Srbi o Rusiji i Francuskoj od Aneksione krize do Velikog rata

Autor: dr Aleksandra Kolaković

U vreme kada se sve više govori o trećem svetskom ratnom sukobu, a nakon više kriza i velikih promena u međunarodnim odnosima, jedna od čestih tema jesu i bilateralni odnosi Srbije sa drugim državama. U javnom diskursu se poziva na dugu istoriju, pre svega kulturnih, ali i političkih, veza sa Rusijom. Pored Rusije, još jedna država od početka 20. veka gradila je specifičan odnos sa Srbijom i Srbima. Pozivanje na francusko-srpsko prijateljstvo iako i kritički posmatrano ipak ostavlja i danas određeni trag u francusko-srpskim odnosima. Nasleđe rusko-srpskih i francusko-srpskih odnosa gradi predstave i percepcije u aktuelnom trenutnu, stoga, ovaj esej nastoji da zakorači u prošlost i prezentuje istraživanje o percepcijama Rusije i Francuske među Srbima u pe­ri­o­du takođe jedog od burnih istorijskih perioda – od Aneksione krize (1908/9), balkanskih ratova (1912–1913) i u to­ku Ve­li­kog ra­ta (1914–1918). Posebna pažnja u kontekstu ove teme biće usmerena ka očekivanjima srpske elite da Rusija i/ili Francuska podrže srpske interese u periodu međunarodnih kriza i ratova. Cilj je da se osvetli i komparira uticaj veza Srba sa Rusijom i Francuskom u vreme sukoba dva bloka evropskih sila, nastojanja da se realizuje ideja jugoslovenstva i pronađe adekvatno mesto Srbije u međunarodnim odnosima toga doba.

Godinu dana nakon zvaničnog stupanja na snagu Francusko-ruskog sporazuma (1894) došlo je i do ključne promene srpske spoljne politike, koja je označila udaljavanje Srbije od Austrougarske i okretanje ka Rusiji i Francuskoj. Iako Rusija nije očekivanom brzinom menjala svoju politiku prema Srbiji, jedan značajan deo srpske elite u njoj je i nakon Berlinskog kongresa video „zaštitnicu“, „svetlu“, „uzvišenu“, „preporođenu“ i „moćnu uzdanicu“. Verovanje srpskih intelektualca da Francuska, pored tradicionalne saveznice Rusije, može odigrati ulogu značajnog činioca u pružanju ekonomske i diplomatske podrške Srbiji, nova je smernica srpske spoljne politike od perioda sklapanja Francusko-ruskog sporazuma do Velikog rata. Uviđajući značaj Rusije i Francuske za političku sudbinu Srbije, srpski intelektualci se od 1894. godine posvećuju detaljnijim analizama spoljne politike, međunarodnih odnosa i stanja u javnom mnjenju ovih država. Slika državnika i opšteg političkog raspoloženja u Rusiji i Francuskoj, posebno je postala značajna od Aneksione krize i Balkanskih ratova. Velika očekivanja od Francusko-ruskog saveza manifestovana su nadom da članice ovog saveza pomognu Srbiji 1908, 1912. i 1913. godine, ali i oko realizacije ideje jugoslovenstva. Ipak, srpski intelektualci su uviđali i ograničenosti dometa saveza koje su pokretali interesi Rusije i Francuske, koji se do Velikog rata nisu u dovoljnoj meri poklapali sa srpskim.

Značajna osobenost razvoja srpske države na prelasku iz 19. u 20. vek bila je oličena kroz snažan uticaj obrazovane elite u političkom i društvenom životu. Ruski uticaj na Balkanu, politički kao i kulturni iako je bio jak među Srbima, bio je i ograničen strahom „od ruske autokratske vlasti i ekonomske zaostalosti“ u poređenju sa Zapadom. Kada je reč o ideologiji, srpsku elitu privlačio je zapadnjački liberalizam i demokratija više od panslavizma „ili bilo čega drugog što je Rusija imala da ponudi“. Manji broj Srba koji se u poslednje tri decenije pred Veliki rat školovao u Rusiji uticao je da intelektualna povezanost dve sredine uđe u fazu nevidljive krize. U istom periodu, povećao se broj Srba školovanih u Francuskoj. Kulturni uticaji koje su ovi pojedinci prenosili u srpsku kulturu vezivali su je za zapadnu i menjali stavove srpskih intelektualaca prema neoslavizmu. Prihvatanje francuskog kulturnog modela u Srbiji bilo je i dokaz „zapadnjačkog identiteta“. Delatnost Bogdana Popovića i Jovana Skerlića može se posmatrati i kao deo borbe protiv „civilizatorske misije“ Austrougarske. Zapadni kulturni model, u osnovi koga je bio duh Francuske Treće republike, postepeno je pomerao političku tačku oslonca Srbije sa Rusije ka zapadu – ka Francuskoj.

Oduševljenost veličinom Rusije i kulturom Francuske izmešane su u mislima srpskih intelektualaca početkom 20. veka. Uporedo su isticane kao uzori „Pravoslavna i Slovenska Rusija“ i „francuske ideje“ slobode, jednakosti, bratstva kao univerzalne tekovine napretka, kao i francuski radikalizam. Srbi su se divili moći Rusije, koja se ogledala u njenim privrednim bogatstvima i veličini, kao i sposobnošću države da ovlada prostorom. Ovo je posebno naglašeno u knjizi O Rusiji i Rusima iz 1912. godine, gde između ostalog piše: „Ruska imperija obuhvata, po prostoru, šesti deo celokupne zemljine površine. Evropska Rusija je, po prostoru, veća od cele ostale Evrope! Pokoriti i Prirodu, i narode na takvom prostranstvu! I stolećima držati na leđima! I stolećima stajati na nogama!“. Snaga Rusije, u očima Srba bila je u njenoj veličini, o čemu svedoče i ocene: „Prirodna bogatstva pod zemljom, bogatstvo i raznolikost flore i faune u granicama ruske Imperije, neizmerni su“.

 Francuska je, sa druge strane, u istom periodu poštovana kao izvor kulture i civilizacije. Jedan od bivših francuskih đaka, naučnik i političar Jovan Žujović, u tekstu „O francuskom duhu i karakteru“ istakao je uticaj „francuskih ideja“ na Srbe, odnosno stvaranje duhovnih i moralnih osobina srpskog naroda. Drugi francuski đak Bogdan Popović posebno je naglašavao da su Francuzi „jedan od tri naroda u svetskoj istoriji koji ne znaju za prekid u svom intelektualnom i umetničkom razvoju“. Srpska elita početkom 20. veka na francuskom uzoru pokušava da uspostavi kontinuitet razvoja srpske kulture, što je imalo posledice ne samo na odnose Srbije sa Francuskom, već i drugim državama.

Za pozicioniranje Srbije u međunarodnim odnosima u periodu od Aneksione krize, kao i prilikom donošenja odluka o organizovanju srpske nacionalne propagande bilo je važno odrediti na koga se Srbija može osloniti u Rusiji i Francuskoj. U Srbiji je preovladalo uverenje da postoje dve vrste ruskih diplomata, od kojih brojniju grupu čine slovenofili, dok drugu grupu čine „zapadnjaci“. I kod zapadnjaka su prepoznali postojanje „slovenskih osećanja, no ta osećanja bila su potisnuta željom da postanu pravi zapadnjaci“. Na primer, Izvoljski je bio „zapadnjak“, dok je drugi čovek ruske diplomatije Nikola Valerijević Čarikov bio „slavenofil“. Iako su „ruska i slovenska osećanja“, na osnovu percepcija savremenika u Srbiji, uticala da političari iz Dume traže „da Rusija pokaže više dostojanstva i više čvrstine“ i „da Rusija ne prizna aneksiju“ ipak nije bilo uticaja na zvaničnu politiku Rusije. Veze između Srba i Rusa su početkom 20. veka bile na nivou koji nije pružao mogućnosti za ostvarivanje srpskih očekivanja da će se Rusija odlučnije odupreti aneksiji Bosne i Hercegovine. Srpski diplomata iz Petrograda o ovome piše: „U tim teškim trenucima, Engleska i Francuska bolje su se držale nego ruska diplomatija, i specijalno prema nama. Ni jedna ni druga nisu htele odmah da priznadu aneksiju, već su obe tražile da se prvo reši naš sukob sa Austrougarskom“.

Dimitrije Popović, srpski diplomata u Petrogradu, u delu Izvoljski i Erental Diplomatske uspomene iz aneksione krize (1927) piše da je u Rusiji u periodu aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine provladao „strah od rata“. Kao razloge Popović navodi da je Rusija bila „vojno nespremna“, kao i da „stanje u zemlji bilo je zlo, posle nesrećnog japanskog rata“. U Francuskoj je vladala slična situacija o kojoj je pisao Milovan Milovanović: „Evropa neće rat. Strana protivna nama ima više pouzdanja u se i svoju snagu ako dođe do rata […] Treba angažovati Evropu da se založi za nas diplomatski“. Milenko Vesnić je analizirao spoljnopolitički položaj Francuske, unutrašnje političke prilike i stav javnosti. On naglašava da Francuska nije u prilici da se sukobljava sa Nemačkom zbog „sve većeg jačanja socijalističkih i internacionalističkih težnji“. Kao dodatni argument navodi da „bi bilo teško razuveriti Francuze da Marokansko pitanje nije glavni povod eventualnom sukobu, a opet radi njega je gotovo nemoguće ratovati u ovoj zemlji pod današnjim prilikama“. Francuski razlozi su pored nespremnosti za rat bili i zaštita ekonomskih interesa. Usled pomentih okolnosti, srpska diplomatija se opredelila da kroz misije srpskih diplomata, naučnika i intelektuaca u ključnim evropskim prestonicama afirmiše srpske interese.

U periodu Aneksione krize ruska javnost je podržavala srpske stavove, odnosno stavove koje je iznosio Nikola Pašić, a napadi u štampi su bili usmereni ka ruskom ministru spoljnih poslova Izvoljskom. Ipak, ovakava podrška nije zadovoljavala srpsku elitu jer je uviđala razliku između štampe u Rusiji i drugim zemljama, a posebno je naglašavano da Rusija nije bila „zemlja javnog mišljenja“ kao što je javna reč imala moć uticaja u Francuskoj. Popović naglašava da je štampa u Rusiji mogla „donekle uticati na vladu […] No njeno pisanje nije moglo imati neposrednih rezultata: promeniti pravac vladine politike“. Ovakvi stavovi su opredelili srpsku elitu da je centar propagadnih aktivnosti potrebno ustanoviti u nekoj od zapadnih prestonica. Iako se verovalo da bi to mogao biti London, ipak se zbog razgrante mreže kontakata i veza, pre svega Milovana Milovanovića, arhitekte srpske spoljne politike i bivšeg francuskog đaka, odlučilo da neformalni centar postane Pariz. Značajne prijatelje u naučnim i novinarsko-publicističkim okvirima imao je Grgur Jakšić, kao i Milenko Vesnić u diplomatskim salonima Pariza. Pomenuti kontakti i veze u Parizu uticali su da se organizuje jedna neformalna grupa francuskih intelektualca, koju su činili profesori i novinar: Alber Male, Viktor Berar, Emil Oman, Šarl Loazo i Ogist Goven, kao i njihovi prijatelji. Oni su organizovali proteste protiv aneksije Bosne i Hercegovine, držali predavanja o Srbiji, Austrougarskoj i Bosni i Hercegovini, pri čemu su afirmativno pričali i pisali o Srbima i Srbiji. Kasnije su organizovali predavanja i u doba balkanskih ratova (1912–1913). U Rusiji se akcija ovog obima i značaja nije mogla povesti. Dimitrije Popović naglašava da u srpskom društvu u ovom periodu nije bilo „mnogo ljudi koji bi održavali bliži dodir sa Rusijom. Za zapad smo ih imali prilično, a za Rusiju samo dvojicu, trojicu, i to ne u isto vreme, već jednoga za drugim. To je bila velika pogreška, i ruska i naša“.

Ministar spoljnih poslova Srbije Milovan Milovanović, nije zapostavljao Rusiju, ali se zalagao za čvršće vezivanje Srbije za Francusku. NJegova procena je bila da je Francuska „rana već zarašćena“ (misli na posledice Francusko-pruskog rata) i stoga je verovao u moć približavanja Rusije i Francuske, a potom i Engleske u doba nakon Aneksione krize. Ipak, kako je pregled međunarodnih odnosa ukazivao da neke odlučnije akcije prema Austrougarskoj, od strane Rusije i Francuske neće biti, Milovanović je u savezu sa Bugarskom video značaj za sprečavanje prodora Austrije na Balkan. Ovo je posredno uticalo i na srpsko interesovanje za diplomate, državnike i javno mnjenje Rusije i Francuske u periodu Balkanskih ratova (1912–1913).

Dimitrije Popović piše i da je stvaranje srpsko-bugarskog saveza, koji je bio „uvek osnovna misao ruske balkanske politike“, jedan od prvih zadataka Nikole Henrikoviča Hartviga, ruskog poslanika u Beogradu. U Beogradu je Hartvig uživao poštovanje kao predstavnik „velike slovenske Rusije“ i u njega su Srbi polagali velike nade jer su uvideli da „Francuska i Engleska nisu htele do kraja da se angažuju“ niti da „gaze u rat zbog jednog srpskog pristaništa“. Tadašnji ministar spoljnih poslova Rusije Sergije Dimitrijevič Sazonov nije uživao puno poverenje srpskih državnika. Srpski intelektualci su smatrali da zvanični diplomatski kontakti u Petrogradu i Parizu nisu dovoljni i opredelili su se za sistematsku propagadnu aktivnost u Parizu. Kao srpski neformalni ataše za medije Grgur Jakšić je uz saradnju sa Alberom Maleom, Emilom Omanom, Ernestom Denijem, Ogistom Govenom i novinarima listova Le Temps, L‘Echo de Paris, Journal des Debats, Le Petit Journal i L‘Opinion, postigao da srpsko pitanje stekne simpatije francuske javnosti, kao i da se stavovi francuskih naučnika i novinara približe kreatorima francuske politike. Uporedo, u Beogradu, Leon Deko, francuski poslanik je pomagao rad francusko-srpskih kulturnih udruženja i takođe sticao brojne prijatelje među elitom.

Istorija Srbije na početku 20. veka obeležena je sukobom Austrougarske i Srbije, što se odrazilo i na stavove srpske elite prema Rusiji i Francuskoj. Promena spoljnopolitičke orijentacije Srbije, a koja je podrazumevala udaljavanje od Austrougarske, započela je krajem 19. veka. Vlada istaknutog srpskog naučnika i diplomate Stojana Novakovića 1895. godine zakoračila je u kreiranje nove pozicije Kraljevine Srbije i započela njeno usmeravanje ka Rusiji i Francuskoj. Ovo opredeljenje bilo je podstaknuto ne samo tradicionalnom vezanošću Srba za Rusiju, već i zvaničnim stupanjem na snagu Francusko-ruskog saveza (1894) u kome je srpska elita videla put ekonomske i političke emancipacije od Austrougarske. Carinski rat i aneksija Bosne i Hercegovine usmerili su pažnju srpskih intelektualca sa književnosti i slovenskih tema ka diplomatskim analizama i interesovanju za ključne ličnosti epohe: vladare i diplomate. Period krize 1908/9. godine i balkanskih ratova 1912/13. godine jeste period kada se srpski intelektualci odvajaju od slepog divljenja i velikih nadanja. Oni pristupaju i objektivnim analizama politike Rusije i Francuske u cilju dosezanja praktičnih rešenja za srpske interese. Iako je Rusija bila okosnica srpske spoljne politike u periodu Aneksione krize, srpska elita bila je mišljenja da njena pomoć nije dovoljna i pokušala je delovati i u pravcu Francuske. Iako sve do balkanskih ratova, ako se izuzme ekonomski interes, Francuska nije pokazala posebno interesovanje za Srbiju, jedna grupa francuskih intelektualaca sa kojima su srpski sarađivali držala je predavanja o Srbiji i Srbima, što je uticalo na afirmativnu sliku o Srbima i Srbiji u Francuskoj, a uporedo i o Francuskoj i Francuzima u Srbiji. Verovanje, među srpskim intelektualcima, da Francuska, pored tradicionalne saveznice Rusije, može odigrati ulogu značajnog činioca u ne samo u pružanju ekonomske već i diplomatske podrške Srbiji od ovog perioda zauzelo je posebno mesto u spoljnopolitičkom programu Srbije. Od Aneksione krize (1908) i balkanskih ratova (1912–1913) interesovanje za politiku Rusije i Francuske na Balkanu se ne samo uvećava već i posmatra kroz prizmu razvoja države i nacije, kao i ideje jugoslovenstva. Uporedo, najučeniji Srbi toga doba grade i iznose u javnost predstave o Francuskoj i Rusiji, čime su nesvesno podigli i osnove za današnje percepcije o ovim državama i njihovim narodima, odnosno, Istoku i Zapadu.