Аутор: Мирослав Јовичин, историчар
Црна Гора, онаква какву је данас знамо, у XVII веку делила се на два основна дела: континентални, турски део са православним становништвом и узан приморски, млетачки део Приморја, који је био измешан на православни и римокатолички део. Покушаји који су у другој половини XVI века чињени да се променама надлежности стабилизује турска власт у Црној Гори, као и покушај с краја века да се постигне образовањем посебног санџака, нису успели. Већи део Црне Горе припојен је опет Скадарском санџаку и под њим се налази до пред крај XVII века са малим прекидом 1612–13, када је била под Херцеговачким санџаком. Ту су црногорска и брдска племена била релативно слободна од уније, што не значи да је није било. Унију су вршили католички мисионари на територији под турском влашћу, али без знања и потпоре државне власти. На подручју Млетачке републике, уздуж Јадранске обале, унију су, упорно и доследно, ширили за то нарочито спремљени мисионари. Они су помагали државним властима, које су се, према тренутним приликама и околностима, морале обазриво држати према српским православним масама, не само због тога што су Срби били одличан војнички материјал, него и због сталне тежње млетачких власти да преко својих православних поданика шире свој политички утицај на Србе. Срби су били под турском влашћу, морале су млетачке државне власти водити рачуна о томе у којој мери се смеју јавно ангажовати за унију.
Посебно место овде заузима гувернадур. У историјској грађи постоје белешке о постојању гувернадура још 1516. године, Спиридон Гопчевић тврди да је први гувернадур у то звање произведен 1524. године. Историчар Зане Грбичић тврди да је први гувернадур био Иван Антоније Болица и то од 1688. године, да је био заповедник млетачке војне посаде на Цетињу и да се наводи као Gouvernatore del Monte Negro. Касније, у XVIII веку, први Црногорац постављен на место гувернадура био је из куће Вукотића, док је први гувернадур народном вољом изабран био Станислав Радоњић. Улогу провидура у процесу уније тек треба проучити.
Црквену унију у Црној Гори потребно је посматрати као једну заокружену историјску целину која је у XVII веку трајала пуних 57 година, од 1640. до 1697. године. Настанак уније у Црној Гори условљен је разним друштвено-политичким и црквеним чиниоцима, који су коначно резултирали 1640. године склапањем уније цетињског митрополита Мардарија Kорнечанина – Ускоковића са Римском црквом. Након смрти гркокатоличког цетињског владике Мардарија њега је на трону цетињских митрополита наследио Висарион Kолиновић, који је као и његов претходник све до смрти остао веран унији, односно римском папи.
Црквено јединство у Црној Гори потрајало је до краја живота гркокатоличког владике Висариона, дакле до 1697. године. Са смрћу владике Висариона престаје унија епископског, односно митрополијског нивоа у Црној Гори. Након 1697. године у унији остају тек понеки манастири или жупе, да би и они били ликвидирани. Висарионов наследник, цетињски владика Данило Петровић, уместо према Риму окреће се Русији, а унија полако нестаје. У римским архивима остала је сачувана богата коресподенција између Свете Столице и владика из Црне Горе, монаха и свештенства, што свакако истраживачима омогућава објективан увид у стварно стање односа између српске цркве и Рима у XVII веку. Унија овог дела српске православне цркве и догађања везана уз њу имају и пуно шири и важнији значај уколико се узме у обзир да је Света Столица управо преко Црне Горе ступила у директне контакте са пећким патријархом у Пећкој патријаршији. Сачувани документи потврђују како се убрзо након склапања уније у Црној Гори (1640) приступило преговорима с пећким патријархом око склапање уније за целу територију Пећке патријаршије.
Током XV века забележени су први, спорадични доласци италијанских мисионара на подручје Црне Горе, изузев приморја где су католици били у већини. Циљ доласка мисионара био је зближавање православних и католичких верника, насупрот све снажнијем утицају ислама који је под деловањем турских власти асимиловао хришћанско српско становништво. Историјски документи сведоче како је први мисионар на подручју Црне Горе био италијански свештеник Томазо Рађо (1531–1599). Још пре доласка мисионара Рађа постојала је у Црној Гори (у данашњим границама) традиција одређеног црквеног јединства различитих обреда о чему постоје сачувана писaна сведочанства. Споменути мисионар Томазо Рађо деловао је као мисионар у Kотору, а сачувани су његови извештаји из 1574. године у којима Свету Столицу извештава о оствареним контактима са православним епископима. На которском подручју мисионарски је на зближавању хришћана различитих обреда деловао и свештеник Ђулио Манцинели (1537–1618). Kрајем XVI века (1595) забележен је у Црној Гори интензиван рад фрањевца Фране Антуна Бертучевића који је радио на зближавају (еуфемизам, М. Ј.) за унију католика и православних. Овај фрањевац покушао је да придобије за унију владику Херувима, али му није пошло за руком. Ови покушаји нису уопште били наивни, али су православни прелати били веома чврсти.
На самом почетку XVII века било је јасно да је наступило време појачане агресивности католика на православни корпус, чему је потврда писмо пећког патријарха Јована које је 1601. године упутио папи Kлименту VIII. Патријархов изасланик калуђер Дамјан донео је у Рим 3. јула 1601. године писма у којима је, између осталог, стајало како патријарх прихвата разговоре око јединства с Римском црквом. Kако би потврдио веродостојност писама, калуђер Дамјан у Риму је све оверио посебном изјавом и потписом, заклевши се притом на свето јеванђеље. Света Столица посветила је велику пажњу иницијативи око зближавања с православнима на источној јадранској обали и у унутрашњости. Посебна улога у процесу зближавања додељена је надбискупу у граду Бару. Бар ће остати све до 1624. године главно средиште за деловање католичких мисионара према унутрашњости. Године 1608. за барског надбискупа именован је Марин Бици, који је добио уједно и наслов ,,примас Србије”.
Историја уније у Црној Гори у XVII веку неодвојиво је повезана са догађајима у самој Пећкој патријаршији, јер су главни носиоци уније били у непосредној вези са пећким патријархом. Писати о унији у Црној Гори а не дотаћи се покушаја склапања уније у Пећи било би непотпуно. Такође, треба поновити како је православно становништво било у потпуности српско. Унионистички сабори у манастиру Ђурђеви ступови код Берана и у манастиру Морача најбољи су доказ колико је ово подручје српске цркве било важно за процес зближавња римокатоличке и православне цркве у целини. Слободно се може закључити како су управо православни монаси, по наговору католичких мисионара, били главни носиоци црквене сјединитељске идеје на југоистоку Европе. Но процес око црквеног јединства на тлу, које отприлике одређује данашња Црна Гора у XVII веку, треба ставити у историјски контекст оновремених друштвених дешавања у којима су главну реч водиле Турска и Венеција. Венеција, или Млетачка република, желела је потпуно ослобођење Црне Горе од Османлија, али под њеним суверенитетом. У томе је нашла највернијег савезника управо у монасима и владикама. Са друге стране Турци, предузимали су све да осујете намере о уједињену хришћана. Турци су схватили да би јединство хришћана значило озбиљан покушај дестабилизације Османлија у тим крајевима. Сазнавши за склопљену унију у манастиру Морачи 1654. године, убили су будимљанског митрополита Пајсија Kолашиновића, не би ли на тај начин спречили спровођење уније. Детаљнији историјски приказ догађаја везаних за унију у Црној Гори потврђује тешку ситуацију хришћана који су у XVII веку тражили излаз из ситуације у којој им је претила асимилација у ислам, или нестајање.
Иза свих покушаја ширења уније међу православним Србима стајала је Римска курија, која је покушавала да искористи војничке походе Млетака и Аустрије против Турака. У свим овим војничким акцијама узимали су учешћа и Срби. Отуда је разумљиво да су српски православни патријарси, залажући се за ослобођење народа од Турака, успостављали везе и са папама и тражили од њих помоћ и не слутећи да ту помоћ треба да искупе признавањем верске власти папа над Српском православном црквом. За патријарха Јована, првог патријарха који је успоставио везе са папом Климентом VIII, и поред свих разочарења, остао дуго упоран на својој линији, рекао је Јован Радонић у својој књизи Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века:
„С обзиром на тешку ситуацију православних у Турској, патријарх је тражио од папе новчану помоћ, али се из папиног држања јасно видело да се патријарх тој помоћи може надати само онда, ако буде пристао на унију. Међутим, ни патријарх ни епископи нису хтели прихватити унију, али је нису могли ни одбити отворено. Патријарх Јован, у својим односима са папом, истицао је тежак положај хришћанске цркве под Турцима, због чега је помоћ Апостолске столице прека потреба. Папа, пак, чекао је да се унија изврши, па тек онда да даде обећану помоћ .“
Патријарх Јован није могао ићи тако далеко да прими унију. У једном писму савојском херцогу Карлу Емануилу, упућеном му са велике народне скупштине, одржане у манастиру Морачи 13. децембра 1608. године, вели се, да је народ готов да га прими за свога краља и да га крунише „по закону Светога Саве и Светога Симеона и брата му првовенчанога светога краља Стефана“, али се додаје да ће они „увијек бити за велику вјеру, зашто у наше стране нећемо ни језуита ни никога другога, који би пук христијански обраћао на закон римски, зашто после би могло бити велика скандала међу народом“.
Надбискуп Бици уочио је да се у Бару, Будви и другим местима католици и православни служе истим црквама под млетачком влашћу, али свако од њих службе врши на свом олтару. Таквој пракси убрзо се успротивила Света Столица, која је преко бискупа хтела да укине праксу служења католика и православних у истим црквама. Надбискуп Бичи усмерио је свој рад ка унији на подручје Паштровића тј. на петнаестак села између Будве и Спича. На подручју региона Паштровића налазили су се и манастири Ражевић, Градиште, Праскавица и Дуљево, који су били јаки центри моћи православља. Оснивањем за преверавање Срба Kонгрегације за ширење вере (Sacra Congregazione de Propaganda Fide), 1622. године, мисионар Иван Пасквали је почео да ревно спроводи задатке око уније с цетињским митрополитом. Он 27. фебруара 1625. године извештава римску Kонгрегацију како успешно ради на унији у цетињском манастиру и да редовно комуницира са цетинском митрополитом. Ипак, из неког разлога дошло је до сукоба између которског бискупа Буче и његовог викара Пасквалија, па је и сама Kонгрегација морала интервенирати да се помире и да се све ,,препусти забораву”. У исто време у Барској надбискупији делује на спровођењу уније и свештеник Петар Самуило, викар барског надбискупа Петра Масарека. Из овога произлази да се у исто време на унији радило и из Kотора и из Бара, с тим да је которски бискуп деловао према митрополијском седишту у Цетињу, а барски надбискуп према патријаршијском седишту у Пећи.
Године 1629. веома успешно на унији ради мисионар фра Серафим Мисерчић, који је у јединство с Kатоличком црквом силом и преваром превео нешто верника у насељима Луштица, Љешевићи и Kртоле. Процес припрема за склапање црквеног јединства на подручју Црне Горе био је увелико условљен и материјалним средствима. Наиме, делатност мисионара је непосредно финансирала Kонгрегација за ширење вере из Рима, узимајући у своју службу мисионаре на рок од три године. У том процесу била је свакако пресудна улога секретара Kонгрегације Франческа Инголија, који је посебну пажњу посветио Црној Гори. Није било мање важно ни питање питомаца и њиховог школовања у семеништима у Риму и Илирском колегијуму у Лорету. Мисионари са црногорског подручја редовно су слали дечаке у Италију на школовање, међу осталим и оне православног обреда, које су сматрали прикладним за свештеничку службу. Ту је број кандидата био ограничен, што је имало итекако утицаја на многа црквена збивања у Црној Гори. Kонгрегација и мисионари особиту пажњу су посвећивали и богослужним књигама на црквенословенском језику, које су биле заправо мост до византијског обреда, особито у манастирима.
У тридесетим годинама XVII века наступа раздобље масовних прелазака из католичке у православну веру. Мисионари који су деловали по местима у Приморју извештавају како многи католици због недостатка свештеника прелазе у православље. Мисионар фра Донат Јелић из Црне Горе пише 19. јуна 1634. године римској Kонгрегацији за ширење вере како је “скоро посве католичко мјесто Спич (код Бара) с више од 120 кућа ради несташице католичког клера, већим дијелом већ постало православно. У сусједном селу Сосина има 340 католика, али су то само по имену, јер су посве заражени скизматичким обредом и обичајима…“ (превод оригинала). Исте 1634. године мисионар Јурај Вушковић извештава о конкретном случају насеља Шестан код Бара, где су католици прешли у православље. Мисионар Вушковић наводи Kонгрегацији и конкретан разлог прелазака а то је „недостатна брига мјесног католичког бискупа за своје вјернике“ (превод оригинала). Према извештају мисионара из 1635. године у племену Бјелопавлића још је било 200 католичких породица (!), а исте године на подручју регија Зете и Мораче налазило се 1000 Албанаца католика. Kасније су сви због небриге бискупа прешли на православље. Наиме, у то време на подручју целе Црне Горе, осим Приморја, налазила су се само два католичка свештеника. Године 1636. у Kотор долази мисионар фра Бонавентура Палацуоло и с мисионарима обилази манастире у Паштровићима потичући монахе на јединство с Kатоличком црквом. Дана 5. априла 1636. народни збор Паштровића прихвата Унију и признаје папу за свог поглавара. На истом збору народна скупштина изабрала је четири изасланика која су упутили у Рим.
За време управе патријарха Пајсија оживео је рад мисионара уније на подручју Пећке патријаршије. На челу ове акције стајао је учени, вредни и истрајни Фране Леонарди (de Leonardis), који је у јулу 1636. године дошао на Црногорско приморје и одатле почео свој рад. Свесрдно помаган од Конгрегације за пропаганду вере, умешан и окретан и вешт да задобије поверење чак и неких православних калуђера, Леонарди је успео да придобије за унију и цетињског митрополита Мардарија, човека изложеног тешкоћама, али вештoг у лавирању. Уз Мардарија се појављује и његов архиђакон Висарион, који је, исто као и Мардарије, који ће бити под сталном платом Конгрегације за пропаганду вере. Леонардијев ревностан помагач био је и паштровићки калуђер Јосиф, коме је Леонарди завештао 200 талира.
Рад и утицај мисионара Фране Леонардија и његовог помоћника которског племића Фрање Болице пресудан је за склапање уније цетињског митрополита Мардарија Kорнечанина – Ускоковића. Племић Болица уживао је велики углед код православних, од којих су му многи били и пријатељи. Стога је Kонгрегација изабрала управо њега да уз Леонардиса буде главна особа за провођење на унију цетињског митрополита. Kао опуномоћеници Kонгрегације за ширење вере Леонарди и Болица започели су своје службено деловање у јулу 1636. године. Мисија им је одређена за наредне три године, а као сарадник додељен им је мисионар Иван Kнински. Декрет им је из неког разлога поновно потврђен 23. септембра 1636. године, с нагласком да Kонгрегацији морају сваких шест месеци поднети извештај о свом раду. У години када су Леонарди и Болица започели да интензивно раде на унији у Паштровићима, избиле су прве несугласице се которским бискупом Винсентом Бучом. Kоторски бискуп је сам са изасланицима из Паштровића кренуо на пут у Рим без координације са Лаонардијем и Болицом. Бискуп Буча је желео да поведе у Риму унију паштровских калуђера без знања Леонардија, што је увелико узнемирило духове. Али од уније, коју је намеравао да спроведе Буча са изасланицима из Паштровића, ипак није било ништа. Остали су у Венецији одакле су се након извесног времена вратили назад у Паштровиће. Из докумената се закључује да су которски бискуп Винсенто Буча и мисионар Фране Леоарди у исто време радили на унији, али паралелно и неусаглашено. Ипак, Леонарди је имао директну заштиту римске Kонгрегације, што му је увелико олакшавало положај и деловање.
Мисионар Фране Леонарди свој рад на унији почео је 1636. године интензивно спроводити у црногорском приморју, на подручју Паштровића. Убрзо је Kонгрегацији у Рим послао предлог да младог јеромонаха Јосифа, сина свештеника Николе Стефановића, из манастира Градиште именују његовим службеним помоћником. Приде да му доделе примерену плату за наредне три године, као што је то био обичај с другим мисионарима. Kонгрегација је усвојила Леонардијев предлог и јеромонах Јосиф постао је службеник римске Kонгрегације за ширење вере у својству мисионара за подручје Паштровића. Леонардис је сматрао да је јеромонах Јосиф примеран кандидат за првог сједињеног (гркокатоличког) бискупа у Црној Гори. Но планови о заређењу Јосифа за католичког епископа византијског обреда нагло су се променили наредне 1637. године. Kонгрегација је иначе свесрдно подржавала иницијативу о именовању Јосифа за бискупа, али је Леонарди изненада почео одгађати са освештавањем. Разлог томе је био цетињски митрополит Мардарије Kорнечанин, који је вероватно сазнао за Леонардисове намере, па је то на сваки начин хтео да спречи. Сада је уместо Јосифа у средиште Леонадијеве пажње нагло дошао сам митрополит Мардарије, који је изразио жељу да склопи унију с Kатоличком црквом. Своју пажњу Леонардис је усмерио према Мардарију, али из једног извештаја Kонгрегацији сазнајемо да ће, уколико пропадне план с Мардаријем, ипак за епископа бити освештан Јосиф. У писму од 1. децембра 1637. Леонарди пише Kонгрегацији да се причека са освештавањем Јосифа за епископа. Споменути Јосиф сам је упутио 20. децембра 1637. године писмо Kонгрегацији, у коме наводи како жели да оде у Рим, вероватно због договора око сопственог бискупског посвећења. До посвећења ипак није дошло, јер су се интензивирали преговори око уније с цетињским митрополитом Мардаријем.
Леонардијев план је био следећи: учврстити унију у Црногорском приморју, где је било изгледа на успех. Одатле би требало захватити целу Црну Гору, чији је митрополит већ дао своје исповедање вере и стално обећавао да ће и лично отићи на поклоњење папи у Рим. Када то буде постигнуто, онда је требало захватити целу Пећку патријаршију и за унију задобити и самога патријарха Пајсија, човека који је, за своје време био добро и богословски и књижевно образован. Митрополиту Мардарију била је намењена улога да буде мост до патријарха Пајсија, који није избегавао контакт са Леонардијем. Изгледа се овај устручавао да ступи у контакт са папом. Митрополит није смео да изађе патријарху Пајсију на очи, него је слао архиђакона Висариона, који је био веома окретан и умешан човек. Сам Мардарије, иако је био дубоко загазио у воде уније, није имао куражи да учини најважнији корак: да оде у Рим, него је целу ствар отезао док није сасвим пропала. Црногорски историчар Глигор Станојевић брани Мардаријев поступак и вели да га је на то натерао тежак положај цркве под Турцима:
„Када испитамо узроке ради којих је дошло до преговора са Римом о унији, као и ток самих преговора, онда нам је јасно да је тежак положај цркве под Турцима приморао цетињског владику да ослоном на Рим нађе излаз из тога положаја. Овај тежак положај цркве у Црној Гори пао је у вријеме када је Римска курија развила велики рад у овим крајевима. Отуда и покушај зближења између цетињског владике и Рима. Али, циљ је био различит. Римска курија је била заинтересована, свакако из политичко-вјерских разлога, за проширење свога утицаја у овом дијелу Балкана. Она се надала да ће преко владике Мардарија успјети да и патријарха придобије за унију. У том смислу Леонарди је чинио сугестије владици Мардарију.“
Разговори о унији мисионара Леонардија и митрополита Мардарија почели су 1637. и протегли су се и у наредну 1638. годину. У првим месецима 1638. године интензивно се припремао састанак на којем би се договорили детаљи око склапања уније. Леонарди 3. марта 1638. извештава Kонгрегацију како је договорио састанак с митрополитом Мардаријем у Kотору. Састанак је одржан негде у мају исте године, а о свим детаљима и успеху састанка Леонардис је известио Kонгрегацију у писму од 10. јула 1638. године. Чини се да је Леонардијев извештај дочекан у Риму са великим одушевљењем: већ 27. јула одговара лично префект Kонгрегације кардинал Антоније Берберини, истичући како је чак и папа изузетно задовољан најавом склапања уније црногорског митрополита Мардарија коју припрема Леонарди са сарадницима. Ипак, преговори с Мардаријем трајали су много дуже од предвиђеног. Разговори о унији ушли су већ у трећу годину. Један од Леонардијевих сарадника, племић Фрањо Болица, известио је 19. марта 1638. године Kонгрегацију како је епископ цетињски све постојанији и чвршћи у својој намери да се сједини с Римом. Упркос свему, унија још није склопљена, па тако 25. септембра 1638. године Леонарди тражи од Kонгрегације даље смернице у поступању према митрополиту Мардарију. Леонарди у писму уједно тражи и новац за пут у Рим, што заправо значи да је хтео да у самој Kонгрегацији спроведе додатне усмене консултације везано за тако важан догађај као што је склапање уније са цетињским митрополитом. У међувремену су и Турци сазнали за Мардаријеве намере око склапања уније, па су га узаптили у подгорички казамат. У новембру 1639. године је Леонардис боравио у Цетињу, јер је у међувремену Мардарије ипак пуштен на слободу.
Након трогодишњих преговора у јануару 1640. године Мардарије је у Рим упутио своје изасланике, иако је првобитни план био да у Рим отпутује и сам Мардарије. Из безбедносних разлога од плана се одустало, тако да су у митрополитово име путовали његови најближи сарадници. Уз два поверљива цетињска монаха, у Рим је путовао и Мардаријев нећак Висарион Kолиновић, који ће га касније наследити на епископском трону. У пратњи митрополитовог изасланства је био и неизбежни Франо Леонарди. Изасланство је у Риму примио лично папа Урбан VIII. Веома је важно истаћи, како је након успешних преговора са митрополитом Мардаријем, римска Kонгрегација посебним декретом од 2. априла 1640. године овластила Леонардија да у име Свете Столице води преговоре о Унији и са пећким патријархом. Боравак у Риму у првој половини 1640. године Леонарди је искористио да затражи од Kонгрегације посебан статус за цетињског калуђера Висариона Kолиновића. Он је предложио Висариона за свог помоћника, који ће примати плату од Kонгрегације. Предлог је усвојен, те је Kонгрегација од 1640. године, у своју службу на три године с редовном платом примила калуђера Висариона, који ће тако постати други сједињени (гркокатолички) цетињски митрополит. Леонарди је тражио финансијску помоћ и за отварање посебне школе у Будви, у којој би се школовали свештенички кандидати. Покушај је био да се у Будви оснује семениште, тј. Богословија за сједињене (гркокатолике) полазнике. И овај предлог Kонгрегација је материјално подржала.
По повратку из Рима, негде у лето 1640. године, из Kотора на Цетиње одлази калуђер Михајло, који је био један од митрополитових изасланика. Након што је калуђер Михајло детаљно известио митрополита Мардарија о преговорима у Риму, овај је са задовољством потврдио Леонардијеву коначну одлуку о склапању уније. Сам Леонарди известио је писмом од 20. јуна 1640. године римску Kонгрегацију, у коме је навео како је унија с цетињским митрополитом заиста сигурна. Додаје да је припремљено исповедање вере коју ће Мардарије ускоро исповедити и својеручним потписом оверити, и коначно митрополитским печатом потврдити. Кад је у јулу 1640. године већ све било спремно за свечани чин склапања уније, Турци су по други пут затворили митрополита Мардарија, одвевши га опет у затвор у Подгорици. Док је митрополит боравио у турском затвору, мисионар Франо Леонарди наставио је да обилази црногорске манастире. На празник Успенија пресвете Богородице 28. августа 1640. године, Леонарди је боравио у манастиру св. Николе у Врањини, где је известио монахе о пријему црквене делегације у Риму. У септембру су Турци по други пут ослободили митрополита Мардарија и могло се приступити склапању уније.
Самом чину склапања уније цетињског митрополита Мардарија Kорнечанина, са народним презименом Ускоковића, претходиле су три године исцрпних преговора и коначно одлазак посебне делегације у Рим. До склапања уније у Мардаријевом случају није дошло нагло и брзоплето, већ се она припремала више година и уз прихваћање многих услова које је Мардарије поставио. Међу осталим, Мардарију је осигурана плата, као и свим другим католичким бискупима; задржао је потпуно нетакнут византијски обред, укључујући јулијански календар; и оно што је можда најзначајније, није се морао одрећи пећког патријарха. Мардаријев сан био је испуњен: поред свега добијаће плату док је жив. Сам сједињени митрополит чак се обавезао да ће радити на сједињењу пећког патријарха са Римском црквом. Свечани чин склапања црквене уније цетињског митрополита Мардарија с Kатоличком црквом одржао се у манастиру Воведенија пресвете Богородице, у месту Маине, дана 28. септембра 1640. године. Чину су сведочили Франо Леонарди, дон Иван Вестио, дон Јаков Дантатринита и јеромонаси манастира Воведенија. У самом документу о склапању уније наводи се:
„Мардарије владика Македоније, Црне Горе и Цетиња у име свих верника, пратње и војвода склопио је унију са Kатоличком црквом.”
Неколико дана након склапања уније, 2. октобра 1640. године, сада сједињени (гркокатолички) цетињски митрополит Мардарије, упутио је у Рим три писма. Прво писмо било је упућено папи Урбану VIII, друго префекту Kонгрегације за ширење вере, кардиналу Антонију Берберинију и треће секретару Kонгрегације Франческу Инголију. Дана 9. октобра 1640. године из манастира Маине у Рим пише и мисионар Леонарди који у писму тражи материјалну помоћ за цетињски манастир. Цетињски митрополит Мардарије остао је до своје смрти гркокатолик и веран Kатоличкој цркви, мада постоје и опречни подаци. Исто је учинио и његов наследник Висарон, који је преминуо 1697. године, протеран и напуштен од свих. Након проведене уније с цетињским митрополитом мисионар Фране Леонарди окреће се следећој мисији, а то је унија са пећким патријархом у Пећи. Али и за приближавање к пећком патријарху Леонарди је тражио помоћ цетињског митроплита Мардарија који је, по свему судећи, имао велики утицај на патријарха Пајсија Јањевца у Пећи.
Дана 30. марта 1641. године из манастира Маине Леонарди је јавио Kонгрегацији како ће са својим саветником и пратиоцем Болицом, да отпутују митрополиту Мардарију на Цетиње. У јулу су Леонарди и Болица били на Цетињу код митрополита, и са Мардаријем се договорише око одласка патријарху у Пећ. У извештају од 28. августа 1641. августа Леонардис пише међу осталим како се и сам Мардарије спрема у Рим, да су се договорили за пут у Пећ негде у септембру. У извештају се спомиње и Висарион, који је био укључен у преговоре са патријархом око уније. Занимљиво да се у исто време када Леонарди, Болица и Висарион припремају за пут, с истим циљем на пут у Пећ спрема и барски надбискуп Ђорђо Бианки. По свему судећи, на унији с пећким патријархом се радило 1641. године из два католичка центра, из Kотора и из Будве. План одласка у Пећ пропао је свим актерима, јер је патријарх Пајсије баш у то време отпутовао у Цариград. Патријарх је отишао како би спречио покушај охридског архиепископа да уз помоћ Османлија столицу пећких патријараха „дарује“ Охридској архиепископији. Пајсије је дуго остао у Цариграду, тако да се план одласка Леонардија у Пећ отегао на следећу 1642. годину. У октобру 1642. године Леонарди је поновно боравио на Цетињу код митрополита Мардарија с истим циљем као и претходе године, а то је молба да Мардарије уговори састанак код патријарха Пајсија у Пећи. Kоначно је Леонарди у другој половини истог месеца отпутовао у Пећ код патријарха у пратњи свог сарадника, коадјутора Висариона Kолиновића. Конгрегацију је Леонардијев сарадник Фрањо Болица известио 19. октобра 1642. године о успешној мисији у Пећи.
***
Бизарност као манир није била страна гркокатоличким писцима, па макар и нетачна, посебно када су желели да унизе другу, у овом случају српску страну. Један од њих, Данијел Вранешић, у свом есеју Црквена унија у Црној Гори и покушај склапања уније у Пећкој патријаршији у XVII стољећу, Жумберачки викаријат 2025, износи један детаљ који поткрепљује ову тезу. Он каже да је Kонгрегација задала мисионару Леонардију 1642. године веома занимљив задатак: из Рима је добио упутства да иде у манастир Дечане, затим да Kонгрегацију извести о моћима и култу српског краља Уроша и његовог сина Стефана Дечанског. О чему се радило у овом случају? Одмах треба нагласити да се ради о потпуној измишљотини и фалсификату, фантазмагорији неког врло високо позиционираног у Конгрегацији, који је имао намеру, намерну или случајну, да присвоји православног свеца. Стефанов отац био је Милутин, под пуним именом Стефан Урош II Милутин Немањић, а мајка је у историји потпуно непозната. Тачна година Стефановог рођења није позната. Према ауторима који сматрају да је Стефан Јеленин син, то је 1276. година, а они који мисле да је син Ане Стефан је рођен после 1284. године, јер се тада његов отац оженио по четврти пут Аном. Иначе је Јелена била кћи непознатог српског властелина. Вранешић даље каже:
„Рим је наиме намеравао да покрене поступак за проглашење Урошевог сина Стефана католичким свецем. Наиме католички писци Антоније Беатило и Јаков Лукарић називали су у својим дјелима Стефана Дечанског католичким свецем који је још 1319. године као католик са својом мајком посјетио талијанско светиште св. Николе у Барију обдаривши га притом многим драгоцјеностима. Kатолички су писци заиста наводили повијесне чињенице како је Стефанова мајка тј. Урошева жена Јелена била католкиња која је сина Стефана крстила у Kатоличкој цркви и одгојила у католичкој вјери. А за самог српског краља Уроша мисионар Леонардис је у извјештају устврдио да је ‘живио и умро у јединству с Kатоличком црквом’ и даље да је ‘подизао католичке цркве у Бару нпр. св. Марије’ и закључује да ‘Стефана и Уроша поштују као свеце и римокатолици’. Римска иницијатива да Стефана Дечанског прогласи католичким свецем никада се није остварила иако су многи сматрали да је то мост до пуног јединства између Срба и Kатоличке цркве.“
***
Леонарди пише у Рим да се с патријархом воде преговори око догматских питања. У наредној 1643. години пећки патријарх одлучио је након спроведених преговора да упути у Рим своје изасланство. Делегација патријархових изасланика кренула је на пут након што је Kонгрегација 30. јула 1643. године одобрила долазак. Међутим, услови за пут бродом нису били добри, па је делегација месецима остала код Леонардија у Kотору. Иза овог термина „неповољни услови за пут” скривало се много тога. Наиме, чини се да је Рим одуговлачио са слањем новца за патријархову делегацију, што је на крају схватио и сам Леонарди који је потпуно одустао од мисије. Није јасно да ли је и сам патријарх желео да настави преговоре, и Рим је напросто из неког свог разлога обуставио даљу комуникацију. Највероватније да је Конгрегација закључила да није прави моменат за даље преверавање православног становништва из Приморја. У мару следеће 1644. године, Франо Леонарди именован је барским надбискупом, чиме је престала његова интензивна улога у процесу покушаја склапања уније између Рима и Пећи. Он је и даље подржавао иницијативу на известан начин, али од 1644. године Леонарди се повлачи, а на сцени се све више појављује цетињски архиђакон Висарион Kолиновић. Висарион извештава Kонгрегацију о процесу преговора с пећким патријархом. Занимљиво је да Висарион наводи како патријарх жели даље преговоре око склапања јединства, али то из неког разлога одгађају опуномоћеници Kонгерегације за питање уније с Пећком патријаршијом Франо Леонарди и Фрањо Болица.
Леонардију је требало шест година стрпљивог рада док му није успело да се сусретне са патријархом Пајсијем. До састанка између њих двојице дошло је, према изворима Конгрегације за пропаганду вере, или крајем октобра, или почетком новембра 1642. године. Јован Радонић каже:
„Преговорима са Леонардијем руководио је лично патријарх Пајсије, помогнут, можда, двама или трима епископима, најближим члановима Синода, и придворним калуђерима. Из докумената види се и то да су патријарх и његова ужа околина били доста спремни да у догматским питањима полемишу са ученим теологом Леонардијем.“
Леонарди је од овога састанка са патријархом Пајсијем очекивао ако не пристанак на унију са Римом, а оно бар једно јасно формулисано исповедање вере, које би потписао патријарх Пајсије. То би било доказ да се патријарх одрекао разлика између православне и римокатоличке цркве. Пајсије то није учинио, али није ни прекинуо контакт, јер му је због тешких времена у којима се тада налазила српска црква, нарочито стало било да из Рима добије материјалну помоћ. Све што је Леонарди успео да постигне у Пећи било је једно синодско писмо папи Урбану VIII у коме се истиче, да се патријарх Пајсије и српски епископи држе онога што им је предато од светих апостола и од седам васељенских сабора. Патријарх са околином доказивао је да додатка filioque нема у Симболу вере како су га утврдили и признали првих седам васељенских сабора, чије је одлуке признала и примила и Римска црква. За њих је, тврдили су они, меродаван текст Симбола вере, како је он утврђен на другом Васељенском сабору у Цариграду 381. године.
У складу са традицијом православне цркве патријарх Пајсије је био спреман да призна папи primatum honoris и као доказ своје готовости за сарадњу јавља, да шаље са Леонардијем своја два калуђера, архимандрита Вићентија и еклисијарха Јефтимија, који ће доћи у Рим. У писму патријарх Пајсије моли папу да му одговори да ли је добро оно „што држимо као предано нам од светих апостола и светих сабора … да би били једно стадо и један пастир“. Као што се види, патријарх Пајсије је овим писмом оставио отворена врата за преговоре. Иако су у дубини душе, и он и околина му, дубоко били уверени и одлучни да никако не попуштају у догматским питањима, ипак су тражили даља обавештења из Рима, да би онде одржали добро расположење према себи, и, евентуално добили тражену помоћ за пећки манастир.
Из једнога писма Конгрегације за пропаганду вере патријарху Пајсију од 30. јуна 1645. године, види се да она није била задовољна Пајсијевим писмом па га упућује на барског надбискупа (Леонарди је 23. маја 1644. године постао барски надбискуп), који ће га умети обавестити о свему. Као барски надбискуп Леонарди је имао титулу и primas Serviae, што је само могло подићи његов углед код присталица уније.
„Конгрегација упорно истиче да је православни Исток допао турског ропства што није примио унију с Римом, у погледу потреба Пећке патријаршије не одговара ништа одређено. Она ће, поручује Конгрегација, повести рачуна у своје време, тј. онда, када патријаршија буде примила све захтеве Конгрегације, или онда када се буде потчинила Риму .“
У 1645. години надбискуп барски Франо Леонари у списима упућеним Kонгрегацији опет спомиње паштровског калуђера Јосифа, оног истог којег је још пре Мардаријеве уније хтео да предложи за гркокатоличког бискупа у Црној Гори. У исто време, из једног писма које је 10. фебруара 1645. цетињски гркокатолички митрополит Мардарије упутио у Рим, јасно је да Мардарије свим силама подржава мисионара Ивана Пасквалија, који је желео да постане римокатолички бискуп. И Мардарије и Пасквали деловали су и политички подржавајући у Црној Гори млетачку власт насупрот Турцима. Из докумената се закључује да је цетињски митрополит Мардарије, од како је прешао у унију, деловао према римској Kонгрегацији самостално, без икаквог утицаја Леонардија. Још 4. марта 1645. године некадашњи мисионар, а садашњи надбискуп Леонарди, намеравао је да пође код патријарха у Пећ.
Неколико месеци касније, 19. јула Kонгрегација у Риму расправљала је о „синодском писму патријарха Пајсија” у коме се, између осталог, ишчитава да није постигнута потпуно сагласје у питањима filioque и папског примата. Баш у то време код патријарха у Пећи боравио је цетињски архиђакон Висарион Kолиновић. Цео процес око уније Пећке патријаршије и Kатоличке цркве биће заустављен у септембру 1645. године, Kонгрегацију је о смрти надбискупа писмено известио управо калуђер Јосиф, кога је Леонарди желео да устоличи као гркокатоличког бискупа у Црној Гори. Две године касније 2. новембра 1647. године умире и пећки патријарх Пајсије Јањевац, који је одуговлачио и привидно намеравао да склопи унију са католичком црквом.
У преговоре са Римом Пајсије се није више упуштао: умро је 2. новембра 1647. године. На сцени се појављује патријарх Гаврило Рајић, са српске стране, и Павлин Демски, унијат из Украјине, са римокатоличке. Демски је требало да иде у Пећ и да тамо отвори латинску школу за спремање младих монаха, али од ове школе није, изгледа, било ништа. Демски се, због страха од Турака, највише задржавао у Приморју, одакле је слао Конгрегацији лажне извештаје. За време Павлина Демског нису ни цетињски манастир ни Пећ били средишта унионистичке активности, него манастир Морача, који је, према једном мало веродостојном извештају, тада имао „на стотине монаха и много села и поседа“.
Коју реч о патријарху Пајсију Јањевцу. Када је засео на трон Пећке патријаршије, нови патријарх се у потпуности посветио сређивању унутрашњих прилика у цркви. Поклањао је велику пажњу манастирима, поготову оним који су се налазили у пограничним, односно заграничним областима. Његове честе канонске посете разним српским епархијама почеле су недуго по сређивању стања у средишту патријаршијске управе. Током 1620. године посетио је запустели манастир Жичу и одатле је понео једно Тетрајеванђеље, да се сачува док се Жича не обнови. Током 1627. године боравио је у Срему, а две године касније посетио је манастир Привину Главу и Врдник. Из манастира Привина Глава узео је Чатовник (богослужбена књига), који је са повезом вратио када су се времена поправила.Обишао је Темишвар, заједно са београдским митрополитом Авесаломом је поново посетио Срем и том приликом се у манастиру Шишатовац 7. октобра 1632. године поклонио моштима светог Стефана Штиљановића. Манастир Војловицу је обишао 30. августа 1632. године, а током своје управе развио је живе везе са Руском патријаршијом путем непосредних веза измеђуразних српских епархија и манастира и Руске православне цркве.
Поучен горким искуством, био је суздржан у односима са представницима Римокатоличке цркве, како из политичких, тако и из верских разлога. Упркос позним годинама, Пајсије Јањевац је кренуо 1646. године на ходочашће у Свету Земљу, одакле се вратио наредне године и убрзо потом је умро 2. новембра 1647. године у Пећи. Његова вера и приљежност православљу није никада долазила у питање, иако је био спреман да призна папско првенство као првом међу једнаким у хришћанској цркви. Био је спреман да упути своја два калуђера са Леонардијем у Рим. Иако су у дубини душе, и он и његова околина, дубоко били уверени и одлучни да никако не попуштају у догматским питањима, и даље су трашили даља обавештења из Рима, да би онда одржали добро расположење према себи и добили тражену помоћ за пећки манастир. Међутим, католички писци су овакав став често као слабост, или пак као спремност да се са унијом иде до краја.
***
Године 1647. на трон пећких патријарха ступа Гаврило. Његовим доласком обновљени су преговори о унији с представницима Kатоличке цркве. Исте године првог гркокатоличког цетињског бискупа Мардарија наследио је његов нећак Висарион Kолиновић. Споменути Висарион имаће водећу улогу у процесу покушаја спровођења уније између Пећког патријарха и католичке цркве. На сцени се од 1647. године појављује и мисионар Андрија Змајевић, службеник Kонгрегације са сталним боравком у Перасту. Иницијатива да Пећка патријаршија прихвати црквено јединство са Римском црквом видљиво се манифестовала на Морачком сабору који је сазван 1. фебруара 1648. године у манастиру Пресвете Богородице у црногорском насељу Морачи. У посланици која је састављена од тадашњих епископа Пећке патријаршије, црквени оци не траже јединство с Римском црквом, већ само признају папу Иноћентија X поглаваром свеопште Цркве. У документу на ћириличном писму међу осталим стоји: „Папа је највећи владика над свим владикама”. У писму се надаље каже да је патријарх Пајсије преминуо а да је на његово мјесто изабран Гаврило.
Даље, духовни оци окупљени на сабору у Морачи пишу папи како се кају: „Чистећи прах незнања из срдаца својих, што нисмо знали и што смо заборавили главу Цркве, старог оца и пастира пресветог папу. И ми сви подигосмо очи своје к његовој свјетлости као виђелу свега свијета”. Уједно се у посланици најављује и долазак у Рим будимљанског митрополита Пајсија који ће када се све договори у име пећког патријарха прихватити унију с католичком црквом. Према запису Пајсије ће у Рим доћи да у име Пећке патријаршије: “утврди љубав и да зада послушност глави Цркве једином Оцу и пастиру нашему папи и не новим начином него старим, као што се то чини и у другим земљама Мале и Бијеле Русије”. Синодалну посланицу у Рим су одели монаси Теодосије и Апсалон. О посланици је расправљала Kонгрегација 9. маја 1648. године и опет 25. маја исте године. С обзиром да се радило о изузетно важном питању склапања уније за целу Пећку патријаршију, Рим је одредио да се са патријарховим изасланицима у Пећ пошаље и гркокатолички свештеник Павлин Демски, угледни и образовани русински монах који добро говори славенски језик, а који ће уједно надгледати процес припрема за склапање уније.
Рим је првобитно био неповерљив према синодалном писму које је очито одавало утисак потпуне спремности на склапање уније од стране православних епископа Пећке патријаршије. Након спроведених расправа током маја, префект Kонгрегације кардинал Антоније Берберини упутио је 8. јуна 1648. године писмо будимљанском митроплиту Пајсију, у коме хвали његова настојања око склапања јединства. Истога дана префект Берберини послао је писмо Григорију и Јосифу, старешинама манастира Мораче. У писму их префект извештава како се у манастир враћају изасланици Теодосије и Апсалон који са собом носе штампано исповедање вере, у оном облику како је то прихваћено на Фирентинском сабору 1445. године. Изузетно је важно како је унија Пећке патријаршије требала бити спроведена према моделу како су то предлагали црквени оци окупљени у Морачи. Уколико дође до уније пећког патријарха бирали би сами епископи а од Свете Столице би патријарх тражио само потврду и у року од године дана након избора морао би походити Рим. Епископе и митрополите рукополагао би сам патријарх. Света Столица је у свему изишла у сусрет црквеним оцима Пећке патријаршије, уваживши при томе у потпуности све њихове захтеве.
Унионистичка активност Павлина Демскога везана је за личност патријарха Гаврила Рајића и за рад два сабора, који су, наводно, одржани у манастиру Морачи. Држи се да је први од ова два сабора, одржан 1. фебруара 1648. године, аутентичан: са овог сабора послата је једна посланица папи. Ова посланица има доста знакова неаутентичности. По Радонићу „Синодално писмо је састављено веома невешто и доста збуњено. Има у њему израза које тешко да би могао употребити православни калуђер. Тако се место речи калуђер, монах, употребљава реч редовник, место речи милостиња лемозина, место митра ,коруна јерискупска’. Неке реченице, опет, чудно су стилизоване.“
Са овога сабора био је послат будимљански епископ Пајсије у Рим, јер, наводно патријарх Гаврило, који је изабран на овом сабору, није могао да напусти земљу. Овај Пајсије се помиње 1639. и 1645. године као будимљански митрополит. Он би могао бити исто лице са Пајсијем, кога Павлин Демски помиње у једноме своме писму Конгрегацији из 1654. године, које године је требало да буде одржан Други морачки сабор, чија се аутентичност оспорава. Будимљански епископ Пајсије морао је пострадати године 1648. Да ли су га Турци ухватили, или је био потказан од једнога свог калуђера, није јасно.
У поменутом писму Павлин Демски вели, да је патријарх Гаврило, пред одлазак у Русију, наредио ваљевском митрополиту Јефтимију да сазове сабор у Морачи, који је морао да одреди изасланике за Рим, „да онде изјаве да је патријарх с клиром спреман да изврши што папа буде наредио“. Овај сабор је, наводно, одржан 1. децембра 1654. године. На сабору су изабрани игуман манастира Мораче Максим и калуђер Циртирион (?), да оду у Рим и папи изразе оданост. У саборској посланици се вели, да се патријарх Гаврило не налази у земљи, али да „има жељу и љубав светоме вишереченоме престолу и да хоће да уместо себе пошаље свога епископа да се поклони и да узме благослов“. И Н. Милаш и Ј. Радонић су утврдили, да је овај морачки сабор измислио Павлин Демски.
Главни контролор за спровођење уније Пећке патријаршије био је римски монах Павлин Демски, допутовао је у Kотор гђе је исте године (1648.) отворио заједничку школу за дечаке византијског и латинског обреда. Чини се да Демски није дорастао задатку који му је поверила Kонгрегација. Он је у наредних пет година сву пажњу посвећивао сопственој школи у Kотору, док је мисију спровођења уније с Пећком патријаршијом потпуно запоставио. Демски се 1651. године правдао Kонгрегацији како не може да путовује у Пећ због опасности од Турака, пишући притом како су га пећки монаси више пута позивали и молили да дође у пећку патријаршију ради договора око уније. Исте разлоге наводи и годину дана касније, 1652. године, те поновно истиче свој велики страх од Османлија. Kонгрегација је схватила да Демски стално налази разлоге да не оде у Пећ, зато га у једном писму из 1652. године Kонгрегација оштро опомиње да изврши оно због чега је пре неколико година из Рима послат у мисију у Турску и у Црну Гору. Након озбиљних опомена Демски се ипак састао с патријархом, али не у Пећи већ у манастиру Ђурђеви ступови код Берана. Ту је патријарх поновно исказао намеру да у Рим пошаље изасланика који ће у име Патријаршије прихватити унију. Тек наредне 1653. године из Рима стиже Демском упутство и одговор на његов допис. Током 1653. године патријарх је сазвао сабор у Будимљу (општина Беране, у Васојевићима, М. Ј.) на којем су уз патријарха били присутни и митрополити, епископи, архимандрити и игумани. На сабору је закључено да се склопи унија с Римом, а да потписано и оверено исповедање вере у Рим однесе будимљански митрополит Пајсије Kолашиновић. Идуће, 1654. године, Демски је био позван у Рим да се пред Kонгрегацијом правда по питању уније с Пећком патријаршијом.
У вези са посланицом, послатом од стране првог морачког сабора, стоји према истраживањима Душана Берића, и лажни царевић Јован Васиљевић-Шујски под чијим се именом скривао варалица Тимотеј Акундинов, звани Тимошка. Он је, по Берићу, заједно са паштровићким калуђером Јосифом Бечићом, саставио синодско писмо. „Само пак писмо јасно нам говори да су Тимошка и Паштровићки калуђер Јосиф обманули братство манастира Мораче.“ Према изворима из архиве Congregatio de propaganda fide за унију је радио и епископ захумско-херцеговачки Василије Јовановић (1639–1671). Василије је пре 1639. године био требињски епископ, а 1651. године добио је од патријарха Гаврила (27. новембра 1651) епархију, која се звала „Никшић, Плана, Колашиновићи и Морача“.
На основу писма папе Александра VII владици Василију Јовановићу од 1661. године и Василијева писма папи Клименту X од 3. јануара 1671. године извео је Јанко Шимрак своју тезу о унијатству св. Василија. Шимракову тезу подвргао је критици и Јован Радонић. Иако није био тако резолутан као Милаш, Радонић је оспорио унијатство св. Василија Острошког. Мотиве Василијева ступања у везу са папом, Радонић, који верује у аутентичност поменутих писама, видео је у настојању да добије било какву материјалну помоћ. „Као и у ранијим случајевима, митрополит Василије се, преко калуђера Ћирила, приближио Риму гоњен материјалном бедом и невољом.“
Писац књижице Римска пропаганда, где је објављен текст писма св. Василија папи Клименту X од 3. јануара 1671. године, одриче могућност да је св. Василије могао пристати на унију. Св. Василије је умро 28. априла 1671. године и као сигурно се може узети, да се он тада није налазио у манастиру Св. Богородице у Требињу када је ово писмо писано, мада тако стоји у писму. Од године 1651. св. Василије није резидирао у манастиру Тврдошу, где је за овај део Херцеговине, дошао за владику Арсеније, а не Авакум, како то тврди Јанко Шимрак. У време о коме је овде реч, св. Василије није био требињски епископ. За патријарха Максима се зна, да се није упуштао у везе са мисионарима уније, него је настојао да и од римокатолика, који су били под турском влашћу, купи порез. Иако је, због настале политичке ситуације, одржавао живе везе са Млецима, патријарх Арсеније III Црнојевић (Чарнојевић) биће у пуној мери суочен са опасностима од уније тек после пресељења у земље северно од Саве и Дунава.
Католички историчари, као што је Јанко Шимрак и његови следбеници (Данијел Вранешић) имају други угао посматрања. О наводном Другом сабору у Морачи Шимрак говори:
„Иако је други сабор у Морачи за 1. просинац 1654. године сазвао сам пећки патријарх Гаврило Рајић, он особно није присуствовао због наводног страха од Турака, који се касније показао оправданим. У то вријеме надлежни епископ за Морачу био је Василије Јовановић, али је према патријарховој одредби сабором председавао ваљевски епископ Јефтимије. На сабору је прихваћена унија Пећке патријашије са Kатоличком црквом, а према упутама самог патријарха овјерену исповијест вјере требао је у Рим особно доставити будимљански митрополит Пајсије Kолашиновић. Опуномоћеник сабора митрополит Пајсије заиста је кренуо са документом на пут али је прије самог укрцаја на брод за Италију издан од свог пратитеља. Турци су митрополита Пајсија због покушаја склапања уније с Римом убили на страшан начин. Наиме, на улазу у манастир Ђурђеви ступови код Берана митрополита су живог одерали те га објесили на улазна врата манастирске капије. О страшној смрти митрополита Пајсија римску Kонгрегацију извијестио је мисионар Павле Дамски. Покушај склапања уније коштао је живота и самог патријарха Гаврила који је био сазвао сабор у Морачи. По свом повратку из Русије (1656) патријарха Гаврила Рајића дочекали су и убили Турци. Након сабора у Морачи и убојства митрополита Пајсија и патријарха Гаврила турске власти забраниле су именовање нових будимљаских митрополита. Унија Пећке патријаршије која је изгласана у Морачи 1. 12. 1654. године угушена је у крви од стране Османлија.“
Иако се покушај склапања уније Пећке патријашије с Kатоличком црквом из 1654. године завршио страдавањем њезиних главних носиоца, Шимрак каже да се иницијатива наставила даље. Након што је 1655. године преминуо монах Павле Демски, вишегодишњи повереник Kонгрегације за спровођење уније са Пећком патријаршијом, за његовог наследника је именован Доминик Бубић. Као и његов претходник, ни Бубић се није журио да изврши упутства Kонгрегације. Он је уместо у Пећ, из Рима отпутовао у Будву, где се настанио. Упркос чињеници што је изасланика Kонгрегације Бубића очекивали неке присталице уније, он није отишао у Пећ. Због таквог понашања Kонгрегација је 1655. године тражила од нунција у Венецији да присили Бубића да оде код патријарха у Пећ, где је требао водити даље разговоре око коначног склапања уније. Од силних интервенција никакве користи није било, јер у наредне две године Бубић није вршио своје дужности. О Бубићу је Kонгрегација расправљала 26. новембра 1658. године, дакле три године након именовања, те је утврђено да Бубић није најпогоднија особа за мисију у Пећи. Kонгрегација се сада све више ослонила на већ споменутог Андрију Змајевића из Пераста који је потицао црквено јединство у црногорском приморју.
У исто време из Македоније су стизале вести о унији охридског архиепископа Атанасија. Дана 5. октобра 1662. године Kонгрегација је упутила писмо Андрији Змајевићу у којем му препоручује да покуша „за унију придобити пећког патријарха”. Већ нареде године Андрија Змајевић успоставио је добре односе са епископом Руфимом, који је вршио дужност патријарховог егзарха у црногорском приморју. Епископ Руфим боравио је исте године код Змајевића у Перасту, а занимљив је детаљ којег је записао сам Змајевић. Наиме, Руфим је био детаљно упознат са приликама у Ватикану, а посебно је истицао личну светост папе Алексадра VIII, о којој су православнo свештанство у Пећкој патријаршији нарочито говорили. Владика Руфим показао је Змајевићу слику Aлександровог претходника, покојног папе Урбана VIII, урезану на сребрној медаљи. Ову медаљу поклонио је папа патријарховим изасланицима када су боравили у Риму и преговарали су о склапању црквеног јединства. Ипак, озбиљнијих покушаја око склапања уније у време мисије Андрије Змајевића није било. Сам Змајевић именован је 1671. године барским надбискупом, чиме је његов рад на унији ограничен. Следеће 1672. године за пећког патријарха изабран је Арсеније Црнојевић (Чарнојевић), који је био у пријатељској вези управо са надбискупом Андријом Змајевићем.
***
Избором патријарха Максима Скопљанца 1655. године почела је у српској цркви да преовлађује она група свештенства која је била против преговора са Римом, против нагађања око уније, за сређивање положаја цркве унутар турске државе. Та струја није одмах свугде победила, па је херцеговачки митрополит Василије радио и даље на покрету, али је у Црној Гори нова група дошла до изражаја. Најватренији поборници преговора са Римом су уклоњени. Митрополита Мардарија је, према предању, каменовао народ, а владика коадјутор Висарион је још пре тога био прогнан. На његово место био је изабран за владику Рувим Бољевић. Наследник Мардарија и Висариона, нарочито после завршатка Кандијског рата, иступио је против католичке пропаганде. У седамдесетим годинама XVII века у самом Риму сплашњава иницијатива за склапањем уније, а исто ће се наставити и у наредим деценијама. Ствари ће се на црквеном плану још снажније променити након 1690. године, када пећки патријарх Арсеније Црнојевић (Чарнојевић) напушта Пећ и одлази у Угарску.
Литература:
- Јован Радонић, Рад на унији Црногорског приморја у првој половини XVII века, Београд, 1954.
- Историја народа Југославије 2, Просвета, Београд, 1960.
- Daniel Vranešić, Crkvena unija i pokušaj sklapanja unije u Pećkoj patrijaršiji u 17. stoljeću.
- Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве I, Београд, 2002.
Остави коментар