SRBIJA I RUSIJA U PRVOM SVETSKOM RATU – KRUNA SAVEZNIŠTVA

SRBIJA I RUSIJA U PRVOM SVETSKOM RATU – KRUNA SAVEZNIŠTVA

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

U postmodernoj „kulturi osporavnja i relativizacije stvarnosti“, jedna od retko osporavanih ili osporenih činjenica odnosi se na relacije između Rusije i Srbije u Prvom svetskom ratu, te se pomenuta činjenica uvek predstavlja rečima da je „Rusija ušla u rat zbog Srbije koju je, kao tradicionalnog saveznika, uvek štitila“. Zaista, srpski narod nikada ne bi smeo da zaboravi rusku pomoć i ulogu Svetog Cara Nikolaja II u toku Velikog rata, iz razloga što su iste i te kao doprinele opstanku naciona i države i to u trenutku kada je ceo svet mislio da su nestali zauvek. Početkom XX veka još su uvek bila sveža sećanja na rusko-turske ratove i rusko-srpsko savezništvo u istima, kada je srpski etnos i stekao svoju nezavisnost u pretprošlom stoleću. Na vrhuncu Julske krize 1914. godine, u noći između 23. i 24. jula 1914. godine, regent Aleksandar Karađorđević posetio je Rusku misiju u Srbiji. Upravo od strane te misije, tadašnji ministar spoljnih poslova Sergej Sazonov dobio je telegram sledećeg sadržaja: „NJegovo Veličanstvo mi je rekao da se sve nade polažu u imperatora i Rusiju, jer samo carska reč ima težinu i može spasti Srbiju“. Imperator Nikolaj II je 30. jula dao pozitivan odgovor, i Rusija je 1. avgusta ušla u rat za koji uopšte nije bila spremna. Posle poraza u Rusko-japanskom ratu (1904-1905) u Rusiji je pokrenuta vojna reforma, ali ona u trenutku kada je počeo svetski rat nije bila završena. Na primer, zbog finansijskih poteškoća sporo se obnavljala njena ratna mornarica. Posebno je alarmantan bio nedostatak savremenog oružja, municije, sredstava veze i vozila. U tako teškoj situaciji Rusija je pokrenula isporuku pomoći Kraljevini Srbiji – najpre političko-diplomatsku, a ubrzo zatim i vojno-humanitarnu.

Potrebno je da istaknemo da u trenutku kada je počeo rat nije postojao ugovor o vojnoj saradnji između Rusije i Srbije, ali navedena okolnost nije omela znameniti istorijski proces koji je bliskost i „sudbinsku vezu“ ova dva naroda i njihovih zemalja oblikovao u grandioznu „krunu savezništva“ Velikog rata, koja će Srbiji doneti njene „najtragičnije i najslavnije dane“. Još na početku rata rusko Ministarstvo mornarice preuzelo je na sebe organizovanja i slanja vojne pomoći Srbiji pa je formirana „Ekspedicija posebne namene“ (EPN). Zadatak EPN-a je „doturanje i sprovođenje ratnog materijala za Srbiju“, tako što bi se materijal transportovao preko Dunava. Ekspedicija je formirana 16. avgusta 1914. godine na čelu sa kapetanom prve klase Vesjolkinom. Za prevoz robe određeni su kapaciteti Crnomorske flote carske Rusije, mada za ovu operaciju nisu mogli biti iskorišćeni i veliki brodovi zbog nemogućnosti da uplove u Dunav. U sastav ekspedicije bili su uključeni šlepovi i trgovački brodovi, a EPN je potčinila sebi i Rusko dunavsko parobrodstvo. Ubrzo su i od ruskog Ministarstva mornarice dobijena znatnija materijalna sredstva za kupovinu novih transportnih brodova. Sve što je EPN prevozila smatalo se „robom specijalne namene“, što je značilo da se materijal prioritetno propušta železnicama i vodenim putevima uporedo sa materijalom za rusku vojsku, a sve na račun ruske blagajne. Pored političke i finansijske podrške, Rusija je slala i naoružanje. Još tokom Cerske bitke pristiglo je 120.000 pušaka. U drugom konvoju bilo je više od 30.000 sanduka sa municijom, oko 300 sanduka sa granatama, 214 navoja bodljikave žice… Ruska vojska je slala i balone za osmatranje neprijateljskih položaja, dva motorna čamca i oklopni parni brod „Tiraspolj“. U svim aspektima pomenutih veza i pomoći Rusije u Velikom ratu, ogleda se i lični angažman koji je u datim procesima pružio Sveti Car Nikolaj.

Izbijanjem Prvog svetskog rata da bi se, koliko toliko, ojačalo srpsko vazduhoplovstvo 18/31. jula 1914. g. upućen je telegram srpskom poslaniku u Parizu od koga je zahtevano da hitno nabavi 5 aeroplana, dvoseda, najboljeg sistema i da ih odmah pošalje u Srbiju, preko Soluna. Istovremeno, trebalo je da angažuje i pet iskusnih pilota. Sa druge strane Vlada Kraljevine Srbije je preko francuskog vojnog atašea u Beogradu pukovnika Furnijea 22. jula/4. avgusta 1914. g. zatražila da Francuska kao vojnu pomoć uputi u Srbiju 12 aviona sa pilotima i mehaničarima. Na žalost, 30. jula/12. avgusta Francuzi su odgovorili da za sada ne mogu da izađu u susret srpskim zahtevima jer i sami osećaju nedostatak u kvalitetnim aeroplanima. Gotovo u isto vreme ruska vlada je, na sličan zahtev, odgovorila da ne može ustupiti Srbiji ni jedan avion jer su apsolutno svi potrebni ruskoj vojsci. Mehaničaru Vazduhoplovnoj komandi, Rus, Vasilije Ivanović je 20. decembra 1914/2. januara 1915. godine u Kragujevcu vršio probu letenja na jednom Blerio tandemu 70 KS pri čemu je polomio aparat, a sam je slomio nogu. Početkom jula 1915. godine iz Rusije su stigla dva zmaj-balona, za koje je još 19. aprila Ministarstvo vojno dobilo iz Rusije obaveštenje da su upućeni u Srbiju. To su bili zmaj-baloni, sagrađeni u fabrici Treugoljnik (Treugolяnik), a upućeni iz Vazduhoplovne čete tvrđave Koven. Pored dva balona, stigao je i sledeći materijal: jedan čekrk poljskog tipa, dva čelična konopca dužine po 1000 m i dve koturače za brzo spuštanje balona. U jesen 1915. godine poslat je iz Rusije brodom Dunavom jedan aeroplan koji nikada nije postao operativan, premda nije isključeno da je stigao u depo u Niš pre povlačenja.

Pre Prvog svetskog rata Dunav nije igrao veliku ulogu u trgovačkoj razmeni između centralne Evrope i donjeg Dunava i Crnog mora. Trgovina se odvijala morem jer je morski put bio jeftiniji i brži mada je bio duži. Visoke dunavske vozarine, prouzrokovane sporom uzvodnom vožnjom i ograničenošću tonaže objekata, činile su nekonkurentnim ovaj vid transporta. Centralne sile nisu ni slutile kakvu će ulogu igrati Dunav u saobraćajnom pogledu tokom rata. Stoga se na vodećim mestima nije ni polagala osobita važnost Dunavu kao vojnoj komunikaciji. Dunavski plovni objekti su bili zamišljeni samo kao sredstvo za prebacivanje trupa sa jedne obale na drugu. Ulaskom Turske u rat, Dunav je za Centralne sile postao magistrala od najvećeg značaja, okosnica „Balkanskog puta“. Pored saobraćajnog značaja reke Dunav i Sava su imale i veliki strategijski značaj: 1) sačinjavale su veliku prepreku na operacijskom pravcu trupa Centralnih sila prilikom njihove ofanzive protiv Srbije, 2) na ušću Save u Dunav je ležala prestonica Srbije Beograd i 3) Dunavom je prolazila jedina neposredna veza Srbije sa Rusijom. Početkom rata Austro-Ugarska je raspolagala sa 6 monitora, a tokom prve godine, do kraja 1915, sagradila je još 4 monitora. Pored toga, raspolagala je i sa više patrolnih čamaca (vedeta). Srbija je odmah po mobilizaciji stvorila improvizovanu rečnu flotilu, ali ova sve do proleća 1915. i dolaska engleske šalupe nije mogla da ometa dejstva monitora. Prvi pokušaji prelaska srpske vojske preko Save, septembra 1914, pokazali su svu rizičnost ovih poduhvata dok se ne izvrši neutralisanje austro-ugarskih monitora. Kako je jedan od stalnih savezničkih zahteva bio zahtev za ofanzivu preko Save i Dunava, bilo je jasno da se Srbima mora pomoći da neutrališu austrougarske monitore.

Srpska Vrhovna komanda je 6. marta 1915. naredila da se svim sredstvima zaštiti Prahovo. Ovo obezbeđenje je povereno ruskom kapetanu Semenovu, koji je postavio minske zagrade na kanalu između sela Sipa i Kladušnice. Od Sipa do Kladušnice je postavljeno sedam linija minskih zapreka između ostrva i rumunske obale. Jedna zagrada je postavljena između ostrva i srpske obale. Ukupno je položeno 54 mine. Na trećem bezimenom ostrvu, prema rumunskoj strani, postavljena su dva torpedna aparata. Pored toga, preko kanala zategnuti su čelično uže i lanac. Pored zapadne strane ostrva Ogradine pukovnik Aljin je postavio dve grupe po 6 mina sa električnim paljenjem. Za zaštitu minskih zgrada postavljena su dva ruska mornarička topa kalibra 75 mm sa pancirnim zrnima na Brzujki (preko puta Adakale), a druga dva sa reflektorom kod Sipa. Kod Kladova su bila i dva naoružana ruska parobroda „Tiraspolj“ i „Grof Ignjatijev“, od kojih je ovaj drugi stražario noću kod sela Davidovca. „Grof Ignjatijev“ je bio naoružan sa tri topa od 75 mm i dva mitraljeza, a „Tiraspolj“ sa dva topa 47 mm ijednim protivavionskim mitraljezom. Nisu samo Beograd, Kragujevac i Kruševac bili branjeni protiv-aeroplanskom artiljerijom. Još 8. maja 1915. godine naređeno je formiranje protiv-aeroplanskog voda u Prahovu, koji je kasnije prerastao u bateriju od dva voda. Ovi vodovi su bili naoružani bugarskim poljskim topovima Šnajder M 1903 kalibra 75 mm.

Interesantno je da je u Kladovo stigla i ruska protiv-avionska baterija sa topovima kalibra 76 mm. Naime, Srbiji je iz Rusije poslano sedam baterija za odbranu Prahova, Kladova i okoline. Jedna od tih baterija je bila protiv-avionska, koja je bila postavljena na položaju Prenozište. Kasnije je zbog nepovoljnog položaja premeštena na nov položaj kod mesta zvanog Veliko Lice sa koga je bilo moguće gađati u svim pravcima. Zadatak baterije je bio sprečavanje izviđanja neprijateljske avijacije i odbrana Kladova i Štaba Krajinskog odreda koji se nalazio u Petrovom selu. Sekundarni zadatak baterije je bio gađanje okolnih brda u slučaju prelaska Austrijanaca preko Dunava. Komandir ove baterije kapetan II klase Miklaševski je preuzeo komandu 23. aprila kada je utvrdio da su svi topovi ispravni a nišanske sprave potpuno nove. Baterija je postigla zapažene rezultate u dejstvu po austro-ugarskim aeroplanima čiji je aerodrom bio nekoliko kilometara od obale Dunava u blizini Oršave, na samoj obali Crne reke. Najpre je, 17. avgusta, vatrom baterije u oboren jedan aeroplan koji je na očigled svih prisutnih pao na obalu Crne Reke blizu njenog ušća u Dunav. Nešto kasnije, 17. septembra, oboren je jedan DFV (DFW), koji je pao na rumunsku stranu, pri čemu su oba člana posade ranjena. Treći aeroplan, takođe DFV, oboren je u plamenu 21. septembra, 10 km južno od Turn Severina. Oba DFV su bila iz 1. Flika.

U jesen 1915, posle dužeg zatišja koje je usledilo nakon pobede srpskih trupa u Kolubarskoj bici (od 16. novembra do 15. decembra 1914. godine), Austrougarska balkanska i 11. nemačka armija krenule su u veoma moćnu ofanzivu na Srbiju sa severa, a dve bugarske armije sa juga, odsekavši tako Srbima put za povlačenje prema Solunu. U tim uslovima Srbima nije preostalo ništa drugo nego da se preko Albanije upute prema Jadranskoj obali gde je trebalo da ih sačekaju saveznici kojima bi se Srbi pridružili. Saveznici, međutim, nisu pružili obećanu pomoć. Oni su u suštini ostavili na cedilu preko 100.000 vojnika koji su bili krajnje iscrpljeni posle teškog povlačenja srpske armije. Tada je saveznička Italija (koja je raskinula ugovor sa Trojnim paktom i 23. maja 1915. objavila rat Austrougarskoj) blokirala Srbima prolaz prema Jadranu, zabranivši im da pređu reku Škumbu i preteći im oružanim sukobom u slučaju kršenja zabrane. Ruski ambasador u Rimu Mihail Girs je pokušao da ubedi Italiju da ispuni obećanje, ali je italijanski ministar spoljnih poslova Sidnej Sonino odgovorio da je za spasavanje Srba učinjeno sve što nije zadiralo u interese Italije. Tada se Nikola Pašić 15. januara 1916. godine obratio sa molbom za pomoć caru Nikolaju II. Ruski car je 18. januara uputio telegram svom rođaku DŽordžu V, kralju Velike Britanije, i predsedniku Francuske Rajmonu Poenkareu. U telegramu je najavio da će Rusija izaći iz rata ukoliko srpska armija ne bude spasena. Posle intervencije Rusije Italijani su propustili Srbe u Valonu, a krajem januara je Francuska poslala brodove za transport srpske armije na ostrvo Krf.

U toku Prvog svetskog rata ruske trupe su u borbenim dejstvima sve do jeseni 1917. godine nanele nemačkoj i austrijskoj armiji udarac koji se pokazao kao fatalan i doveo do poraza Trojnog pakta i propasti obeju imperija. Istoričari iznose različite podatke o broju žrtava učesnica strašnog konflikta, ali je on svakako ogroman. Rat je odneo milione života vojnika i civila, stotine hiljada vojnika su tretirane kao nestale bez traga, stotine hiljada ljudi je osakaćeno ili ostalo bez krova nad glavom. Procentualno gledano najviše je stradala Srbija. Prema zvaničnim podacima iz 1924. godine srpska armija je izgubila skoro 400.000 vojnika. Pored toga, ogroman je bio broj ranjenih i zarobljenih. Usled gladi, epidemija i represija okupatora Srbija je ostala bez 10% svog civilnog stanovništva, a 500.000 dece je ostalo bez roditelja. Zemlja je bila na ivici demografske katastrofe, čije posledice, zajedno sa gubicima u Drugom svetskom ratu, oseća i dan-danas. Ukoliko uzmemo u obzir date činjenice, možemo da kažemo da se najveća pomoć koju je Rusija u Prvom svetskom ratu pružila Srbiji i drugim zemljama sastoji u tome što je ona uopšte ušla u rat i učestvovala u njemu. Na Istočnom frontu, čija se dužina merila hiljadama kilometara, bila je koncentrisana polovina svih trupa Austrougarske i Nemačke. Da Rusija nije uzela učešća u ratu, sve te snage bi bile usmerene na druge frontove, pa i na Srbiju, što bi neminovno dovelo do njene propasti.

 Međutim, ni sama Ruska imperija nije opstala u tom ratu. Ona je još 1913. godine beležila nezapamćeni ekonomski rast, ali se nije mogla izboriti sa unutrašnjim protivrečnostima, utonula je u državnu krizu, doživela odricanje imperatora i liberalnu revoluciju u februaru 1917. godine, koja je za nekoliko meseci dovela do potpunog kraha države i boljševičkog prevrata u oktobru 1917. godine. Boljševici su povukli Rusiju iz rata potpisavši Brest-litovski mir, kojim je konačno uništena Ruska imperija, i lišili Rusiju ogromnih teritorija, ali je time nisu izbavili od daljih potresa. Već 1918. godine u Rusiji je počeo dugogodišnji građanski rat koji je odneo milione ljudskih života i stotine hiljada Rusa ostavio bez otadžbine. Srbija se 1918. godine našla među zemljama-pobednicama, a srpska dinastija Karađorđevića stala je na čelo nove pravoslavne monarhije Srba, Hrvata i Slovenaca. Tako je počela nova istorijska epizoda, koja je srpskom i ruskom narodu donela nove potresne i tragične događaje. Odnosi između Srbije i Rusije nisu u svakom momentu bili sjajni. Bilo je oscilacija u odnosima, pre svega kada je u pitanju Makedonija – gde je Rusija bila najveći zagovornik podele Makedonije i određenih ustupaka koje je srpska vlada trebalo da učini ne bi li u nekoj budućoj raspodeli teritorija mogla da računa na kompenzacije, što je za srpsku stranu svakako predstavljalo problem. To pitanje Makedonije i Bugarske, zajedno sa insistiranjem na ofanzivi na austrougarskoj teritoriji, predstavljalo je nešto što je tokom rata kvarilo srpsko-ruske odnose, a možemo reći i da ih je u nekim momentima dovodilo u kritičnu fazu.

Ruski car spasio je srpski narod i i njegovu „mrtvu vojsku“ posle „Albanske golgote“ 1915. i 1916. godine. Rusi su oslobodili Bitolj i tako započeli oslobađanje naše porobljene otadžbine. Romanovi su stradali u revoluciji, a Karađorđevići nedugo zatim zato što na svetskoj pozornici više nije bilo njihovog starog saveznika. Mnogi su izvrgavali cara Nikolaja ruglu, ali on i kralj Petar Prvi Karađorđević hrabro su ušli u ovaj rat, branili svoje zemlje i na kraju u tome uspeli. NJegova odluka da pomogne Srbima odražavala je želju ruskog naroda. Taj događaj ostaće u istoriji zapisan kao jedna od najsvetlijih stranica njegovog života“.