SRBI  I LIBERALIZAM

SRBI  I LIBERALIZAM

 Autor: LJubiša Despotović

Doprinos srpskih liberala srpskoj političkoj mitologiji je nesumljivo značajan, a jedan od najpoznatijih političkih mitova koji su tzv. Svetoandrejski liberali zastupali je i mit o srpskoj demokratičnosti. Sredinom devetnaestog veka u Srbiju, preko prvog evropski obrazovanog naraštaja, pristižu ideje i vrednosti koje su imale liberalni naboj i inspiraciju. Mladi i u evropskim metropolama obrazovani Srbi, donosili su liberalne ideje sa željom da zaostalu i nerazvijenu zemlju modernizuju po uzoru na svoje evropske uzore. Taj reformatorski i modernizatorski naboj, ali i napor, nailazio je u Srbiji toga vremena na žestoke otpore i osporavanja. Kako kod tadašnjih političkih glavešina odraslih pod orijentalnom stegom i okupacijom (sviklih na političku torturu i nasilje), tako i kod samog naroda koji je trebao da trpi žestoke posledice društvenih promena menjajući kako stečene navike i mentalitet tako i svoj tegobni egzistencijalni okvir i osnovu.

Liberalni naraštaj tadašnje Srbije, bio je opijen nacionalizmom Macinijevskog tipa, sav pripravan da vlastitu zemlju oslobodi od viševekovne okupacije, izbori njenu nezavisnost, i postepeno je učini modernom, razvijenom i demokratskom državom. Problem je ležao u specifičnom prilagođavanju liberalnih ideja i vrednosti vlastitom nacionalnom habitusu. Golema ljubav i opijenost vrednostima kolektivnog karaktera srpskog naroda često je bila velika prepreka realnoj proceni modernizacijskog kapaciteta zemlje. Po njihovom samorazumevanju tzv. prirodna demokratičnost srpskog čoveka bila je odlična podloga za razvoj demokratskog sistema u Srbiji. Političku modernizaciju Srbije želeli su da izvedu po uzoru na ideale i tekovine Francuske revolucije i britanskog parlamentarizma. “Svetoandrejski liberali nosili su još jednu važnu karakteristiku svog ideološkog i programskog delovanja. Bili su ubeđeni srpski nacionalisti. Vera u prirodnu sklonost srpskog duha ka demokratiji i tradicijom utemeljenog samoupravnog etosa, bila je više nego dominantna odrednica njihovog shvatanja. Liberalizam pod okriljem nacionalizma, bila bi kratka, ali precizna odrednica njihove ideološke profilisanosti. (…) Oni su bili i ostali prevashodno srpski nacionalisti. Liberalne ideje došle su samo kao nadgradnja nacionalističke opredeljenosti. Liberalizam se samo prilagodio nacionalizmu, ističe Jovanović, i postao njegov logičan nastavak.” (LJ. Despotović, 2008, 75.)

Još jedan od zanimljivih oblika mitova, ali i mistifikacija srpskih liberala toga vremena, bila je vera – mit o tome da politička tradicija i mentalitet srpskog naroda daje za pravo srpskom čoveku da gaji veliku dozu optimizma u pogledu srpskog približavanja evropskoj zajednici naroda onoga vremena. Slobodarska politička tradicija i demokratski etos srpskog naroda doživljavaju se kao nezaobilazni faktori srpske modernizacije, koji će ubrzanim putem dovesti Srbiju u željenu političku budućnost. “Ova odviše smela i ne baš dobro obrazložena ideja, jedan je od pokušaja da se premosti civilizacijski jaz koji je delio Srbiju od željenog evropskog okruženja. Svesni realne potrebe modernizacije, ali i izvesnog srpskog hendikepa (turska okupacija), liberali pokušavaju da premoste viševekovne bezdane, tražeći korene srpskog evropejstva i civilozovanosti, u vremenu nemanjićke tradicije sa jedne strane, ali i izvesnim narodnim ustanovama koje su bile proizvod potrebe pukog egzistencijalnog preživljavanja za vreme okupacije kao što je zadruga, na primer. U tim patriotskim nastojanjima njihov romantičarski zanos često je odnosio prevagu nad potrebom racionalne argumentacije. Ta slabost prema vlastitoj političkoj i kulturnoj tradiciji, kao i jaka vera u prostosrdačnost srpskog čoveka, učinila je njihov liberalizam populističkim, polovičnim i protivrečnim.” (isto, 78.)

Prateći suštinski odnos svojih liberalnih uzora sa Zapada, ozbiljni srpski političari i državnici devetnaestog veka, kakav je nesumnjivo bio i Jovan Ristić, primenjivali su političku praksu koja je prema građanima stvarala privid stalnih političkih i društvenih reformi, koje tobože, nužno vode političkoj slobodi i demokratiji. Isti stav imao je ovaj srpski liberalni prvak druge polovine 19. veka, prema potrebama političkih reformi u Srbiji. I on je političke promene i reforme video kao nužno zlo koje treba s merom i opreznošću uvoditi u politički život Srbije, tako, da se nikako ne ugrozi postojeća politička vlast i njene političke privilegije.” I na primeru ustava od 1869. godine (čiji je nesumnjivi tvorac bio upravo J. Ristić), može se ilustrovati njegov stav prema političkim reformama i političkim promenama. Političke reforme Ristić je doživljavao i poimao kao nužno sredstvo očuvanja vlasti, koje treba primenjivati samo u krajnjoj iznudici, umereno i površno, bez zadiranja u korenite promene. On ih je doživljavao, kako ističe Jovanović i kao “neophodno potrebnu meru vladalačke bezbednosti” (…) Ako bi smo ovu političku logiku mogli formulisati ne veoma kratak način, mislimo da bi mogla glasiti ovako: reforme da, promene ne. Zavodljiva, jer je pružala privid reformskog stava, a opet sigurna jer je čuvala postojeći poredak stvari”. (isto, 95-96.)

Nasuprot srpskom državnom diskontinuitetu koji je nastao u poslednjem veku (Kraljevina Jugoslavija, SFRJ, SRJ i SCG ), ideološka i politička konfuzija njene političke elite ostvarila je zavidan vremenski kontinuitet. I u devetnaestom i u dvadesetom veku, srpsko društvo i njegova društvena elita u velikom delu, pokazuju stalnu tendenciju ideološkog lutanja, nerazumevanja vlastite političke orijentacije, kao i geopolitičke pozicije same Srbije. To političko-ideološko lutanje proizvodilo je sukobe i greške koje su skupo koštale srpski narod u 20. veku. NJegovo istorijsko i geopolitičko tumaranje se nastavilo, a egzistencijalnom stradanju kao da nema kraja ni danas. Pokušajmo bar u naznakama da nagovestimo njegove razloge i korene.

U sinhronijskoj ravni, posmatrano u poslednje dve decenije na vlasti, je neoliberalizam na Zapadu i neokomunizam (neoboljševizam) u zemljama tranzicije. Treba napomenuti da se taj tranzicioni neokomunizam u većini zemalja vešto prikriva(o) liberalnim ogrtačima. Reč je na ime o dve vrste boljševizma, ako za primer uzmemo iskustvo Srbije. Prvi ešalon boljševizma (nacional-boljševizam) činili su oni politički krugovi koji su prigrabili primitivnu formu upotrebe nacionalizma (bio je to efikasan način da se sačuva vlast) čuvajući pri tom nedirnutim boljševički poredak, ali i političku percepciju stvarnosti zasnovanu na starim mitovima i slikama. Drugi ešalon boljševizma (liberal-boljševizam) regrutovan je iz tzv. druge i treće generacije partijske vrhuške socijalizma, preodeven u liberalno-demokratsku formu političkog organizovanja i u početku tranzicionih procesa lociran uglavnom u opoziciji. Obe verzije boljševizma (neokomunizma) tući će se na razvalinama starog poretka, nespremne da ga istinski reformišu – demokratizuju (uvođenjem ekonomskih i političkih reformi), iako obe vuku korene i legitimitet za svoju političku misiju iz starog komunističkog mita o tome da su samo oni od istorije pozvani da izvrše političke i socijalne reforme i stvore novi socijalni poredak. “Poslednji, ali nipošto najmanje važan, bio je mit (mitovi) prema kojem su jedino komunisti bili kadri da izvuku jugoslovensko društvo iz relativne zaostalosti i da reše nacionalno pitanje.” ( S. Šljukić, 2010; 60.)

Ni ova druga forma boljševizma, liberal-boljševizam, uprkos deklarativnom zalaganju za demokratske promene, neće odoleti iskušenju da u procesima divlje privatizacije opljačka sopstvene građane i tako sebe na ubrzan način konstituiše kao novu političku klasu koja pored političke vlasti i medijskog monopola raspolaže i respektabilnim ekonomskim oblicima kapitala i moći. Deklarativno zaklinjanje na vernost građanima i posvećenosti demokratskim reformama predstavljaju ritualno ponavljanu političku tiradu kojom se uz snažnu medijsku manipulaciju maloletno građanstvo Srbije drži u permanentnom stanju ideološke poluhipnoze (anestezije). “Smeo i svestan građanin bio je potreban dok je vlast osvajana. Sada je potreban građanin pretvoren u političku ovcu da bi krotko primao sve što mu vlast podastre. Umesto pedagogije građanskog društva na nivou “željene” političke kulture, na delu je pacifikovanje putem medijske propagande uz titulisanje nazivima “svesnih i emancipovanih građana” svih koji su uz vlast i ne osporavaju njenu politiku.” (M. Brdar, 2007; 146.)

Ono što je zajedničko političkim partijama neokomunističkog bloka, uprkos varljivim slikama političke samolegitimizacije (koje su stvarale privid političkih razlika), jeste boljševička metoda vladanja zasnovana na autoritarnoj i arbitrarnoj političkoj volji, koja je ostala nedirnuta kao i partijska svest u kojoj se politički protivnici percipiraju kao neprijatelji koje nije dovoljno poraziti na izborima, već ih treba iskoreniti i eliminisati iz političkog života (bilo je primera i brutalne fizičke likvidacije). “U ime demokratije i pravne države javno se upražnjava pedagogija netrpeljivosti i arogantne ignorancije, uz povremene zahteve za hapšenjima oponenata. Sve se to izvodi uz zdušnu asistenciju svakojakih stručnjaka za domaće, međunarodno i humanitarno pravo – što vodi slutnji da neće biti naročito raširene brige zbog izostanka “željenih” reformi.” (isto, 2007; 144.)

Zajednička im je takođe i unutar partijska nedemokratičnost i firer princip u rukovođenju partijskim, ali i ukupnim političkim životom zemlje. Pokazalo se tako, da je lakše u formalnom smislu reformisati i demokratizovati politički sistem zemlje nego li suštinski promeniti vlastiti politički habitus i metode vladanja. “Preostaje zaključak da demokratija nije potrebna ni “drugoj Srbiji”, kao što nije bila potrebna ni “prvoj”. Jedino je neophodno da izgleda kao da je do nje životno stalo: a po Mihelsovom pravilu ovi danas pričaju da je ima “više nego ikad”, na isti način kao što su pričali oni od juče (i oni od prekjuče). Manipulacija narodom je još kompaktnija, a novina je u tome što “priča o” demokratiji, ima važenje demokratije na delu. Zato pristajanje na vladajuću priču o njoj pojedincu obezbeđuje legitimizaciju “prosvećenosti”, a time i ulaznicu u “društvo demokrata”. U kontrastu s tim, svako ko traži demokratiju na nivou “transparentne političke pragmatike”, narušava odavno uigrana pravila, tako da mora da bude izbačen iz igre.” (isto, 150.)

Da se na ovom mestu prisetimo filozofa Milana Kovačevića koji je u svojoj sjajnoj knjizi “Preobražaji prakse” lucidno pokazao na primeru devetnaestovekovne Srbije, kako je lakše bilo isterati Turke iz zemlje nego li iz sebe. Ponovo se pokazalo, da se Srbi kao narod, ali i Srbija kao njihova država – matica, stalno vrte u svojevrsnom političkom kolovratu. Komunistička ideologija i njena boljševička praksa učinili su da ova politička dezorijentacija Srbije potraje mnogo duže nego li što je u temporalnom smislu trajao njen ideološki poredak vlasti. Neoliberalna faza razvoja srpskog društva, nastavak je te političke i ideološke konfuzije koja obeležava srpsku političku istoriju poslednja dva veka i po svemu sudeći, ostaće još zadugo njeno markantno političko obeležje.

Aktuelna politička koalicija je dobar primer za ilustraciju prethodnog stava. Sačinjena od ideološki inkopatibilnih političkih opcija, od ostataka starog režima i dosovske koalicije, izmešana i politički i generacijski od bivšeg komunističkog establišmenta, ona predstavlja konfuznu političku formaciju, koja svedoči da joj je vršenje političke vlasti iznad svake političke načelnosti, i potrebe istinskog demokratskog preobražaja Srbije. “Nova/stara leva desnica, u stvari, je podmlađena i modernizovana kompartijska i državnopartijska nomenklatura. Iz preživelog i prilagođenog dela posttitoističke partijske birokratije nastala je preimenovana levica. Evoluirajući od nekadašnjeg “pluralizma samoupravnih interesa” do “bespartijskog pluralizma”, nomenklatura je potom generisala protopluralizam vlastitim procedurama, često iz vlastitih redova. (…) Stranke postoje, vođstva i lideri takođe; i jedni i drugi se bučno oglašavaju u medijima, stanje dakle, liči na pluralizam, a opet nije u svemu pluralizam, bar ne onako kako bi trebalo da bude.” (M. Knežević, 2006; 15)

Iako zaodenuta liberalnim plaštom, i zakleta na lojalnost globalističkim elitama, lokalna politička elita (a slede je ekonomska, akademska, medijska i dr.) nije odstupila od svog omiljenog i proverenog metoda vladanja, a on je po svojoj unutrašnjoj suštini i logici politički metod boljševizma. Uprkos svim propagandnim naporima da se aktuelne političke promene i društvene reforme prikažu kao demokratske i u liberalnom duhu, one su ostale u okvirima starog režima, nastojeći da preuzmu sve važnije centre njegove političke vlasti i moći. “Umesto reforme države i njenih institucija u pravcu modernizacije i veće racionalizacije, dobijen je disfunkcionalni amalgam, s kapilarnim prodorom neformalnih i nevladinih tela u pravcu zaposedanja države iznutra. Pritom umesto jedne partije glavnu reč vodi nekoliko nevladinih organizacija, koje deluju mimo zakona i netransparentno što se tiče javnosti, a pod zaštitom još uvek živog, fantomskog autoriteta države.” (M. Brdar, 278.)

“Politička revolucija” izvršena 5. oktobra 2000. godine, sa vlasti je brutalno “počistila” deo snaga starog režima, na čelu sa njihovim neprikosnovenim političkim autoritetom Slobodanom Miloševićem. Ali taj svojevrsni politički prevrat koji je učinila politička opozicija koja se proglasila demokratskom, uprkos propagandnim najavama o korenitim promenama države i društva u prvih pet godina svoje vladavine uspela je jedino da ovlada centrima moći i institucijama vlasti starog poretka. Dubina, tempo i širina društvenih reformi bile su toliko skromne, da je politički poredak Slobodana Miloševića (oličenog u Ustavu iz 1990. godine) ostao gotovo nedirnut.

Glavni napor “novih reformatora” bio je usmeren na preuzimanje i kontrolu centara moći starog režima. “Na čemu je počivala takva Đinđićeva uspešnost u širenju moći? NJegovo uporište nije bilo u biračkom telu. Kao i Milošević pred kraj vladavine, on i njegova stranka nisu mogli da računaju na više od 20% birača. Ali, kao i Milošević, Đinđić je sa 20% birača imao gotovo 100% vlasti. Kao i Milošević, bio je iznašao dobru “političku formulu”. Kod Miloševića, tu formulu sačinjavali su nacionalizam i antiglobalizam. Kod Đinđića, formula se sastojala iz reformi i modernizacije. Đinđić je, naime, uspostavio svojevrsni ideološki monopol na reforme i reformizam. (…) Te snažne strukture autoritarnog sistema jednostavno su bile odveć jake za Đinđića i njegov ambivalentan karakter. Umesto da reformiše sistem, on se u njemu odomaćio. Sva promena svela se na zamenu nalepnice “nacionalna vlada”, koja je stajala na demokratskoj fasadi ustrojstva, žigom “reformska vlada”. (S. Antonić, 2006; 102-104.)

U zemlji se posle tragične pogibije premijera Zorana Đinđića, iako zvuči paradoksalno, još više ubrzao proces konstituisanja tzv. antiliberalnog kartela. Sabran oko liberalnog mita o slaboj državi, ovaj novoformirani politički centar moći preuzeo je glavne poluge vlasti usmeravajući sve važnije političke, ekonomske i društvene procese u zemlji. Prema istraživaču Slobodanu Antoniću, antiliberalni kartel je svojevrsni konglomerat stranih i domaćih struktura koje svojim delovanjem nastoje da ostvare potpunu kontrolu nad političkim i ekonomskim procesima u Srbiji.

Antiliberalni kartel se formirao od četiri političko-interesne grupacije. Prvu interesnu grupu čine međunarodne birokrate. To su političari i činovnici iz Vašingtona, Brisela, Londona, Berlina, Pariza i sl. Oni su deo globalne političke klase. U nju svakako spadaju ambasadori značajnijih zapadnih zemalja, predstavnici EU, službenici raznih međunarodnih agencija, novčanih institucija, nevladinog sektora, međuvladinih organizacija i sl. “Nalaze “partnere” u državnom aparatu, daju im novac za reforme i usklađivanje sa standardima i na kraju ocenjuju “postignuća” i “domašaje reformi”. (…) Otuda će skraćeni naziv za ovu skupinu biti – evaluatori.” (isto, 36.)

Drugu grupu čini zavisna domaća politička elita. Oni po sopstvenoj legitimaciji pripadaju evro-atlantističkom i reformsko-modernizacijskom staležu. NJihov zadatak je da strogo sprovode uputstva evaluatora i kontrolišu procese tranzicije u Srbiji. “Za to su, zauzvrat, nagrađeni mogućnošću nesmetanog pretvaranja vlastitog političkog kapitala u ekonomski (tokom postupka privatizacije). To će reći- nagrađeni su mogućnošću neograničene pljačke (naravno, samo vlastite države i vlastitog naroda). (…) Skraćeni naziv za ovu frakciju biće – reformatori.” (isto, 36.)

“Treću interesnu grupaciju čini mesna podružnica transnacionalne vlasničke klase u Srbiji. To su najpre, domaći tajkuni spregnuti poslovnim vezama s međunarodnim kapitalom. (…) NJihov zadatak je da obrazuju kartel koji će obezbediti “otvoreno” i “stabilno” tržište. (…) Ali, najvažniji zadatak ove frakcije jeste obezbeđenje novčanih nagrada reformatorima (ali vrlo često i evaluatorima) kroz sistemsku korupciju. Skraćeni naziv za ovu frakciju biće – biznismeni.” (isto, 37.)

Četvrtu interesnu grupaciju, čine transnacionalne opslužujuće klase. “To je domaća akademska, medijska i kulturna elita koja propoveda i održava ideologiju “reforme”, “modernizacije” i “evroatlanske integracije”. NJen glavni zadatak je da opravda starateljstvo reformatora i evaluatora nad vlastitim narodom i zemljom. NJen naziv bi mogao biti misionari. “Kada sam u maju 2001. godine u “Helsinškoj povelji” pročitao izraz “evro-Srbi” slatko sam se nasmejao. U uvodniku tog broja, naime, stajalo je da u Srbiji, osim Srba, žive i izvesni “evro-Srbi”. Oni naseljavaju, pisalo je tamo, uglavnom Vojvodinu i Beograd i igraju “glavnu ulogu” u evropeizaciji Srbije. Što je valjda, u Srbiji više tih evro-Srba, a manje onih “običnih” Srba, Srbija će pre ući u Evropu”. (S. Antonić, 2007; 147.) Ovakvi i slični bizarni primeri pokazuju ne samo visok stepen “posvećenosti” misionarske “elite” izvršenju svoje maligne misije, već i patološkog odsustva elementarne nacionalne odgovornosti i dostojanstva.

“Potencijal građanskog društva sveden je na intelektualne kružoke i NVO, izdržavane stranim donacijama, od kojih živo građansko društvo ne može da dođe do reči, a uz to gubi volju za angažovanjem, jer mu ne vidi smisao. Reč je o potčinjavanju države simulakrumu građanskog društva, to jest grupicama “znalaca”, čija ekspertiza nigde nije verifikovana, koje nikada niko nigde nije birao, a koji vode računa da svoju legitimnost ne proveravaju pred građanima, na izborima. Zato, iako neće da budu političke partije, ponašaju se kao da to jesu.” (M. Brdar, 2007; 278. )

Zaključak:

Kao rezultat dosadašnjeg delovanja antiliberalnog kartela, u Srbiji je ostalo nerazvijeno građansko društvo, a nacionalna država je u ruševinama. To je stanje države bez suvereniteta, teritorije bez jasnih granica, nacije bez nacionalne države, slobodnih medija bez slobode i odgovornosti, građana bez civilnog društva, ekonomije bez blagostanja, radnika bez zaposlenja, sela bez seljaka, obrazovanja bez znanja, mladih bez perspektive, vere bez duhovnosti, identiteta bez nacionalnih obeležja, društva bez morala, poretka bez vrednosti, liberalizma bez demokratije, politike bez boljitka, reformi bez promena, vlasti bez državničke mudrosti, elite bez plemenitosti, bogatih bez duše, i sirotinje bez nade.

To je košmarno političko stanje u kome repaganizovani demos Srbije, baulja na početku novog milenijuma očajnički tragajući za najboljim tekovinama nacionalne baštine u pokušaju da na njenim temeljima osmisli vlastite puteve demokratskog razvoja.

Literatura:

1. S. Antonić, (2006) Elita, građanstvo i slaba država, Beograd, Službeni glasnik
2. S. Antonić, (2007) Srbi i “Evro-Srbi”, Beograd,Čigoja
3. S. Antonić, D. Pavlović (2007) Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine, Beograd, Službeni glasnik.
4. M. Brdar (2007) Srpska tranziciona ilijada, Novi Sad, Stylos.
5. M. Brdar (2002) Filozofija u Dišanovom pisoaru, Novi Sad, IK Zorana Stojanovića.
6. I. Valerštajn, (2005) Posle liberalizma, Beograd, Službeni glasnik.
7. I. Vujačić, B.Stojanović, D. Lakićević, (2007) Teoretičari liberalizma, Beograd, Službeni glasnik.
8. D. Gavrilović, (2006) Udari sudbine, Novi Sad, Stylos.
9. DŽ. Grej, (1999) Liberalizam, Podgorica, Cid.
10. J. K. Galbraith (2007) Dobro društvo, Zagreb, Algoritam
11. LJ. Despotović, (2006) Srpska politička moderna, Novi Sad, Stylos.
12. N. Klajn, (2009) Doktrina šoka, Beograd, Samizdat B92
13. R. Radić, (2005) Srbi pre Adama i posle njega, Beograd, Stubovi kulture.
14. E. Čapo, (2008) Teorija mitologije, Beograd, Klio.
15. S. Šljukić, LJ. Despotović, D. Gavrilović, V. Perica, M. Velikonja, (2010) Mitovi epohe socijalizma, Novi Sad, CIDP.

16.M. Knežević, (2006) Podeljena moć, Beograd, IIC NSPM.