СРБИ  И ЛИБЕРАЛИЗАМ

query_builder

СРБИ  И ЛИБЕРАЛИЗАМ

 

 Аутор: Љубиша Деспотовић

 

Допринос српских либерала српској политичкој митологији је несумљиво значајан, а један од најпознатијих политичких митова који су тзв. Светоандрејски либерали заступали је и мит о српској демократичности. Средином деветнаестог века у Србију, преко првог европски образованог нараштаја, пристижу идеје и вредности које су имале либерални набој и инспирацију. Млади и у европским метрополама образовани Срби, доносили су либералне идеје са жељом да заосталу и неразвијену земљу модернизују по узору на своје европске узоре. Тај реформаторски и модернизаторски набој, али и напор, наилазио је у Србији тога времена на жестоке отпоре и оспоравања. Како код тадашњих политичких главешина одраслих под оријенталном стегом и окупацијом (свиклих на политичку тортуру и насиље), тако и код самог народа који је требао да трпи жестоке последице друштвених промена мењајући како стечене навике и менталитет тако и свој тегобни егзистенцијални оквир и основу.

Либерални нараштај тадашње Србије, био је опијен национализмом Мацинијевског типа, сав приправан да властиту земљу ослободи од вишевековне окупације, избори њену независност, и постепено је учини модерном, развијеном и демократском државом. Проблем је лежао у специфичном прилагођавању либералних идеја и вредности властитом националном хабитусу. Голема љубав и опијеност вредностима колективног карактера српског народа често је била велика препрека реалној процени модернизацијског капацитета земље. По њиховом саморазумевању тзв. природна демократичност српског човека била је одлична подлога за развој демократског система у Србији. Политичку модернизацију Србије желели су да изведу по узору на идеале и тековине Француске револуције и британског парламентаризма. “Светоандрејски либерали носили су још једну важну карактеристику свог идеолошког и програмског деловања. Били су убеђени српски националисти. Вера у природну склоност српског духа ка демократији и традицијом утемељеног самоуправног етоса, била је више него доминантна одредница њиховог схватања. Либерализам под окриљем национализма, била би кратка, али прецизна одредница њихове идеолошке профилисаности. (…) Они су били и остали превасходно српски националисти. Либералне идеје дошле су само као надградња националистичке опредељености. Либерализам се само прилагодио национализму, истиче Јовановић, и постао његов логичан наставак.” (Љ. Деспотовић, 2008, 75.)

Још један од занимљивих облика митова, али и мистификација српских либерала тога времена, била је вера – мит о томе да политичка традиција и менталитет српског народа даје за право српском човеку да гаји велику дозу оптимизма у погледу српског приближавања европској заједници народа онога времена. Слободарска политичка традиција и демократски етос српског народа доживљавају се као незаобилазни фактори српске модернизације, који ће убрзаним путем довести Србију у жељену политичку будућност. “Ова одвише смела и не баш добро образложена идеја, један је од покушаја да се премости цивилизацијски јаз који је делио Србију од жељеног европског окружења. Свесни реалне потребе модернизације, али и извесног српског хендикепа (турска окупација), либерали покушавају да премосте вишевековне бездане, тражећи корене српског европејства и цивилозованости, у времену немањићке традиције са једне стране, али и извесним народним установама које су биле производ потребе пуког егзистенцијалног преживљавања за време окупације као што је задруга, на пример. У тим патриотским настојањима њихов романтичарски занос често је односио превагу над потребом рационалне аргументације. Та слабост према властитој политичкој и културној традицији, као и јака вера у простосрдачност српског човека, учинила је њихов либерализам популистичким, половичним и противречним.” (исто, 78.)

Пратећи суштински однос својих либералних узора са Запада, озбиљни српски политичари и државници деветнаестог века, какав је несумњиво био и Јован Ристић, примењивали су политичку праксу која је према грађанима стварала привид сталних политичких и друштвених реформи, које тобоже, нужно воде политичкој слободи и демократији. Исти став имао је овај српски либерални првак друге половине 19. века, према потребама политичких реформи у Србији. И он је политичке промене и реформе видео као нужно зло које треба с мером и опрезношћу уводити у политички живот Србије, тако, да се никако не угрози постојећа политичка власт и њене политичке привилегије.” И на примеру устава од 1869. године (чији је несумњиви творац био управо Ј. Ристић), може се илустровати његов став према политичким реформама и политичким променама. Политичке реформе Ристић је доживљавао и поимао као нужно средство очувања власти, које треба примењивати само у крајњој изнудици, умерено и површно, без задирања у корените промене. Он их је доживљавао, како истиче Јовановић и као “неопходно потребну меру владалачке безбедности” (…) Ако би смо ову политичку логику могли формулисати не веома кратак начин, мислимо да би могла гласити овако: реформе да, промене не. Заводљива, јер је пружала привид реформског става, а опет сигурна јер је чувала постојећи поредак ствари”. (исто, 95-96.)

Насупрот српском државном дисконтинуитету који је настао у последњем веку (Краљевина Југославија, СФРЈ, СРЈ и СЦГ ), идеолошка и политичка конфузија њене политичке елите остварила је завидан временски континуитет. И у деветнаестом и у двадесетом веку, српско друштво и његова друштвена елита у великом делу, показују сталну тенденцију идеолошког лутања, неразумевања властите политичке оријентације, као и геополитичке позиције саме Србије. То политичко-идеолошко лутање производило је сукобе и грешке које су скупо коштале српски народ у 20. веку. Његово историјско и геополитичко тумарање се наставило, а егзистенцијалном страдању као да нема краја ни данас. Покушајмо бар у назнакама да наговестимо његове разлоге и корене.

У синхронијској равни, посматрано у последње две деценије на власти, је неолиберализам на Западу и неокомунизам (необољшевизам) у земљама транзиције. Треба напоменути да се тај транзициони неокомунизам у већини земаља вешто прикрива(о) либералним огртачима. Реч је на име о две врсте бољшевизма, ако за пример узмемо искуство Србије. Први ешалон бољшевизма (национал-бољшевизам) чинили су они политички кругови који су приграбили примитивну форму употребе национализма (био је то ефикасан начин да се сачува власт) чувајући при том недирнутим бољшевички поредак, али и политичку перцепцију стварности засновану на старим митовима и сликама. Други ешалон бољшевизма (либерал-бољшевизам) регрутован је из тзв. друге и треће генерације партијске врхушке социјализма, преодевен у либерално-демократску форму политичког организовања и у почетку транзиционих процеса лоциран углавном у опозицији. Обе верзије бољшевизма (неокомунизма) тући ће се на развалинама старог поретка, неспремне да га истински реформишу – демократизују (увођењем економских и политичких реформи), иако обе вуку корене и легитимитет за своју политичку мисију из старог комунистичког мита о томе да су само они од историје позвани да изврше политичке и социјалне реформе и створе нови социјални поредак. “Последњи, али нипошто најмање важан, био је мит (митови) према којем су једино комунисти били кадри да извуку југословенско друштво из релативне заосталости и да реше национално питање.” ( С. Шљукић, 2010; 60.)

Ни ова друга форма бољшевизма, либерал-бољшевизам, упркос декларативном залагању за демократске промене, неће одолети искушењу да у процесима дивље приватизације опљачка сопствене грађане и тако себе на убрзан начин конституише као нову политичку класу која поред политичке власти и медијског монопола располаже и респектабилним економским облицима капитала и моћи. Декларативно заклињање на верност грађанима и посвећености демократским реформама представљају ритуално понављану политичку тираду којом се уз снажну медијску манипулацију малолетно грађанство Србије држи у перманентном стању идеолошке полухипнозе (анестезије). “Смео и свестан грађанин био је потребан док је власт освајана. Сада је потребан грађанин претворен у политичку овцу да би кротко примао све што му власт подастре. Уместо педагогије грађанског друштва на нивоу “жељене” политичке културе, на делу је пацификовање путем медијске пропаганде уз титулисање називима “свесних и еманципованих грађана” свих који су уз власт и не оспоравају њену политику.” (М. Брдар, 2007; 146.)

Оно што је заједничко политичким партијама неокомунистичког блока, упркос варљивим сликама политичке самолегитимизације (које су стварале привид политичких разлика), јесте бољшевичка метода владања заснована на ауторитарној и арбитрарној политичкој вољи, која је остала недирнута као и партијска свест у којој се политички противници перципирају као непријатељи које није довољно поразити на изборима, већ их треба искоренити и елиминисати из политичког живота (било је примера и бруталне физичке ликвидације). “У име демократије и правне државе јавно се упражњава педагогија нетрпељивости и арогантне игноранције, уз повремене захтеве за хапшењима опонената. Све се то изводи уз здушну асистенцију свакојаких стручњака за домаће, међународно и хуманитарно право – што води слутњи да неће бити нарочито раширене бриге због изостанка “жељених” реформи.” (исто, 2007; 144.)

Заједничка им је такође и унутар партијска недемократичност и фирер принцип у руковођењу партијским, али и укупним политичким животом земље. Показало се тако, да је лакше у формалном смислу реформисати и демократизовати политички систем земље него ли суштински променити властити политички хабитус и методе владања. “Преостаје закључак да демократија није потребна ни “другој Србији”, као што није била потребна ни “првој”. Једино је неопходно да изгледа као да је до ње животно стало: а по Михелсовом правилу ови данас причају да је има “више него икад”, на исти начин као што су причали они од јуче (и они од прекјуче). Манипулација народом је још компактнија, а новина је у томе што “прича о” демократији, има важење демократије на делу. Зато пристајање на владајућу причу о њој појединцу обезбеђује легитимизацију “просвећености”, а тиме и улазницу у “друштво демократа”. У контрасту с тим, свако ко тражи демократију на нивоу “транспарентне политичке прагматике”, нарушава одавно уиграна правила, тако да мора да буде избачен из игре.” (исто, 150.)

Да се на овом месту присетимо филозофа Милана Ковачевића који је у својој сјајној књизи “Преображаји праксе” луцидно показао на примеру деветнаестовековне Србије, како је лакше било истерати Турке из земље него ли из себе. Поново се показало, да се Срби као народ, али и Србија као њихова држава – матица, стално врте у својеврсном политичком коловрату. Комунистичка идеологија и њена бољшевичка пракса учинили су да ова политичка дезоријентација Србије потраје много дуже него ли што је у темпоралном смислу трајао њен идеолошки поредак власти. Неолиберална фаза развоја српског друштва, наставак је те политичке и идеолошке конфузије која обележава српску политичку историју последња два века и по свему судећи, остаће још задуго њено маркантно политичко обележје.

Актуелна политичка коалиција је добар пример за илустрацију претходног става. Сачињена од идеолошки инкопатибилних политичких опција, од остатaка старог режима и досовске коалиције, измешана и политички и генерацијски од бившег комунистичког естаблишмента, она представља конфузну политичку формацију, која сведочи да јој је вршење политичке власти изнад сваке политичке начелности, и потребе истинског демократског преображаја Србије. “Нова/стара лева десница, у ствари, је подмлађена и модернизована компартијска и државнопартијска номенклатура. Из преживелог и прилагођеног дела посттитоистичке партијске бирократије настала је преименована левица. Еволуирајући од некадашњег “плурализма самоуправних интереса” до “беспартијског плурализма”, номенклатура је потом генерисала протоплурализам властитим процедурама, често из властитих редова. (…) Странке постоје, вођства и лидери такође; и једни и други се бучно оглашавају у медијима, стање дакле, личи на плурализам, а опет није у свему плурализам, бар не онако како би требало да буде.” (М. Кнежевић, 2006; 15)

Иако заоденута либералним плаштом, и заклета на лојалност глобалистичким елитама, локална политичка елита (а следе је економска, академска, медијска и др.) није одступила од свог омиљеног и провереног метода владања, а он је по својој унутрашњој суштини и логици политички метод бољшевизма. Упркос свим пропагандним напорима да се актуелне политичке промене и друштвене реформе прикажу као демократске и у либералном духу, оне су остале у оквирима старог режима, настојећи да преузму све важније центре његове политичке власти и моћи. “Уместо реформе државе и њених институција у правцу модернизације и веће рационализације, добијен је дисфункционални амалгам, с капиларним продором неформалних и невладиних тела у правцу запоседања државе изнутра. Притом уместо једне партије главну реч води неколико невладиних организација, које делују мимо закона и нетранспарентно што се тиче јавности, а под заштитом још увек живог, фантомског ауторитета државе.” (М. Брдар, 278.)

“Политичка револуција” извршена 5. октобра 2000. године, са власти је брутално “почистила” део снага старог режима, на челу са њиховим неприкосновеним политичким ауторитетом Слободаном Милошевићем. Али тај својеврсни политички преврат који је учинила политичка опозиција која се прогласила демократском, упркос пропагандним најавама о коренитим променама државе и друштва у првих пет година своје владавине успела је једино да овлада центрима моћи и институцијама власти старог поретка. Дубина, темпо и ширина друштвених реформи биле су толико скромне, да је политички поредак Слободана Милошевића (оличеног у Уставу из 1990. године) остао готово недирнут.

Главни напор “нових реформатора” био је усмерен на преузимање и контролу центара моћи старог режима. “На чему је почивала таква Ђинђићева успешност у ширењу моћи? Његово упориште није било у бирачком телу. Као и Милошевић пред крај владавине, он и његова странка нису могли да рачунају на више од 20% бирача. Али, као и Милошевић, Ђинђић је са 20% бирача имао готово 100% власти. Као и Милошевић, био је изнашао добру “политичку формулу”. Код Милошевића, ту формулу сачињавали су национализам и антиглобализам. Код Ђинђића, формула се састојала из реформи и модернизације. Ђинђић је, наиме, успоставио својеврсни идеолошки монопол на реформе и реформизам. (…) Те снажне структуре ауторитарног система једноставно су биле одвећ јаке за Ђинђића и његов амбивалентан карактер. Уместо да реформише систем, он се у њему одомаћио. Сва промена свела се на замену налепнице “национална влада”, која је стајала на демократској фасади устројства, жигом “реформска влада”. (С. Антонић, 2006; 102-104.)

У земљи се после трагичне погибије премијера Зорана Ђинђића, иако звучи парадоксално, још више убрзао процес конституисања тзв. антилибералног картела. Сабран око либералног мита о слабој држави, овај новоформирани политички центар моћи преузео је главне полуге власти усмеравајући све важније политичке, економске и друштвене процесе у земљи. Према истраживачу Слободану Антонићу, антилиберални картел је својеврсни конгломерат страних и домаћих структура које својим деловањем настоје да остваре потпуну контролу над политичким и економским процесима у Србији.

Антилиберални картел се формирао од четири политичко-интересне групације. Прву интересну групу чине међународне бирократе. То су политичари и чиновници из Вашингтона, Брисела, Лондона, Берлина, Париза и сл. Они су део глобалне политичке класе. У њу свакако спадају амбасадори значајнијих западних земаља, представници ЕУ, службеници разних међународних агенција, новчаних институција, невладиног сектора, међувладиних организација и сл. “Налазе “партнере” у државном апарату, дају им новац за реформе и усклађивање са стандардима и на крају оцењују “постигнућа” и “домашаје реформи”. (…) Отуда ће скраћени назив за ову скупину бити – евалуатори.” (исто, 36.)

Другу групу чини зависна домаћа политичка елита. Они по сопственој легитимацији припадају евро-атлантистичком и реформско-модернизацијском сталежу. Њихов задатак је да строго спроводе упутства евалуатора и контролишу процесе транзиције у Србији. “За то су, заузврат, награђени могућношћу несметаног претварања властитог политичког капитала у економски (током поступка приватизације). То ће рећи- награђени су могућношћу неограничене пљачке (наравно, само властите државе и властитог народа). (…) Скраћени назив за ову фракцију биће реформатори.” (исто, 36.)

Трећу интересну групацију чини месна подружница транснационалне власничке класе у Србији. То су најпре, домаћи тајкуни спрегнути пословним везама с међународним капиталом. (…) Њихов задатак је да образују картел који ће обезбедити “отворено” и “стабилно” тржиште. (…) Али, најважнији задатак ове фракције јесте обезбеђење новчаних награда реформаторима (али врло често и евалуаторима) кроз системску корупцију. Скраћени назив за ову фракцију биће – бизнисмени.” (исто, 37.)

Четврту интересну групацију, чине транснационалне опслужујуће класе. “То је домаћа академска, медијска и културна елита која проповеда и одржава идеологију “реформе”, “модернизације” и “евроатланске интеграције”. Њен главни задатак је да оправда старатељство реформатора и евалуатора над властитим народом и земљом. Њен назив би могао бити мисионари. “Када сам у мају 2001. године у “Хелсиншкој повељи” прочитао израз “евро-Срби” слатко сам се насмејао. У уводнику тог броја, наиме, стајало је да у Србији, осим Срба, живе и извесни “евро-Срби”. Они насељавају, писало је тамо, углавном Војводину и Београд и играју “главну улогу” у европеизацији Србије. Што је ваљда, у Србији више тих евро-Срба, а мање оних “обичних” Срба, Србија ће пре ући у Европу”. (С. Антонић, 2007; 147.) Овакви и слични бизарни примери показују не само висок степен “посвећености” мисионарске “елите” извршењу своје малигне мисије, већ и патолошког одсуства елементарне националне одговорности и достојанства.

“Потенцијал грађанског друштва сведен је на интелектуалне кружоке и НВО, издржаване страним донацијама, од којих живо грађанско друштво не може да дође до речи, а уз то губи вољу за ангажовањем, јер му не види смисао. Реч је о потчињавању државе симулакруму грађанског друштва, то јест групицама “зналаца”, чија експертиза нигде није верификована, које никада нико нигде није бирао, а који воде рачуна да своју легитимност не проверавају пред грађанима, на изборима. Зато, иако неће да буду политичке партије, понашају се као да то јесу.” (М. Брдар, 2007; 278. )

 

Закључак:

 

Као резултат досадашњег деловања антилибералног картела, у Србији је остало неразвијено грађанско друштво, а национална држава је у рушевинама. То је стање државе без суверенитета, територије без јасних граница, нације без националне државе, слободних медија без слободе и одговорности, грађана без цивилног друштва, економије без благостања, радника без запослења, села без сељака, образовања без знања, младих без перспективе, вере без духовности, идентитета без националних обележја, друштва без морала, поретка без вредности, либерализма без демократије, политике без бољитка, реформи без промена, власти без државничке мудрости, елите без племенитости, богатих без душе, и сиротиње без наде.

То је кошмарно политичко стање у коме репаганизовани демос Србије, бауља на почетку новог миленијума очајнички трагајући за најбољим тековинама националне баштине у покушају да на њеним темељима осмисли властите путеве демократског развоја.

 

 

 

 

 

Литература:

  1. С. Антонић, (2006) Елита, грађанство и слаба држава, Београд, Службени гласник
  2. С. Антонић, (2007) Срби и “Евро-Срби”, Београд,Чигоја
  3. С. Антонић, Д. Павловић (2007) Консолидација демократских установа у Србији после 2000. године, Београд, Службени гласник.
  4. М. Брдар (2007) Српска транзициона илијада, Нови Сад, Стyлос.
  5. М. Брдар (2002) Филозофија у Дишановом писоару, Нови Сад, ИК Зорана Стојановића.
  6. И. Валерштајн, (2005) После либерализма, Београд, Службени гласник.
  7. И. Вујачић, Б.Стојановић, Д. Лакићевић, (2007) Теоретичари либерализма, Београд, Службени гласник.
  8. Д. Гавриловић, (2006) Удари судбине, Нови Сад, Стyлос.
  9. Џ. Греј, (1999) Либерализам, Подгорица, Цид.
  10. Ј. К. Галбраитх (2007) Добро друштво, Загреб, Алгоритам
  11. Љ. Деспотовић, (2006) Српска политичка модерна, Нови Сад, Стyлос.
  12. Н. Клајн, (2009) Доктрина шока, Београд, Самиздат Б92
  13. Р. Радић, (2005) Срби пре Адама и после њега, Београд, Стубови културе.
  14. Е. Чапо, (2008) Теорија митологије, Београд, Клио.
  15. С. Шљукић, Љ. Деспотовић, Д. Гавриловић, В. Перица, М. Великоња, (2010) Митови епохе социјализма, Нови Сад, ЦИДП.

16.М. Кнежевић, (2006) Подељена моћ, Београд, ИИЦ НСПМ.

0Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language