СРБИЈА НА ГЕОПОЛИТИЧКОЈ РАЗМЕЂИ ИСТОКА И ЗАПАДА – АКТУЕЛНИ ТРЕНУТАК

20/12/2021

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Балканско полуострво је кроз историју било простор на коме су се велике силе бориле за доминацију. Узмемо ли у обзир геополитички значај Балкана, као места на ком се додирују Европа и Азија и где се укрштају важни трговачки путеви, који воде од Истока ка Западу и обрнуто, ствари постају јасније. Велике силе одмеравају своје снаге широм света, где год им се укаже прилика, а геостратешки значај Балкана даје им посебан разлог за то.

Ситуација није ништа другачија ни данас. Утицај најмоћнијих земаља света на Југоистоку Европе је свеприсутан, а посебно се манифестује тамо где постоји опасност од избијања сукоба. На првом месту у Србији, тачније на Косову и Метохији, али и Босни и Херцеговини. За БиХ је тако нешто и очекивано, пошто је та држава од завршетка грађанског рата 1995. године у статусу међународног протектората. Тачније, само постојање институције Виског представника, странца са ингеренцијама да смењује изабране представнике народа у БиХ и намеће законе, јасно нам говори о упливу страног фактора у тој земљи.

Србија је, са друге стране, сушта супротност од БиХ, као и других земаља региона. Односно, све друге балканске државе налазе се под снажним утицајем политичког Запада, како САД, тако и Немачке. Док је специфичност Србије у томе што су на њеној територији присутни утицаји како западних сила тако и оних са Истока. Одлука Србије да води политику неутралности, тачније несврставања ни на једну од супротстављених страна, чини њену геополитичку позицију јединственом у овом делу Европе. Самим тим, то појачава притисак великих сила на званични Београд, да се коначно определи и изабере страну. Нарочито је тај притисак изражен у тренуцима када постоји  висока доза напетости између најмоћнијих држава, што се аутоматски рефлектује широм света, а посебно тамо где им се интереси директно сударају.

Србија се на тој геополитичкој размеђи Истока и Запада није нашла нимало случајно. Можемо слободно рећи да је то директна последица две ствари. Једна су историјске и геополитичке околности, које су Србију вековима држале између два цивилизацијско – политичка круга, оног на Истоку и оног на Западу. Док је друга, сасвим сигурно још важнија, од прве, а то је политичка неутралност. Спољнополитичка агенда за коју се званични Београд јасно определио и коју недвосмислено заступа.

Међутим, морамо нагласити да је неутрална дипломатска позиција Србије у доброј мери изнуђена. Односно, наметнула се као једина опција с обзиром на међународну позицију у којој се Србија данас налази. Питање статуса јужне српске покрајине Косова и Метохије и унутрашњег преуређења БиХ, у највећој мери усмеравају српску спољну политику. Србија нема тај „луксуз“, као друге земље у региону, да се може определити за једну или другу страну.

Косово и Метохија су за Србију питање од највећег значаја. И није то само ствар територијалног интегритета Србије, већ дубоке историјске и културне повезаности српског народа са том територијом. Самим тим, самопрокламована независност Космета, без обзира на подршку западних сила, за Србију није могла бити прихватљива. Следствено томе, српска дипломатија као свој приоритет има борбу за очување Косова и Метохије у саставу Србије. Неминовно, таква спољна политика Београда води у конфронтацију са најмоћнијим државама политичког Запада, а које су протагонисти лажне косовске независности.

Пошто од рата 1999. године Србија нема де факто контролу на тој територији, већ НАТО снаге, једино преостало оружје Београда, у борби за очување свог територијалног интегритета је међународно право. Чињеница је да Косово никада неће бити држава у пуном капацитету док не добије место у Организацији Уједињених Нација. Кључну препреку на том путу, косовским Албанцима и њиховим западним менторима представљају Русија и Кина. Било која од те две државе, својим правом вета, сваки план за улазак Косова и Метохије у ОУН може осујетити. Све то нам говори да се Србија, по овом есенцијално важном националном питању, мора да се ослања на силе са Истока.

Слична је и ситуација у БиХ. Западне силе, под паролом њене функционалности, теже унитаризацији те државе. Односно, даљем дерогирању надлежности Републике Српске. За Српски народ такав сценарио је неприхватљив. Десетине хиљада страдалих Срба, у последњем рату вођеном деведесетих година прошлог века на простору БиХ, нешто су што подсећа данашње генерације колико је скупо плаћено стварање Републике Српске. Управо зато и по овом питању, другом о два кључна за српску спољну политику, Србија може да се искључиво ослони на партнере са Истока. На западу за своје ставове, бар како сад ствари стоје, тешко ће пронаћи разумевање.

Међутим упркос томе што је наша земља по два кључна спољнополитичка питања окренута ка Истоку, то никако не значи да се у тај табор треба и сврстати. Економски, Србија је везана за Европске државе. Гро српског извоза иде у земље региона или ЕУ. Са друге стране, Србија је окружена НАТО земљама. Уласком Румуније, Бугарске, Хрватске, Албаније и Црне Горе у НАТО, Запад је геополитички омеђио Балкан, као свој политички домен. Србија и БиХ остале су као последња острвца у том „западном мору“ на Балканском полуострву. Евентуална одлука Србије, да се определи за савезништво са силама на Истоку, било би равно прво економском, а затим и политичком самоубиству.

Међутим, да би позиција Србије на размеђи између Истока и Запада била потпуно јасна, морамо указати на још један сегмент. Интереси великих сила и њихов утицај на Балкану, а посебно у Србији.

Пошто се свет у корона кризи драматично мења. Мењају су економски, културни па и политички односи. Сведоци смо значајних турбуленција и на геополитичкој мапи света. Кина незадрживо напредује ка лидерској позицији прве економске глобалне силе. Уз економску, неминовно ће расти њена војна и политичка моћ. Већ сада Кина показује јасну намеру да у овом веку направи тај „џиновски искорак“ и попне се на пиједестал најмоћније земље света. Економски утицај званичног Пекинга очитује се широм планете земље, па тако и на овом нашем простору. Пројекат „Појас и пут“ представља покушај Кине да обезбеди сигурну и ефикасну руту којом ће своју робу транспортовати ка њима посебно важном европском тржишту. Истовремено, у земљама које се налазе на тој траси пута, Кина бројним инвестицијама јача своје присуство. Србија је управо једна од таквих земаља кроз чију територију треба да прође тај Нови пут свиле. Зато можемо слободно рећи да је интерес Кине да постепено јача свој економски утицај у Србији, пошто су њихови геополитички стратези и те како свесни да ће са њим ојачати и њен политички утицај.  

Русија, као и Кина, има важан енергетски пројекат на Балкану, Јужни, Балкански или Турски ток. У земљама кроз које пролази овај гасовод јача Руски и економски и политички утицај. Јужни ток је делом трасиран кроз Србију што ту земљу чини стратешки важном за Русију. Сем тога, Русија више готово да и нема значајнијег упоришта на Балкану, сем у Србији. И то пре свега због подршке коју званична Москва пружа нашој земљи по питању Космета и БиХ. Управо је зато у виталном интересу те земље да задржи свој утицај у Србији, јер тиме чува и сопствено присуство у овом делу Европе.

Сједињене Америчке Државе, под вођством новог председника Џозефа Бајдена, као кључни циљ своје спољнополитичке агенде навеле су борбу против ауторитарних режима и држава. На првом месту ту се мисли на Русију и Кину, најмоћније геополитичке опоненте још увек водеће силе света. Циљ САД је да у потпуности сузбија утицај својих ривала, а посебно главног опонента Кине, на свим меридијанима света, па и на овом нашем простору.

Европска унија кубури са својим унутрашњим проблемима, али то не значи да ће у борби за Балкан остати по страни. Немачка, економски најмоћнија чланица Уније, Балкан види као европско двориште. Није спремна да га препусти другима, а поготово не силама са Истока. Кроз партнерство са САД Немачка покушава да обезбеди подршку за доминацију на Балкану. Тачније жели да уз америчку залеђину креира политичке прилике у нашем региону.

Немојмо у целој причи занемарити ни регионалне силе, које такође делују на овом простору. Са истока наступа Турска, жељна да ојача свој утицај на Балкану и то пре свега преко исламских религијских веза са Албанцима и Бошњацима, али и преко бројних економских пројеката. Турска под вођством председника Ердогана показује јасну намеру да „игра игру великих“, што се јасно видело у Сирији, Либији, па и Авганистану. Уколико су своју моћ пројектовали на том плану, наравно да се неће повлачити ни са Балкана.

Такође, немојмо потценити ни присуство Велике Британије на југозападном Балкану. Иако нема ни приближан утицај као што је имала некад, њену дипломатију никако не треба занемарити. Након изласка из ЕУ званични Лондон има потребу да се наметне у међународним односима као важан чинилац. Наравно, жеље британске политичке елите су једно, а могућности нешто сасвим друго. Британија нема ни економских, ни војних, али ни политичких могућности да парира САД-у, Кини, Русији или ЕУ. Међутим, могу бити одлична подршка Американцима у реализацији њихових планова на Балкану. Посебно у светлу чињенице да им се интереси поклапају и да им је сузбијање Кинеског и Руског утицаја заједнички интерес.

Када све заједно сагледамо, утицај и планове великих сила и интереса српске државе, ситуација нам постаје значајно јаснија. Запад  и Исток, као и кроз историју, ломе копља на Балкану. Некад су то радиле Хабзбуршка монархија и Османлијско царство, некад царска Русија и Британска империја, а данас су ту Кина и САД. Суштински, борба за превласт се води између ове две државе, а све остале, велике и мале силе, сврставају се на једну или другу страну. Источну или Западну. Србија се, у датим околностима, не може одрећи ни једног од два поменута политичка пола. Зато, колико год то било тешко, српска дипломатија мора наставити тај опасан ход по жици, између једних и других или са једнима и другима, али никако против.

Србија ће се већ наредне године суочити са још снажнијим притиском са Запада. Тачније, са захтевом да се питање статуса Космета и унутрашњег уређења БиХ коначно разреши. Западу је јасно да су то две кључне тачке на којима се темељи политичка повезаност Србије са Русијом и Кином. Планови креатора политике на Балкану из западних центара моћи су ту јасна. Уколико успеју решити ова два политичка питања, покидаћемо кључну нит која везује Србију са Истоком. Самим тим, сузбијање њихових геополитичких ривала на Балкану биће олакшано, а можда и успешно спроведено.

Једини проблем те западне политике је у томе што она не предвиђа било какве значајније уступке српској страни. Структура америчких дипломата на овом простору у то нас уверава. Бајденова администрација је на Балкан послала људе који су ту већ службовали и то у време ратова од пре три деценије. Кристофер Хил, Џејмс О’Брајан, Габријел Ескобар, Џефри Ховенијер, Мајкл Марфи добро су позната имена на овим просторима. Сви они учествовали су у стварању те холивудске слике о добрим Хрватима, Бошњацима и Албанцима и лошим момцима Србима.

Тешко је очекивати од људи који су градили каријеру на Балкану у последњој деценији прошлог века, да данас радикално мењају своје ставове. Све то нам говори да ће наредне године, са америчке стране, а по питању Космета и БиХ, у већој мери бити примењена чувена америчка „Булдожер дипломатија“, а значајно мање креативност и жеља за компромисом. Управо у таквој ситуацији, за Србију ће та позиција између Истока и Запада бити кључна. Само уз помоћ Москве и Пекинга Србија ће моћи да амортизује тај снажан притисак из Вашингтона. Јер, без обзира што је Европски и Амерички утицај на овом простору још увек значајно јачи од Кинеског и Руског, искуство нас учи да Запад може силом наметнути одређена решења, али их не може учинити трајном категоријом. Космет и БиХ су најбољи докази те тезе, а за Србију ће то бити важан „адут у руци“, када преговори почну.

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања