Аутор: Мирослав Јовичин, историчар
Северна Далмација
Унија, или гркокатолицизам, није призната у помесној православној цркви. Ступивши у јединство са Римом, гркокатолици су иступили из православног корпуса, тако да са православнима више немају канонско, ни литургијско заједништво. Унијати или гркокатолици у Далмацији били су мала верска заједница на подручју Дрнишке и Врличке Крајине, формирана тридесетих година XIX века, током аустријске владавине. Унијаћење Срба, тј. њихово прелажење сa православне на гркокатоличку, па на католичку веру, узроковано је жељама и потпором доминантно католичке државе. Затим, било је ту и личних интереса, као што су била тројица свештеника из околине Дрниша и Врлике, који су због недоличног понашања остали без својих парохија, или су се сукобили са другим поповима. Аустријско царство је искористило сиромашан народ и одбачене попове за спровођење уније у Далмацији. Људи су постајали гркокатолици углавном ради превазилажења тешког економског стања у којем су се налазили, јер је добијана помоћ у храни и помоћ при запошљавању. Познати српски писац Симо Матавуљ је ова дешавања сликовито описао у свом чувеном делу „Пилипенда“ из 1901. године, чија се радња дешава у Кричкама, иначе седишту гркокатоличке цркве у Далмацији. Гркокатоличка заједница се смањивала током деценија, да би потпуно нестала у Другом светском рату. Већина гркокатолика се вратила православљу, ретки су прешли на римокатоличку веру латинског обреда и постали Хрвати.
Унијати су сасвим сигурно један битан део историје српског народа у Далмацији, мада по бројности никад нису имали нарочит значај. Нински бискуп Јурај Ђуро Парчић (Georgius Parchich) 20. априла 1693. године шаље извештај Конгрегацији да у његовој бискупији има 5.486 римокатолика и 7.363 православна Србина. На територији његове бискупије резидује и српски епископ. Римокатолици имају двадесетједног свештеника, а православни петнаест. Бискуп каже да рад на унијаћењу православних врши проповедајући им и обучавајући их у вери и ,,истинитом католичком учењу“. Рад нинског бискупа Парчића већ након три године доноси плодове јер он 1. јуна 1696. јавља како су се, захваљујући његовом залагању, становници села Полочника одрекли ,,шизматичких грешака“ тј. православне вере и прихватили ,,римску вјеру“. Исти је случај био и са селом Љубач, близу Поличника. Тридесетих година XIX века поново је, после Краљевићевог (епископ Венедикт Пачавура Краљевић, Солун 1765, Венеција 1762) покушаја, ојачао унијатски покрет у Далмацији. И овога пута, као и раније, покрет је снажно помаган од аустријске државне управе. Црквени центар, односно седиште епископије, налазио се у Шибенику, док се деловање уније одвијало у Дрнишком срезу и селима Кричке и Баљци (Баљке), и у Врлици која је у то време административно припадала Книнском срезу (претури). Започет 1831–1832. године овај покрет је свој успон постигао око 1835. године када је, по евиденцији Далматинске управе, само у Врлици прешло у гркокатоличку цркву четрдесет и два лица. Нових десет лица прешло је у унију у Баљцима почетком 1835. године када је ово подручје посетио крижевачки унијатски бискуп Гаврило (Габријел) Смичиклас.
Освећење новоподигнутих унијатских цркава у Кричкама, најјачем унијатском центру у Далмацији, 19. фебруара 1835. године, затим и у Баљцима 26. фебруара, представљало је врхунац ревности и успеха унијатског покрета у Далмацији. У то време, са добрим надама службених кругова аустријске провинцијалне управе да се унијаћење православних Срба наставило се и даље. Како је уз пуну помоћ државне управе текло преверавање Срба у другој четврти XIX века, с једне стране, и каква су била настојања далматинских православних епископа, најпре Јосифа Рајачића а затим и Пантелејмона Живковића, да се Срби заштите од унијатске прозелитистичке активности са друге стране, изнео је прота Љубо Влачић. Он је у више својих врсних радова, првенствено на основу службене аустријске архивске грађе, изнео проблеме унијаћења српског народа. О примању уније Срба под притиском венецијанске управе у Далмацији и о улози босанских фрањеваца, Јован Цвијић у Метанастазичка кретања каже ,,..Срби су од свих Југословена најтеже трпели промене народност, али када приме католичку или унијатску веру, али када је промене онда махом брзо изгубе и националну свест“.
Унија са почетка тридесетих година XIX века имала је највише успеха у Дрнишком срезу, у селима Кричке, сразмерно са највећим бројем унијата и Баљци (Баљкама), где је и била започета читава акција унијаћења православних Срба у Далмацији. У Врлици је имала знатно мање интересовања. Међутим, ови почетни успеси нису стајали на чврстим ногама. Колики је био тачан број унијата у северној Далмацији, углавном у тзв. Задарском капетанату (цела северна Далмација) 1830-их година није се могло установити због постојеће флуктуације унијатских неофита (особе које су од недавна примиле неку религију, покрет или се придружиле неком покрету, М. Ј.), међу којима је запажена и појава крипто-унијата. Службени подаци Далматинске управе (Далматинског намесништва) рачунали су са око седамдесет лица унијата, уз неке друге колебљиве случајеве. Тако се, само у Дрнишком срезу марта 1833. године, деветоро лица повратило у православље, у Книну двоје. Само у Кричкама, још ,,у време часног поста 1834 године, 21 лице унијата обраћало православном свештенику за повратак у православље“, случајеви које, међутим, власти нису у начелу дозвољавале. Међутим, власти се стално жале на делатности епископа Јосифа Рајачића, који својим активностима повратка ,,заблуделих лица у православље“ и њиховог ометања „слободног обављања верског култа“. У овом погледу, за услове и начине појаве унијатства у Далмацији, била је карактеристична тврдња далматинског епископа Пантелејмона Живковића врховном канцелару грофу Митровском у Бечу, да су провинцијски намесник гувернер, гроф Лилијенберг (који је наследио барона Томашића) и представници државне власти у провинцији, а посебно у Дрнишу, „употребљавали недозвољена средства у обраћању православних у унију, те да ниједан његов јединоверник није добровољно, ни из осведочења прешао у Унију“. Епископ Живковић је тражио законску заштиту за своју православну паству, што је намесник Лилијенберг оспоравао тврдњом да власти у томе нису имале удела и да је прелазак на унију био добровољан.
Унијаћење иако није задобило карактер већег групног преверавања, ипак је довело до извесних већих социјалних и национално-политичких превирања. Ову недовољно јасну ситуацију у погледу верско-вероисповедног статуса, и броја унијата отежавале су две ствари око којих се водио спор између унијата и православних, односно између српског православног епископа и парохијског свештенства са представницима провинцијалне, као и локалне власти у местима где је било унијата, односно покушаја преобраћања у унију. Прво се огледало у признатом и од државне власти праву епископа којим је било забрањено свештенству издавање извода из парохијских матица лицима, која су намеравала прећи на Унију, без чега се иначе није могла извршити легална регистрација у нови верски статус, а друго, било је наређење власти да се деца из мешовитих бракова (православни и унијати) морају крштавати у унијатским или католичким црквама, чиме се аутоматски одређивало и њихово верско опредељење. У оваквим случајевима, у тумачењима органа власти, родитељи, односно старешина породице, одређивали су вероисповедну припадност свом детету, што је према оваквом схватању о положају деце, у мешовитим браковима антиципирало унијатско опредељење. Штавише, неки органи власти по срезовима (претурама), за унијатску породицу рачунали су чак и случајеве кад је само један њен члан, рецимо отац породице, прешао у унију.
Из једне жалбе епископа П. Живковића намеснику Лилијенбергу, од 11. фебруара 1835. године из Шибеника, указује се на унијатство као на узрок поремећаја у многим породицама, тј. у породичним односима код унијатских неофита, што власти не само што не спречавају, иако их је закон о верској толеранцији обавезивао на то, већ напротив, помажу прозелитистичку активност. Епископ Живковић за овакве поступке у Дрнишу, на пример, указивао је на скорашњег унијатског неофита Јована Вежића који је, као дрнишки претор и мимо закона приморавао тамошње становнике на унију. Епископ Живковић се, због оваквих појава, обраћао чак и министру полиције у Бечу, наговештавајући да ће се, у циљу прибављања највише заштите и лично обратити царском двору. Тако је унијатски покрет довео чак до отвореног сукоба Далматинске епархије са тамошњим властима. Тај сукоб вођен је деликатно, јавно и тајно, али је био веома наоштрен. Правдајући се пред вишим инстанцама у Бечу од тврдњи епископа П. Живковића да крши закон о равноправности вероисповести, Лилијенберг је, напротив, оптуживао православне Србе за верски фанатизам и наводну нетрпељивост према католицима. Инсистирао је посебно на уопштеним случајевима ранијег ометања преласка у унију, не само у Кричкама, већ и по другим местима Далмације. Као пример за то наводио је да се најнетолерантнији бунитељи међу православним налазе у Шибенику, где је била и епископска резиденција.
Венцеслав Лилијенберг (Wenzeslau Lilienberg Water, гувернер Далмације у Задру 1831-1841) је предлагао надлежнима да се, као једно од средстава за сузбијање православне цркве у њеном раду на спречавању уније, спроведе премештање епископске резиденције из Шибеника у Задар, резиденцију Далматинског намесништва. Тим пре што би садашњег ревносног браниоца православља епископа Живковића требало што скорије преместити из Далмације негде у Угарску, на пример на тада упражњену Будимску епархију. У том случају, Далматинска епархија пак сматрала би да се за sede vacante, католичка доктрина о упражњеној бискупској столици, са једним генералним викаром који би увелико био зависан од управне власти Далматинске управе, а за постављање новог православног епископа у Далмацији требало би што више одуговлачити. Корист би била у томе, за аустријске државне интересе, што би се отежала веза бунтовне Дрнишке православне црквене општине са Задром, при чему би требало тежити да се везе православних далматинских Срба са Карловачком митрополијом сведу на што мању меру. Такође, као моћно средство за слабљење верско-православне свести код далматинских Срба, Лилијенберг је сматрао за неопходно долазак галицијских унијатских свештеника као опробаних у спровођењу уније међу православним становништвом.
Комбинованим радом, притиском на установе православне Далматинске епископије, с једне стране, и појачаним радом унијатских свештеника, с друге стране, (чему је требало да много допринесе и оснивање једне Семинарије за православне у којој би свештеници из Галиције били једним делом њени наставници), Лилијенберг је мислио да ће временом унија успети да Србе у Далмацији изведе из православља. При оваковом поимању, прва жртва испао је парох села Тепље у Дрнишком срезу, свештеник Григорије Радуловић, кога је тамошњи претор спектакуларно ухапсио и одвео у затвор у пратњи јаке војничке страже. У насртају да сломи истрајност епископа Живковића, Лилијенберг је у преписци са дворским канцеларом грофм Инсагијем позивао на ранију праксу по којој ,,где је проглашена владајућа вера, она мора да има уопште и нека преимућства над осталим привилегованим или толерираним верама“.
Политика крајње Лилијенбергове верске нетолеранције довела је до премештања епископа П. Живковића из Далмације октобра 1835. године за Будим. Тако се Далматинска епископија, после једва годину дана управљања епископа Живковића, опет нашла пред неизвесношћу попуне новим православним високодостојником. Иако је овај премештај био оцењен као велики успех у сламању отпора код православних Срба, упркос томе унија није напредовала. Придобијање нове четворице неофита унијата, у новембру 1835. године, Лилијенберг није сматрао за особит успех. Напротив, само пола године касније, 14. априла 1836. године, у време одласка епископа Живковића на нову дужност у Будимску епархију, Лилијенберг је обавештавао министра Седлницког да је било случајева крипто-унијаћења, напуштања уније и враћања у пређашњу православну веру. Штавише, он је страховао да се случајеви апостазије не умноже ,,и да Унија не претрпи још већих штета“. У ту сврху, у јуну исте године у Далмацију је поново стигао из Крижеваца унијатски бискуп Смичиклас. Унија, међутим, није побољшала своју позицију. Једини резултат био је тај да је основала три мале своје црквене парохије (жупе) за села Кричке, Баљке и Врлику, и то уз обилну помоћ државне управе. Штавише, број унијата се нешто мало и смањио, али је унијатство оставило зрно раздора у овој средини српског народа. Ту су власти спроводиле прозелитистичку политику, и одвело на пут не само губитка своје ,,прадједовске вјере“, већ и слабљења интереса за целину српске народне заједнице, па према томе и до губитка виталне националне свести.
За историју унијатства у Далмацији 1830-их година, а посебно за историју Срба у Книнској крајини, тадашњем Задарском капетанату, од интереса је навести неке нове податке и занимљиве детаље од значаја за потоњу етнографију крајева у којима се унија тога времена проводила. Реч је о следећем: наговештаји да ће се у Далмацији покренути нека значајна акција за унијаћењем, односно за прелазак у католичанство православних Срба, било је и пре избијања афере око попова Петра Кричке и Марка Бусовића. У питању је била обнова идеје о унијаћењу са краја друге деценије XIX века бившег епископа Венедикта Краљевића. Та идеја, упркос неуспеху у тадашње време, није била замрла пошто јој је у прилог ишла и чињеница да православна Далматинска епархија, са седиштем у Шибенику, није била у јурисдикцији Карловачке митрополије. Постављање њених архијереја зависило је од царске одлуке у Бечу (премда уз конвенционалну, али необавезну консултацију и митрополита Стефана Стратимировића). Ко је ову идеју фаворизовао, Намесништво у Задру или која од високих државних установа у Бечу, питање је и данас које би било вредно темељнијих истраживања. Изгледа да је иницијатор био сам цар Франц, премда се мислило да је у Далмацији оживео њен намесник гроф Лилијенсбург.
Политика унијаћења је била на неки начин диктирана прозелитистичком традицијом из времена царице Марије Терезије, посведочена великим успесима унијаћењима у Галицији и пре краја XVIII века, као наставак верске политике хабзбуршког двора уопште је позната у историјској науци. Чини се да је било могуће да су ову идеју о унијаћењу на царском двору у Бечу могли провоцирати, наново подстаћи, и два реална догађаја из најближе политичке историје тога доба. Најпре Једренски мир 1829. године и нагли пораст угледа Русије међу православним народима на Балканском полуострву, од чега је Аустрија посебно страховала. Други догађај је Јулска револуција у Француској 1830. године, која је асоцирала на почетак рушења Метерниховог система међународне, интердржавне безбедности. У сваком случају конзервативна концепција о друштвеном уређењу, и нарочито о примату католичке цркве као државне вере у Аустрији, имали су своју тежину која је дошла до изражаја управо око 1829 – 1830. године. Било је још психолошких чинилаца од мањег значаја, од којих је свакако и аутономизација Србије као самосталне кнежевине у односу на остале турске провинције. Србија је тада деловала проширењем свога утицаја на Србе у Турској, о чему је управо у Далмацији администрација неретко доносила службена саопштења.
У сваком случају инструктиван је био овећи елаборат од седам страница од грчко-католичког (унијатског), војног и цивилног капелана Басилиуса Бубановића, тадашњем намеснику у Далмацији барону Томашићу. Тема обраћања је била гркокатоличење православних, у овом смислу заправо православних Срба у Далмацији. Афера са поповима Петром Кричком (рођеним 1791) и Марком Бусовићем (рођеним 1787. године), обојица са дрнишког подручја, започета већ 1830. године, само се згодно уклапала у ову идеју о обнови унијаћења Срба у Далмацији. Покушаји унијаћења Срба дешавали су се још под млетачком влашћу, као што је то био случај на острву Виру код Задра 1648. године (епископ Стефановић), те у време рукоположења Никодима Бусовића 1693. године. Преласком Далмације у руке Аустријског царства, јављају се нови покушаји унијаћења између 1816. и 1821. године, преко епископа Венедикта Краљевића, који је склопио договор са царем. Када су свештеници и народ схватили да је у плану унија, дошло је до завере у Шибенику у којој је пуцано на Краљевићеве кочије, али је уместо епископа страдао унијатски учитељ из Галиције.
Унија није реализована овом приликом, већ десетак година касније, помоћу попова из Дрнишке Крајине који су одговарали због неморалног живота и неиспуњавања обавеза. Били су то Петар Кричка из Кричака и Марко Бусовић из Баљака. Доминантна личност је био поп Петар из старе свештеничке породице Кричка. Он је након смрти супруге довео у кућу локалну девојку Стану Попац и добио дете с њом, док је Бусовић исто тако одржавао везу са удовицом Мандом Глигорић. Како пише Никодим Милаш за попа Бусовића у својој ,,Православној Далмацији“, „…на саблазан сељана и свега другог свијета држи у кући једну неудату женскињу, с којом живи у конкубинату и која је сада трудна“. Тужбу дрнишком суду за неморал и неиспуњавање свештеничких обавеза, као што су подучавање деце и често неодржавање литургија, послао је фебруара 1831. главар села Кричке, Никола Јерковић-Ћамин, иначе римокатолик. Против Кричке је стално приговарао и Јаков Миовић, православац и најбогатији Дрнишанин тога времена, који је био једно време и начелник. У јулу 1831. године, епископ Рајачић је Кричку и Бусовића разрешио службе и доделио привремену администрацију кричанске и баљачке парохије другим паросима, што је довело до зачетка уније почетком сљедеће године, када су ова двојица у Сплиту код бискупа Миошића склопили договор о преласку у окриље католичке цркве. Управо у то време је за далматинског гувернера постављен гроф Лилијенберг, ватрени католик и покровитељ уније, чијим је залагањем и створена гркокатоличка заједница. Унијатски попови су убедили неке своје парохијане да потпишу за унију, тако да их је почетком марта 1832. било 46, али се број током наредне три године постепено повећавао, достижући половину од укупног броја православних верника парохија Кричке и Баљци. Поповима Крички и Марку Бусовићу се придружио калуђер Пахомије Бусовић који се у Врлици сукобио са локалним свештеницима, па се унија проширила и на Врличку Крајину. Пахомије се касније вратио на православље залагањем владике Рајачића и премештен је из Далмације, али је унија заживела у врличким селима и у самој вароши. Почетком марта 1834. дошло је до атентата на попа Петра Кричку, када је јахао из Кричака према Дрнишу, а убио га је из заседе младић Јован Кашић-Керић. Иако се вероватно радило о личној освети, власти су сматрале да је у питању шира завера, па су ухапшени Јаков Миовић са синовцем Петром, и неколико свештеника.
Притисци у циљу унијаћења су постали још већи, а почетком 1835. године су отворене огромне гркокатоличке цркве у Кричкама и Баљцима. Њихову изградњу је финансирао лично цар Франц I. Имале су два велика звоника, због чега их је народ прозвао „Роге“. У Врлици је у почетку била само капела, а црква је подигнута 1844. године. У овом правцу именовање Губернијалног савета Далматинског намесништва и црквеног референта при њему, без сумње је актуелизовало ову идеју. За унију је тако био припремљен терен и извршене претходне припреме у смислу предузимања једне добро планиране непосредне верске прозелитистичке акције са несумњивим политичким циљем преверавања далматинских Срба у католике и њихово извођење из националне заједнице српског народа уопште. Када је почетком 1831. године био службено и јавно осуђен црквено-морални преступ двојице поменутих попова од самог епископа Рајачића, излаз за њих био је прелажење у унију. По полицијском извештају од 26. августа 1831. године и Марко Бусовић и Петар Кричка потајно су тражили заштиту од латинског бискупа у Шибенику, са изјавом да хоће да пређу ,,католичку веру, али да задрже грчки обред у својим парохијама“ (…di passare cioe alla professione della religione romana cattolica, ritenendo pero il rito della chiesa orientale unito…). У околностима овакве колаборације Далматинске управе са реченим екс поповима, започела је ова нова акција унијаћења која је требало, по широј замисли, да се претвори у један дугорочнији покрет преобраћања православних Срба Далмације у католичанство. Обред преобраћања оба бивша православна свештеника у унију обавио се у Сплиту, како би се избегле компликације од реакције њихове дотадашње пастве. Тим пре што они нису ни тражили уобичајени отпуст од стране свога дотадашњег надлежног епископа Ј. Раjачића.
Апостазија двојице православних свештеника тешко је пала српским православним верницима, али је нарочито погодила епископа Рајачића. У почетку опасност је изгледала велика, пошто је Рајачић могао наслутити како њену дубљу позадину тако и њене далекосежније циљеве. Тим пре што је и сам, само годину дана раније морао да прође кроз Сцилу и Харидбу сопственог пробијања до признавања епископског сна. Ова опасност није се односила само на губитак два свештеника и неколико десетина верника, већ је захватала и шире оквире: власт је већ била забранила православно богослужење у цркви села Кричке, са намером да је уступи својим новообраћеницима унијатима. Узалуд је у почетку, Рајачић протестовао код Далматинског намесништва, што је дрнишки претор повлађивао сеоском старешини (capovilla) Јакова Бешевића да не преда црквене кључеве попу Симићу, новом епископовом администратору у Кричкама, већ да их преда новом унијатском свештенику Марку Бусовићу. Исто тако и што су унијатски попови, под заштитом сердара Драге, вицесердара Албертинија и двадесет пандура, почетком фебруара 1832. године, онемогућили двојици нових, легалних православних свештеника да служе свету службу у Баљкама и што су растерали народ који је остао привржен старој вери. Узалуд се Рајачић, крајем фебруара 1832. године, обраћао Лилијенбергу, што овај није поклањао пажњу претходном Рајачићевом извештају о моралној страни случаја ове двојице попова, односно и о канонској и о законској страни њиховог преступа и, стога, преласка у унију. Он је упозоравао намесника да је тим чином била повређена његова јурисдикција, нарочито што је власт применом силе била забранила богослужење новим администраторима за села Кричке и Баљци (Баљке). Епископ Рајачић је, даље тражио да се, као општа законска норма, поштује управо Лилијенбергова наредба о поврату цркве у Кричкама епископовој надлежности, коју вицесердар Драго са Албертинијем није спровео у дело. Штавише, силом је одстранио попа Симића, епископовог администратора за парохију у Кричкама. Симић се уклонио и сам да би се избегла гужва и евентуалне рђаве последице створене заваде. Исто тако што поменуте среске власти нису имале право да отерају са службеног пута попа Порфирија Оклопџију (Илића) и администратора парохије села Баљке, Радуловића, само зато што су се опирали унијатској акцији. Ово тим пре што је Рајачић њих био послао тамо да узму у заштиту вернике и обаве богослужење у храмовима оба села, које власти ипак нису уступиле унијатима.
У започетој акцији унијаћења, његови иницијатори, попови Петар Кричка и Марко Бусовић, само су делимично успели у свом подухвату, иако су обилно били подржани од стране и лаичких и црквених католичких представника власти. Пример који су они дали имао је мало стварних резултата: нити су бројно оштетили православну цркву, нити су изменили постојеће конфесионалне пропорције, али су зато изазвали велике несугласице у народу и у службеним односима између православне епархије и органа државне управе, и то на дужи временски период. Унијатство је изазивало промену два епископа у Далматинској епархији, подстакло католике на проширење подвојености према православним верницим. Поред тога, изазвало је тешке прогоне већег броја истакнутијих представника православне ниже јерархије. У први мах унијатство је било изазвало приличну сензацију, и његов феномен, ако се тако може рећи, био је у изненадности и силини првог удара на легитимитет и јурисдикцију православне цркве у Далмацији. По свој прилици, нанео би јој веће штете да није било упорног и зналачки вођеног отпора од стране двојице епископа, Рајачића и Живковића. Било је ту и извесне бојазни царског двора од могућих компликација са својим поданицима православне вере у Карловачкој митрополији, али и од, може се узети као вероватно, могућег повећаног интересовања руског царског двора за своје ,,саплемене“ вернике у Аустрији. Ипак, појава уније представљала је запажени, не само верски и политички догађај који је заокупљао неколико година како српско јавно мњење и српску црквену организацију Карловачке митрополије, већ и државну власт Аустрије.
Почетна акција на унијаћењу, сматрало се у службеним круговима, обећавала је крупне резултате, до средине марта месеца 1832. године, према извештају дрнишког претора Сорга Лилијенберга, у унију је било прешло већ шездесет лица. Како је стајало у извештају било би их и више, да препреке није правио познати ,,стародрнишких Грка“, богати трговац и земљопоседник Giachomo-Јаков Мијовић, по чијем су наговору сељаци ноћу пресретали по путевима оне који су ишли у град да дају изјаву о преласку на унију. Тим се људима, наводно, претило, а и сами Петар Кричка и Марко Бусовић бојали су се за себе, па никад нису излазили сами. Власти, а и католички бискуп у Шибенику, мислили су да заправо ова двојица апостата од православне вере буду главни јавни носиоци прелажења у унију, јер је првобитна мисао била да се Кричка одреди за Дрниш а Бусовић за капелана у селу Градац, у парохији Баљковачкој. Међутим, убрзо је ствар око преверавања почела да посустаје, да јењава у свом напору. Са своје стране и у Намесништву нису били сасвим задовољни чак ни првим резултатима. У реферату који је из Задра био упућен у Беч министру Седлницком, крајем марта 1832. године, истакнуто је да се уместо очекиваног броја од осамдесет обећаних фамилија, једва седамдесет лица приклонило примеру Бусовића и Кричке.
Појава унијатства силно је узбунила народ и покренула га на противакцију, која се није устручавала ни од примене физичких обрачунавања. Епископ Рајачић био је за окончање спора на строго легалан начин, позивањем на законе. Тако је одмах упутио жалбу новом гувернеру Лилијенбергу уопште о тешком стању православне цркве у Далмацији и Боки. Још 1. априла 1832. године Рајачић је, заједно са попом Симићем, Радуловићем, земљопоседником и трговцем Мијовићем и дрнишким парохом, изнео тужбу против узурпације права на богослужење од стране поунијаћених попова у селима Кричке и Баљке. Они су протестовали због уније, која је изазивала читав поремећај у породичном животу сељака и села захваћених појавом унијатских неофита. Насупрот томе, власти су наставиле да подржавају унију, најпре полујавно а затим и отворено, и да јавно оптужују већи број лица међу Србима која су се успротивила овој, у великој мери, брутално вођеној прозелитистичкој акцији. Тако је шибенски претор јављао да је из дрнишког диштрикта прешло у католичанство нових дванаест лица, а затим је викаријат шибенски (католички), за настале тешкоће око прелажења у унију, оптужио следеће: поред поменутих попа Симића, епископовог администратора за (делом) поунијаћене Кричке и трговца Мијовића, још и следећа лица: ранијег епископског викара, пароха села Косово, Макарија Вукадиновића, дрнишког пароха Видосављевића, администраторе Баљковачке и Кричке парохије Радуловића и Самуила Јанковића (иначе калуђера избеглог недавно из Босне). Такође, као ратоборни наведени су и: Спиридон Јовић из Дрниша, Јовица Његуш, Марко Гагрица из Кадине Главице, Benedetto Кричка, Мијо Ћаћић и Никола Гарделин из Кричке, Петар Гутић из Градца и неки ,,субаша“ (старо звање народне милиције) из Баљка. За Србе се каже да су сви, сем Јовића, кметови-колони код Мијовића. За вође православне опозиције полиција у Задру је сачинила посебан извештај. Међутим, како су у Дрнишу православни Срби били надмоћнији по броју и богатији по имању од католика, полиција је била моментално за то, да се ови подозривци и проскрибовани Срби не дирају и провоцирају. Да се према њима локалне власти пажљиво опходе, не губећи из вида, како је наглашено, ,,интересе католичанства“.
Почетком 1833. године дошло је до приступања унији једног мањег броја људи. Тако је јављено да је у марту месецу још девет лица напустило православну веру, што је веома узнемирило становништво многих села, а посебно епископа Рајачића. Српске црквено-православне општине устале су енергично у одбрану своје вере. Ово тим пре што је деловање попа Петра Кричке изазивало сукобе, што је било запажено чак и у Книнском Косову. На представку Намесништва у Задру вишим властима да се против епископа Рајачића предузимају оштрије административне мере, из Беча је одговорено Лилијанбергу да је цар Франц (ипак) противан притисцима који се врше на Рајачића због његових протеста против унијаћења у Баљки и Кричкама. При свему томе, власти су запазиле да се у последње време пароси парохија Дрниша, Книна и Косова скупљају на већања, а да се пароси Дрниша и Книна састају и у епископској резиденцији у Шибенику. Пре тога парохијски свештеници срезова (претура) Дрниша и Книна одржавали су скупове у кући попа Петра Сабљића, за кога се сматрало да је човек рђавих расположења (… e un uomo torbido…). У исто време православни парохијани из Кричке и Баљке наговестили су жалбу (supplico) са једном делегацијом која ће поћи за Беч.
Успеси уније били су највећи почетком 1832. године, а затим је читава акција почела да посустаје да би опет оживела годину дана доцније. Осим опште осуде православних Срба као фанатика, државна власт је за главне кривце на успешном сузбијању уније оптуживала највише далматинске епископе, најпре Јосифа Рајачића, а затим и Пантелејмона Живковића. Те оптужбе биле су тешке и претеће, и добијале су у жестини уколико се отпор према унији повећавао у народу. При оваквој ситуацији ни сами новопостали унијати нису се осећали лагодно. Нарочито је убиство Петра Кричке деловало застрашујуће на психу и вољу поунијаћених, па су се многи од њих почели враћати старој цркви, иако су то чинили потајно, иступајући тако као нека врста крипто-унијата. Стога други долазак крижевачког унијатског бискупа у Далмацију у јануару 1835. године, требало је да пружи подршку већ посусталом покрету за унијаћењем. Бискуп Смичиклас, заиста, дошао је у Далмацију, и средином јануара посетио је најпре Дрниш, заједно са шибенским бискупом. Ранији центри унијатског окупљања Кричке, Баљке и Врлике и даље су важили као упоришта унијатства, Врлика у нешто мањој мери.
Дрнишки срез остао је главно упориште деловања уније. Насилно превођење православних у унију, у доста случајева, у Врлици посебно од стране кричког унијатског пароха Басилија Бубановића нагнало је и новог далматинског епископа П. Живковића да обиђе унијом угрожене крајеве. То се десило концем јануара 1835. године у Врлици, где је Бубановић недавно преобратио неколико православних породица и притом наговештавао и нова прекрштавања (…al fine di incessare l’unione incominciata, e sceller dalla medessima i gia uniti non solamente in Verlica, ma altrove ancora…). То стога што је Бубановић поунијатио, како је стајало у једном извештају, …vare famiglie greche, e varie altre sono disposte ad unirsi a tempo opportuno, come mi vienne detto dal Parocco stesso…. Да подупру унију, власти су покушале да онемогуће противмере православних верника. Стога је био опоменут епископ Живковић што је без питања, тј. допуштења обишао Врлику. Од успеха у 1835. години унија је забележила преобраћање осамнаест лица у априлу у Дрнишком срезу, и пет других лица у мају исте године такође у дрнишком крају. Према рапорту шибенског претора (капетана) током месеца априла, маја и јуна, само у Дрнишком срезу прешло је у унију тринаест лица, и то у Кричкама 10 душа, и по једно лице у Дрнишу, Седрићима и Бањчевини.
Неколико других случајева, изгледа, било је још и крајем лета исте године, да би, потом, унијаћење готово пресахло. Они који су присилом околности били принуђени да се поунијате нису издржали кризу савести и, унијати споља, остали су православци по свом емотивном бићу, као нека врста крипто-унијата. Бојазан аустријских провинцијских власти о поновном враћању преобраћеника у православље, по свему изгледа, није било без основа. Упркос и оваквом неуспеху власти у 1835. години, оне нису биле задовољне акцијом унијаћења, па су налазиле разлога у Живковићевом ,,роварењу“ у народу и у његовој оданости вери. Отуда је, убрзо, проистекла и царска одлука о његовом напуштању Далмације и одласку на терен непосредне црквене јурисдикције Карловачке митрополије. Далматинска православна епархија после тога остала је упражњена више година. Одлазак епископа Пантелејмона Живковића из Далмације, међутим, није довео до јачања унијатског покрета, већ напротив: као да је насилни покушај унијаћења заморио и више власти а самим тим изазвао и незаинтересованост локалних органа за даљом прозелитистичком унијатском акцијом. Унијатски покрет, замишљен као велики и добро припремљени покушај да се Срби у Далмацији у масама преведу из православља на ,,праву веру“ католичанства, преко уније, био је практично заустављен и завршен. Његови рефлекси осећали су се, ту и тамо, још неко време, а потом су се готово сасвим изгубили. Рајачићева и Живковићева настојања да се православље сачува у Далматинској епархији уродили су плодом, управо онако како су их и сами намесници у Задру називали, ,,фанати-чним“, тј. упорним браниоцима православне вере.
Унијатски покрет у Далмацији тридесетих година деветнаестог века био је подстакнут и помаган од провинцијских власти Далматинског намесништва, а апостазија Петра Кричке и Марка Бусовића била је само повод за непосредну акцију унијаћења. Прота Љубо Влачић је по документима из преписке далматинских гувернера барона Томашића и грофа Лилијенберга са надлежним државним властима у Бечу изнео основне податке из којих се јасно видело шта су биле побуде за политику унијаћења православних Срба, и шта су далматински епископи тога времена, Јосиф Рајачић и Пантелејмон Живковић, радили у одбрани православља и заштити својих верника од унијаћења. Подаци које су изложили у овом раду, као интерна преписка органа локалне среске власти са Намесништвом, показивали су у крупнијим појединостима како се унијаћење спроводило и ко је све највише био подложан унијатској акцији. Такође је изашло на видело ко је томе највише пружао отпор у појединим претурама Задарског капетаната, односно са подручја северне Далмације. Увидом у архивске списе Задарског архива, које су вршили старији историчари, дошло се до више поименце донетих имена лица као и неколико парцијалних пописа. Документи показују са више детаља и са доста амбијенталног колорита, политичку и психолошку атмосферу на почетку четврте деценије XIX века, када је државна власт, и у Далматинском намесништву а и из централних управних установа у Бечу, и уз помоћ унијатског бискупа у Крижевцима, упрла из све снаге да се унија спроведе.
Иако је на крају практично претрпео неуспех, унијатски покрет у јеку своје пуне акције 1831–1836. године проширује се са нешто више времена овај тзв. други покушај унијаћења у XIX веку. Он је изазвао код далматинских Срба велику узрујаност, и упркос извесним привременим губицима, за локалне околности не тако безначајним, показао је јачину верске чврстине и националне свести свих народних слојева и народно-црквених општина. То је помогло далматинским епископима Живковићу и Рајачићу да се, са више аргумената и моралне снаге, заложе за одбрану православне вере и српских народних интереса у овом делу српског народа под аустријском влашћу. Истовремено, на једном детаљу односа према својим поданицима, показана је не само верска политичка ситуација у Далмацији већ и политика Аустрије према Србима као иноверцима, што је у крајњој линији значило и према њима као грађанима у Хабзбуршком царству.
Колико је насртање на верску савест и народно-црквене традиције Срба изазвало револт код православног становништва, види се по атрибутима који су давани унији и унијатима: проклета унија, варалице, губави унијати, унија, отров за народ, тај проклети, несретни дух унијатски и др; записано је било и ,,Далмацији нек угине име-унијатско ко ђаволске силе“. Ни насилно премештање епископа П. Живковића за Будимску епархију, после само годину дана његовог боравка у Далматинској епархији, ни после више година упражњености ове епархије, као ни притисак локалне управе на многе православне породице, нису уродили већим плодом. Прозелитизам у верском понашању, полицијска контрола у друштвеним односима, цензура у писаној и јавној делатности, све то није склонило далматинске Србе у одбрани њиховог верског осећања и верско-црквене и историјске традиције. Нова друштвена и политичка збивања у Европи четрдесетих година XIX нису могла мимоићи ни конзервативну Аустрију ни њену верско-црквену политику према поунијаћеним Србима. Срби су се чак непуну деценију и по од времена најжешћег поновљеног таласа унијаћења тих година, у великом броју враћали православљу као вери својих дедова. Године 1848. царским указом унијатима је било дозвољено вратити се, по својој вољи, поново у православље. Том приликом само је у Далматинској епархији чак две стотине и педесет шест породица напустило унију да би се вратило у православље. Десетак година касније, на пример 1857. године, у Далмацији је остало још само три стотине четрдесет и два лица, од раније преверених Срба-унијата.
Тридесетих година деветнаестог века формиране су три унијатске парохије (жупе) на подручју Далмације. Највећа је била парохија Кричке која је обухватала бивше православце парохија Кричке, Дрниш, Кањане и још неких села изван подручја Дрнишке Крајине (укупно 13 насеља). Парохија Баљке се поклапала са православном истоименом парохијом (3 села), док је унијатска парохија Врлика обухватала 8 насеља која су такође била у истоименој православној парохији. Огромна већина унијата прешла је на унију између 1832. и 1835. године, а касније се то дешавало ретко, уз константно осипање, тј. враћање унијата на православље. Број унијата у Далмацији никада није достигао једну хиљаду, а највише их је евидентирано 1846. године (878 особа).
Унијати тридесетих и четрдесетих година XIX века по селима, списак породица и особа:
– Кричке: Кричка, Попац, Зрнић, Ћакић, Вукшић, Миликић, Кунац, Галић, Кричкић, Перишић, Дуљина
– Ружић: Лунић
– Мосећ: Милаковић, Павић, Вукашин
– Седрамић: Трива, Милаковић
– Житнић: Сировица, Баљак-Џиго
– Коњеврате/Градина: Подуриљко
– Дрниш: Вежић, Шуша-Вранковић, Дерета, Перлић-Сврдлин, Субота, Његуш, Андрић, Јовић, Колунџић
– Кањане: Грачанин, Манојловић, Којевић
– Миочић; Малешевић, Вуковић
– Сиверић: Тодоровић, Тртица
– Тепљух: Лукавац, Чоловић
– Развође: Пантелић, Митровић, Цвијетић
– Уздоље: Машић, Борјан
– Полача: Црногорац
– Баљци: Бешевић, Бибић, Тетек, Пуђаш, Максић, Синчевић, Боројевић, Башић, Тарлаћ, Обрадовић, Јошић, Клисурић, Глигорић, Кнез, Јанковић, Миланковић, Џалета, Баић, Гегић, Мудрић, Ромац
– Мирловић Поље: Јањић, Бибић, Богдан, Давидовић, Трзин, Секула, Шарац
– Градац: Лалић
– Врлика: Ђукић-Костур, Вујиновић, Беговић
– Кукар: Паспаљ, Бачковић, Савић
– Подосоје: Ковачевић, Рацић, Бачковић
– Гарјак: Шкрбић, Рољ
– Маовице: Петковић, Приметица, Ђурић
– Цивљане: Шарац, Шмања, Новоселац
– Кољане: Бодрожић, Цицвара, Шкрбић
Прелазак на гркокатоличку веру се одвијао у многим случајевима под присилом. Писмо владике Пантелејмона Живковића, који је наследио Рајачића, написано 11. фебруара 1835. године и упућено гувернеру Лилијенбергу, пружа сведочанства о начинима преласка православаца у гркокатолике. У том писму се наводе појединачни случајеви унијаћења, или покушаја унијаћења током 1834. и почетком 1835. године. Између осталих се наводи Крсте Кричкић из Кричака, који је молио да му због сиромаштва буде додељено мало жита, али је одбијен јер не жели да се поунијати; слепи старац Тодор Милаковић са Мосећа, који је мислио да се исповедио православном попу, а не унијатском Бубановићу; Петар Перишић из Кричака, кога су оптужили да је украо вола, иако га је купио на сајму и условљавали га да пређе у унијатство како би задржао вола; Ђуро Попац-Гарделин из Кричака коме је услов да буде постављен за сеоског пољара био да пређе на унију; Петар Сировица из Житнића који је доведен у тамницу због мањег прекршаја, али му је обећано да ће бити ослобођен ако прими унију; Спиридон Школопија и Спиридон Павлић из Миочића, те Алекса Вукашин са Мосећа, који су морали да потпишу за унију јер их не би примили на посао у тек отвореном руднику у Сиверићу или на неком другом јавном послу. Основни разлози преласка на унију били су економске природе, ради добијања помоћи у храни током гладних година или запослење. Најмоћнији и најватренији унијат био је Јован Вежић из Дрниша. Он је људима који се поунијате осигуравао посао. Такође су се истицали Јаков Бешевић, сеоски главар Баљака и Јован Костур-Ђукић из Врлике. Унијаћење је имало и подршку локалне власти и католичких свештеника, али су они били свесни да велики број преобраћеника не чини то из стварне жеље, већ углавном из материјалне користи зарад преживљавања. Унијати се нису чврсто везали за гркокатоличку цркву и стално је било присутно колебање између православља и уније. Неки су изражавали жељу да се врате на православље, али је то тешко остваривано. Када би једном потписали за унију, постојали би велики проблеми да је напусте. Дешавало се да људи крсте своју децу у православним црквама, или да буду сахрањени на православним гробљима, без икаквог знања гркокатоличких пароха.
Након формирања гркокатоличке заједнице 1830-их и у много мањем броју десетак година касније, долази до постепеног осипања враћањем на православље, или у ретким случајевима преласком у римокатолике латинског обреда. То се дешавало по правилу у већински римокатоличким насељима. Тако су са унијатства на латински обред прешли Милаковићи са Мосећа, мада су неки остали у православљу, затим Триве са Седрамића, Лалићи из Градца, једна породица Богдана из Мирловић Поља, те Шуше-Вранковић из Дрниша. Тодор Шуша се као трговац доселио из Скрадина и био је зет моћног Јована Вежића. Уселио је у кућу дрнишког православца Јована Вранковића, који није имао потомке и преузео његово презиме. Од ових Вранковића је чувени (бивши) кошаркаш Стојан (Стојко), чији је стриц сахрањен на дрнишком православном гробљу и славио је Св. Аранђела Михајла. Гробница за његове родитеље била је на католичком гробљу у истом месту. Потомци најватренијег унијата, Јована Вежића, били су најутицајнији и неки су постали свештеници, попут Марка, римокатоличког латинског свештеника, с којим се лоза угасила.
Много више унијата се временом вратило на православље, па чак и потомци самог попа Петра Кричке који је зачео унију. Његов брат Марко је остао православни свештеник који се супротставио унији и више потомака је наставило ту професију. Петрови потомци су се вратили на православље двадесетих година двадесетог века. Такође, син Јакова Бешевића, главара Баљака, вратио се православљу пола века раније, док му је отац још био жив. Највећи пораз унија је доживела у Врличкој Крајини, где су начелници били из српске породице Кулишић и активно су радили на враћању унијата православљу. На том простору су у прошлом веку остали само Ђукићи из Врлике, од којих су неки постали свештеници. Између два светска рата на подручју Дрниша још увек су унијати били Кунци и Галићи из Кричака, поједини Бешевићи и Гегићи из Баљака и једна породица Јањић из Мирловић Поља. Сви они су се вратили на православље пред Други светски рат или на његовом почетку.
Последњи гркокатолички парох у Далмацији био је поп Јанко Хераковић, иначе Жумберчанини. Имао је велики утицај у друштву, као и претходни унијатски свештеници, иако је број њихових верника постао занемарљив. Боравио је у Кричкама као седишту Далматинског викаријата и био је администратор парохија Баљци и Врлика, пошто су оне остале упражњене. У његовом присуству је успостављена усташка власт у Дрнишу, мада се лично није истицао по непријатељству према Србима. Крајем 1942. године контролу над Кричкама преузели су четници, али права опасност је претила од партизана, који су у новембру месецу упали у село да би отели оружје четницима и ухватили попа Јанка, као сарадника усташа. Међутим, поп је већ побегао и од тада је парохија практично угашена. Пустошење парохијалне куће и имања попа Јанка предводили су бивши унијати из једне породице Кунаца, који су напустили унију неколико година раније. Преостали су се вратили на православље у рату. Сама црква Покрова Пресвете Богородице у Кричкама није запаљена и срушена током рата, већ је спаљена ударом грома 1947. године. Парохијска кућа је била четнички штаб, а касније је преуређена у школу. Од 2009. године приступило се обнови цркве, а крајем 2021. тај посао је већ ушао у завршну фазу. Иако је планирана њена реконструкција у изворном облику, кровови звоника су потпуно другачије урађени. Црква у Баљцима Успења Пресвете Богородице је и даље у рушевном стању, док она у Врлици, Света Тројица, више не постоји.
Не тако масовно и не у тако кратко време прешао је у римокатоличку веру знатан број шибенских православних Срба. Тај процес је под разним притисцима трајао стотинама година, а његова завршна фаза одиграва се управо данас. Бројне данашње шибенске породице, које себе декларишу као староседиоце и као Хрвате и католике од памтивека, заправо су биле српске и православне. То се види из списа бележника Петра Веранцио, стр. 452. сачуваног у шибенском Биљежничком архиву код Окружног суда у Шибенику од 24. јула 1654. године, који је постхумно објављен. Њен аутор је Бошко Десница (Обровац 1886, Обровац 1945) у својој ,,Историји котарских ускока“, књига 1. Документ говори о посвађаним Србима у Шибенику где је неки Јован Вуковић, звани Обрад, наумио да збаци шибенског пароха Кирила Габриелија, а доведе неког младог калуђера, свог кандидата. Старешине знатнијих шибенских православних кућа су се томе супротставиле и стале уза свога духовног пастира, оца Кирила. Ево пописа тих домаћина:
Цвито Шарић, харамбаша, Продан Шега, херамбаша, Перо Кнез, харамбаша, Лука Радић, харамбаша, Илија Вулиновић, харамбаша, Лазо Островић, харамбаша, Стефан Шаре, хараамбаша, Шуро Шарић, Павле Николић, Јован Николић, Ђуро Паховић, Радосав Радичић, Станко Ковач, Ненад Станчић, Раде Никић, Јован Лаус, Стефан Бунчић, Илија Грубишић, Милош Ивчић, Тома Пакивић, Сладе Томашевић, Перо Богдановић, Јован Митровић, Петар Вучић, Вудраг Барчић, Никола Бунчић, Продан Будовић, Томас Грубишић, Јован Љубичевић, Филип Паховић, Роксана Скорчевић, Живан Блажевић, Вулета Миличић, Милија Малешевић, Вучко Томашевић, Вучко Милишић „et tutti li altri a viva voce detti et alegatiafermano”, и сви остали речени и повезани који усменом предајом потврђују.
У матици рођених и умрлих православних Шибенчана, према делу онога што је Бошку Десници ставио на увид шибенски парох прота К. Крстановић, у другој половини XVII века у Шибенику су живеле и породице православних Срба:
Луговић, Осраевић, Павековић, Миљевац, Рајчевић, Микулић, Бусовић, Едић, речени Кокеша Разумица, Кнежић, Бабић, Кукољ, Зубичевић, Добрић, Богуновић, Павасовић, Аџија, Слемковић, Драголовић, Катић, Лаурић, Милошевић, Косић, Сандић, Буњевац, Вучковић, Милић, Томаковић, Сладојевић, Ђуровић, Баић, Кланчевић, Јовић, Пандуринко, Палигаћа, Додиг, Шоровић, Кондурић, Милатовић, Колаћ, Вулаевић, Митровић, Бугарин, Стега, Цивић, Бјелоглав, Павловић, Барбача, Мислатовић, Благовић, Радуловић, итд.
Бројне од поменутих породица имају и данас потомке у Шибенику, али су оне углавном католичке и хрватске. То су нпр. Шарићи, Кнезови, Богдановићи, Лауси, Ивчићи, Вучићи, Станчићи, Миличићи, Милошевићи, Додизи, Барбаче, Грубишићи, Шаре и други. Малешевићи, Вулиновићи и Радишићи остали су православи Срби све до рата 1991. Можда су још увек православне.
Притисак на православне далматинске Србе у смеру њиховог превођења на унију, а касније на католичку веру, стимулисале су и венецијанске власти готово увек кад би била мирна времена и кад би пролазила непосредна опасност од Турака. То је било онда када им Срби нису више били потребни као ратници, већ само као слуге. Један од честих узрока, макар у Далмацији, што су поједини Срби напуштали своју веру и име, па прихватали католичанство и хрватство, биле су женидбене везе. Тај процес је у току и данас. Тако нпр. православни Србин Шпиро Бјелановић из Бенковца оженио се католкињом. Најстарији му је син крштен у православној цркви и он се осјећао Србином, други и трећи крштени су у католичком обреду и они су се сматрали хрватима. У другом светском рату син Србин је отишао у партизане и погинуо. Средњи син је пришао четницима, најмлађи усташама. Оба су остала жива и после се држали као Хрвати. То исто чине и њихова деца. Шпиро је био чист штокавац јекавског изговора и ђекавац (ђе, ђед, међед), његова унучад су икавци чакавског акцента, премда су се родили и одрасли у штокавској јекавској средини.
Таква времена користили су и римокатолички прелати за придобијање или присиљавање православног живља у Далмацији да пређе на исповедање ,,праве вјере“, и напусти ,,шизматичке грешке“. У околностима када су поједине групе православних Срба живеле на периферији главнине својих истоверних сународника долазило је до знатнијег преверавања. Тако је задарско предграђе Петричани насељено искучиво Србима из Ђеврсака. Сада су они Хрвати, католици. Павићи из Петричана имају и сада понеког свог презимењака Србина у Ђеврскама, преживелог после 1995. године.
Западна Херцеговина
Тамо где су православни Срби живели у компактнијим насељима, макар били окружени иноверним, није лако долазило до превере. Њихова позиција била је слична стаду окруженом вуковима. Чим би се нека јединка удaљила од главнине постајала је плен вукова. Слику такве појаве и стања можда најбоље илуструје случај имотских Срба. Највећа скупина православних Срба из Имотског и околине, стигла је на тај простор 1722. године из источне Херцеговине. Једни су дошли из Попова поља, а други из Зубаца код Требиња. Њихова различита полазишта могла су се дуго осетити и у језику, пошто су имали неке лингвистичке засебности. Населили су се у самом месту Имотском и у околним селима Пролошцу, Црногорцима, Небрижевцу, Радежу и Дугим Њивама. Само да напоменемо да је Срба тамо било и раније.
Имотски прота Спиридон Маргетић је 1861. године послао опширан извештај о тамошњим православним Србима за ,,Српско-далматински магазин“. Каже се у извештају да је православних Срба било и у селима Радуни, Банзнотима, Аржаном, Свибу, Цисти, Новим Селима, Стризирепу и другим. Још се говори да су били измешани, а у мањини, са римокатолицима нису се могли одржати. Нису поменути Срби 1722. под водђством свога сердара. Петра Шиндика, затим Кенежевића, Даниловића и Кадијевића, дошли на простор где није било православних Срба од раније. Стотињак година раније, макарски бискуп се жали Конгрегацији у Рим у свом извештају, да му смета имотски калуђер Макарије. Негде у исто време, макарски бискуп Бартоломео Качић (1626) јавља Конгрегацији да у парохијама његове бискупије, изузев Раме, свуда су већина ,,шизматици“, дакле православни Срби. Ту он набраја, поред Имотског, Подбила, Совиће, Дриновце, Камени Мост, Подгору, Загвозд, Брела, затим Љубушки, Макарску, Заострог, Цетину, Читлук, Приморје, Блато, Броћно. (S. Congr. Concilio – Relat. Visitationes ad limina – Macharen, vol. 476, ) У време кад су дошли имотски Срби под водством својих сердара 1722. године, знатан део, или чак и готово сви већ су били преведени у католичанство. Због својих ратних заслуга они су добили најбоље њиве око Имотског, као и старе турске куле, попут Кадијевића, Кнежевића и Даниловића. Прота Маргетић је набројао презимена српских православних породица у Имотском и околним селима. Знак крста ставио је код оних које су се иселиле или узумрле. То су:
– Имотски – Симић, Вучковић, Иванишевић, Матијашевић (Барзета), Ћулмез, Грбић, Богетић+, Бакочевић+, Прибић+, Тадић, Јуришић, Бркан, Падров, Радуловић, Останић, Маргетић.
– Главина – Аћимовић, Голобок+, Саровић, Кадијевић, Кнежевић, Даниловић (Кузман), Пуић, Пацић, Биберчић+, Стојановић+, Павловић+, Украден.
– Проложац – Сочивица, Мишковић+, Радовић, Секуловић, Дучић, Попадић, Самарџић.
– Црногорци – Мандић, Станић, Бартоловић (Гароевић), Раковић, Миличевић+, Коковић+, Рајевић, Пргомељ, Путица, Вукелић, Николић, Одавић, Кеврић, Сврдлин.
– Небржевац – Шиндић, Радојевић, Петковић, Краљевић+, Томић, Терзија, Здилар, Кордић, Марчеп+, Одавић, Лончар, Ускок, Зјајић+, Вуличевић+, Јаловичић, Опуа, Милетић, Милковић (Пјанковић), Кнежевић (Тајо), Карлочанин+.
– Радеж – Лазаревић, Краљевић, Нинковић, Расовић.
– Дуге Њиве – Драгутиновић, Ружић.
Прота Спиридон Маргетић уз бројне друге податке о србима Имотске Крајине наводи и оне о узроцима зашто је у појединим селима нестало православних срба:
Кад смо горња села споменули, проговорићемо још коју о њима. Данас ни у селу Стризирепу гди је најпослен Мијаљевић живио, ни у Новим Селима гди је Смољанић, ни у Цисти гди је Челан био, ни један православни не налази се. Све је ове нешто оскудност и далечина своје цркве приморала, а највише ајдук Рошо (Rosso) из села Врбња недалеко од Имотскога, који је при свршетку ајдуковања Станка Сочивице, познатога из Седмице 1857, уједно ајдуковао, натјерао да се пориме. (Станко Сочивица био је православни Србин, прим. М. Ј.) Ови је ајдук Рошо по наговору нечијем више прави здрави наши православни поубијао. Гди је год наше људе слабе у снази знао, те би кад се не би хтјели своје вјере одрећи клао и убијао; а гдје су у јачини наши били, ту није смјео ни завирити. У селу Свибу поримио је неке Бодрожиће и Цондриће, а неки су од исти фамилија нехтијући се одрећи прародитељске вјере оставили куће и баштине, тер побјегли и настанили се код манастира Драгивића, гдје су и сада кмети и на земљи манастирској.
У Рошино вријеме у Свибу била је један фамилија и у њој пет браће Челара, који не хтијући се поримити, у један мах убије два брата Петра и Стјепана, послије опет другови Рошини, ајдук Бекавац убије трећег брата Шоршија, остану само најстарији Иван и најмлађи Дмитар. До три године поврати се опет Рошо с дружином, и из стаје у планин више села пошаље звати Ивана. Иван, није куд камо, оде, и дошавши међу ајдуке стане питати: ‘Што си ме звао арамбаша’? На које му овај одговори: Та знадеш Иване што сам те звао, да се покрстиш и у нашу виру приђеш’. Иван му одговори: Ќад је то арамбаша, волим поштено и на правди погинути, као ми и браћа него ли се своје вјере одрећи; ево ти ножа за појасом, а ево моје главе па сијеци“, и нагне му врат и главу. Онај прихвати за нож да то и учини, но друг му ајдук Галић, чији је отац у православној вјери крштен био, и нешто у крви с Челаром, стаде пре Роша и наче га молити да то не чини, говорећи му: ‘Немој га, арамбаша, среће ти и јунаштва твога! Та кад је тако тврд у својој вјери, био би и нама у којој потреби вјеран.’ То га је спасло, пусти га дома и посље су пријатељи били. Овога Ивана син Божо и Дмитров Никола и сада су живи и у православљу су њи два сама у истом селу, гди њиови око 80 фамилија имаде, и удаљени су од своје цркве пет часа хода, као и они у Аржаноме (село одма до Свиба један час у сјевер удаљено) шест часа, у коме наши шест породица има. Уз кућу Челарову и Свибу има старинско гробље и код истог развалине од зграде коју црквином зову. Приповиједају да је оно наша црква била, и да је код ње један калуђер од њиова племена сахрањен. Одличан је овај гроб од причи с једним великим крстом. Кад су сељани потље своју римску цркву зидали, све су камен одонле носили.
Прота Маргетић се осврће на породицу Челана у Цисти и на то којим су путем постали Хрвати:
Нека се не заборави и ово навести да рођаци они Челана у Цисти, кои су до назад 50 година у православљу били, гди је покојни Аксентије Бањац калуђер послуживао и дјецу крштавао, находе се у селу Дугопољу више Клиса, гди њиови до 250 фамилија има, а исти Челана само четири фамилије, наше двије од Броћанске парохије, а друге су се двије због узимања римкиња за ћене, један 1824. а друга 1850. поримиле.
У селу Аржаноме и Свибу, гдје имају по неколико наше фамилије принадлежеће парохији Имотској био је од искони времена обичај да кад би умрла која особа у истим нашим фамилијама, имали су право да им се звони у звоно католичке цркве и тако исто и послуживати се с мртвачким носилима,; јер колико при подизању звона на цркву, толико и направљању носила (капсела) увијек су и наши соразмијерно с трошком својој браћи комшијама римљанима у помоћ притицали, по чему се исто по праву а не из милости имали. Кажу да они у Аржаноме наши људи, у старија времена јаки и имућни, сами су трошак за полу звона дали, јер своје цркве у мјесту немају, нити гдје близу. Овакови исти обичај постојао је и у селу Брштанову од Броћанске парохије. Но прошасте 1860. године наговјештено је нашим сељанима у селима Аржаноме и Свибу да већ унапред нити ће им се дати звонити у римској цркви, нити ће се више с носилима моћи послуживати. Хвала Богу и на тому; није наша кривица; ми братинску љубав не газимо.
По чијем је наговору хајдук Иван Рошо нагонио имотске Србе у римокатоличанство, онај исти који је хајдуковао некад у дружини православног Србина Станка Сочивице, најбоље видимо из песме на ту тему, фра Фране Радмана (1722-1789). Пјесма се налази у књизи фра Гашпара Бујаса, ,,Качићеви имитатори у Макарском приморју до половине 19. стољећа“. Имитирајући Качића фра Радман у ,,Писми како Иван Рошо на свету виеру обраћа Грке без приповедања“ одушевљено кликће Рошином начину:
Будаласто никога не смица,
Њапри види је ли ркежица (православац)
Који направ Вировање рече,
Они смрти слободно утече.
Ал’ ко не зна тер га он уфати,
С рамена му брзо главу смлати.
Благо њима јер се на свит роди
Којино их на Спасење води.
(…)
Благослови пет њиови кућа,
Вражје мриже њиови непута,
Наслиднике Лутера, Фоција,
Марка Ефеза још и Акација.
Горе од вук’ кад лисицу тира
Јер он оће да је једна вира.
За фра Радмана Иван Рошо не чини злочин према православним Србима зато што их коље ако у Вјеровању не знају за литински додатак filioque. Напротив, он је њихов доброчинитељ, јер их ,,на спасење води“, па му за то морају бити још и захвални. Рошин ,,екуменизам“ и начин како ради да буде ,,једна вира“ био је комбинован са још бројним начинима, увијек потпомогнут од оних из врха римокатоличке цркве који:
Диспуташе танко и високо,
Веле знано и пуно дубоко:
Од исхода Духа Присветога,
Старешинства папе латинскога…
Кад је већ реч о појави преласка православних Срба на католичанство, а одатле у Хрвате, у западној Херцеговини и средњој и северној Далмацији, било је случајева где су узрок томе били православни свештеници, боље рећи, њихов лош рад и неморалан живот. Из тога је узрока, по причи Јове Бешевића из Баљака крај Дрниша, прешла у католичанство и породица Лазе Габрића из Отавица.
Лазо је био угледан и имућнији домаћин у том крају. Био је благочестиви православни вјерник, па је редовно постио кад је за то вријеме. Кад је дошао крај поста, он одлучи да подрани и да се исповиди код свога свештеника, а онда ће у Врлику на сајам. Тамо ће бити на литургији причестити се. Послије ће обавити неке своје послове што је одредио. Дође поповој кући прије не ли је овај устао. Зовне га по звању и имену и рече му зашто је дошао. Овај га, онако из кревета, добро испсује због тога што га је пробудио и рече му да нема исповиједи. Лази из тих стопа оде право код фратра. И фратар је спавао, али га је упитао: „Којим добром Лазо? Да ти није каква невоља?“ Фратар се бавио љековитим травама, па је поммислио да га Лазо због неке болести посјећује. „Није велечасни, ништа друго него би се исповидио код вас, па се послије причестио!“ Фратар је био упоран да он не може то урадити јер је Лазо православни, једино ако ће прећи у католичку вјеру, учиниће то. „То ја и оћу!“, рекао је Лазо. Тако су Габрићи постали католици, па послије Хрвати.
Многи Срби су на тај начин постајали горљиви Хрвати, попут Хркаћа из Имотске Крајине и западне Херцеговине, који су тамо дошли као православни Срби после Пожаревачког мира.
Остави коментар