Srbija i Evropska unija – hronologija jednog odnosa

Srbija i Evropska unija – hronologija jednog odnosa

Autor: dr Jelena Todorović Lazić

Saradnja Srbije (kao tadašnje republike SFRJ) i EU (tri Evropske zajednice) uspostavljena je decembra 1967. godine Deklaracijom SFRJ i Evropske ekonomske zajednice (EEZ), koja je imala za cilj da utvrdi okvir za buduće ekonomske odnose. Usledilo je potpisivanje dva trgovinska sporazuma 1970. i 1973. godine, kojima je SFRJ dobila status najvećeg povlašćenja i ušla u sistem opšte šeme preferencijala. Potom je sporazumom iz 1980. godine SFRJ dodeljen preferencijalni status u trgovini sa EZ, a predviđena je i finansijska pomoć SFRJ kroz finansijske protokole. Godine 1990. SFRJ je potpisala okvirni sporazum PHARE, koji proširuje saradnju na finansijsku pomoć socijalnim i ekonomskim reformama. Devedesetih nastupa zatišje u odnosima kao posledica sukoba na prostoru bivše SFRJ.

Novembra 2000. godine potpisan je „Okvirni sporazum EU sa Saveznom Republikom Jugoslavijom“ kojim je omogućena realizacija pomoći EU političkim i ekonomskim reformama. Petooktobarske promene i učešće Srbije na samitu koji je novembra 2000. godine okupio šefove država i vlada država članica Evropske unije i Zapadnog Balkana u Zagrebu, označile su početak normalizacije odnosa između Srbije i EU i ulazak Srbije u proces evropskih integracija. Deklaracija koja je izdata tom prilikom potvrđuje evropsku perspektivu država koje su obuhvaćene Procesom stabilizacije i pridruživanja, kao i status potencijalnih kandidata, koje su države Zapadnog Balkana već dobile na samitu u Santa Maria da Feiri juna 2000. godine, s tim što je ovog puta i Srbija (tada kao deo SRJ) bila uključena u proces i dobila isti status. U Deklaraciji je istaknuto da će napredak svake od država na putu ka EU zavisiti od individualnog napretka na ispunjavanju kriterijuma iz Kopenhagena i sprovođenju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, s posebnim osvrtom na odredbe o regionalnoj saradnji. U tom smislu, naglašeno je i da će se približavanje Evropskoj uniji, što je proklamovani cilj svih država regiona, odvijati uporedo sa unapređenjem regionalne saradnje. Ovom prilikom je doneta i odluka da se obrazuje zajednička Konsultativna radna grupa SRJ-EU čime je otvorena perspektiva zaključenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanja sa EU (Konsultativna radna grupa SRJ-EU kao i sastanci Unapređenog stalnog dijaloga Srbije i EU su radnotehnička tela na kojima se sastaju stručnjaci Vlade Srbije i Evropske komisije i razmatraju napredak Srbije u svim oblastima obuhvaćenim procesom evropske integracije. Nakon stupanja na snagu SSP, 1. septembra 2013. godine sastanci Unapređenog stalnog dijaloga su, posle 12 godina, otišli u istoriju, a napredak Srbije u procesu će biti praćen u formi radnih tela zaduženih za praćenje sprovođenja SSP).

Konsultativna radna grupa (u periodu od 2001. do 2003.) kao i sastanci Unapređenog stalnog dijaloga (u periodu od 2003. do 2013.) između predstavnika SRJ/Srbije i Evropske unije omogućavali su Evropskoj uniji da stekne uvid u napredak reformi u Srbiji. Svoje zaključke i ocene o napretku Srbije ka članstvu u EU, Evropska komisija predstavlja svakog oktobra objavljujući godišnji izveštaj o napretku Srbije u procesu pristupanja Evropskoj uniji. Prateći napredak SRJ/Srbije u periodu 2000-2005. Evropska komisija je 2005. godine došla do zaključka da je Srbija spremna za početak pregovora o zaključenju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Taj zaključak je Evropska komisija usvojila aprila 2005. godine, objavljivanjem Studije izvodljivosti početka pregovora o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Studija izvodljivosti je dokument kojim Evropska komisija detaljno ispituje stepen do tada sprovedenih i ocenjuje sposobnost daljeg sprovođenja neophodnih političkih, ekonomskih i institucionalno-pravnih reformi i procenjuje mogućnost početka pregovora o zaključenju sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Nedefinisani odnosi između Srbije i Crne Gore, dugotrajan proces usaglašavanja i usvajanja Ustavne povelje državne zajednice SCG i Akcionog plana o harmonizaciji ekonomskih sistema Srbije i Crne Gore, kao i problem (ne)saradnje sa Tribunalom u Hagu značajno su prolongirali početak pregovora za zaključenje SSP. Odsustvo dogovora između Srbije i Crne Gore, dovelo je do ozbiljnog zastoja u odnosima između EU i SCG zbog čega je Evropska komisija u julu 2004. promovisala novi pristup – dvostrukog ili paralelnog koloseka – koji je Savet ministara EU podržao u oktobru iste godine. Ovaj pristup omogućio je da i pored nepostojanja jedinstvenog i funkcionalnog tržišta SCG, tj. trgovinskog i carinskog sistema, Srbija i Crna Gora, kao jedan subjekt zaključi jedinstven Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je trebalo da sadrži posebne anekse za svaku državu članicu SCG, prateće protokole, zajedničke i jednostrane deklaracije. Kao prva praktična posledica dvostrukog koloseka, u Briselu je marta 2005. potpisan Sporazum o trgovini tekstilnim proizvodima između Srbije i Evropske zajednice. Ovim Sporazumom, Evropska unija se obavezala da omogući slobodan uvoz (bez carinskih ili količinskih ograničenja) tekstilnim proizvodima koji vode poreklo iz Srbije, dok se Srbija obavezala da carinske stope na proizvode koji vode poreklo iz Evropske unije postepeno smanji u prelaznom periodu od tri godine, tj. do 1. januara 2008. godine. Zahvaljujući ovom sporazumu izvoz tekstila u EU je sa 124 miliona evra 2004. godine, do 2012. godine skoro utrostručen, dostigavši iznos od 352 miliona evra, a deficit u trgovini tekstilom od 113 miliona dolara 2004. je prerastao u suficit od 39 miliona dolara 2012. godine.

Dana 3. oktobra 2005. Savet je usvojio mandat za pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa SCG, ovlastivši Evropsku komisiju da iste i započne. Donoseći odluku o početku pregovora, Savet je još jednom naglasio da će dinamika pregovora i zaključivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju zavisiti od razvoja odgovarajućeg pravnog okvira i pratećih administrativnih kapaciteta za sprovođenje SSP, poštovanja Ustavne povelje i pune saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu. Uzimajući u obzir podelu nadležnosti između državne zajednice SCG i njenih država članica prema kojoj će liberalizacija trgovine i delovi usklađivanja zakonodavstva biti predmet pregovora u okviru dvostrukog koloseka, za uspešan početak i tok pregovora bilo je neophodno formiranje tri pregovaračka tima i usvajanje tri platforme za pregovore o SSP. Ovakva struktura je dodatno otežavala ionako složen posao pregovaranja SSP uvodeći potrebu za unutrašnjim pregovorima dve članice državne zajednice, pre nego što se zajednički sedne za sto sa Evropskom komisijom.

Zvanična ceremonija otvaranja pregovora održana je 10. oktobra 2005. godine, a prva zvanična runda pregovora je održana 7. novembra 2005. godine. I pored svih očekivanja da bi usled vrlo brzog napretka u pregovorima (najveći deo pregovora o SSP celu liberalizaciju trgovine industrijskih proizvoda i skoro celu liberalizaciju trgovine poljoprivrednih proizvoda, usklađivanje propisa, kretanje kapitala, radnika i usluga) Srbija je završila za nešto više od pola godine tj. do maja 2006. godine) Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju mogao biti potpisan u drugoj polovini 2006. godine, do toga nije došlo. Naime, zbog „nepotpune saradnje“ sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu, Evropska komisija je 3. maja 2006. otkazala („called off“) sledeću rundu pregovora zakazanu za 11. maj 2006. godine, iskazavši svoju rešenost da pregovore nastavi kada ova saradnja bude u potpunosti uspostavljena, u čemu je dobila podršku Saveta EU.

Nedugo zatim, Skupština Crne Gore je 3. juna polazeći od rezultata referenduma o državno-pravnom statusu Crne Gore usvojila Deklaraciju kojom se proglašava njena nezavisnost. Posle istupanja Crne Gore iz državne zajednice, Srbija je nasledila pravo na međunarodno-pravni subjektivitet i postala naslednik državne zajednice SCG. Stoga je na predlog Evropske komisije, Savet EU 24. jula 2006. godine usvojio izmenjeni mandat za pregovore o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom. Pregovori su obnovljeni posle jedanaestomesečne pauze 13. juna 2007. na osnovu, napretka ostvarenog u saradnji sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu. Poslednja runda pregovora održana je 10. septembra kada su završeni pregovori o liberalizaciji trgovine poljoprivrednim i prerađenim poljoprivrednim proizvodima, protokolu koji se odnosi na promet vina i alkoholnih pića i protokolu o kopnenom saobraćaju. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je parafiran 7. novembra 2007. godine i potpisan 29. aprila 2008. godine u Luksemburgu.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije i EU

 Ciljevi svih sporazuma o pridruživanju koje EU potpisuje sa trećim državama uopšte posmatrano, pa tako i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom su, pre svega, postepeno razvijanje zone slobodne trgovine, unapređivanje ekonomskih odnosa, razvijanje političkog dijaloga između EU i države potpisnice sporazuma, kao i početak postepenog usklađivanja domaćeg zakonodavstva države potpisnice s propisima Evropske unije. Budući da je odnos ekonomske snage između EU i države koja potpisuje SSP uvek na strani EU, kao jedne od najjačih ekonomskih grupacija na globalnom nivou, ovakav pristup, postepenog uključivanja u ekonomske tokove EU, tj. momentalne liberalizacije izvoza u EU uz faznu liberalizaciju uvoza iz EU, ima blagotvorno dejstvo na privredu te države, omogućavajući joj fazno prilagođavanje novim ekonomskim tokovima. Pored navedenih ciljeva svojstvenih svim sporazumima o pridruživanju, sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju imaju još jednu bitnu, političku dimenziju, a to je stabilizacija regiona Zapadnog Balkana kao post-konfliktnog područja i jačanje regionalne saradnje.

Najbitniji politički element SSP jeste što ovim sporazumom Srbija dobija status „države pridružene Evropskoj uniji“ i po prvi put, kao nezavisna država, ulazi u jedan sveobuhvatan ugovorni odnos sa Evropskom unijom u kome su obaveze dvostrane i jasno definisane. Status pridružene države je status najbližih veza sa EU koji država nečlanica može imati. Dobijanje takvog statusa znači pomoć u stabilizaciji prilika u državi i jasno definisanje pravca u kom će se ekonomsko-politički razvoj kretati. Takva jasna strateška orijentacija se pre svega oslikava na stabilizaciju političkih i privrednih kretanja u državi. Mora se jasno istaći da vođenje ekonomske, fiskalne i monetarne politike ostaje u rukama Vlade Srbije i Narodne banke Srbije, ali se ovim Sporazumom jasno utvrđuju strateški pravci kretanja Srbije. Na ovaj način ona dobija potvrdu uspešnosti svojih reformi i političke i ekonomske stabilnosti što je najbitniji uslov za priliv investicija (stranih i domaćih) i otvaranje novih radnih mesta. Sam tekst Sporazuma ne navodi eksplicitno da će država koja ga potpisuje postati članica Evropske unije, ali je sama suština sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju jasna naznaka da država koja ga potpisuje ima aspiracije da postane članica i da EU sa njom upravo iz tih razloga i potpisuje jedan ovakav sporazum. SSP takođe predstavlja bitan korak ka statusu kandidata za članstvo u Uniji i pristupu pretpristupnim fondovima EU.

Naravno, treba razlikovati sporazume o pridruživanju koje EU zaključuje sa državama Zapadnog Balkana koje imaju perspektivu članstva u EU od sporazuma o pridruživanju koje EU zaključuje sa državama Severne Afrike ili državama uključenim u Susedsku politiku EU (EU Neighborhood Policy) poput Jermenije, Gruzije, Azerbejdžana ili Ukrajine čiji sporazumi imaju sličnu sadržinu, dok te države nemaju perspektivu članstva u EU. Budući da su SSP sa strane Evropske unije potpisale Evropske zajednice i sve države članice, procedura njegovog stupanja na snagu je vrlo komplikovana i dosta dugo traje. Ovo je posledica činjenice da sve potpisnice moraju da ga ratifikuju (Evropska zajednica, Evropska zajednica za atomsku energiju, 27 država članica EU i Srbija) što obično traje oko tri godine, a u slučaju Srbije čak 64 meseca od dana potpisivanja (u momentu potpisivanja SSP, 29. aprila 2008. godine, EU nije imala svojstvo pravnog lica i samim tim nije mogla potpisivati međunarodne sporazume. U njeno ime su sporazume potpisivale Evropske zajednice tj. Evropska zajednica – EZ (bivša Evropska ekonomska zajednica –EEZ) i Evropska zajednica za atomsku energiju (EURATOM) i države članice. Nakon 1. decembra 2009. godine i stupanja na snagu Ugovora iz Lisabona EU može potpisivati međunarodne sporazume). Evropska unija je zbog „nesaradnje“ Srbije sa Tribunalom u Hagu počela ratifikaciju SSP sa Srbijom tek juna 2010. godine. SSP je stupio na snagu 1. septembra 2013. godine, nakon što ga je poslednja članica (Litvanija) ratifikovala.

 Da bi se prevazišla ovako složena i dugotrajna procedura, iz SSP se na osnovu člana 139. „uzimaju“ delovi koji su u nadležnosti Evropske zajednice i od njih se formira Prelazni sporazum o trgovini i trgovinskim pitanjima, tj. Prelazni trgovinski sporazum-PTS (Prelazni trgovinski sporazum je potpisan samo u oblastima koje su u nadležnosti Evropske zajednice, ali ne i u oblastima koje su u nadležnosti Evropske zajednice za atomsku energiju, zato se ona i ne javlja kao ugovora strana u PTS), za čije stupanje na snagu nije potrebna ratifikacija država članica, već samo Evropske zajednica i Srbije. PTS se potpisuje istog dana kada i SSP i stupa na snagu uglavnom dva do tri meseca nakon potpisivanja. NJime stupaju na snagu najbitnije ekonomske odredbe. PTS važi do momenta stupanja na snagu SSP kada njegovo važenje prestaje, a SSP preuzima dalje sa svim obavezama i pravima koje iz njega proizlaze. SSP se zaključuje na neodređeno vreme i reguliše odnose Srbije i Evropske unije, sve do momenta pristupanja Srbije Evropskoj uniji ili do sklapanja nekog drugog sveobuhvatnog sporazuma koji bi zamenio SSP. Prelazni trgovinski sporazum uz SSP ne treba mešati sa „Prelaznim političkim sporazumom o saradnji“ koji je Evropska unija ponudila Srbiji u januaru 2008. godine, kada su države članice EU, na insistiranje Holandije zbog nepostojanja pune saradnje Srbije za Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u Hagu, odbile da potpišu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom. „Prelazni politički sporazum“ je predviđen kao ad hok sredstvo koje će jasno potvrditi evropsku budućnost Srbije, ali bez potpisivanja SSP u tom trenutku. Ovaj Sporazum je dokument koji se nalazi izvan okvira ugovora koje je do tada zaključivala EU sa trećim državama, ali je zanimljivo da bi tim sporazumom Srbiji bilo garantovano brzo dobijanje statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji i da je eksplicitno rečeno da će Srbija jednog dana postati članica Evropske unije. Takve garancije potpisivanjem SSP Srbija nije dobila, iako je takav predlog od strane Srbije učinjen u toku pregovora za zaključenje SSP, ali u tom trenutku, 2006. godine, EU je takav predlog odbila. Ovakve garancije ne postoje ni u jednom sporazumu koje su druge države Zapadnog Balkana potpisale sa Evropskom unijom što ga čini jedinstvenim dokumentom u procesu proširenja EU. Zbog nestabilne unutrašnje političke situacije, u vreme izborne kampanje u kojoj su evropske integracije bile jedna od dve ključne teme za pridobijanje glasova, Srbija ovaj sporazum nije potpisala. Srbija se po pitanju primene PTS od 1. jula 2008. godine pa do 8. decembra 2009. godine (tada je EU počela da primenjuje PTS sa Srbijom i njegova primena je ušla u normalne tokove), nalazila u jedinstvenoj situaciji, nezabeleženoj u procesu proširenja Evropske unije. Iako su 29. aprila 2008. godine potpisani i SSP i PTS, koji je trebalo privremeno da se primenjuje od 1. jula 2008. godine, i pre nego što su ga ugovorne strane ratifikovale, Evropska unija je Zaključkom Saveta ministara, a na insistiranje Holandije, odlučila da ne počne da primenjuje PTS, dok Srbija „ne dostigne punu saradnju sa Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u Hagu“.

Ne ulazeći u analizu ispravnosti te odluke EU, Srbija je time došla u vanpravnu situaciju da postoji ugovor koji nije suspendovan, što jeste pravna mogućnost po tekstu samog sporazuma, ali koji se ne primenjuje usled jednostrane odluke Evropske unije. Takva odluka je dovela do praktičnih posledica po primenu sporazuma, tj. po stvaranje zone slobodne trgovine. Po tekstu PTS, Srbija je trebalo da počne sa liberalizacijom trgovine od 1. jula 2008. godine, a da od 1. januara 2009. godine započne druga godina liberalizacije. Usled odluke o neprimenjivanju PTS, proces liberalizacije trgovine nije otpočeo 1. jula 2008. godine. I pored toga, Vlada Srbije je donela Odluku o početku primene PTS od 1. januara 2009. godine, prema dinamici predviđenoj u PTS (Evropska unija je donela odluku o početku primene Prelaznog trgovinskog sporazuma 7. decembra 2009. godine, čime je počela standardna, dvostrana, primena sporazuma). Cilj te odluke je bio da se izvrši politički pritisak na EU da otpočne sa primenom sporazuma, kao i da se obezbedi dovoljno vremena da Srbija pokaže da je sposobna da primenjuje preuzete obaveze, a što je uslov za dobijanje statusa kandidata, tj. za sledeći korak ka otvaranju pregovora o članstvu.

Budući da je Srbiji do kraja 2010. godine, putem autonomnih trgovinskih mera bio omogućen bescarinski izvoz skoro svih proizvoda na tržište EU, neophodno je bilo da se stvore pretpostavke za dalje korišćenje ovih povlastica i unapređenje ekonomskih i trgovinskih odnosa, ali sada na ugovornoj osnovi, što daje mnogo viši stepen pravne sigurnosti. Otuda potreba za podizanjem nivoa ekonomske integracije i uspostavljanjem zone slobodne trgovine između Srbije i EU što predstavlja i osnovni ekonomski element SSP.

SSP-om je predviđeno da EU ukine sve carine, količinska ograničenja, kao i mere sa istim dejstvom na uvoz industrijskih i poljoprivrednih proizvoda iz Srbije u EU. Od ovakvog režima razmene odstupa se samo u slučaju jednog broja poljoprivrednih proizvoda poput šećera, junetine, vina, šarana i pastrmke, gde su utvrđene godišnje kvote od 180,000 tona za šećer i 8,700 tona za junetinu. Takođe je obezbeđena i kvota za izvoz vina u EU od 63,000 hektolitara godišnje. Sa druge strane, Srbija će fazno, a najkasnije u prelaznom periodu od šest godina od početka primene Prelaznog trgovinskog sporazuma uz SSP (1. januara 2009.), ukinuti carine na industrijsku robu kao i carinu za oko 75-80% poljoprivrednih proizvoda poreklom iz EU. To znači da će početkom šeste godine primene PTS liberalizacija biti završena.

Prilikom definisanja pregovaračkih pozicija, ali i u toku samih pregovora, vodilo se računa o dinamici liberalizacije uvoza te su u tom smislu definisane odgovarajuće liste proizvoda koji su prema stepenu osetljivosti podeljeni u različite kategorije. U zavisnosti od toga kojoj kategoriji pripada konkretan proizvod, zavisiće i dinamika smanjenja i ukidanja carina, odnosno liberalizacija uvoza. Za industrijske proizvode su uvedene različite kategorije proizvoda koji se nalaze na režimu zaštite: osetljivi, vrlo osetljivi i najosetljiviji. Ove grupe obuhvataju proizvode koji se u Srbiji proizvode i u kojima se može očekivati da prelazni rok omogući dostizanje konkurentskog nivoa sa Evropskom unijom u tim privrednim granama. Danom početka primene Prelaznog sporazuma, Srbija je ukinula carine na preko 60% industrijskih proizvoda, tj. za one proizvode koji se ne nalaze u Aneksu, dok je za ostale proizvode carina smanjena u određenom procentu, u zavisnosti od dogovorenog stepena zaštite. Poljoprivredni proizvodi su podeljeni u četiri grupe proizvoda i posebno pregovarani u domenu primarnih poljoprivrednih proizvoda, prerađenih poljoprivrednih proizvoda, ribe i ribljih proizvoda i vina i alkoholnih pića. Zbog velikog strateškog značaja, u slučaju poljoprivrednih proizvoda uvedena je, pored ranije navedenih kategorija, i kategorija posebno osetljivih proizvoda za koje se uopšte ne vrši liberalizacija ili se ne vrši u potpunosti. U ovu kategoriju proizvoda spadaju paradajz, slatka paprika, šljive, jabuke, određeni mlečni proizvodi, meso i mesni proizvodi, duvan itd. Za ove proizvode će i nakon protoka prelaznog roka od 6 godina ostati određeni stepen carinske zaštite, a čije će ukidanje biti predmet pregovora o članstvu Srbije u EU. Za paradajz i papriku su pored ad valorem zadržane i sezonske carine.

 Kako bi omogućila funkcionisanje zone slobodne trgovine, Srbija se obavezala da će sa svoje strane usklađivati svoje zakonodavstvo sa propisima EU. Ta obaveza je detaljno razrađena za najbitnija poglavlja pravnih tekovina EU (EU acquis) koja su od presudne važnosti za slobodnu trgovinu, a to su: zaštita konkurencije i državna pomoć, zaštita potrošača, pitanje standardizacije i tehničkih propisa, zaštita prava intelektualne svojine i pristupa javnim nabavkama. U nameri da ispuni obavezu iz SSP i pripremi se za članstvo, Srbija je 2008. godine usvojila Nacionalni program za integraciju za period 2008-2012. koji je predvideo usvajanje 1172 mere u tom periodu. Plan je ispunjen 88% budući da je usvojeno 1030 mera od čega 201 zakon. Vlada Srbije je februara 2013. usvojila nov plan, Nacionalni program za usklađivanje sa pravom EU – NPAA (National Program for the Adoption of the Acquis) za period 2013-2016. NPAA je za prva tri kvartala 2013. ispunjen 77%, usvojeno je 170 mera od 221 planirane. Kako bi se obezbedilo pravilno i potpuno sprovođenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, Sporazumom se osnivaju tela za njegovo sprovođenje. Osnivaju se tri tela sa različitim nadležnostima i sastavom:

1. Savet za stabilizaciju i pridruživanje zadužen je za praćenje sprovođenja Sporazuma na najvišem političkom nivou. Savet čine predstavnici Evropske komisije i Saveta Evropske unije sa strane EU i ministri Vlade Srbije. Osnovno zaduženje Saveta je da rešava otvorena pitanja nastala u toku sprovođenja Sporazuma.
2. Odbor za stabilizaciju i pridruživanje, pomaže u radu Savetu za stabilizaciju i pridruživanje. Odbor je sastavljen od predstavnika Evropske komisije, s jedne strane, i predstavnika Vlade Srbije, s druge strane, na nivou eksperata. Države članice učestvuju u radu Odbora. Odbor predstavlja ključno telo koje će se baviti sprovođenjem Sporazuma i daljim preciziranjem njegovih odredbi.
3. Parlamentarni odbor za stabilizaciju i pridruživanje, se formira kao forum u kojem se poslanici Narodne skupštine Republike Srbije i Evropskog parlamenta sastaju i razmenjuju mišljenja. Ovim putem je Narodnoj skupštini obezbeđena jača i direktna veza sa kolegama iz Evropskog parlamenta i mogućnost da informacije o Srbiji dolaze do institucija Evropske unije direktno i bez posrednika, budući da se nedostatak direktnog kontakta i pravih informacija o Srbiji do sada pokazao kao jasan problem.

 Naredni korak nakon početka primene Prelaznog trgovinskog sporazuma jeste bio podnošenje zahteva za prijem u članstvo tj. isticanje kandidature za članstvo u EU. Da bi podnošenje kandidature imalo smisla, neophodno je da država koja podnese zahtev za prijem u članstvo, pre podnošenja kandidature, pokaže da je sposobna da ispravno i potpuno sprovodi obaveze iz PTS, tj. SSP. Za dokaz o ispravnom sprovođenju Prelaznog trgovinskog sporazuma neophodno je da se sporazum sprovodi najmanje godinu dana. Tako se formira takozvani dokaz primene sporazuma ili track-record. Budući da je Prelazni trgovinski sporazum bio zamrznut, za stvaranje dokaza o primeni sporazuma, Srbiji bi bilo potrebno najmanje godinu dana od trenutka njegovog odmrzavanja. Da bi uštedela vreme, i da godinu i po dana od trenutka zamrzavanja i neprimenjivanja PTS od strane EU, tj. period od 29.4.2008. do 8.12.2009. ne bi bilo potpuno izgubljen za proces evropske integracije, Vlada Srbije je odlučila da od 1. januara 2009. godine počne sa primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma. Odluka o primeni PTS obuhvatala je sve obaveze koje proističu iz njega, odnosno:

1. smanjenje carina na industrijsku robu,
2. smanjenje carina i prelevmana (prelevman je posebna taksa koja ima svrhu poskupljenja jeftinije uvozne robe da bi se dostigla cena domaćih proizvoda na poljoprivrednu robu),
3. usklađivanje neophodnih zakona, predviđenih Prelaznim sporazumom.

Jedini izuzetak od primene PTS je bilo neprimenjivanje odredbe o liberalizaciji tranzitnog saobraćaja, jer bi takva odluka Srbije, bez odgovarajuće odluke EU, dovela srpske prevoznike u nepovoljnu situaciju. Pri tom ne treba zaboraviti da je EU Srbiji 2001. godine autonomnim trgovinskim merama, takođe jednostrano ukinula carine na uvoz robe iz Srbije. To znači da je u periodu 1. januar – 8. decembar 2009. godine međusobna trgovina bila vođena na osnovu dve jednostrane mere, jedne EU i jedne Srbije, kojima su dve strane ukinule carine jedna drugoj, iako je postojao bilateralni sporazum, tj. SSP, ali koji nije primenjivan, što je stvorilo vrlo neuobičajenu situaciju. U cilju sprovođenja odluke o početku primene PTS, doneto je nekoliko bitnih zakona među kojima se po značaju ističu Zakon o zaštiti konkurencije, Zakon o kontroli državne pomoći, Zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine, Zakon o žigovima, Zakon o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna i Zakon o zaštiti topografija integrisanih kola i Zakon o autorskom i srodnim pravima.

Na sastanku Saveta 7. decembra 2009. godine, Evropska unija je donela odluku da se otpočne sa primenom PTS i da se taj sporazum ratifikuje. Evropska unija je Prelazni trgovinski sporazum počela da primenjuje od 8. decembra 2009. godine, a sam PTS je stupio na snagu 1. februara 2010. godine. Bitno je napomenuti da se svi rokovi za liberalizaciju trgovine u PTS/SSP računaju po kalendarskim godinama, tako da je vrlo bitno što su i Srbija i EU počele da primenjuju PTS u toku 2009. godine. Bez obzira što između dva početka primene prošlo više od 11 meseci, dana 1. januara 2010. godine i Srbija i EU su ušle u drugu godinu primene PTS, čime je ta razlika izbrisana, a odnosi Srbije i EU su konačno ušli u pravno regulisanu situaciju. Sa druge strane, po prvi put, Evropska unija sa početkom primene PTS nije počela i ratifikaciju SSP, budući da je, na insistiranje Holandije, odluka o početku ratifikacije odložena za sastanak Saveta EU 14. juna 2010. godine, a pod uslovom da izveštaj o saradnji Srbije za Međunarodnim tribunalom u Hagu bude pozitivan. Na sastanku Saveta ministara 14. juna 2010. godine doneta je odluka o početku ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije u EU.

Srbija i EU nakon SSP-a

• 14. juna 2010. godine Savet ministara spoljnih poslova zemalja članica Evropske unije doneo je odluku o početku ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom (Evropski parlament ratifikovao je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom 19. januara 2011. godine. Proces ratifikacije u zemljama članicama Evropske unije završen je 18. juna 2013. godine kada ga je ratifikovala Litvanija).
• 25. oktobra 2010. godine, Savet ministara spoljnih poslova zemalja članica Evropske unije zatražio je mišljenje Evropske komisije o kandidaturi Srbije za članstvo u Evropskoj uniji.
• 12. oktobra 2011. godine Evropska komisija je preporučila da se Srbiji dodeli status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.
• 1. marta 2012. godine Evropski savet je doneo odluku da Srbiji dodeli status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.
• 19. aprila 2013. godine u Briselu, predsednik Vlade Srbije, Ivica Dačić, i predstavnik Prištine, Hašim Tači, potpisali su „Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa“, nakon čega su 22. maja 2013. godine dogovorili Plan implementacije sporazuma.
• 22. april 2013. godine Evropska komisija preporučila je Savetu otvaranje pregovora sa Republikom Srbijom.
• 25. juna 2013. godine Savet ministara spoljnih poslova zemalja članica EU jednoglasno je preporučio Evropskom savetu da pregovori sa Srbijom otpočnu najkasnije do januara 2014. godine, te da Evropska komisija izradi pregovarački okvir i počne sa analitičkim pregledom usklađenosti srpskog zakonodavstva sa zakonodavstvom EU.
• 28. juna 2013. godine Evropski savet je dao zeleno svetlo da se otvore pristupni pregovori sa Srbijom, a da prva Međuvladina konferencija bude održana najkasnije u januaru 2014. godine.
• 1. septembra 2013. godine stupio je na snagu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Republike Srbije EU.
• 3. septembra 2013. godine Vlada Republike Srbije je imenovala dr Tanju Miščević za šefa pregovaračkog tima u pregovorima o pristupanju Srbije EU i donela odluku o obrazovanju Pregovaračkog tima za vođenje pregovora.
• 21. januara 2014. godine u Briselu održana prva međuvladina konferencija između Srbije i EU, čime je označen početak pristupnih pregovora na političkom nivou.
• Mart 2015. godine završena prva faza pregovora o članstvu Srbije u EU praćena analitičkim pregledom zakonodavstva Republike Srbije i stepenom njegove usklađenosti sa pravnim tekovinama EU.
• Avgust 2015. godine rešenjem Vlade Republike Srbije imenovana 24 člana Pregovaračkog tima za vođenje pregovora o pristupanju Republike Srbije Evropskoj uniji.
• 14. decembra 2015. godine otvorena prva pregovaračka poglavlja: Poglavlje 32 (Finansijski nadzor) i Poglavlje 35 (Ostalo – normalizacija odnosa Beograda i Prištine).
• 18. jula 2016. održana Treća međuvladina konferencija između Srbije i EU i doneta je odluka o otvaranju dva poglavlja: Poglavlje 23 (Pravosuđe i osnovna prava) i Poglavlje 24 (Pravda, sloboda i bezbednost).
• 13. decembra 2016. održana Četvrta međuvladina konferencija između Srbije i EU i doneta je odluka o otvaranju dva poglavlja: Poglavlje 5 (Javne nabavke) i Poglavlje 25 (Nauka i istraživanje). Poglavlje 25 je privremeno i zatvoreno.
• 27. februara 2017. godine održana Peta međuvladina konferencija između Srbije i EU i doneta je odluka o otvaranju dva poglavlja: Poglavlje 20 (Preduzetništvo i industrijska politika) i Poglavlje 26 (Obrazovanje i kultura). Poglavlje 26 je privremeno i zatvoreno.
• 20. juna 2017. godine održana je Šesta međuvladina konferencija između Srbije i EU i doneta je odluka o otvaranju dva poglavlja: Poglavlje 7 (Pravo intelektualne svojine) i Poglavlje 29 (Carinska unija).
• 26. juna 2017. godine, osnovano je Ministarstvo za evropske integracije, kada je i prestala da postoji Kancelarija za evropske integracije Vlade Srbije.
• 11. decembra 2017. godine održana je Sedma međuvladina konferencija između Srbije i EU i doneta je odluka o otvaranju dva poglavlja: Poglavlje 6 (Pravo privrednih društava) i Poglavlje 30 (Ekonomski odnosi sa inostranstvom).
• 25. juna 2018. godine održana je Osma međuvladina konferencija između Srbije i EU i doneta je odluka o otvaranju dva poglavlja: Poglavlje 33 (Finansijske i budžetske odredbe) i Poglavlje 13 (Ribarstvo).

Uslovljavanje EU- primer Srbije

Analiza uslovljavanja na primeru Srbije najbolji je dokaz toga da je uslovljavanje negativan instrument s obzirom da se istorijat odnosa Srbije i EU može okarakterisati kao konstantno iznuđivanje odnosno politika stalnih pritisaka.  U prilog tezi da je uslovljavanje jednako iznuđivanje govori nekoliko činjenica: nejednak odnos moći između uslovljene države i EU, unilateralno definisanje i redefinisanje uslova, često postavljanje nerealnih uslova kako bi se teže došlo do ispunjenja, politika štapa i šargarepe koja se na primeru Srbije može opisati više kao samo politika štapa.

SFRJ je bila prva država koja je potpisala Sporazum o trgovini i saradnji sa EEZ još 1970. godine tako da je po tome bila ispred država Centralne i Istočne Evrope koje su tek nakon sloma komunizma potpisale takvu vrstu sporazuma. Početno dobra pozicija u kojoj je bila preokrenula se za poslednjih 20 godina. Najpre je pomenuti sporazum suspendovan kada su izbili sukobi na teritoriji bivših jugoslovenskih republika Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a zatim je uveden i paket sankcija od kojih su neke (ekonomske) ostale sve do 2000. godine i obaranja režima Slobodana Miloševića. Sve to vreme EU je držala šargarepu ukidanja sankcija i dobijanja pune ekonomske pomoći (samo gradovi i opštine u kojima je na vlasti bila opozicija dobijali su pomoć kroz program Energija za demokratiju, ali je uslov za to bio uspostavljanje demokratskog političkog sistema odnosno smena vlasti na čelu sa Miloševićem). Savezna Republika Jugoslavija postala je punopravni član Procesa stabilizacije i pridruživanja odmah nakon petooktobarskih promena novembra 2000. na samitu u Zagrebu. Međutim, proces uslovljavanja/iznuđivanja ne završava se tada. Naprotiv, čini se da ono od tog momenta postaje intenzivnije i uočljivije ne samo gledano iz pozicije elite već i sa stanovišta običnih građana.

(Ne)ispunjavanje haškog uslova pokazalo se ključnim u napretku Srbije u procesu stabilizacije i pridruživanja. Takođe, dobijanje američke pomoći bilo je determinisano saradnjom sa Tribunalom. Primer za to jeste isporučivanje bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića Hagu u poslednjem trenutku pred isticanje roka za dobijanje američke ekonomske pomoći. Od dobijanja Studije izvodljivosti koja predstavlja prvi pretkorak u procesu stabilizacije i pridruživanja pa sve do potpisivanja Sporazuma o pridruživanju, svaki među korak je bio praćen  procenom saradnje sa Haškim tribunalom. 2005. godine Srbija i Crna Gora koje su tada još uvek činile državnu zajednicu dobile su „šargarepu“ u vidu pozitivne ocene Studije izvodljivosti (Feasibility study) tek nakon isporučivanja 14 generala Hagu. Nakon toga usledio je novi „štap“ u vidu suspenzije pregovora o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju maja 2006. godine pošto je ocenjeno da Srbija ne sarađuje dovoljno sa Tribunalom budući da šestorica optuženih na čelu sa Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem nisu isporučeni. Suspenzija pregovora trajala je sve do sredine 2007. kada je Srbija isporučila još dva generala – Tolimira i Đorđevića što je u EU protumačeno kao preduzimanje konkretne akcije u saradnji sa Tribunalom. Pregovori su nastavljeni i uskoro i završeni, ali je potpisivanje sporazuma odloženo zbog nedovoljne posvećenosti Srbije pronalaženju dvojice prvooptuženih. Sporazum je ipak parafiran u novembru 2007. godine, ali je za njegovo potpisivanje ipak moralo da se sačeka još neko vreme. U tom periodu predsednik Vlade Vojislav Koštunica umorio se od politike uslovljavanja/iznuđivanja koja je praćena konstantnim pritiscima i krenuo je da se distancira od EU. To je praćeno porastom antizapadnog raspoloženja na srpskoj političkoj sceni i jačanjem desničarske partije – Srpske radikalne stranke. Sve je kulminiralo u prvoj polovini 2008. godine kada su prvo održani predsednički izbori na kojima je u trci između desničarskog i proevropskog kandidata pobedio ovaj drugi (kao „šargarepa“ su tri dana pre izbora otpočeli pregovori o viznoj liberalizaciji), a zatim i jednostranim proglašenjem nezavisnosti južne srpske pokrajine došlo je do kolapsa vlade na čelu sa premijerom Koštunicom. Kako bi delimično ublažili bol zbog gubitka Kosova, a sa druge strane dali „vetar u leđa“ proevropskim snagama na predstojećim parlamentarnim izborima, 29. aprila 2008. godine potpisan je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Ipak, ova „šargarepa“ nije bila potpuna jer je stupanje na snagu sporazuma zavisilo od toga da li je svih 27 država zadovoljno saradnjom Srbije sa Tribunalom. Sa stanovišta unutrašnje politike, to je bilo dovoljno da proevropska koalicija dobije izbore. Od 2008. godine do sredine 2011. godine, Sporazum o pridruživanju nije stupio na snagu iako je jedan od prvooptuženih Radovan Karadžić jula 2008. isporučen Tribunalu. Razlog tome ponovo treba tražiti u nedovoljnoj angažovanosti srpskih vlasti u lociranju i hvatanju preostale dvojice optuženih – Ratka Mladića i Gorana Hadžića.