisnosti.
Pošto od rata 1999. godine Srbija nema de fakto kontrolu na toj teritoriji, već NATO snage, jedino preostalo oružje Beograda, u borbi za očuvanje svog teritorijalnog integriteta je međunarodno pravo. Činjenica je da Kosovo nikada neće biti država u punom kapacitetu dok ne dobije mesto u Organizaciji Ujedinjenih Nacija. Ključnu prepreku na tom putu, kosovskim Albancima i njihovim zapadnim mentorima predstavljaju Rusija i Kina. Bilo koja od te dve države, svojim pravom veta, svaki plan za ulazak Kosova i Metohije u OUN može osujetiti. Sve to nam govori da se Srbija, po ovom esencijalno važnom nacionalnom pitanju, mora da se oslanja na sile sa Istoka.
Slična je i situacija u BiH. Zapadne sile, pod parolom njene funkcionalnosti, teže unitarizaciji te države. Odnosno, daljem derogiranju nadležnosti Republike Srpske. Za Srpski narod takav scenario je neprihvatljiv. Desetine hiljada stradalih Srba, u poslednjem ratu vođenom devedesetih godina prošlog veka na prostoru BiH, nešto su što podseća današnje generacije koliko je skupo plaćeno stvaranje Republike Srpske. Upravo zato i po ovom pitanju, drugom o dva ključna za srpsku spoljnu politiku, Srbija može da se isključivo osloni na partnere sa Istoka. Na zapadu za svoje stavove, bar kako sad stvari stoje, teško će pronaći razumevanje.
Međutim uprkos tome što je naša zemlja po dva ključna spoljnopolitička pitanja okrenuta ka Istoku, to nikako ne znači da se u taj tabor treba i svrstati. Ekonomski, Srbija je vezana za Evropske države. Gro srpskog izvoza ide u zemlje regiona ili EU. Sa druge strane, Srbija je okružena NATO zemljama. Ulaskom Rumunije, Bugarske, Hrvatske, Albanije i Crne Gore u NATO, Zapad je geopolitički omeđio Balkan, kao svoj politički domen. Srbija i BiH ostale su kao poslednja ostrvca u tom „zapadnom moru“ na Balkanskom poluostrvu. Eventualna odluka Srbije, da se opredeli za savezništvo sa silama na Istoku, bilo bi ravno prvo ekonomskom, a zatim i političkom samoubistvu.
Međutim, da bi pozicija Srbije na razmeđi između Istoka i Zapada bila potpuno jasna, moramo ukazati na još jedan segment. Interesi velikih sila i njihov uticaj na Balkanu, a posebno u Srbiji.
Pošto se svet u korona krizi dramatično menja. Menjaju su ekonomski, kulturni pa i politički odnosi. Svedoci smo značajnih turbulencija i na geopolitičkoj mapi sveta. Kina nezadrživo napreduje ka liderskoj poziciji prve ekonomske globalne sile. Uz ekonomsku, neminovno će rasti njena vojna i politička moć. Već sada Kina pokazuje jasnu nameru da u ovom veku napravi taj „džinovski iskorak“ i popne se na pijedestal najmoćnije zemlje sveta. Ekonomski uticaj zvaničnog Pekinga očituje se širom planete zemlje, pa tako i na ovom našem prostoru. Projekat „Pojas i put“ predstavlja pokušaj Kine da obezbedi sigurnu i efikasnu rutu kojom će svoju robu transportovati ka njima posebno važnom evropskom tržištu. Istovremeno, u zemljama koje se nalaze na toj trasi puta, Kina brojnim investicijama jača svoje prisustvo. Srbija je upravo jedna od takvih zemalja kroz čiju teritoriju treba da prođe taj Novi put svile. Zato možemo slobodno reći da je interes Kine da postepeno jača svoj ekonomski uticaj u Srbiji, pošto su njihovi geopolitički stratezi i te kako svesni da će sa njim ojačati i njen politički uticaj.
Rusija, kao i Kina, ima važan energetski projekat na Balkanu, Južni, Balkanski ili Turski tok. U zemljama kroz koje prolazi ovaj gasovod jača Ruski i ekonomski i politički uticaj. Južni tok je delom trasiran kroz Srbiju što tu zemlju čini strateški važnom za Rusiju. Sem toga, Rusija više gotovo da i nema značajnijeg uporišta na Balkanu, sem u Srbiji. I to pre svega zbog podrške koju zvanična Moskva pruža našoj zemlji po pitanju Kosmeta i BiH. Upravo je zato u vitalnom interesu te zemlje da zadrži svoj uticaj u Srbiji, jer time čuva i sopstveno prisustvo u ovom delu Evrope.
Sjedinjene Američke Države, pod vođstvom novog predsednika DŽozefa Bajdena, kao ključni cilj svoje spoljnopolitičke agende navele su borbu protiv autoritarnih režima i država. Na prvom mestu tu se misli na Rusiju i Kinu, najmoćnije geopolitičke oponente još uvek vodeće sile sveta. Cilj SAD je da u potpunosti suzbija uticaj svojih rivala, a posebno glavnog oponenta Kine, na svim meridijanima sveta, pa i na ovom našem prostoru.
Evropska unija kuburi sa svojim unutrašnjim problemima, ali to ne znači da će u borbi za Balkan ostati po strani. Nemačka, ekonomski najmoćnija članica Unije, Balkan vidi kao evropsko dvorište. Nije spremna da ga prepusti drugima, a pogotovo ne silama sa Istoka. Kroz partnerstvo sa SAD Nemačka pokušava da obezbedi podršku za dominaciju na Balkanu. Tačnije želi da uz američku zaleđinu kreira političke prilike u našem regionu.
Nemojmo u celoj priči zanemariti ni regionalne sile, koje takođe deluju na ovom prostoru. Sa istoka nastupa Turska, željna da ojača svoj uticaj na Balkanu i to pre svega preko islamskih religijskih veza sa Albancima i Bošnjacima, ali i preko brojnih ekonomskih projekata. Turska pod vođstvom predsednika Erdogana pokazuje jasnu nameru da „igra igru velikih“, što se jasno videlo u Siriji, Libiji, pa i Avganistanu. Ukoliko su svoju moć projektovali na tom planu, naravno da se neće povlačiti ni sa Balkana.
Takođe, nemojmo potceniti ni prisustvo Velike Britanije na jugozapadnom Balkanu. Iako nema ni približan uticaj kao što je imala nekad, njenu diplomatiju nikako ne treba zanemariti. Nakon izlaska iz EU zvanični London ima potrebu da se nametne u međunarodnim odnosima kao važan činilac. Naravno, želje britanske političke elite su jedno, a mogućnosti nešto sasvim drugo. Britanija nema ni ekonomskih, ni vojnih, ali ni političkih mogućnosti da parira SAD-u, Kini, Rusiji ili EU. Međutim, mogu biti odlična podrška Amerikancima u realizaciji njihovih planova na Balkanu. Posebno u svetlu činjenice da im se interesi poklapaju i da im je suzbijanje Kineskog i Ruskog uticaja zajednički interes.
Kada sve zajedno sagledamo, uticaj i planove velikih sila i interesa srpske države, situacija nam postaje značajno jasnija. Zapad i Istok, kao i kroz istoriju, lome koplja na Balkanu. Nekad su to radile Habzburška monarhija i Osmanlijsko carstvo, nekad carska Rusija i Britanska imperija, a danas su tu Kina i SAD. Suštinski, borba za prevlast se vodi između ove dve države, a sve ostale, velike i male sile, svrstavaju se na jednu ili drugu stranu. Istočnu ili Zapadnu. Srbija se, u datim okolnostima, ne može odreći ni jednog od dva pomenuta politička pola. Zato, koliko god to bilo teško, srpska diplomatija mora nastaviti taj opasan hod po žici, između jednih i drugih ili sa jednima i drugima, ali nikako protiv.
Srbija će se već naredne godine suočiti sa još snažnijim pritiskom sa Zapada. Tačnije, sa zahtevom da se pitanje statusa Kosmeta i unutrašnjeg uređenja BiH konačno razreši. Zapadu je jasno da su to dve ključne tačke na kojima se temelji politička povezanost Srbije sa Rusijom i Kinom. Planovi kreatora politike na Balkanu iz zapadnih centara moći su tu jasna. Ukoliko uspeju rešiti ova dva politička pitanja, pokidaćemo ključnu nit koja vezuje Srbiju sa Istokom. Samim tim, suzbijanje njihovih geopolitičkih rivala na Balkanu biće olakšano, a možda i uspešno sprovedeno.
Jedini problem te zapadne politike je u tome što ona ne predviđa bilo kakve značajnije ustupke srpskoj strani. Struktura američkih diplomata na ovom prostoru u to nas uverava. Bajdenova administracija je na Balkan poslala ljude koji su tu već službovali i to u vreme ratova od pre tri decenije. Kristofer Hil, DŽejms O’Brajan, Gabrijel Eskobar, DŽefri Hovenijer, Majkl Marfi dobro su poznata imena na ovim prostorima. Svi oni učestvovali su u stvaranju te holivudske slike o dobrim Hrvatima, Bošnjacima i Albancima i lošim momcima Srbima.
Teško je očekivati od ljudi koji su gradili karijeru na Balkanu u poslednjoj deceniji prošlog veka, da danas radikalno menjaju svoje stavove. Sve to nam govori da će naredne godine, sa američke strane, a po pitanju Kosmeta i BiH, u većoj meri biti primenjena čuvena američka „Buldožer diplomatija“, a značajno manje kreativnost i želja za kompromisom. Upravo u takvoj situaciji, za Srbiju će ta pozicija između Istoka i Zapada biti ključna. Samo uz pomoć Moskve i Pekinga Srbija će moći da amortizuje taj snažan pritisak iz Vašingtona. Jer, bez obzira što je Evropski i Američki uticaj na ovom prostoru još uvek značajno jači od Kineskog i Ruskog, iskustvo nas uči da Zapad može silom nametnuti određena rešenja, ali ih ne može učiniti trajnom kategorijom. Kosmet i BiH su najbolji dokazi te teze, a za Srbiju će to biti važan „adut u ruci“, kada pregovori počnu.
Ostavi komentar