Срби и Руска царевина; Сеобе Срба у Русију

Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар

Први руски кнез Рјурик је основао престоницу Новгород, северно од свих важнијих путева. Његов наследник Олег (879–912) је преместио престоницу јужније, на реку Дњепар, у новоосвојен град Кијев. Кијев је имао значајан стратешки положај на трговачким путевима: био је у средишту руских држава, на пола трговачког пута између Балтика и Црног мора. Према трговцима кнез је био неумољив, наплаћивао им је порез, а ако не би платили кнежева дружина би их опљачкала и побила. Прва руска држава позната је под називом Кијевска Русија и чинило је више кнежевина са великим кнезом на челу. У X и XI веку Кијевска Русија је била највећа држава у Европи, али ретко насељена. Када је кнез Свјатослав (942–971) уништио Хазарско царство, накратко је завладао Бугарском уништивши Прво бугарско царство. Кијевска Русија је уништена у најезди Монгола 1237. године, након чега су Монголи продужили поход на запад, најпре у Пољску, а затим и у Угарску. По повратку из Европе, Монголи су на југоистоку Русије, у доњем току реке Волге основали снажну државу под именом Златна хорда. Проширили су се према западу, на обале Црног мора и Крима, где су се стопили са Куманима и прихватили њихов језик. Од тада су познати под именом Татари. Руске кнежевине су биле вазали Татара више од два века, све до 1480. године.

Руси су четири пута опседали тада најбогатији град на свету, престоницу Источног римског царства, Цариград. Градске зидине су биле на испиту 860, 907, 941. и 1043. године, али су успеле да издрже све нападе. Царски град је 907. године опседао кнез Игор, када га није освојио, али је трговачким споразумом добио повластице којима се ослобађају руски трговци од царина. Када је страх Византинаца од руске најезде нестао и трговачки уговор престао да се поштује, Цариград је 941. године поново опсео Олегов син, кнез Игор, али Византинци су се одбранили ,,грчком ватром”. Потом су се сурово обрачунали са заробљеним руским ратницима. Игор је 944. године обновио напад на Цариград, ради освете и добио је данак. Из царства чију су престоницу опседали, Руси су прихватили веру. Хришћанство су Руси прихватили 988. године, за време владавине кнеза Владимира, који се оженио византијском принцезом. Цару Василију је била потребна војна помоћ за време унутрашње побуне у време борби против Самула. Кијевски кнез Владимир се одазвао, а за узврат је затражио руку византијске принцезе, цареве сестре Ане.

Последњи рат Русије против Византије водио је кнез Јарослав Мудри. Ослободио је Русију црквене зависности од Византије, тако што је прекинуо праксу постављања Грка за кијевске митрополите, избором руског монаха Илариона. Започела је велика активност превођења грчких књига на словенски језик. Владавина кнеза Јарослава (1016–1054) представља врхунац Кијевске Русије. Донео је први руски закон Руску правду. Необично за то време закон Јарослава Мудрог није предвиђао смртну казну, јер је сматрао да о животу човека треба да одлучује само Бог. Најтежа казна коју је прописивала Руска правда била је одузимање све имовине и продаја у ропство. Иначе, кнез Јарослав се за оно време сматрао тастом Европе јер се оженио ћерком краља Шведске, најстаријег сина је оженио немачком принцезом, а ћерке је поудавао за краљеве Норвешке, Угарске и Француске.

Град Москва је основан средином XII века и веома брзо се уздигао међу кнежевинама наследницама Кијевске Русије за време власти Монгола. Постепено је ширио своју власт над другим руским кнежевинама. Најзначајнији владар Московске кнежевине био је кнез Иван III (1462–1505). Он је коначно ослободио руске кнежевине од монголске власти 1480. године, проширио је власт Москве над другим руским кнежевинама и утростручио московску моћ на територију Московске кнежевине. Први је узео титулу ,,великог кнеза свих Руса”. Оженио се нећаком последњег византијског цара Константина Драгаша и позвао на римско наслеђе, узевши као симбол двоглави златни орао. Одбио је титулу краља, које му је понудило Свето римско царство. Титулу краља Ивану је понудила Угарска, надајући се да ће моћи да искористи његову војску против Пољске, која је покушала да преотме Светом римском царству Чешку и Угарску.

***

Везе представника Српске православне цркве са Русима почеле су још у време Светога Саве. Ако се узме казивање монаха Теодосија као тачно, да је калуђер, са којим је Свети Сава отишао у Свету Гору био Рус, онда има нечега симболичног у том сусрету оснивача самосталне Српске православне цркве са руским монасима у Светој Гори. Да је овај калуђер могао бити Рус, говори и та околност да је млади Растко отишао у руски манастир Св. Пантелејмона и тамо се закалуђерио.

Известан утицај руске књиге и писмености на младога српског монаха не може се оспорити. Он је своје прво монашко уобличавање добио међу Русима монасима. Када је Свети Сава основао Хиландар, појачале су се везе његових монаха са руским монасима. Владимир Мошин је указао на везе руских монаха из Свете Горе са династијом Немањића, које су, због прилика у којима се тада налазила Русија, биле од велике важности за руске монахе у Светој Гори. Културно-историјски значај тих руско-српских веза на Атосу испољио се како у факту продирања дела старе руске књижевности у српску писменост, тако и касније у успостављању српских веза са Московском Русијом. Не може се данас установити какве су све биле ове везе, али изгледа да су оне морале бити доста живе. Божидар Ковачевић, у своме раду „О културном раду Срба и Русаˮ каже: Сачувано је више повеља у којима српски краљеви даривају манастиру Русикону цркве, земље и куће у својој држави, а цар Душан постаје чак и ктитор овоме манастиру. Али је било непосредних веза са самом Русијом.

Биограф краља Драгутина вели, да краљ у руску земљу много пута шиљаше посланике своје са драгоценим даровима ка божанственим црквама и манастирима, и милостиње ка ништима и маломоћнима. Јер у тој руској земљи имао је веома љубљеног свога пријатеља кнеза Василија, и њему по достојању дужну част одаваше, шиљући му слатке речи са великолепним царским даровима. После Косовске битке појачале су се културне везе између Срба и Русије, неколико књижевника раде и у Србији и у јужној Русији. Тако су Кипријан, митрополит кијевски, и Григорије Цамблак дошли из Србије у Русију. У првој половини XV века радио је у Русији Пахомије Србин или Пахомије Логотет, који је у Русију отишао из Свете Горе. Он је у Русији написао око 35 разних списа. За њега наш знаменити историчар и православни теолог Радослав Грујић каже: Пахомије Логотет уноси сасвим нов, за оно време врло модеран метод у састављање биографија. Он није само теолог него и историчар, с осећањем историјских проблема (…) и у Пахомија се осећа дах ренесансе и великог хеленског наслеђа које се пробија чак и кроз византијску цивилизацију.

Срби сликари XV века знатно су допринели развоју руског сликарства и у Русију пренели напредни италијански утицај. Кондаков помиње иконе српскога сликара, сликане 1488. године у цркви Сретења у Москви. Ђорђе Сп. Радојичић открио је неколико писаца руске народности од краја XV до краја XVII века, који су радили код нас. Они се јављају у старој српској књижевности баш у оно доба кад престаје наш феудализам, и кад се врши балкански или други југословенски утицај на стару руску књижевност. Нема их много, свега пет, бар колико данас знамо. Раде код Срба или за Србе у Средњем Подунављу, који живе у оквиру угарског феудализма, пре него што ће тамо да продру Турци, или су међу српским монасима на Светој Гори која ужива извесну аутономију и за време турске владавине.

После потпадања српских земаља под Турке наши црквени људи почињу окретати своје погледе ка Русији која се уздиже, богати и у којој православље све више јача. Било их је много више од онога што овде наводимо, али су многи нестали у вртлозима историје. У писмима, којима су се српски црквени људи све чешће обраћали руским владарима за помоћ, има трагова о томе, да су они, већ тада, у Москви гледали трећи, православни, Рим и у руском владару будућега ослободиоца од Турака. Руски владари почињу бивати главни ктитори српских цркава и манастира. Серију молилаца из српских земаља, колико данас знамо, отвара београдски митрополит Теофан 1509. године. У своме писму великом кнезу Василију Ивановичу (од 1505. до 1533) вели митрополит Теофан, да Господ због грехова наших препусти српско господство у руке иноплеменика. Изасланици митрополитови, монаси Анастасије и Јоаникије, истичу у својој представци великом кнезу, да српски деспоти Господу одоше и да нико други неће да помогне оронулим српским манастирима.

Великом кнезу Василију обраћала се за помоћ и деспотица Ангелина, тражећи помоћ ради подизања манастира. Помоћ су тражили и монаси из Кучаја, у источној Србији. Игуман манастира Хиландара Пајсије стигао је у Москву са три старца 28. августа 1550. године. Хиландарци јадикују да су сада без својих царских ктитора и моле великог кнеза да се код султана заузме да им овај изда заштитну грамату за манастир што је велики кнез и учинио, али се не зна са каквим успехом. За време владавине цара Ивана Васиљевича Грозног (од 1533. до 1548) биле су везе српских монаха са Русијом веома живе. Тамо су, највише, одлазили монаси манастира Хиландара, којима је цар подарио подворје у Москви и право да повремено долазе за милостињу. Помоћ, коју је цар 1558. године дао манастиру Хиландару, омогућила је монасима да манастир откупе од дуга Турцима и да поврате црквене сасуде које су били заложили за дуг. Цар Иван Васиљевич је помагао и манастир Орашковац, а његов наследник Тодор Иванович (од 1584. до 1598), поред манастира Хиландара, помаже и манастир Милешеву.

Има података и о доласку монаха из других манастира у Русију током XVI века: године 1551. приложио је старац Јосиф из Чудовог манастира у Москви једно јеванђеље манастиру Папраћи, дванаест километара југозападно од Зворника. Из једног записа из 1582. године дознајемо да је игуман Григорије, у великој схеми прозван Василије, преписао књигу Јосифа Премудрог са руског извода, јер није могао наћи ни српски ни бугарски извод. Руски је научио на своја два путовања у Русију куда је ишао по манастирским пословима и добио дарове. Интересантно је, да преписивач истиче, да Срби монаси у Светој Гори нису разумевали руски текст. Архимандрит Григорије био је у Москви 1592. године и добио на поклон јеванђеље. Те исте године био је у Москви игуман Лонгин, а 1585. Захарије, игуман манастира Папраће. Крајем 1585. године стигао је у Москву кратовски митрополит Висарион кога је био послао тадашњи пећки патријарх Герасим I. Иако у грамати, коју је митрополит Висарион предао цару Тодору Ивановичу, није сачувано име патријарха, али може се узети да је то био патријарх Герасим I, који је управљао Пећком патријаршијом од 1575. до 1586. године. Ово је, вели Стеван Димитријевић, први акт непосредних односа између српске Пећке патријаршије и Русије.

Од времена патријарха Пајсија учвршћују се стални односи између Пећке патријаршије и Русије. Јачање ових веза и све учесталије тражење помоћи од Русије последица су разочарања у помоћ Запада. Од почетка Пајсијеве управе Пећком патријаршијом повећава се број одлазака српских монаха у Русију који тамо скупљају помоћ, добијају на дар богослужбене књиге и надахњују се ширим словенским осећањем. У богослужбени српскословенски језик почињу продирати русизми, који се увлаче при преписивању са руских оригинала. Године 1617. преписана је, у манастиру Возући у Босни, Лествица са руског извода, који је донео игуман манастира Папраће Лонгин 1937. Године 1620. помиње се у манастиру Папраће руски Триод и руски Панегирик из кога је исписано Слово о Св. Богородици. Када је 1620. године монах Данило из манастира Папраће био у Москви и преписао Синаксар, да би га донео у своју отаџбину српску земљу на дивљење и похвалу људима наше земље.

Монаси манастира Папраће имали су даровну грамату, одлазили су у Русију све до краја 1696. године. Последњи њихов одлазак био је 22. новембра 1696. године. За време Пајсијеве управе Пећком патријаршијом били су доста чести одласци и хиландарских монаха у Русију. Цар Михаило (1613–1645) потврдио је 30. априла 1624. године право манастира Хиландара да има у Москви своје подворје. Године 1626. стигао је у Москву хиландарски игуман Лаврентије: у својој представци цару он моли Бога да би омогућио, да цар под своју царску десницу покори све иноплемене народе и прими Константинов престо. Три године касније, 2. августа 1629, стигао је у пограничну станицу Путиваљ Филип, архимандрит манастира Хиландара, у пратњи још три монаха, али нису били пуштени у Москву, него су им на граници дали 12 рубаља и вратили их натраг. Јеромонах Андреја и старац Михаило, који су 2. септембра 1632. године стигли у Путиваљ, били су пропуштени, с тим да стално остану у Москви. Старац Михаило добио је 1636. године дозволу да иде у Јерусалим и у Свету Гору.

Почетком маја 1638. године стигао је у Москву владика хиландарски Мардарије, који је показао грамату о посвећењу коју му је издао патријарх Пајсије. Према овој грамати Мардарије је био посвећен 18. јула 1635. године. Рукополагање једнога епископа за манастир Хиландар није било обична ствар. Стеван Димитријевић се домишљао да је Мардарије завладичен или за то, што је имао нарочитих врлина, па га хтели овим чином одликовати, или ради тога, да би као митрополит већу милостињу из Русије донео, или да би Хиландару са пребивањем митрополита у њему већи значај дали. Онда су борба и антагонизам између Словена и Грка у Светој Гори већ постојали. Врло је могуће да грчки епископи, којих је увек на покоју било у Светој Гори, нису хтели за Хиландар и друге словенске манастире да рукополажу ђаконе и јеромонахе. Стога су Хиландарци, као словенски хегемони у борби против нетрпељивог јелинизма, хтели посвећењем Мардарија да задовоље своју потребу и потребе других сличних себи светогорских манастира.

Током XVII и XVIII века монаси манастира Хиландара одлазили су у Русију и ради материјалне помоћи и ради одржавања духовних и културних веза. Године 1804, исте године када је почео Први српски устанак против Турака, добио је манастир Хиландар из Русије 525 рубаља помоћи као накнаду за то што пуних 15 година није био примио помоћ. И ово показује да је углед манастира Хиландара и његових монаха у Русији био врло велики. Хиландарски монаси су поштовани и као духовници и као жариште словенског православља у Светој Гори, али и као место где су се скупљали Срби, Бугари, Руси и Власи. Григорије Барски, Рус по народности, забележио је у своме Путешествију, да је 1744. године био у манастиру Хиландару и да у њему живе монаси Срби, тврди у вери и крепки у побожности и гостољубивији од свих других Светогораца, али прости и неучени. Међу њима има и неколико Бугара, Руса и Влаха, али је српско старешинство и власт. Црквено и келејно правило (богослужење) читају увек словенским језиком, али са изразитим српским нагласком.

И други, угледнији, српски манастири одржавали су, још од Пајсијева времена, везе са Русијом. Први одлазак монаха манастира Студенице у Русију био је у августу 1629. године. О њиховим одласцима у Русију има трага све до почетка XVIII века, 1748. Монаси манастира Милешеве стигли су у Путиваљ први пут 20. јула 1627. године и одлазили су, повремено, све до 1688. године, када је манастир пострадао и био, ускоро иза тога, рушен, али је осетније разорен тек 1735. године, а ћелије су им изгореле 1782. године. Повластице, које је манастир Милешева имао, прешле су на манастир Пакру, а са овога на манастир Пиву. Везе манастира Крушедола са Русијом почеле су крајем XVI века и одржаване су све до краја XVIII века. Манастир Беочин успоставио је први пут везе са Русијом у децембру 1622. године, а манастир Бешеново 29. августа 1638. године. Монаси манастира Хопова стигли су у Русију 17. септембра 1638. године. Братство манастира Троноше послало је, такође, једно изасланство у Русију, које је тамо стигло 27. септембра 1625. године.

За време патријарха Пајсија ишао је у Русију и вршачки епископ Антоније који се тамо појавио као изасланик патријарха Пајсија. По мишљењу Стевана Димитријевића, Антонијев одлазак у Русију имао је и политичку мисију, а није био само обично тражење милостиње за пострадале цркве у Пећкој патријаршији. Онако сјајном пријему Антонија на двору свакако су допринеле добре особине његове и политичка саопштења и разговори са царским доглавницима, па и са самим царем Михаилом Теодоровичем, иако је од тих њихових разговора на хартији стављено само то како је, просил Государ епискупа о спасеније’.

И Васиљ Поповић је истицао, да су молиоци, махом угледнији црквени људи, давали на саслушањима корисна обавештења о приликама и догађајима и у Турској и у земљама кроз које су пролазили. О карактеру тих политичких мисија, о предлозима које су наши црквени људи чинили руском цару и његовој влади ми не знамо скоро ништа, јер искази такве природе нису бележени у протоколе саслушања. Записивало се углавном само оно, што се тиче протеривања преко границе и количина дате им милостиње, записао је Поповић. Искази политичке природе саопштавани су усмено. Радослав Грујић је доводио у везу одлазак Антонијев у Русију са прекинутим разговорима патријарха Пајсија са Римом. Кад није тамо имао успеха почео је обраћати већу пажњу на православну Русију. Скопски митрополит Симеон дошао је у Москву 7. јуна 1641. године. За њега се вели, да је извршио тешњу везу између Пећке патријаршије и Русије. Митрополит Симеон предао је 23. јула 1641. године цару молбу у којој тражи да цар дâ српској саборној цркви (пећкој) златопечатну повељу и молио, да повеља гласи на име патријарха Пајсија, јер, вели, саборна црква веома страда од нечестивих Гаргана. Цар је, 1. августа 1641. године, издао тражену грамату на име манастира Пећке патријаршије.

На основу ове повеље стигао је, у јуну 1643. године, у погранични град Путиваљ архимандрит манастира Пећке патријаршије Кентерион са јеромонахом Јаковом и Пахомијем. Из Путиваља, где је био задржан три месеца, архимандрит Кентерион 16. септембра 1643. године упутио је цару молбу. У тој молби наводи да га је, као свога опуномоћеника, послао патријарх Пајсије на основу повеље коју је митрополит Симеон добио од цара. Вели, даље, да цару носи поклон од патријарха Пајсија. У молби се истиче да је Пајсије већ човек сасвим стар, да има стотину година и да се налази у оковима јер је због високог данка пао у велики дуг, а земља је осиромашила. Скрушеним тоном човека који је много пропатио и који зраке своје националне зоре још не сагледа, али ипак чека док не дође која утешна нада, архимандрит Кентерион преклиње цара за помоћ. Тешко је рећи шта је било тачно, а шта намештено ради ефекта у овој молби архимандрита Кентериона. По бројним сведочанствима, која дају савремени записи, могло би се закључити, да патријарх Пајсије није био у тако великој материјалној беди као што се то наводи у молби. Не знамо ни то шта је цар одговорио на ову молбу јер се, после овога, губи траг о свим везама патријарха Пајсија са Русијом.

Патријарх Гаврило, Пајсијев наследник, не само да је продужио везе са Русијом, него је, као што смо већ видели, и сâм ишао у Русију и тај свој одлазак платио главом. За време патријарха Гаврила ишао је у Русију и кратовски митрополит Михаило: он је одлазио и поново се враћао. По други пут је стигао у Путиваљ 18. септембра 1657. године. Изгледа да је други пут ишао у Русију на вјечноје житије заједно са својим братом Венијамином, који је много страдао од Турака. Михаило је био архиђакон код патријарха Пајсија, а за епископа је хиротонисан за време патријарха Гаврила. Михаило се, под старост, вратио у свој родни крај и тамо умро. Митрополит Михаило се помиње у два записа: један каже да је године 1652, свакако за време свог првог одласка у Русију, добио од цара Алексија Михаиловича (1645–1676) Пролог за месец септембар1966. године, а други, да је био у Москви годину и по дана.

За патријарха Максима, Гавриловог наследника зна се да није слао у Русију своје посланике, који би учинили употребу од оне даровне повеље, што је патријаршијском манастиру била дата. У замену томе, Руси су се у једној прилици њему обратили и тиме дали нов писмени акт чисто црквених сестринских односа између српске и руске цркве. Вршачки митрополит Теодосије приспео је у Москву 14. октобра 1662. године, молио и добио милостињу и остао у Русији: када је био осуђен руски патријарх Никон, на сабору 1666–1667. године, овај наш Теодосије био је постављен за мјестобљуститеља патријаршијског престола,(архијереј администратор, М. Ј.). Цар је обавестио патријарха Максима о томе да је митрополит Теодосије остао у Москви ради наших великих државних дела. Теодосије је умро у Русији 20. августа 1671. године.

Живе везе са Русијом одржавао је и патријарх Арсеније III Црнојевић (Чарнојевић, М. Ј.): још пре него што се упустио у рад на ослобођењу народа од Турака патријарх Арсеније III је послао у Москву хиландарског архимандрита Исаију са порукама цару. Шта је патријарху одговорено из Русије не знамо, јер је Исаија, на повратку из Русије био ухапшен од Аустријанаца у Брашови и писма му одузета, а он послат у тамницу. Везе патријарха Арсенија са Русијом ојачале су после 1690. године када је он, на челу народа, прешао у земље северно од Саве и Дунава. Своје везе са Русијом одржавао је делимично преко руског посланика у Бечу, а делимично је слао поједина црквена лица у Русију ради добијања материјалне помоћи. Руском посланику Нефимову тужио се патријарх 1696. године на појачану прозелитску акцију, а 1698. године обраћао се лично цару. Од руског посланика Возњицина очекивао је патријарх Арсеније III снажну подршку: преко Возњицина покушавао да наговори Александра Маврокордата (Фанариот, принц од Влашке и султанов драгоман, преводилац, М. Ј.) да се код султана заузме да се Арсенију дозволи повратак на патријаршијски престо у Пећи.

Ова патријархова нада била је узалудна. Њему је Маврокордато пребацивао, да није живео као човек духовног чина, и оставивши црквене, упуштао се без потребе у многе грађанске ствари (…) А ако, пак, посланици желе да бивши патријарх по пређашњему живи у турској држави, он нека пређе у Влашку и у њој живи, а опроштај за преступ измолиће му у султана и великога везира он, Маврокордато.

Патријарха Арсенија III нарочито је забрињавала судбина православља у монархији. У једном писму жали се патријарх на то, да се добијене привилегије нарушавају и да постоји намера да се српски народ у Монархији одвоји од православне цркве. Патријарх тражи дозволу да може слати у Русију црквене људе милостиње ради. Патријарх је слао у Москву београдског митрополита Стевана Метохијца са архимандритом Софронијем и још пет стараца. У Русију је ишао и епископ Јефрем Јанковић, који је тражио помоћ за обнављање манастира Св. тројице код Пљеваља (1705. године), али је он стално остао у Русији. Године 1703. патријарх Арсеније је добио из Русије доста црквених књига.

Налазећи се стално у тешкоћама и притискан невољама које није могао савладати, патријарх Арсеније III 1695. године решавао се да са целим народом пресели у Русију, ваљда зато што није видео другог излаза из тешке борбе са католичким клером. У Русију је одлазио 1702. године требињски митрополит Нектарије, који је био под пећким патријархом Калиником I. И он је тражио милостињу по даровној грамати свога манастира. И Исаија Ђаковић, када је био изабран за наследника патријарха Арсенија III, известио је рускога цара о своме избору и молио се Богу за цареве победе. У Русији је био и цетињски митрополит Данило Петровић: 1714. године он је био у Москви и добио 10.000 рубаља помоћи и одобрење да се цетињском манастиру даје по 500 рубаља помоћи сваке треће године.

Данило се налазио у Москви и у септембру 1715. године, где је купио књигу глаголему Скрижали за себе и своју цркву. У Москви се владика Данило сусрео са калуђерима из манастира Комоговине (Банија), који су, како је сам Данило записао, пришли ради нужди прибавити службених књига светому манастиру, па им је он дао 12 минеја да их доставе у Црну Гору. Ово је он, вели Данило, набавио за душевни спомен својих родитеља Стјепана и „монахиње Ане”. Цетињском манастиру издата је, 29. октобра 1798 године, помоћ од 4132 рубаља, која му није била издавана од 1782. до 1798. године. Ова је помоћ предата архимандриту Стевану Вуковићу који се тада налазио у Москви.

***

Нарочито живе везе са Русијом одржавали су представници Српске цркве у Монархији. Те су везе биле и политичке и културне, да би, касније, постале више изразито црквене и културно-школске. Прва просветна помоћ Србима дошла је из Русије. Митрополити су из Русије стали набављати црквене и школске књиге и доводити учитеље, који су стварали стручне школе и припремали учитељско особље. Године 1724. послао је Св. синод Руске православне цркве Максима Суворова Србима. Суворов је 1726. године отворио школу у Сремским Карловцима и касније, је премештао из Карловаца у Београд и опет из Београда у Сремске Карловце. Када је Суворов напустио Србе појавила се, међу њима, нова група руских учитеља са Емануилом Козачинским на челу. Козачински је у Сремским Карловцима основао Латинску школу, у ствари неку врсту Богословско-учитељске школе, тако потребне Србима у то време. Од 1721. године почињу и српски младићи одлазити на школовање у Кијевску духовну академију. Главна сврха доласка Срба у Кијевску академију била је спрема за учитеље у српским школама. Српски народни сабори закључивали су да се имају оснивати школе. Требало је дакле, спремати учитеље, и српски митрополити и епископи слали су на основу тих закључака младе људе у Русију. Зна се, да се од 1721. до 1762. године у Кијевској духовној академији школовало 28 Срба, али их је могло бити и више.

Све већи утицај руских црквених књига и школских уџбеника, који су донети из Русије, али и настава коју су вршили руски учитељи као и општа жеља наших тадашњих водећих слојева за приближавањем православној Русији, имали су за последицу потискивање српскословенског и увођење рускословенског језика у цркву и школу код Срба северно од Саве и Дунава. То преовлађивање рускословенског језика ишло је брзо, за петнаест година, од 1725. до 1740. Од тада рускословенски језик постаје језик српске цркве, школе и књижевности, како каже Јован Скерлић.

Када је реч о одржавању веза са Русијом не могу се, од важнијих личности, обићи ни цетињски митрополити Сава и Василије Петровић, а ни Симеон Кончаревић, страдални епископ Срба из Далмације који су стално били под бичем уније. О везама цетињских владика са Русијом, преписка митрополита Саве и Василија даје интересантне податке. И пре њих је, видели смо, владика Данило Петровић успоставио везе са царем Петром Великим, који у једном писму од 3. марта 1711. године позива митрополита Данила, да Црногорци ступе у рат са Турцима. Митрополит Василије је одлазио у Русију, био приман код царице, отпремио цео један пук Црногораца у Русију, доносио књиге и дарове и стално апеловао на материјалну помоћ, без које се Црна Гора није могла одржати. Митрополит Василије, који себе назива егзархом трона пећкога, објавио је 1754. године у Русији кратку Историју о Черној Гори, један пригодан спис у коме није све онако погрешно и измишљено, као што је то тврдио Јован Скерлић.

Присиљен да напусти своју епархију владика Симеон Кончаревић је 1761. године прешао у Русију. Срби из јужне Русије, где их је, после пресељења од 1751. и 1752. године, било у густим насељима, тражили су да Симеон буде постављен за владику, али њиховој молби нису изашли у сусрет. Симеон је живео у Петропавловском манастиру у Кијеву и ту написао свој Летопис црквених и грађанских догађаја. Ту је и умро 26. августа 1769. године. У Русију је, видели смо, одлутао и патријарх Василије Јовановић-Бркић и тамо скончао. Живе везе са Русијом одржавали су, пред крај XVIII века и три врло интересантне личности из наше црквене и националне историје: године 1784. завладичен је у Русији Петар I Петровић Његош; године 1783. био је у Русији, први пут, архимандрит манастира Пиве Арсеније Гаговић. Архимандрит Герасим Зелић стигао је у Мироград 30. јуна 1782. године. Зелић је, по други пут, посетио Русију у јануару 1787. године. Све ове везе, и друге поред ових које нису овде поменуте, имале су, поред веома потребне материјалне помоћи, и велики морални значај за Српску православну цркву и за српски народ, који је био осуђен да се бори на  неколико страна.

***

Маја 1710. српски граничари из Потиске и Поморишке крајине свог капетана Богдана Поповића послали су руском цару Петру Великом (1672–1725, император од 1682. до 1725) са молбом да их у рату са Турском не заборави позвати да и ми пожуримо службом својом за свога православног цара. Петру Великом су добро дошле овакве понуде јер је иначе настојао да ојача јужну границу Русије, угрожавану од Турака и кримских Татара. Насељавањем Срба у граничном појасу, они би послужили у исте сврхе као и у Аустрији. При томе је Петар полазио од основане претпоставке: Кад српски народ тако верно служи иноплеменом и иноверном владару, тим пре ће служити једноверног, др Лазар Ракић – Како су Срби насељавали Новорусију, у енциклопедији Catena mundi.

А о војничким врлинама Срба, посебно о храбрости, сналажљивости и оданости Русији, Петар се већ лично уверио у рату са Турском (1710–1713), посебно у бици на Пруту (1711), где се нарочито истакао српски одред под командом Јована Албанеза, за кога је Захарије Орфелин (1726–1785) тврдио да је био пореклом Србин из Подгорице. Стога је Петар Велики дао Јовану Албанезу Позивну грамоту (1723) да у Хабзбуршкој монархији, међу Србима, врбује војнике за неколико хусарских пукова, а руском посланику у Бечу наложио да овој акцији пружи пуну подршку. Изгледа да је Албанезова акција имала прилично успеха јер се 1723. одселило из Потисја 459 Срба, а идуће године око 600 и населили се у Малорусији, тј. данашњој Украјини. (др Лазар Ракић, исто место). Неколико година касније (1727) од тих досељеника формиран је Српски хусарски (коњички) пук који је учествовао у рату против Персије. Др Мита Костић је открио да се већ за време царице Ане (рус. А́нна Ивановна, владала од 1730 до1740) иселио из Угарске у Русију велики број Срба, међу којима је било и најугледнијих породица, што није остало без утицаја на остале сународнике. (др Мита Костић, Српска насеља у Русији – Нова Србија и Славеносрбија, Српска краљевска академија, Београд, 1923).

Када је у рату за аустријско наслеђе (1741–1748) доведено у питање опстанак Хабзбуршке монархије, царица Марија Терезија (нем. Maria Theresia Walburga Amalia Christina, владала од 1740 до1780) била је присиљена да попушта угарским сталежима у захтеву да се укине Војна граница и припоји Угарској. После протеривања Турака преко Саве и Дунава 1739. године, Потиска и Поморишка народна милиција (нем. Landmilizei), формирана од српских граничара 1718. године, доиста су изгубиле смисао свог постојања јер напросто више нису биле на граници. Стога је на Пожунском сабору 1741. (Зак. чл. 18) одређено да се места која се зову милитарска у бачкој, бодрошкој, чонградској, арадској, чанадској жупанији поново подреде надлежности угарских жупанијских власти. Српска народна милиција у другој половини 1741. године креће у борбу против Бавараца, Пруса и Француза, чији су владари оспоравали тзв. Прагматичну санкцију, односно право нове царице Марије Терезије на престо (Рат за аустријско наслеђе). Пошто је 1746. године почело образовање тзв. угарских регименти, дотадашња српска милиција по градовима у Угарској постала је непотребна, па се приступило њеном распуштању.

Када је на збору у Араду (1748) генерал Енгелсхофен ставио граничаре пред избор да остану у војничком сталежу под условом да се селе у нову границу, или да остану у дотадашњим местима, али као поданици жупанијско спахијских власти, то је изазвало велико огорчење.
Срби још ни сузу нису отрли за браћом и синовима погинулим у ратовима за Аустрију, говорили су граничари генералу, а сада изневерени треба да пређу под власт спахија или да напусте своје домове. Међутим, узалудни су били такви отпори, а неопозива одлука да се Потиска и Поморишка крајина морају развојачити до 1751. године одјекнула је међу граничарима као звоно на узбуну. У Бечеју, Чуругу, Надлаку и другим местима, узбуђени граничари одржали су низ протестних зборова на којима је донета судбоносна одлука да се селе у Русију они који нису хтели да потпадну под жупанијску власт, нити да иду у нову границу. Тадашњи руски посланик у Бечу, гроф Бестужев-Рјумин, предузео је све мере да се омогући сеоба Срба у Русију.

Пошто су исцрпене све могућности договора са Бечким двором да се спречи укидање Поморишке и Потиске крајине, велики број граничара одлучио је да се исели у Русију. Њихови прваци ступили су у контакт са руским посланством у Бечу. Русији, која се припремала за ратове који ће обележити другу половину XVIII и почетак XIX века, добро је дошла српска граничарска војска обучена и у биткама прекаљена широм Европе, посебно са Турцима. Зато је царица Јелисавета Петровна (ћерка Петра Великог, владала од 1741–1762) позвала српске граничаре да населе од ратова опустошена украјинска пространства. Граничари су били уверени да ће у словенском и православном Руском царству наћи поузданог савезника у борби против Турака за ослобођење Сербије. Исељавање је почело 1751. за столовања српског архиепископа и митрополита Павла Ненадовића (Будим, 1699 – Карловци, 1768, митрополит од 1749 до 1768). Ове сеобе су једва заустављене тек 1753. године. Забележено је да се за три године тада у Русију иселило око 100.000 Срба, већином аустријских официра и војника са породицама, што је за оно време био огроман број. (Др Ђоко Слијепчевић, „Историја Српске православне цркве”, прва књига, БИГЗ, Београд, 1991, стр. 398)

Нову Србију је основао српски официр Јован Хорват от Куртић (Велики Варадин, 1722 – Старо Салтово, 1786) населивши два српска пука. За нове досељенике било је предвиђено подручје око града Казања у Поволжју, али је генерал Хорват упорно настојао да их насели у Нову Сербију. За утемељење области Нова Сербија, Хорвату је 11. јануара 1752. Правитељствујушћи сенат Русије доделио Повељу. Хорват је био вредан и предузимљив човек, па је сместа почео да уређује Нову Сербију према устројству аустријске Војне границе: пукови су били подељени на роте, а штабови су имали станове у шанцима. Срби граничари су били пешадија (стрелци) и коњица (хусари) у одбрани тог степског подручја, али су учествовали по потреби у свим ратовима Русије. Српским Хусарским пуком је командовао генерал Јован Хорват са командом у Новомиргороду, а Српским Пандурским (пешачким) пуком је командовао његов брат потпуковник Михаило Хорват у првој, Криловској роти – шанцу (потоњи Кировград). (Љубивоје Церовић, Јован Хорват, вођ прве сеобе Срба у Руско царство).

Преци Јована Хорвата у Аустријско царство доселили су се из Македоније. Тамо су вековима живели у насељу Арвати, у нахији Доња Преспа, источно од обала Преспанског језера. Овде су имали посед још из времена Немањића. Турски терор, притисци Арбанаса и разлози економске природе, условили су решеност православног становништва из Македоније да се исели у Аустријско царство. Њихова жеља била је у складу са економском политиком Бечког двора. Наиме, да би привукао спретне и виспрене трговце и занатлије са Балканског полуострва, цар Свете Римске Империје, Леополд I, 1667. године позвао их је да се доселе у Аустрију, дајући им право да могу у градовима становати, своју веру исповедати и отварати дућане у којима ће изложити своје трговачке ствари. Сем тога, дозвољено им је да могу робу коју увезу из суседних држава овде продавати.

Очекивања Бечког двора су се показала реалним. Досељено балканско становништво брзо се прилагодило новој средини, стекавши значајан трговачки капитал. На тај начин, у деценијама пре Велике сеобе, српски етнички елеменат у Аустрији ојачан је новим снагама. Њиховим доласком, истиче Душан Ј. Поповић у 3. књизи „Срби у Војводини од Карловачког мира 1690. до Темишварског сабора 1790. године” јавља се код нас снажан грађански сталеж, трговачки и занатлијски, а из њега ће се убрзо развити и наше племство. Марко Хорват привучен Леополдинским повластицама, из старог завичаја доселио се у Аустрију седамдесетих година XVII века. Не постоји много података о њему. Зна се да је био припадник старе племићке породице и да се бавио трговином. Приликом доласка у Аустрију узео је презиме Хорват, према насељу из којега је потицао.

Самуило Хорват, син Марков, определио се за војнички позив. У време Великог рата, истакао се у бици код Великог Варадина (у Румунији, данас Орадеа, М. Ј.), после које је постао заповедник овог утврђења. Као војвода великоварадски, 1689. године, од цара Леополда I добио је племићку диплому и грб „за верност и полезне заслуге”. Налазећи се под командом Јована Текелије, учествовао је у ратним сукобима против „куруца” у време Ракоцијевог устанка. Тако је у разбијању блокаде Великог Варадина, 1705. године, налазећи се међу опкољенима, пружио логистичку подршку настојањима Јована Текелије да разбије опсаду утврђења. У саставу Текелијиних граничара, посебно се истакао у бици код Кечкемета, 1707. године. За ратне заслуге од аустријског цара Карла VI добио је посед Куртич са неколико пустара, на развођу Мориша и Белог Криша, одакле му потиче предикат. Ово подручје било је изложено жестоким притисцима католичке цркве на православне вернике да прихвате унију. Међутим, Српска православна црква организовано се одупирала оваквим покушајима. У тим сукобима афирмисао се као бескомпромисни борац за очување српског верског и националног идентитета у Великоварадској епархији. Као угледан верник, Самуило је учествовао и у раду народно-црквених сабора у првим деценијама 18. века, почев од Бајског, 1694. године.

Јован Хорват, син Самуилов, завршивши војне школе, као мајор, предводећи Пешачки пук из Поморишке границе, истакао се у Рату за аустријско наслеђе на баварском (1743) и на рајнском бојишту (1744). По повратку у Поморишје, 1745. године, у чину потпуковника распоређен је у Печку. Био је омиљен међу граничарима не само као војсковођа, већ и као поклоник православља, вере својих предака. Забележено је да је даривао Храм Светог Николаја у Печки и манастире Ходош и Бездин. Као истакнути национални прегалац учествовао је на Народно-црквеном сабору у Карловцима 1748. године када је за митрополита изабран Павле Ненадовић, дотадашњи епископ арадски. Као човек од угледа и поверења, Јован Хорват стао је на чело покрета српског народа за сеобу у Руско царство. Посланику Русије на Бечком двору, Михаилу Бестужеву, обећао је да ће од незадовољних граничара у Поморишју ангажовати хиљаду људи које ће са пуном опремом и о свом трошку довести у Руско царство.

Остварујући договорено, Хорват се обратио Дворском ратном савету с молбом да му дозволи иступ из аустријске војне службе и прелазак у руску. На овај захтев царица Марија Терезија 5. јула му је одобрила да с обзиром на блиско пријатељство између бечког и руског двора може иступити из аустријске војске и без сметњи иселити се у Русију. Непосредно пошто је добио пасош, Хорват је предао молбу грофу Бестужеву са потписима 29 официра, да их царица Јелисавета прими у руско поданство и службу. Притом је обећао да ће у Руско царство довести читав пук. Захтевао је да руска влада изради дозволу за врбовање незадовољних граничара у Поморишју и Потисју. Бестужев је царици Јелисавети поднео извештај, у којем је опширно образложио намеру припадника Српске милиције да се иселе у Руско царство, препоручивши да их са породицама прими у поданство и службу. Гроф Бестужев је посебно умолио царицу Јелисавету Петровну да што пре прихвати српске граничаре који су већ почели да распродају иметак, па ако не уследи брзо решење, могло би се десити да пређу у Турску јер им тамо барем у веру не дирају. Свој извештај царици гроф Бестужев завршава речима: Када је ствар дошла дотле, да Бечки двор својевољно лишава себе храбре српске војске, то нам остаје да се приљежно постарамо да је придобијемо за себе.

Позив руске царице убрзо је уследио. Пре поласка, граничари су положили заставе у Текелијиној цркви у Араду, што је забележено у Туторском дневнику: 1751-га љета, у Араду јунија 13-га донеше от Поморишке крајине 17 барјака коњички и пешачки у нашу цркву, то јест храма Свјати апостолов Петра и Павла, и сије вписах последњим на спомен да може знати када је покварена Поморишка крајина.

Са првом групом досељеника, Хорват је у Кијев доспео 10. октобра 1751. године. У групи од 218 људи било је 77 војних личности, 82 члана породица и 59 слуга. Собом су довели и 196 коња. Нови транспорти стизали су до краја године. Прву команду чинили су: генарал-мајор Јован Хорват, пуковник Јован Чарнојевић, потпуковници Михајло Прерадовић и Михајло Хорват; мајори Никола Штрба и Јосиф Денаро; капетани Јосиф Цветиновић, Максим Вујић, Јосиф Станковић, Федор Штрба, Петар Вујић, Јован Михок, Лазар Серезлија, Лука Поповић; капетан-лајтант Кир Поповић; лајтанти Петар Бајана, Риста Хрнић, Јован Пиваров, Игњат Михок, Јован Саполнцај; корнети Михајло Живанов, Максим Штрба, Филип Мирковић, Лазар Морвај, Георгије Бошков, Георгије Поповић, Стефан Вујић, Илија Марковић, Мијат Бабин, као и капелан Петар Булић.

Прилике у којима су се нашли српски граничари доспевши у Кијев, дочарао је Милош Црњански у „Сеобама”: Испод оних трептавих, раскошних цркава, на брегу дошљаци нису знали ни куд ће, нити шта ће; чекали су пролеће. Неколико хиљада, људи и жена, те наставља било се разишло и насељавало, у Кијеву и околини, до Миргорода, а чекало се да се види шта ће с њима бити. Они који нису умели да се снађу, и они који су чекали да буду примљени у војску, живели су испод брда, у Кијеву, у предграђу Подољу. По кућерцима, по шталама, а било их је и под ведрим небом.

Мања група нових досељеника је доиста допловила чамцима низ Дњепар од Кијева до Нове Сербије, али су остали сачекали повратак из Москве потпуковника Јована Шевића и хусарског (коњичког) пуковника Рајка Прерадовића. Маја 1753. царица Јелисавета је донела указ да се досељеници под Шевићем и Прерадовићем населе источно од дњепарске пустиње дуж реке Северног Донеца и између река Бахмута и Лугана, односно између истоимених утврђења која се налазе поред тих река. Та област је названа Славеносербија. И у Славеносербији је одмах основано два пука под командом Шевића и Прерадовића, а ускоро је формирано и 15 рота (чета), што значи и толико нових насеља међу којима се истицао Славјаносербск на Донецу. Место Бахмут је постало главно штапско место, а и Бахмутски козачки пук је ушао у састав Славјаносербије. Прерадовић је отишао у Бахмут, а Шевић у Лугањ где ће им бити штабови. Док су очеви боравили у Москви на договорима 1753. године, на терену су радили припреме њихови синови, официри Георгије Прерадовић и Петар Шевић. Сваки је формирао по десет роти (шанчева), са малом посадом као клице будућих војничких села. (др Лазар Ракић, Catena mundi).

По доласку у Руско царство, генерал Јован Хорват добио је привилегију за своје граничаре. Указом Правитељствујућег сената, односно владе Русије, од 29. децембра 1751. године, „О насељавању на руским границама српских досељеника” констатовано је да се Јован Хорват премилостиво награђује обећаним му чином генерал-мајора, и то од дана када је стигао у Кијев, и потврђује оне официре које је на списку достављеном посланику Њеног царског Величанства у Бечу навео, и које у премилостивој конфирмацији Њеног Царског Величанства треба обавестити.

Нова Сербија утемељена је 1752. године. Правитељствујући сенат је 11. јануара 1752. године издао Даровну повељу генерал-мајору Хорвату о оснивању два хусарска и два пандурска пука, о подели земље, давању плата, привилегија и права, додељивању новонасељеној територији имена Нова Сербија, а новоподигнутој тврђави имена Света Јелисавета. У Повељи су регулисана питања организације и функционисања граничарске крајине. Нова Сербија пружала се у дужини на преко 200 км: од Дњепра на истоку до Сињухе, притоке Јужног Буга, на западу. Граничари су распоређени у два пука са по четрдесет рота.

Команду Нове Сербије, поред заповедника Јована Хорвата, чинили су високи граничарски официри, претежно из Поморишја, а било их је и из Потисја и других граничарских јединица. Нова Сербија налазила се на степском подручју. О природи и клими у Новој Сербији пише Александар Пишчевић у тексту „Запажања о Новоросијском крају”, које је сачинио почетком XIX века. Наводи да је до маја клима била пријатна да би од јуна настало жарко лето које би, да није кишног периода, све спржило. Зиме су биле ретко хладне, сем неколико дана када су страдавале домаће животиње. У пролеће све је било покривено травом, а цвеће које се ту налазило стварало је утисак маштовито и богато ишараног тепиха. Међутим, почетком лета, вели Пишчевић, пејзаж је подсећао на Арабију.

Степа је била изузетно плодна, а чернозем је дозвољавао да житарице дају богат плод. Нову Сербију пресецало је неколико река, између Дњепра и Буга. Највеће међу њима биле су Ингул и Ингулец. По доласку у Нову Сербију, граничарско и остало становништво изградило је специфичну војничко-земљорадничку заједницу. Повлашћени слој представљали су граничари чији је основни задатак био да бране ово подручје и дубину територије Руског царства од упада са југа, пре свега Турака и Татара. У том смислу изграђена су насеља концентрисана око рота, из којих су се развила насеља, која су се састојала из три шанца. Први или спољашњи шанац имао је основни задатак да брани границу. Други је представљао резерву, па уколико би посада из првог шанца ишла у ратни поход, резерва је преузимала њихове задатке. Трећи су насељавали фамилијати, који су били задужени да обрађују своју земљу и земљу других шанаца, уколико су њихове посаде биле у ратном походу. У шанчевима су били изграђени војни објекти, четвороугаоног или петоугаоног облика. Између граничарских насеља успостављени су сигнални системи, који су одржавали везу међу суседним граничарским утврђењима.

Велики број досељеника бавио се земљорадњом. Плодна земља и одсуство кметовских односа погодовали су развоју ратарства. Део степе служио је за обраду земље, а део за испашу. У Новој Сербији развила се и трговина. Њени почеци датирају из времена када су досељеници почели да купују стоку од староседелаца и продају је ван Нове Сербије. Потом су почели да тргују робом која се производила у степи: кожа, вуна, млечни производи. На страни, у Пољској, Украјини и Русији куповали су мануфактурне и металне производе и продавали на турској територији, да би тамо куповали оружје, тканине, суво воће и друго и продавали по Новој Сербији, Пољској, Украјини и Русији. Занатство у Новој Сербији било је слабије развијено јер су досељеници потицали из редова војника, пољопривредника и трговаца. Зато су занатлије биле тражене и цењене, па су руске власти давале повластице оним породицама које су желеле да отварају радионице у Новој Сербији, што је давало позитивне резултате.

Двадесет рота у западном делу, чиниле су састав Српског хусарског пука генерала Хорвата. Команда штаба Јована Хорвата налазила се у Новомиргороду, на ушћу реке Гептурке у Велику Вису. У време досељавања српских граничара у Српски хусарски пук генерала Хорвата, 1752. године, највећи број насеља подигнут је на Великој Виси притоци Сињухе у западном делу Нове Сербије. Низводно од Новомиргорода, долином Велике Висе пружали су се: Печка у којој је насељено 227 српских граничара са породицама; Петрово Острово (275); Надлак на ушћу Килтење у Велику Вису (126); Каљниболота (124); Семлак (98) на ушћу Велике Висе у Сињуху. Као што се види називи насеља пренети су са шанчева на Моришу. Архангелгород на ушћу Трговичке, притоке Сињухе (140) задржао је назив раније руске тврђаве коју су граничари обновили.

Узводно од Новомиргорода низала су се насеља која су називе добила према шанчевима из Поморишја, Потисја, али и других српских насеља изван ових граничарских подручја: Мартонош (188); Панчево (220) и Кањижа (199). На Ингулу су се налазили Сента (98) и Вуковар (178). Фелдвар се налазио на средокраћи између Ингула и Ингулца (141). У источном делу Нове Сербије налазили су се Суботица на Аџамки, притоци Ингула (41); Мошорин на Бешки (110); затим Митровица (350) и Сомбор (92) на Ингулцу (92); Глинск на Цибуљнику, притоци Тјасмина (195): Вршац на Ирклејцу, притоци Тјасмина (318).

Новомиргород, односно Мироград, како су га називали Срби, настао је 1752. године. Руски царски двор се определио да овде буде седиште команде Нове Сербије. Досељени граничари нашли су се на простору на којем је било само неколико напуштених козачких колиба. Одмах су отпочели да граде утврђење. Имало је две стотине метара у дијаметру, са пет бастиона, две капије, а било је окружено насипима и рововима. На бедемима је било распоређено десет топова. У средишњем делу утврђења налазио се посед Јована Хорвата, окружен алејама липа и негованим вртом, као и стајама за 50 коња. Поред Хорватове са флегијама, у насељу су се налазиле и куће истакнутих личности. У Новомиргороду су се налазиле и службене установе: канцеларија Хусарског пука, која је касније постала Главна канцеларија Новосербског корпуса и касарне за војнике. Под једним кровом су се нашли: кафана са билијардом, четири гостинске собе са кухињом и шест дућана у којима су живели трговци, који су плаћали закупнину по 60 рубаља. На градском тргу налазили су се: пијачни центар са 14 дућана под једним кровом, за које се плаћала закупнина од 6 до12 рубаља.

Више Срба оставило је записе о овом граду. Архимандрит Герасим Зелић боравио је у Новомиргороду 1782. године, када помиње знатну господу, коју сам познао ту: славног Текелију, генерале Чорбу и Хорвата. Он наводи да су га сви лепо дочекали и благодобродушни милостињом за цркву на пут обдарили. На имању стрица Петра у Новомиргороду, у два маха, 1787. и 1811. године, боравио је Сава Текелија. О томе говори у „Описанију живота”.

Како су досељеници доживели нови завичај и да ли су се испунила њихова очекивања сведоче и писма из Нове Сербије. Тако Марија Станков, која се са породицом населила у новосерпску Печку, пише оцу у Будим: Коме тамо рђаво иде, овде ће му бити добро, што је овде јевтино и бадава се живети може. Василије Поповић, који се такође доселио у Печку, јавља Петру Филиповићу у Сентомаш да покупи своје друштво и дође у Нову Сербију, а руска царица ће своје официре по нове досељенике послати. Прота Петар Булић је из Новомиргорода упутио писмо своме куму, калуђеру Лазару, администратору парохије у Великом Семиклушу, у којем хвали царицу Јелисавету Петровну, која помаже православне у целом свету и најмилостивије се за све исељенике брине. Доба њене владавине упоређује са златним временима цара Константина, цара Теодосија и благочестивих царица Пулхерије и Ирене. Пошто констатује да овде реч Божја није везана као тамо од иновераца, иронично се пита: Па, где су заслуге ваших предака и очева? Ни ваше рођене слуге не цени тамо нико. Овде је само наше племе и род, нико од неверника, Римљана и Унијата. Позива га да дође у Нову Сербију, па поручује: Кад је већ забрањена сеоба у Русију простом народу, нико неће свештеницима на пут стајати, нарочито калуђерима, за којима не плачу жене и деца. Капетан Лазар Серезлија из Новомиргорода пише Стефану Станковићу у Велики Варадин да у Новој Сербији имају велике плате и доста земље и оно што је најважније: Овде нас нико не назива шизматицима, јер Немци и католици овде уживају онакову част, какову смо ми имали код Мађара. Овде је наше царство и наша влада.

Одлуком генерала Јована Хорвата, 1757. Новој Сербији су припојене четири роте, које су издвојене из састава Новослободског хусарског пука и прикључене Новомирградском гарнизону: Тишковка на Сињухи, Сухи Ташлик на истоименој реци, Плетени Ташлик на истоименој реци, Великој Виски на Великој Виси. У ове четири роте живела су 653 граничара са породицама. За време постојања Нове Сербије отпочео је економски развој Новомиргорода. Тада је почела експлоатација каолина, на бази којег су се развили занатство и уметност. Погодан геостратешки положај утицао је на то да се развије трговина. Занатлије почињу да се организују у цехове, а трговци успостављају везе са удаљенијим крајевима.

Српски пандурски пук  је генерала Хорвата био распоредио у двадесет рота у источном делу Нове Сербије. Српским пандурским пуком у источном делу Нове Сербије, у име Јована Хорвата, командовао је његов брат потпуковник Михајло, рођен 1716. године, учесник Рата за аустријско наслеђе, на рајнском и баварском бојишту. Пре сеобе живео је у Куртичу, породичном поседу Хорвата. Већи део рота Српског пандурског пука добио је називе према шанчевима из старог завичаја. Занимљиво је да су српски официри давали имена војним насељима у Новој Србији по именима својих завичајних места одакле су дошли. Тако је Девета чета или рота са 220 граничара добила име Панчево по Панчеву у јужном Банату; Десета чета са 199 граничара добила је име Кањижа (мађ. Magyarkanizsa), по Кањижи на северу Баната; Дванаесто војно насеље (чета, рота) са 198 граничара је названо Вуковар, по Вуковару у Славонији; Четрнаесту роту, шанац основала је група од 41 граничара из Бачке и дала своме насељу име Суботица (Суботницко) по вароши из које су дошли. Суботичани су упорно (чак три пута) градили свој православни храм од дрвета посвећен Сретењу Господњем: прва црква подигнута 1755. је ускоро изгорела; другу цркву су приликом упада спалили Татари 1769. године; најдуже је трајала трећа црква подигнута 1775. године. (Костянтин Шляховий. Нова Сербія в топонімах Кіровоградщини, Архивирано на сајту Wayback Machine, 12. март 2013).

Само мањи број задржао је старе називе: Крилов, седиште Српског пандурског пука, Табуриште и Крјуков на Тјасмину. Остали називи потицали су из Поморишја, Потисја, Бачке, Срема, али и других крајева где су живели Срби. Каменица се налазила на Дњепру. На средокраћи између Дњепра и Ингулца налазили су се: Чанад, Пиљужићи и Ковин. На Ингулцу су били ситуирани: Сланкамен, Бечеј, Вараждин, Глоговац и Јенопоље. На Тјасмину су се налазили Шољмош и Чонград. Између Цибуљника и Дњепра налазили су се Мандорлак и Сентомаш. Уз обале Омељника притоке Дњепра, пружали су се: Благоват, Павлиш, Земун и Вилагош.

Рачуна се да се на територију Српског хусарског пука населило 18.000 становника, а у Српски пандурски пук 12.000 људи. После главног таласа током педесетих година XVIII века, у Нову Сербију се са ширих пространстава, из Далмације, Боке Которске, Херцеговине, Црне Горе и Босне досељава још 5000 становника. У поменутом раздобљу доселило се 35.000 Срба са породицама. Новослободски хусарски пук формиран је 1753. године. Простирао се на преко 200 км јужно од Нове Сербије, од Дњепра до Јужног Буга. Тамо је распоређено 27 рота, чије се седиште налазило у Тврђави свете Јелисавете. Овај стратешки потез Руског двора био је мотивисан потребом да Нову Сербију ојача граничарским кордоном на подручју које је било највише угрожено од упада Турака и Татара. У неколико рота Новослободског пука распоређени су и Срби. Између осталих насељени су: Бешка на истоименој реци у коју је дошло 216 граничара; Петриковка на Бешки; Аџамка на истоименој реци, притоци Ингула (399); Груске на истоименој притоци Ингула (315); Бошњаково на Груски; Калиновик на Ингулу (47); Скопље на Сухом Ташлику, притоци Сињухе; Босна на Сухом Ташлику; Трново (219) итд. Седиште команде Новослободског пука налазило се у Тврђави свете Јелисавете.

На подручје Новослободске насеобине, током педесетих година, поред више народа, насељава се и 3000 Срба. Јелисаветград, данашњи Кировоград, седиште Новослободског пука, као Тврђава свете Јелисавете изграђен је на иницијативу генерала Јована Хорвата. У писму руској царици Јелисавети Петровној упутио је предлог да се на јужном ободу Нове Сербије, према Новослободском пуку, у што краћем року на подручју које ће бити насељено, изгради тврђава која ће постати средиште одбрамбене линије према Турцима и Татарима. Прихватајући предлог генерала Хорвата, царица Јелисавета му је Даровном повељом од 11. јануара 1752. године поверила руковођење изградњом тврђаве, дајући му широка овлашћења. У том смислу, изричито је наложено:

С циљем заштите новонастањених домова припадника хусарских и пандурских пукова од непријатељских напада, дозвољава се да се на погодном месту, према оцени меродавних људи, а уз вашу сагласност, генерал-мајоре Хорват, ове године изгради бедем тврђаве којој треба дати име Свете Јелисавете.

Изградња тврђаве завршена је 1757. године; добила је значајну улогу у настојањима Руског царства да избије на обале Азовског и Црног мора. Овде су боравиле и у ратне походе кретале руске војне јединице предвођене прослављеним војсковођама: Потемкин, Суворов, Кутузов, Текелија.

С обзиром на геостратешки положај, око тврђаве се развило насеље које је 1775. године добило статус града под називом Јелисаветград. У Јелисаветграду су боравили и остављали записе многи знаменити Срби, међу којима и Сава Текелија 1811. године. За овај град каже да је ујездна и варош највећа у Новој Сербији. Овде га је дочекао градничеј (градоначелник) Стратимирович, син наравни књаза Стратимировича, Црногорца. Јелисаветград је прилична варош гди има трговаца доста богати.

У Јелисаветграду су током XVIII и читав XIX век живели потомци многих српских граничарских породица: Хорвати, Шевићи, Сабови, Чорбе, Миоковићи, Кнежевићи, Новаковићи, Милутиновићи, Прерадовићи, Стратимировићи, Дуке, Петковићи, Вујићи, Аврамови, Радивојеви, Живкови, Младеновићи, Давидовићи, Хаџићи, Ердељи, Степанови и многи други. У околним насељима живео је велики број потомака српских граничара.

Jован Хорват формирао је Македонски и Бугарски хусарски пук. Пукови су били лоцирани у дубину Руског царства, у утврђењима Омељник и Манжелеј на реци Псел, левој притоци Дњепра. Било је то последица стратешког опредељења Русије, крајем педесетих година XVIII века да се формирају покретни пукови. За разлику од гарнизонских пукова, покретни пукови су представљали мобилне јединице, спремне да интервенишу на сваком месту које им одреди виша војна команда. Док су гарнизонски пукови живели на одређеној територији, коју су бранили од страних, пре свега турских и татарских упада, а њихов борбени састав чинили су људи са породицама, дотле су у покретне пукове узимани млади, неожењени људи, код којих је већа жеља за ратовањем у покретним пуковима, него за економију на селу. Оба пука имала су вишенационалан војнички састав од досељеника из Панонске низије и са Балканског полуострва, међу којима је било највише Срба, као и домаћег украјинског становништва. Старешински кадар био је из редова српских граничарских официра.

Срби су градили православне цркве по селима где су били настањени. Тако је никла Успенска црква у Суходолу, Св. Архистратига Михајла у Макаровом Јару, храм Пресвете Богородице у Веселој гори, Св. апостола Петра и Павла у Петровенки и други. Године 1760. била је завршена 31 православна црква у српској војној области. И Нова Сербија и Славеносербија биле су уређене по узору на Војну границу у Хабзбуршкој монархији, дакле на начин који су досељеници добро познавали пре но што су дошли у Русију.
У саставу руске војске српске граничарске јединице учествовале су у бројним ратним и другим походима и интервенцијама: у Седмогодишњем рату (1756–1763), који је вођен између Аустрије, Француске, Русије Шведске, Шпаније и Саксоније са једне, и Пруске, Велике Британије и Португалије са друге стране. У саставу руске армије која је под командом фелдмаршала Апраксина продрла у Пруску (1757) истакла су се и два српска пука. Иначе, у свим значајнијим биткама током седмогодишњег рата учествовале су и српске јединице укључујући и поход на Берлин (1760), када је привремено и освојен овај град. Срби су затим учествовали у ратовима против Турске (1768–1774. и 1787–1791), као и у оружаним интервенцијама у Пољској (1764–1768) и Запорошкој сечи (1775).
Из више разлога српска насеља у Русији нису се могла дуго одржати. Продирање Русије према својим природним границама на Црном и Азовском мору, чинило је излишним посебна војничка насеља у унутрашњости земље. Царица Катарина II (1762–1796) је посебним манифестом 1762. позвала странце да се без икаквог ограничења и где желе насељавају у Русији, што је са своје стране чинило излишним даље постојање посебних српских насеља.

Нова Сербија и Славјаносербија као граничарска подручја постојале су тек нешто више од деценије. Манифестом царице Катарине 1762. године и Указом руске владе 1764. године укинуте су Нова Сербија и Славјаносербија и укључене у састав нових губернија. Разлог се нашао у томе што су, продирањем Русије према југу, према Азовском и Црном мору, српска граничарска подручја постала излишна као што се две деценије раније десило са граничарским подручјем у Хабзбуршком царству. Штавише, српска насеља нису испунила очекивања руске владе јер су генерали Хорват, Шевић и Прерадовић за потребе Нове Србије и Славеносрбије трошили годишње огромну суму од 700.000 рубаља, а уместо обећаних многих пукова, једва су формирали четири пука и то непотпуна. Најзад, та насеља, далеко од матичне земље, без јачег прилива нових досељеника, пре или касније би се утопила у огромну масу истоверног и етнички сродног становништва, како се то и догодило Србима у Русији. И тако се показало да је био у праву немачки генерал Енгелсхофен кад је сазнао о плановима својих официра Срба да се иселе у Русију. Он је младом српском официру Симеону Пишчевићу пророчански указао да ће се Срби у сродној словенској маси претопити и изгубити, што се и догодило. Нова Сербија и Славјаносербија су се, видели смо, после само једанаест година – потпуно изгубиле.

Опис ових српских сеоба у Русију, где су се Срби брзо претопили и утопили у јединоплемени (како се тада говорило) народ руски на пустој земљи Славено-Сербије, детаљно описује граничарски официр Симеон Пишчевић (рођен у Шиду, тада у Славонији, 1731. године, умро у Русији 1797). Пишчевић је 1753. године као млад двадесетдвогодишњи поручник из аустријске војске прешао у руску у којој је брзо напредовао, па је догурао чак до чина генерал-мајора. У Русији се Пишчевић подухватио да напише капитално историографско и мемоарско дело о српској историји и о свом узбудљивом животу. Мемоаре је писао четрдесет година (од 1744. до 1784. године), а осим овог дела написао је и историју српског народа која је, као и мемоари, остала у рукопису. Њоме је часни српски официр желео да Русима приближи српски народ и његову историју. Писао је на језику за који је мислио да је Русима разумљив, који он понегде назива „матерњимˮ. Мемоари генерала Пишчевића су остали непознати руској јавности сто година, све док Симеонов унук није предао рукописе руском историчару Нилу Попову. Он их је редиговао на савремени руски и објавио у Москви 1884. године, а српско издање као књига појавило се тек 1963. године.

Пишчевићеве Мемоаре као грађу за свој величанствени роман Сеобе и друга књига сеоба (Српска књижевна задруга, Београд, 1962), користио је и један од најзначајнијих српских писаца Милош Црњански (Чонград, данас у Мађарској, 1893 – Београд, 1977). Велики српски писац ће на крају друге књиге Сеоба приметити да се средином XIX века, стотинак година после доласка Срба у Малу Русију, на попису у Херсонској губернији још само око хиљаду грађана изјаснили су се као Срби. Као једини преостали Србин у некадашњој Славјаносербији, помиње се 1837. године стогодишњак, поручник Милутинов. (Сергей Татаринов, Сергей Руденко, Виктор Щербак: Сербы в казацкой среде Бахмутской провинции в ХVІІІ столетии, Артемовск).

Тема српског војевања и сеоба у Русију средином XVIII века надахнула је и филмског ствараоца Александра Петровића (1929–1993) да 1988. године сними Сеобе, величанствену филмску фреску и телевизијску серију. Од 2014. године град се налази у саставу Луганске народне републике. У центру данашњег града Доњецка, на тргу испред општине, налази се споменик посвећен оснивању града Славјаносербска на овом месту пре два и по столећа. Споменик чине три крупне фигуре ратника: два Козака староседеоца и једног у XVIII веку досељеног Србина. Изнад споменика је уклесана 1753, година српског оснивања и насељавања Славјаносербије, а испод фигура је текст на три језика. На српском пише: Нема светијих веза од братских. (Сергей Татаринов, Сергей Руденко, Виктор Щербак: Сербы в казацкой среде Бахмутской провинции в ХVІІІ столетии, Артемовск).