Србија и Европска унија – хронологија једног односа

Србија и Европска унија – хронологија једног односа

Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић

Сарадња Србије (као тадашње републике СФРЈ) и ЕУ (три Европске заједнице) успостављена је децембра 1967. године Декларацијом СФРЈ и Европске економске заједнице (ЕЕЗ), која је имала за циљ да утврди оквир за будуће економске односе. Уследило је потписивање два трговинска споразума 1970. и 1973. године, којима је СФРЈ добила статус највећег повлашћења и ушла у систем опште шеме преференцијала. Потом је споразумом из 1980. године СФРЈ додељен преференцијални статус у трговини са ЕЗ, а предвиђена је и финансијска помоћ СФРЈ кроз финансијске протоколе. Године 1990. СФРЈ je потписала оквирни споразум PHARE, који проширује сарадњу на финансијску помоћ социјалним и економским реформама. Деведесетих наступа затишје у односима као последица сукоба на простору бивше СФРЈ.

Новембра 2000. године потписан је „Оквирни споразум ЕУ са Савезном Републиком Југославијом“ којим је омогућена реализација помоћи ЕУ политичким и економским реформама. Петооктобарске промене и учешће Србије на самиту који је новембра 2000. године окупио шефове држава и влада држава чланица Европске уније и Западног Балкана у Загребу, означиле су почетак нормализације односа између Србије и ЕУ и улазак Србије у процес европских интеграција. Декларација која је издата том приликом потврђује европску перспективу држава које су обухваћене Процесом стабилизације и придруживања, као и статус потенцијалних кандидата, које су државе Западног Балкана већ добиле на самиту у Санта Мариа да Феири јуна 2000. године, с тим што је овог пута и Србија (тада као део СРЈ) била укључена у процес и добила исти статус. У Декларацији је истакнуто да ће напредак сваке од држава на путу ка ЕУ зависити од индивидуалног напретка на испуњавању критеријума из Копенхагена и спровођењу Споразума о стабилизацији и придруживању, с посебним освртом на одредбе о регионалној сарадњи. У том смислу, наглашено је и да ће се приближавање Европској унији, што је прокламовани циљ свих држава региона, одвијати упоредо са унапређењем регионалне сарадње. Овом приликом је донета и одлука да се образује заједничка Консултативна радна група СРЈ-ЕУ чиме је отворена перспектива закључења Споразума о стабилизацији и придруживања са ЕУ (Консултативна радна група СРЈ-ЕУ као и састанци Унапређеног сталног дијалога Србије и ЕУ су раднотехничка тела на којима се састају стручњаци Владе Србије и Европске комисије и разматрају напредак Србије у свим областима обухваћеним процесом европске интеграције. Након ступања на снагу ССП, 1. септембра 2013. године састанци Унапређеног сталног дијалога су, после 12 година, отишли у историју, а напредак Србије у процесу ће бити праћен у форми радних тела задужених за праћење спровођења ССП).

Консултативна радна група (у периоду од 2001. до 2003.) као и састанци Унапређеног сталног дијалога (у периоду од 2003. до 2013.) између представника СРЈ/Србије и Европске уније омогућавали су Европској унији да стекне увид у напредак реформи у Србији. Своје закључке и оцене о напретку Србије ка чланству у ЕУ, Европска комисија представља сваког октобра објављујући годишњи извештај о напретку Србије у процесу приступања Европској унији. Пратећи напредак СРЈ/Србије у периоду 2000-2005. Европска комисија је 2005. године дошла до закључка да је Србија спремна за почетак преговора о закључењу Споразума о стабилизацији и придруживању. Тај закључак је Европска комисија усвојила априла 2005. године, објављивањем Студије изводљивости почетка преговора о закључивању Споразума о стабилизацији и придруживању. Студија изводљивости је документ којим Европска комисија детаљно испитује степен до тада спроведених и оцењује способност даљег спровођења неопходних политичких, економских и институционално-правних реформи и процењује могућност почетка преговора о закључењу споразума о стабилизацији и придруживању.

Недефинисани односи између Србије и Црне Горе, дуготрајан процес усаглашавања и усвајања Уставне повеље државне заједнице СЦГ и Акционог плана о хармонизацији економских система Србије и Црне Горе, као и проблем (не)сарадње са Трибуналом у Хагу значајно су пролонгирали почетак преговора за закључење ССП. Одсуство договора између Србије и Црне Горе, довело је до озбиљног застоја у односима између ЕУ и СЦГ због чега је Европска комисија у јулу 2004. промовисала нови приступ – двоструког или паралелног колосека – који је Савет министара ЕУ подржао у октобру исте године. Овај приступ омогућио је да и поред непостојања јединственог и функционалног тржишта СЦГ, тј. трговинског и царинског система, Србија и Црна Гора, као један субјект закључи јединствен Споразум о стабилизацији и придруживању који је требало да садржи посебне анексе за сваку државу чланицу СЦГ, пратеће протоколе, заједничке и једностране декларације. Као прва практична последица двоструког колосека, у Бриселу је марта 2005. потписан Споразум о трговини текстилним производима између Србије и Европске заједнице. Овим Споразумом, Европска унија се обавезала да омогући слободан увоз (без царинских или количинских ограничења) текстилним производима који воде порекло из Србије, док се Србија обавезала да царинске стопе на производе који воде порекло из Европске уније постепено смањи у прелазном периоду од три године, тј. до 1. јануара 2008. године. Захваљујући овом споразуму извоз текстила у ЕУ је са 124 милиона евра 2004. године, до 2012. године скоро утростручен, достигавши износ од 352 милиона евра, а дефицит у трговини текстилом од 113 милиона долара 2004. је прерастао у суфицит од 39 милиона долара 2012. године.

Дана 3. октобра 2005. Савет је усвојио мандат за преговоре о Споразуму о стабилизацији и придруживању са СЦГ, овластивши Европску комисију да исте и започне. Доносећи одлуку о почетку преговора, Савет је још једном нагласио да ће динамика преговора и закључивање Споразума о стабилизацији и придруживању зависити од развоја одговарајућег правног оквира и пратећих административних капацитета за спровођење ССП, поштовања Уставне повеље и пуне сарадње са Међународним кривичним трибуналом у Хагу. Узимајући у обзир поделу надлежности између државне заједнице СЦГ и њених држава чланица према којој ће либерализација трговине и делови усклађивања законодавства бити предмет преговора у оквиру двоструког колосека, за успешан почетак и ток преговора било је неопходно формирање три преговарачка тима и усвајање три платформе за преговоре о ССП. Оваква структура је додатно отежавала ионако сложен посао преговарања ССП уводећи потребу за унутрашњим преговорима две чланице државне заједнице, пре него што се заједнички седне за сто са Европском комисијом.

Званична церемонија отварања преговора одржана је 10. октобра 2005. године, а прва званична рунда преговора је одржана 7. новембра 2005. године. И поред свих очекивања да би услед врло брзог напретка у преговорима (највећи део преговора о ССП целу либерализацију трговине индустријских производа и скоро целу либерализацију трговине пољопривредних производа, усклађивање прописа, кретање капитала, радника и услуга) Србија је завршила за нешто више од пола године тј. до маја 2006. године) Споразум о стабилизацији и придруживању могао бити потписан у другој половини 2006. године, до тога није дошло. Наиме, због „непотпуне сарадње“ са Међународним кривичним трибуналом у Хагу, Европска комисија је 3. маја 2006. отказала („called off“) следећу рунду преговора заказану за 11. мај 2006. године, исказавши своју решеност да преговоре настави када ова сарадња буде у потпуности успостављена, у чему је добила подршку Савета ЕУ.

Недуго затим, Скупштина Црне Горе је 3. јуна полазећи од резултата референдума о државно-правном статусу Црне Горе усвојила Декларацију којом се проглашава њена независност. После иступања Црне Горе из државне заједнице, Србија је наследила право на међународно-правни субјективитет и постала наследник државне заједнице СЦГ. Стога је на предлог Европске комисије, Савет ЕУ 24. јула 2006. године усвојио измењени мандат за преговоре о закључивању Споразума о стабилизацији и придруживању са Србијом. Преговори су обновљени после једанаестомесечне паузе 13. јуна 2007. на основу, напретка оствареног у сарадњи са Међународним кривичним трибуналом у Хагу. Последња рунда преговора одржана је 10. септембра када су завршени преговори о либерализацији трговине пољопривредним и прерађеним пољопривредним производима, протоколу који се односи на промет вина и алкохолних пића и протоколу о копненом саобраћају. Споразум о стабилизацији и придруживању је парафиран 7. новембра 2007. године и потписан 29. априла 2008. године у Луксембургу.

Споразум о стабилизацији и придруживању Србије и ЕУ

 Циљеви свих споразума о придруживању које ЕУ потписује са трећим државама уопште посматрано, па тако и Споразума о стабилизацији и придруживању са Србијом су, пре свега, постепено развијање зоне слободне трговине, унапређивање економских односа, развијање политичког дијалога између ЕУ и државе потписнице споразума, као и почетак постепеног усклађивања домаћег законодавства државе потписнице с прописима Европске уније. Будући да је однос економске снаге између ЕУ и државе која потписује ССП увек на страни ЕУ, као једне од најјачих економских групација на глобалном нивоу, овакав приступ, постепеног укључивања у економске токове ЕУ, тј. моменталне либерализације извоза у ЕУ уз фазну либерализацију увоза из ЕУ, има благотворно дејство на привреду те државе, омогућавајући јој фазно прилагођавање новим економским токовима. Поред наведених циљева својствених свим споразумима о придруживању, споразуми о стабилизацији и придруживању имају још једну битну, политичку димензију, а то је стабилизација региона Западног Балкана као пост-конфликтног подручја и јачање регионалне сарадње.

Најбитнији политички елемент ССП јесте што овим споразумом Србија добија статус „државе придружене Европској унији“ и по први пут, као независна држава, улази у један свеобухватан уговорни однос са Европском унијом у коме су обавезе двостране и јасно дефинисане. Статус придружене државе је статус најближих веза са ЕУ који држава нечланица може имати. Добијање таквог статуса значи помоћ у стабилизацији прилика у држави и јасно дефинисање правца у ком ће се економско-политички развој кретати. Таква јасна стратешка оријентација се пре свега осликава на стабилизацију политичких и привредних кретања у држави. Мора се јасно истаћи да вођење економске, фискалне и монетарне политике остаје у рукама Владе Србије и Народне банке Србије, али се овим Споразумом јасно утврђују стратешки правци кретања Србије. На овај начин она добија потврду успешности својих реформи и политичке и економске стабилности што је најбитнији услов за прилив инвестиција (страних и домаћих) и отварање нових радних места. Сам текст Споразума не наводи експлицитно да ће држава која га потписује постати чланица Европске уније, али је сама суштина споразума о стабилизацији и придруживању јасна назнака да држава која га потписује има аспирације да постане чланица и да ЕУ са њом управо из тих разлога и потписује један овакав споразум. ССП такође представља битан корак ка статусу кандидата за чланство у Унији и приступу претприступним фондовима ЕУ.

Наравно, треба разликовати споразуме о придруживању које ЕУ закључује са државама Западног Балкана које имају перспективу чланства у ЕУ од споразума о придруживању које ЕУ закључује са државама Северне Африке или државама укљученим у Суседску политику ЕУ (ЕУ Neighborhood Policy) попут Јерменије, Грузије, Азербејџана или Украјине чији споразуми имају сличну садржину, док те државе немају перспективу чланства у ЕУ. Будући да су ССП са стране Европске уније потписале Европске заједнице и све државе чланице, процедура његовог ступања на снагу је врло компликована и доста дуго траје. Ово је последица чињенице да све потписнице морају да га ратификују (Европска заједница, Европска заједница за атомску енергију, 27 држава чланица ЕУ и Србија) што обично траје око три године, а у случају Србије чак 64 месеца од дана потписивања (у моменту потписивања ССП, 29. априла 2008. године, ЕУ није имала својство правног лица и самим тим није могла потписивати међународне споразуме. У њено име су споразуме потписивале Европске заједнице тј. Европска заједница – ЕЗ (бивша Европска економска заједница –ЕЕЗ) и Европска заједница за атомску енергију (ЕУРАТОМ) и државе чланице. Након 1. децембра 2009. године и ступања на снагу Уговора из Лисабона ЕУ може потписивати међународне споразуме). Европска унија је због „несарадње“ Србије са Трибуналом у Хагу почела ратификацију ССП са Србијом тек јуна 2010. године. ССП је ступио на снагу 1. септембра 2013. године, након што га је последња чланица (Литванија) ратификовала.

 Да би се превазишла овако сложена и дуготрајна процедура, из ССП се на основу члана 139. „узимају“ делови који су у надлежности Европске заједнице и од њих се формира Прелазни споразум о трговини и трговинским питањима, тј. Прелазни трговински споразум-ПТС (Прелазни трговински споразум је потписан само у областима које су у надлежности Европске заједнице, али не и у областима које су у надлежности Европске заједнице за атомску енергију, зато се она и не јавља као уговора страна у ПТС), за чије ступање на снагу није потребна ратификација држава чланица, већ само Европске заједница и Србије. ПТС се потписује истог дана када и ССП и ступа на снагу углавном два до три месеца након потписивања. Њиме ступају на снагу најбитније економске одредбе. ПТС важи до момента ступања на снагу ССП када његово важење престаје, а ССП преузима даље са свим обавезама и правима које из њега произлазе. ССП се закључује на неодређено време и регулише односе Србије и Европске уније, све до момента приступања Србије Европској унији или до склапања неког другог свеобухватног споразума који би заменио ССП. Прелазни трговински споразум уз ССП не треба мешати са „Прелазним политичким споразумом о сарадњи“ који је Европска унија понудила Србији у јануару 2008. године, када су државе чланице ЕУ, на инсистирање Холандије због непостојања пуне сарадње Србије за Међународним трибуналом за ратне злочине у Хагу, одбиле да потпишу Споразум о стабилизацији и придруживању са Србијом. „Прелазни политички споразум“ је предвиђен као ад хок средство које ће јасно потврдити европску будућност Србије, али без потписивања ССП у том тренутку. Овај Споразум је документ који се налази изван оквира уговора које је до тада закључивала ЕУ са трећим државама, али је занимљиво да би тим споразумом Србији било гарантовано брзо добијање статуса кандидата за чланство у Европској унији и да је експлицитно речено да ће Србија једног дана постати чланица Европске уније. Такве гаранције потписивањем ССП Србија није добила, иако је такав предлог од стране Србије учињен у току преговора за закључење ССП, али у том тренутку, 2006. године, ЕУ је такав предлог одбила. Овакве гаранције не постоје ни у једном споразуму које су друге државе Западног Балкана потписале са Европском унијом што га чини јединственим документом у процесу проширења ЕУ. Због нестабилне унутрашње политичке ситуације, у време изборне кампање у којој су европске интеграције биле једна од две кључне теме за придобијање гласова, Србија овај споразум није потписала. Србија се по питању примене ПТС од 1. јула 2008. године па до 8. децембра 2009. године (тада је ЕУ почела да примењује ПТС са Србијом и његова примена је ушла у нормалне токове), налазила у јединственој ситуацији, незабележеној у процесу проширења Европске уније. Иако су 29. априла 2008. године потписани и ССП и ПТС, који је требало привремено да се примењује од 1. јула 2008. године, и пре него што су га уговорне стране ратификовале, Европска унија је Закључком Савета министара, а на инсистирање Холандије, одлучила да не почне да примењује ПТС, док Србија „не достигне пуну сарадњу са Међународним трибуналом за ратне злочине у Хагу“.

Не улазећи у анализу исправности те одлуке ЕУ, Србија је тиме дошла у ванправну ситуацију да постоји уговор који није суспендован, што јесте правна могућност по тексту самог споразума, али који се не примењује услед једностране одлуке Европске уније. Таква одлука је довела до практичних последица по примену споразума, тј. по стварање зоне слободне трговине. По тексту ПТС, Србија је требало да почне са либерализацијом трговине од 1. јула 2008. године, а да од 1. јануара 2009. године започне друга година либерализације. Услед одлуке о непримењивању ПТС, процес либерализације трговине није отпочео 1. јула 2008. године. И поред тога, Влада Србије је донела Одлуку о почетку примене ПТС од 1. јануара 2009. године, према динамици предвиђеној у ПТС (Европска унија је донела одлуку о почетку примене Прелазног трговинског споразума 7. децембра 2009. године, чиме је почела стандардна, двострана, примена споразума). Циљ те одлуке је био да се изврши политички притисак на ЕУ да отпочне са применом споразума, као и да се обезбеди довољно времена да Србија покаже да је способна да примењује преузете обавезе, а што је услов за добијање статуса кандидата, тј. за следећи корак ка отварању преговора о чланству.

Будући да је Србији до краја 2010. године, путем аутономних трговинских мера био омогућен бесцарински извоз скоро свих производа на тржиште ЕУ, неопходно је било да се створе претпоставке за даље коришћење ових повластица и унапређење економских и трговинских односа, али сада на уговорној основи, што даје много виши степен правне сигурности. Отуда потреба за подизањем нивоа економске интеграције и успостављањем зоне слободне трговине између Србије и ЕУ што представља и основни економски елемент ССП.

ССП-ом је предвиђено да ЕУ укине све царине, количинска ограничења, као и мере са истим дејством на увоз индустријских и пољопривредних производа из Србије у ЕУ. Од оваквог режима размене одступа се само у случају једног броја пољопривредних производа попут шећера, јунетине, вина, шарана и пастрмке, где су утврђене годишње квоте од 180,000 тона за шећер и 8,700 тона за јунетину. Такође је обезбеђена и квота за извоз вина у ЕУ од 63,000 хектолитара годишње. Са друге стране, Србија ће фазно, а најкасније у прелазном периоду од шест година од почетка примене Прелазног трговинског споразума уз ССП (1. јануара 2009.), укинути царине на индустријску робу као и царину за око 75-80% пољопривредних производа пореклом из ЕУ. То значи да ће почетком шесте године примене ПТС либерализација бити завршена.

Приликом дефинисања преговарачких позиција, али и у току самих преговора, водило се рачуна о динамици либерализације увоза те су у том смислу дефинисане одговарајуће листе производа који су према степену осетљивости подељени у различите категорије. У зависности од тога којој категорији припада конкретан производ, зависиће и динамика смањења и укидања царина, односно либерализација увоза. За индустријске производе су уведене различите категорије производа који се налазе на режиму заштите: осетљиви, врло осетљиви и најосетљивији. Ове групе обухватају производе који се у Србији производе и у којима се може очекивати да прелазни рок омогући достизање конкурентског нивоа са Европском унијом у тим привредним гранама. Даном почетка примене Прелазног споразума, Србија је укинула царине на преко 60% индустријских производа, тј. за оне производе који се не налазе у Анексу, док је за остале производе царина смањена у одређеном проценту, у зависности од договореног степена заштите. Пољопривредни производи су подељени у четири групе производа и посебно преговарани у домену примарних пољопривредних производа, прерађених пољопривредних производа, рибе и рибљих производа и вина и алкохолних пића. Због великог стратешког значаја, у случају пољопривредних производа уведена је, поред раније наведених категорија, и категорија посебно осетљивих производа за које се уопште не врши либерализација или се не врши у потпуности. У ову категорију производа спадају парадајз, слатка паприка, шљиве, јабуке, одређени млечни производи, месо и месни производи, дуван итд. За ове производе ће и након протока прелазног рока од 6 година остати одређени степен царинске заштите, а чије ће укидање бити предмет преговора о чланству Србије у ЕУ. За парадајз и паприку су поред ад валорем задржане и сезонске царине.

 Како би омогућила функционисање зоне слободне трговине, Србија се обавезала да ће са своје стране усклађивати своје законодавство са прописима ЕУ. Та обавеза је детаљно разрађена за најбитнија поглавља правних тековина ЕУ (ЕУ acquis) која су од пресудне важности за слободну трговину, а то су: заштита конкуренције и државна помоћ, заштита потрошача, питање стандардизације и техничких прописа, заштита права интелектуалне својине и приступа јавним набавкама. У намери да испуни обавезу из ССП и припреми се за чланство, Србија је 2008. године усвојила Национални програм за интеграцију за период 2008-2012. који је предвидео усвајање 1172 мере у том периоду. План је испуњен 88% будући да је усвојено 1030 мера од чега 201 закон. Влада Србије је фебруара 2013. усвојила нов план, Национални програм за усклађивање са правом ЕУ – НПАА (National Program for the Adoption of the Acquis) за период 2013-2016. НПАА је за прва три квартала 2013. испуњен 77%, усвојено је 170 мера од 221 планиране. Како би се обезбедило правилно и потпуно спровођење Споразума о стабилизацији и придруживању, Споразумом се оснивају тела за његово спровођење. Оснивају се три тела са различитим надлежностима и саставом:

1. Савет за стабилизацију и придруживање задужен је за праћење спровођења Споразума на највишем политичком нивоу. Савет чине представници Европске комисије и Савета Европске уније са стране ЕУ и министри Владе Србије. Основно задужење Савета је да решава отворена питања настала у току спровођења Споразума.
2. Одбор за стабилизацију и придруживање, помаже у раду Савету за стабилизацију и придруживање. Одбор је састављен од представника Европске комисије, с једне стране, и представника Владе Србије, с друге стране, на нивоу експерата. Државе чланице учествују у раду Одбора. Одбор представља кључно тело које ће се бавити спровођењем Споразума и даљим прецизирањем његових одредби.
3. Парламентарни одбор за стабилизацију и придруживање, се формира као форум у којем се посланици Народне скупштине Републике Србије и Европског парламента састају и размењују мишљења. Овим путем је Народној скупштини обезбеђена јача и директна веза са колегама из Европског парламента и могућност да информације о Србији долазе до институција Европске уније директно и без посредника, будући да се недостатак директног контакта и правих информација о Србији до сада показао као јасан проблем.

 Наредни корак након почетка примене Прелазног трговинског споразума јесте био подношење захтева за пријем у чланство тј. истицање кандидатуре за чланство у ЕУ. Да би подношење кандидатуре имало смисла, неопходно је да држава која поднесе захтев за пријем у чланство, пре подношења кандидатуре, покаже да је способна да исправно и потпуно спроводи обавезе из ПТС, тј. ССП. За доказ о исправном спровођењу Прелазног трговинског споразума неопходно је да се споразум спроводи најмање годину дана. Тако се формира такозвани доказ примене споразума или track-record. Будући да је Прелазни трговински споразум био замрзнут, за стварање доказа о примени споразума, Србији би било потребно најмање годину дана од тренутка његовог одмрзавања. Да би уштедела време, и да годину и по дана од тренутка замрзавања и непримењивања ПТС од стране ЕУ, тј. период од 29.4.2008. до 8.12.2009. не би било потпуно изгубљен за процес европске интеграције, Влада Србије је одлучила да од 1. јануара 2009. године почне са применом Прелазног трговинског споразума. Одлука о примени ПТС обухватала је све обавезе које проистичу из њега, односно:

1. смањење царина на индустријску робу,
2. смањење царина и прелевмана (прелевман је посебна такса која има сврху поскупљења јефтиније увозне робе да би се достигла цена домаћих производа на пољопривредну робу),
3. усклађивање неопходних закона, предвиђених Прелазним споразумом.

Једини изузетак од примене ПТС је било непримењивање одредбе о либерализацији транзитног саобраћаја, јер би таква одлука Србије, без одговарајуће одлуке ЕУ, довела српске превознике у неповољну ситуацију. При том не треба заборавити да је ЕУ Србији 2001. године аутономним трговинским мерама, такође једнострано укинула царине на увоз робе из Србије. То значи да је у периоду 1. јануар – 8. децембар 2009. године међусобна трговина била вођена на основу две једностране мере, једне ЕУ и једне Србије, којима су две стране укинуле царине једна другој, иако је постојао билатерални споразум, тј. ССП, али који није примењиван, што је створило врло неуобичајену ситуацију. У циљу спровођења одлуке о почетку примене ПТС, донето је неколико битних закона међу којима се по значају истичу Закон о заштити конкуренције, Закон о контроли државне помоћи, Закон о посебним овлашћењима ради ефикасне заштите права интелектуалне својине, Закон о жиговима, Закон о правној заштити индустријског дизајна и Закон о заштити топографија интегрисаних кола и Закон о ауторском и сродним правима.

На састанку Савета 7. децембра 2009. године, Европска унија је донела одлуку да се отпочне са применом ПТС и да се тај споразум ратификује. Европска унија је Прелазни трговински споразум почела да примењује од 8. децембра 2009. године, а сам ПТС је ступио на снагу 1. фебруара 2010. године. Битно је напоменути да се сви рокови за либерализацију трговине у ПТС/ССП рачунају по календарским годинама, тако да је врло битно што су и Србија и ЕУ почеле да примењују ПТС у току 2009. године. Без обзира што између два почетка примене прошло више од 11 месеци, дана 1. јануара 2010. године и Србија и ЕУ су ушле у другу годину примене ПТС, чиме је та разлика избрисана, а односи Србије и ЕУ су коначно ушли у правно регулисану ситуацију. Са друге стране, по први пут, Европска унија са почетком примене ПТС није почела и ратификацију ССП, будући да је, на инсистирање Холандије, одлука о почетку ратификације одложена за састанак Савета ЕУ 14. јуна 2010. године, а под условом да извештај о сарадњи Србије за Међународним трибуналом у Хагу буде позитиван. На састанку Савета министара 14. јуна 2010. године донета је одлука о почетку ратификације Споразума о стабилизацији и придруживању између Србије у ЕУ.

Србија и ЕУ након ССП-а

• 14. јуна 2010. године Савет министара спољних послова земаља чланица Европске уније донео је одлуку о почетку ратификације Споразума о стабилизацији и придруживању са Србијом (Европски парламент ратификовао је Споразум о стабилизацији и придруживању са Србијом 19. јануара 2011. године. Процес ратификације у земљама чланицама Европске уније завршен је 18. јуна 2013. године када га је ратификовала Литванија).
• 25. октобра 2010. године, Савет министара спољних послова земаља чланица Европске уније затражио је мишљење Европске комисије о кандидатури Србије за чланство у Европској унији.
• 12. октобра 2011. године Европска комисија је препоручила да се Србији додели статус кандидата за чланство у Европској унији.
• 1. марта 2012. године Европски савет је донео одлуку да Србији додели статус кандидата за чланство у Европској унији.
• 19. априла 2013. године у Бриселу, председник Владе Србије, Ивица Дачић, и представник Приштине, Хашим Тачи, потписали су „Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“, након чега су 22. маја 2013. године договорили План имплементације споразума.
• 22. април 2013. године Европска комисија препоручила је Савету отварање преговора са Републиком Србијом.
• 25. јуна 2013. године Савет министара спољних послова земаља чланица ЕУ једногласно је препоручио Европском савету да преговори са Србијом отпочну најкасније до јануара 2014. године, те да Европска комисија изради преговарачки оквир и почне са аналитичким прегледом усклађености српског законодавства са законодавством ЕУ.
• 28. јуна 2013. године Европски савет је дао зелено светло да се отворе приступни преговори са Србијом, а да прва Међувладина конференција буде одржана најкасније у јануару 2014. године.
• 1. септембра 2013. године ступио је на снагу Споразум о стабилизацији и придруживању Републике Србије ЕУ.
• 3. септембра 2013. године Влада Републике Србије је именовала др Тању Мишчевић за шефа преговарачког тима у преговорима о приступању Србије ЕУ и донела одлуку о образовању Преговарачког тима за вођење преговора.
• 21. јануара 2014. године у Бриселу одржана прва међувладина конференција између Србије и ЕУ, чиме је означен почетак приступних преговора на политичком нивоу.
• Март 2015. године завршена прва фаза преговора о чланству Србије у ЕУ праћена аналитичким прегледом законодавства Републике Србије и степеном његове усклађености са правним тековинама ЕУ.
• Август 2015. године решењем Владе Републике Србије именована 24 члана Преговарачког тима за вођење преговора о приступању Републике Србије Европској унији.
• 14. децембра 2015. године отворена прва преговарачка поглавља: Поглавље 32 (Финансијски надзор) и Поглавље 35 (Остало – нормализација односа Београда и Приштине).
• 18. јула 2016. одржана Трећа међувладина конференција између Србије и ЕУ и донета је одлука о отварању два поглавља: Поглавље 23 (Правосуђе и основна права) и Поглавље 24 (Правда, слобода и безбедност).
• 13. децембра 2016. одржана Четврта међувладина конференција између Србије и ЕУ и донета је одлука о отварању два поглавља: Поглавље 5 (Јавне набавке) и Поглавље 25 (Наука и истраживање). Поглавље 25 је привремено и затворено.
• 27. фебруара 2017. године одржана Пета међувладина конференција између Србије и ЕУ и донета је одлука о отварању два поглавља: Поглавље 20 (Предузетништво и индустријска политика) и Поглавље 26 (Образовање и култура). Поглавље 26 је привремено и затворено.
• 20. јуна 2017. године одржана је Шеста међувладина конференција између Србије и ЕУ и донета је одлука о отварању два поглавља: Поглавље 7 (Право интелектуалне својине) и Поглавље 29 (Царинска унија).
• 26. јуна 2017. године, основано је Министарство за европске интеграције, када је и престала да постоји Канцеларија за европске интеграције Владе Србије.
• 11. децембра 2017. године одржана је Седма међувладина конференција између Србије и ЕУ и донета је одлука о отварању два поглавља: Поглавље 6 (Право привредних друштава) и Поглавље 30 (Економски односи са иностранством).
• 25. јуна 2018. године одржана је Осма међувладина конференција између Србије и ЕУ и донета је одлука о отварању два поглавља: Поглавље 33 (Финансијске и буџетске одредбе) и Поглавље 13 (Рибарство).

Условљавање ЕУ- пример Србије

Анализа условљавања на примеру Србије најбољи је доказ тога да је условљавање негативан инструмент с обзиром да се историјат односа Србије и ЕУ може окарактерисати као константно изнуђивање односно политика сталних притисака.  У прилог тези да је условљавање једнако изнуђивање говори неколико чињеница: неједнак однос моћи између условљене државе и ЕУ, унилатерално дефинисање и редефинисање услова, често постављање нереалних услова како би се теже дошло до испуњења, политика штапа и шаргарепе која се на примеру Србије може описати више као само политика штапа.

СФРЈ је била прва држава која је потписала Споразум о трговини и сарадњи са ЕЕЗ још 1970. године тако да је по томе била испред држава Централне и Источне Европе које су тек након слома комунизма потписале такву врсту споразума. Почетно добра позиција у којој је била преокренула се за последњих 20 година. Најпре је поменути споразум суспендован када су избили сукоби на територији бивших југословенских република Хрватске и Босне и Херцеговине, а затим је уведен и пакет санкција од којих су неке (економске) остале све до 2000. године и обарања режима Слободана Милошевића. Све то време ЕУ је држала шаргарепу укидања санкција и добијања пуне економске помоћи (само градови и општине у којима је на власти била опозиција добијали су помоћ кроз програм Енергија за демократију, али је услов за то био успостављање демократског политичког система односно смена власти на челу са Милошевићем). Савезна Република Југославија постала је пуноправни члан Процеса стабилизације и придруживања одмах након петооктобарских промена новембра 2000. на самиту у Загребу. Међутим, процес условљавања/изнуђивања не завршава се тада. Напротив, чини се да оно од тог момента постаје интензивније и уочљивије не само гледано из позиције елите већ и са становишта обичних грађана.

(Не)испуњавање хашког услова показало се кључним у напретку Србије у процесу стабилизације и придруживања. Такође, добијање америчке помоћи било је детерминисано сарадњом са Трибуналом. Пример за то јесте испоручивање бившег председника СРЈ Слободана Милошевића Хагу у последњем тренутку пред истицање рока за добијање америчке економске помоћи. Од добијања Студије изводљивости која представља први преткорак у процесу стабилизације и придруживања па све до потписивања Споразума о придруживању, сваки међу корак је био праћен  проценом сарадње са Хашким трибуналом. 2005. године Србија и Црна Гора које су тада још увек чиниле државну заједницу добиле су „шаргарепу“ у виду позитивне оцене Студије изводљивости (Feasibility study) тек након испоручивања 14 генерала Хагу. Након тога уследио је нови „штап“ у виду суспензије преговора о споразуму о стабилизацији и придруживању маја 2006. године пошто је оцењено да Србија не сарађује довољно са Трибуналом будући да шесторица оптужених на челу са Ратком Младићем и Радованом Караџићем нису испоручени. Суспензија преговора трајала је све до средине 2007. када је Србија испоручила још два генерала – Толимира и Ђорђевића што је у ЕУ протумачено као предузимање конкретне акције у сарадњи са Трибуналом. Преговори су настављени и ускоро и завршени, али је потписивање споразума одложено због недовољне посвећености Србије проналажењу двојице првооптужених. Споразум је ипак парафиран у новембру 2007. године, али је за његово потписивање ипак морало да се сачека још неко време. У том периоду председник Владе Војислав Коштуница уморио се од политике условљавања/изнуђивања која је праћена константним притисцима и кренуо је да се дистанцира од ЕУ. То је праћено порастом антизападног расположења на српској политичкој сцени и јачањем десничарске партије – Српске радикалне странке. Све је кулминирало у првој половини 2008. године када су прво одржани председнички избори на којима је у трци између десничарског и проевропског кандидата победио овај други (као „шаргарепа“ су три дана пре избора отпочели преговори о визној либерализацији), а затим и једностраним проглашењем независности јужне српске покрајине дошло је до колапса владе на челу са премијером Коштуницом. Како би делимично ублажили бол због губитка Косова, а са друге стране дали „ветар у леђа“ проевропским снагама на предстојећим парламентарним изборима, 29. априла 2008. године потписан је Споразум о стабилизацији и придруживању. Ипак, ова „шаргарепа“ није била потпуна јер је ступање на снагу споразума зависило од тога да ли је свих 27 држава задовољно сарадњом Србије са Трибуналом. Са становишта унутрашње политике, то је било довољно да проевропска коалиција добије изборе. Од 2008. године до средине 2011. године, Споразум о придруживању није ступио на снагу иако је један од првооптужених Радован Караџић јула 2008. испоручен Трибуналу. Разлог томе поново треба тражити у недовољној ангажованости српских власти у лоцирању и хватању преостале двојице оптужених – Ратка Младића и Горана Хаџића.