Autor: Predrag Đuranović, dipl. inž.
Povezivanje Srbije i Turske železničkom vezom od samog početka nailazi na mnogobrojne probleme i prepreke. Dok je železnička veza sa Austrougarskom lakše uređena, kod povezivanja sa Turskom to nije išlo lako, pre svega zbog izbegavanja Porte da ovu vezu završi. „Porta je po višegodišnjem zahtevu obećala Srbiji železničku svezu, ali nije je nikad ostvarila, nego je u prkos evropskim interesima navaljivala da pre svrši dužu i nezgodniju bosansku liniju samo da se Srbija ne bi materijalno koristila“[1]. Ostvarivanje veze sa Bugarskom nije moglo drugačije nego dolinom Nišave, međutim veza sa Skopljem, odnosno Solunom za Srbiju je bila mnogo važnija od one za Carigrad. Srbiji je odgovarala veza dolinom Morave, preko Vranja kao kraća, jeftinija, lakša za eksploataciju i zato što je povezivala više naseljenih mesta. Nasuprot tome Turska je uporno pokušavala da joj nametne vezu preko Prištine. Pitanje železničke veze preko Turske za Solun postalo je bez potrebe politički problem. Srbiji veza preko Prištine nije odgovarala niti iz političko-ekonomskih, niti iz tereneskih razloga. Trasa pruge od Prokuplja preko Kosova Polja za Skoplje morala je da se povuče skoro celom dužinom preko teškog terena sa velikim nagibima i znalo se da mora biti duža za najmanje 35 do 40 kilometara. Identično bi bilo da se trasa povukla od Vranja prema Prištini, a i to je bio turski predlog. Iz istih razloga ovakva veza nije odgovarala ni baronu Moricu Hiršu austrougarskom preduzimaču, koji je trebalo da je gradi. Takođe nije odgovarala ni Turskoj i njoj je bilo u interesu da ovo pitanje odlaže što duže može, jer je u principu uvek tako postupala kad god nije želela nekome da učini nešto. Čak je i date pismene obaveze odlagala sve dok joj ne budu na silu iznuđene. Za vezu srpskih pruga sa Solunom, nisu bile zainteresovane samo Srbija i Austrougarska, već i mnoge druge evropske zemlje, pa čak i Engleska. Englez G. Kuper otomanski komesar na solunsko–mitrovačkoj železnici piše britanskom konzulu u Solunu DŽ. Bluntu odgovor na njegovo pismo iz juna 1879.[2] godine, sledećeg sadržaja:
„Pre izgradnje Solunsko–mitrovačke železnice predeo koji leži severno od Velesa pa sve do Leskovca, istočno do iza Kumanova, a zapadno iz Prizrena, sve svoje proizvode za izvoz otpremao je preko Niša i Beograda za Austriju – a tim putem je i uvezeno iz Austrije sve preko Srbije, od čega je ona imala koristi.
Od kako je izgrađena pruga od Mitrovice, Srbija je lišena ove koristi. Sad roba ide železničkim prugama preko Jedrena i Varna – Ruščuk, a druga prugom od Mitrovice pa za Bosnu. Ovo bi se popravilo ako bi se izgradila železnica kroz Srbiju do Niša i od Niša prema Pirotu i Vranju – Skoplju“.
Blunt u svom pismu kao najkraću i najpodesniju predlaže vezu od Vranja preko Kumanova do Skoplja. Misli da ona treba da se ostvari u Skoplju, i navodi korist za srpsku i englesku trgovinu.
Kuper predlaže da se organizuje poštanski put od Soluna kroz Srbiju, a mišljenje Blunta je da o ovome treba brzo da odluče Srbija i Turska, jer bi poštanska služba ovim putem koristila Solunu i povećala trgovačke interese Srbije i Turske. Blunt kaže da je rastojanje sada na sahatove između Beča i Soluna:
od Beča do Bazjaša – 20 sahata (železnicom)
od Bazjaša do Smedereva – 3 sahata (vodom)
od Smedereva do Skoplja – 87 sahata (putem)
od Skoplja do Soluna – 10 sahata (železnicom)
Svega: 120 sahata
Posle izgradnje železničke pruge kroz Srbiju, vreme putovanja od Smedereva ili Beograda do Skoplja skratilo bi se sa 87 na 15 do 16 časova, pa bi se i putovanje od Beča do Soluna sa 120 časova svelo na oko 48 časova, a sa prugom od Budimpešte preko Subotice i Novog Sada za Beograd i na manje.
Na početku 1882. godine po pitanju železničkih veza održana je četvorna konferencija u Beču na kojoj su učestvovale Srbija, Austrougarska, Turska i Bugarska i tada je bio izrađen „Projekat konvencije o vezi“[3] napisan na francuskom. Predstavnik Srbije na ovoj konferenciji, Milan Bogićević, poslao je 2. februara 1882. godine ministru inostranih dela Projekat konvencije, po kome se Turska obavezala da izgradi prugu do mesta određenih za vezu i preda ih u eksploataciju najkasnije do 15. oktobra 1885. godine.[4] Projekat konvencije predviđa da se veza ostvari ogrankom koji će se odvajati u okolini Prištine sa postojeće pruge Solun – Mitrovica. Ogranak treba da vodi do srpske granice kod mesta koje će se naknadno sporazumno odrediti. Nije precizirano da li to treba da bude pruga preko Prokuplja ili preko Vranja, što je još nepovoljnije, jer je to duži put. Naš izaslanik stavlja na redakciju ugovora izvesne primedbe i predlaže: „…traži Vranje kao sojuzna tačka, a Turska neka uzme obavezu da veže svoju liniju Solun – Mitrovica kod te tačke“. Dakle i ovde stoji širok termin Solun – Mitrovica, što bi značilo da Turska treba da se priključi kod Vranja, a odakle će da počne prugu to je njena stvar. Predsednik srpske vlade šalje 10. februara 1882. godine Bogićeviću u Beč obaveštenje da je bugarskom delegatu data instrukcija da se sporazume sa turskim i srpskim izaslanikom: „O pograničnim stanicama za razmenu vlakova i đumurički (carinski – prim. autora) pregled“.[5] Bogićević 13. februara 1882. godine izveštava iz Beča pod brojem 16, da je već zakazana konferencija odložena. Zvao ga je Kalaj[6] koji je govorio o Turskom predlogu i upoznao ga sa novim predlogom plana I. Međutim Bogićević će se na sastanku usprotiviti odredbi u članu III pod 2 „…aux environs de Priština“ (oko Prištine, prim. autora) i tražiće da se to izbaci, kako bi se na Portu moglo uticati i za vezu kod Vranja. Predsednik vlade, Milan Piroćanac, mu odgovara mu da se slaže 14. februara 1882. godine i kroz četiri dana šalje mu se šifrovana depeša sledeće sadržine:
„možete pristati na predlog turski sa
izmenama crveno obeleženim
tražiti da se izbriše aux environs de Priština i
traži (ako može) da se odmah odredi gde će se kod Skoplja linija priključiti“
Bogićević 24. februara pod brojem 17 izveštava da je imao konferenciju i da su Turci pristali na izmenu člana I, ali je član III i dalje sporan. Turci uporno insistiraju na Prištini, ali Bogićević neće odustati od Vranja. Potom 25. februara pod brojem 18 izveštava da ga je zvao Kalaj i rekao mu da sa Turcima nije mogao da se sporazume za vezu kod Vranja. Istovremeno Kalaj ga je savetovao da na sastanku traži da se u projekat unese mogućnost veze kod Vranja, ali da ne traži da se briše Priština, jer za to nemamo pravnog osnova i da će mu on pomoći. Na sastanku Commision a quatre reunie a Wienne (sastanak Komisije četvorke u Beču – prim. autora) 25. marta 1882. godine u Proces verbal No=8 [7] zabeleženo je da je razgovorano o vezi. Nova redakcija člana 3. primljena je jednoglasno, s tim što je Bogićević molio da se pitanje polazne tačku za vezu sa pruge Mitrovica – Solun takođe razmotri i sa Društvom za eksploataciju pruge.[8] Turski delegat se ne slaže sa primedbom i ostaje pri stavu da se veza bude u okolini Prištine. Za srpskog delegata je ovo neprihvatljivo i insistira ne vezi kod Vranja, ali Porta se tvrdoglavo drži Prištine.[9]
Dana 16. marta 1883. godine pod Prez. No=23 srpski poslanik iz Carigrada javlja da ništa nije učinjeno na sve dotadašnje zahteve da se odobri veza preko Vranja, iako je u načelu takva veza odobrena sultanovim iradom[10] još 28. septembra 1881. godine. Na zahtev da se odobri veza preko Vranja, sultan je prihvatio predlog Porte i sazvao Vojnu komisiju i Generalštab je prihvatio vezu preko Vranja. Ubrzo nakon toga poslanik Jevrem Grujić iz Carigrada 23. marta 1883. godine javlja:
„U vezi sa izveštajem od 16. marta Pr. P 23 izveštavam ovim… što vam javih juče telegramom, da je u teškom poslu, koji je svima toliko muke i brige zadavao, najposle izašla carska irada koja odobrava da se može zaključiti železnička konvencija… po kojoj će se solunsko-niška železnička pruga svezati i po srpskom zahtevanju prelaziti preko Vranja“[11]
Zatim 28. marta poslanik javlja:
„Sveza preko Vranja smatra se kao kakav događaj ovde.
I ministra spoljnih poslova i veliki vezir još su danas pod radosnim utiskom što su uspeli da opredele Sultana, da odobri srpsko-tursku vezu železničke linije preko Vranja…“
Arifi – paša u razgovoru sa njim veli da se zauzimao za tu vezu više u interesu Srbije i da se raduje što je svoje ime vezao ovom srpsko – turskom železničkom vezom celom svetu potrebnom.
Said–paši takođe je milo i on želi da srpska vlada uvidi da ju je zadovoljila Porta.
„Svi diplomatski predstavnici velikih sila čestitaju mi i raduju se uspehu za ovu vezu“.
Ipak irada nije baš sasvim jasna:
„Irada od 21. marta određuje da se solunska železnička pruga veže sa srpskom preko Vranja jednim ogrankom koji će se odvojiti kod Prištine ili kod budi koje tačke od solunsko-mitrovačke pruge“.
Jevrem Grujić[12]
U nastavku Grujić javlja da će porta svoja nastavljena poslati svome poslaniku u Beču i da će uskoro biti sazvana konferencija. Potom dolazi šifrovani telegram iz Carigrada;
„Porta odredila mesto Lipljan za vezu sa našom železnicom. Stevanović“
Konferencija četiri države održala je sastanak 27. aprila 1883. godine u Beču, na kome je potpisana Konvenciju o vezi kod Vranja, ali polazna stanica sa pruge Solun – Mitrovica nije određena.[13]
Iz Carigrada srpski ambasador Filip Hristić 22. oktobra 1883. godine javlja da je Porta izabrala mesto Lipljan za vezu sa našom železnicom i da je išao kod austrougarskog poslanika, ali da ovaj nije hteo da se meša jer je smatrao da je stvar konačno raspravljena. Na četvornoj konferenciji dato je pravo Turskoj da odredi mesto sveze i sada bi se samo odlagalo.[14]
Grujić 12. decembra javlja iz Carigrada da je predao notu Porti po pitanju veze. Razgovarao je sa velikim vezirom koga je zamolio da vidi kartu predloženih veza. Grujić traži kartu da bi mu to pokazao.[15]
Jevrem Grujić 8. februara 1884. godine iz Carigrada javlja da je izvešten da pitanja veze još ne mogu da se rasprave. „Nemam odgovara od Ministra građevina, a učiniće se svakako po predlogu Hirša, koji isto tako još ne odgovara“.[16] Potom 12. marta iz Carigrada izveštava da je obavešten od ministra građevina da on žuri, ali nema saglasnost ministra vojnog. No, da Turska i ima gotov ogranak, ne bi ga pustila u saobraćaj pre nego što Bugarska bude svoju prugu završila i uspostavila vezu. Postoji želja za odugovlačenjem i izgovor, jer joj veza sa Solunom nije bila neophodna i hitna. Želela je da pruge kroz Bugarsku budu dovršene i Carigrad povezan sa Evropom, pa je ucenjivala vezom sa Solun i odugovlačila je.[17]
U međuvremenu tek marta 1884. godine, zainteresovane vlade su prihvatile i odobrile sporazum o vezama potpisan u Beču 27. aprila 1883. godine, pa i tada pre nego što je određen priključak na prugu Solun – Mitrovica.[18] Iz Carigrada 21. aprila 1884. godine obaveštavaju Milutina Garašanina da Hirš traži da se pruga umesto kod Lipljana veže kod Zelenike (danas Zelenikovo, prim. autora). Ova pruga bi bila izgrađena dolinom Pčinje, bila bi kraća oko 22 kilometara od veze preko Skoplja i izbegnut uspon kod Romanovaca. Sultan je bio saglasan sa ovom vezom, ali Skoplje nije moglo da se ostavi van pruge Solun – Beograd. Ovo je južnije od Skoplja, a 18. juna opet javlja da je sultan odobrio predlog da se veza uspostavi prugom Zelenika – Vranje, sve u vezi sa dogovorom sa Hiršom.[19]
Porta jula 1884. godine šalje baronu Hiršu u Pariz svoje protivpredloge za građenje vezne pruge. Potom 26. avgusta poslanstvo iz Carigrada izveštava predsednika vlade, Milutina Garašanina, da je baron Hirš poslao projekat sa amandmanima od kojeg je Grujić dobio jedan primerak koji šalje. Između Hirša i Porte došlo je do spora koji će imati sudski epilog. Jevrema Grujića ponovo uveravaju kompetentne ličnosti da Turska neće dati nikakvu vezu kod Vranja pre nego što se uspostavi veza kod stanice Belovo na bugarsko-rumelijskoj granici gde pruga još nije bila spojena zbog spora između Bugarske i Turske.
- septembra Srpsko poslanstvo iz Carigrada opet javlja:
„Jedva nas dve nedelje razdvajaju od dana kada bi trebalo, da prema Članu 6 bečke konvencije o vezama železničkim, stranke ugovornice podnesu dokaze da su one osigurale izvršenje dotičnih radova kako bi pruge, koja svaka od njih ima da sagradi na svome zemljištu, mogle biti gotove do 15. oktobra 1885. godine“.[20]
Turska neće biti u stanju da do 15. oktobra odgovori svojoj obavezi. Ona ima finansijske i političke neprilike. Poslanstvo iz Turske 16. novembra 1884. godine javlja da je pitanje veze u povoljnijoj fazi, da će biti određen komesar da izađe sa našim čovekom na granicu radi određivanja sojuznih tačaka. Isto javlja i 20. novembra, a posle 13 dana opet:
„Velika Porta naimenovala komesare koji će zajedno sa našim uglaviti na zemljište sojuznu tačku naših i Turskih gvozdenih puteva kod Vranja“.
- decembra 1884. godine otpravnik poslova Janković izveštava da su određena dva turska komesara, od kojih je jedan pukovnik Šakar Bej koji treba da ide u Vranje da odredi tačku na granici. Oni žele da idu u Vranje na sastanak sa našim, pa se preporučuje da naši pregovarači dođu što pre i da se sa Turcima nađe udoban stan. Turski vojni krugovi smatraju da je sajuženje pruge iz strategijski razloga štetno.[21]
Posle svih ovih natezanja, nakon što su Turski komesari sa našim predstavnikom odredili mesto spajanja kod Vranja, tj. Ristovca i Porta je zaključila da ogranak za Vranje treba da se odvoji sa pruge Mitrovica – Solun kod Skoplja. Krajem 1884. godine, održan je sastanak određenih srpskih i turskih predstavnika u Carigradu gde je doneta odluka o navedenom. Zaključenjem Konvencije o vezi srpskih pruga sa Solunom i Skopljem preko Vranja, konačno je okončano ovo pitanje od velikog značaja za Srbiju. Treba istaći da Ristić nije odmah sagledao štetnost veze preko Prištine, ili nije hteo da komplikuje razgovore i izazove nečiji gnev. On se ovakvoj vezi nije čvrsto suprotstavio, ali nije ni precizirano mesto gde treba se priključimo na prugu Solun – Mitrovica, da li kod Prištine ili kod Skoplja preko Vranja. U svom odgovoru, na prvi austrougarski predlog o vezi, Ristić kaže: …dans deux direction de maniere a la raccorder avec les lignes de Dedeagatch – Constantinople et de Mitrovica – Salonique („u dva smera, tako vezati sa linijama od Dedeagača – Konstantinopolj i Mitrovica – Solun“). Konstatovano je da se veze moraju obezbediti sa te dve pruge, ali gde i kako nije precizirano.
Mada su se predstavnici sve četiri države sporazumeli o vezi i izgradnji svojih pruga do granice i to overili potpisima aprila 1883. godine u Beču, nijedna od strana potpisnica nije naročito žurila da taj ugovor okonča međusobnim dogovorom. Pogotovo je Srbija kasnila, iako joj je to bilo od velike važnosti, zbog svojih unutrašnjih prilika i rata i protiv Bugarske vođenog 1885. godine. Pored toga nije odlučeno gde će se pruga kod Vranja priključiti na prugu Mitrovica – Solun. Austrougarska je još početkom 1884. godine ovu konvenciju ozakonila. O ovom informacije donose Srpske novine u niz tekstova, pa tako prva vest dolazi iz Beča, putem telegrama Bečkog biroa za korespodenciju od 24. marta 1884. godine koji kratko javlja:
„Službene novine donose železničku konvenciju, zaključenu između Austrougarske, Turske, Srbije i Bugarske“.
U svojoj besedi na Skupštini 9. maja 1884. godine kralj Milan saopštava da je potpisana konvencija: „našim železnicama osiguran izlazak u Solun i Carigrad isto tako kao i u središta Zapadne Evrope“.
Sporazum o ugovorenoj vezi sa Turskom potpisan je 4. juna 1887. godine u Carigradu, a potom sa Bugarskom 14. septembra 1887. godine u Sofiji. Oni tek 2. decembra 1887. godine dolaze na dnevni red Narodne skupštine. Skupštinski odbor je dao predlog da se obe konvencije usvoje uz primedbe da su neke reči strane ili zastarele i da bi trebalo da se zamene boljim, odgovarajućim srpskim rečima. Konvencije su usvojene jednoglasno bez diskusije. Međutim, nakon toga je došlo do rasprave gde je zamereno ministru inostranih poslova što je išao u Sofiju da potpiše konvenciju, pa je potpisivanje konvencije sa Bugarskom odloženo dok se to ne razjasni. Nakon iscrpnog objašnjenja da ovim postupkom nije okrnjen ugled Srbije, konvencija je primljena većinom glasova.
Kralj je 30. januara 1885. godine potpisao konvencije, a one su objavljene sa Turskom 9. februara u „Srpskim novinama“ br. 29, a sa Bugarskom 10. februara u SN broj 30. Veza između Srbije i Turske ugovorena je u Carigradu prugom Vranje – Skoplje, kako je bilo predviđeno u trećem protokolu od 25. decembra 1884. godine. NJime su bile predviđene dve posebne stanice na rastojanju od 300 metara od krajnjih skretnica Ristovac – Žbevče. Na tim stanicama obavljaće se služba eksploatacije, policije, carine, pošte i telegrafa obe zemlje. Svaka železnička uprava vršiće saobraćajnu službu sa svojim osobljem i pod svojim nadzorom na svojoj pograničnoj stanici. „Oba glavna koloseka biće zatvorena vratancima koja će se otvarati pri prelazu vozova i na zapovest načelnika staničnih“. Turski vozovi dolaze u srpsku stanicu na prijem i pregled i obrnuto. Dalje su detaljno izloženi propisi o policijskoj, carinskoj, poštanskoj i telegrafskoj službi. Konvencija sa Bugarskom je bila mnogo elastičnija. Stanica u Caribrodu (danas Dimitrovgrad, prim. autora) koja je onda bila u Bugarskoj, predviđena je kao zajednička spojna stanica za saobraćajnu službu obe zemlje. Pa će se tako prijem i predaja vozova, kao i sve granične operacije u odnosu na saobraćajnu službu ove zemlje obavljati u stanici Caribrod. Na ovoj stanici saobraćajnu službu vršiće na svoju odgovornost i o svom trošku Uprava bugarskih železnica, dok će Upravu srpskih železnica predstavljati jedan činovnik i njegov pomoćnik. Ni jedan voz se ne sme otpremiti za Pirot bez prethodnog odobrenja srpskog zastupnika, a srpska železnica vrši vuču vozova od granice do Caribroda i obratno. Time su bili ugovoreni i poslovni odnosi na graničnim stanicama pruga, koje su kod nas bile završene, a ubrzo i kod Bugara, pa je saobraćaj sa Turskom kod Ristovca uspostavljen 6. maja, a kod Caribroda sa Bugarskom 1. avgusta 1888. godine. Uspostavljanjem saobraćaja sa Turskom kod Ristovca uspostavljena je i direktna veza sa Solunom. Međutim i pored ostvarenja veze sa Bugarskom kod Caribroda, nije još bila uspostavljena veza Carigradom, jer jedan deo pruge između Carigrada i Sofije nije bio dovršen kod mesta Belovo. Konačno prvi međunarodni voz krenuo je iz Budimpešte za Istanbul 12. avgusta 1888. godine i doputovao je bez prepreka, ali i bez zvaničnog turskog dočeka i prijema od Bugara, zbog spora oko prisvajanja rumelijskih[22] pruga. Nakon postignutog sporazuma uveden je direktni voz iz Pariza, preko Beča, Budimpešte i u petak 28. oktobra, sa povratkom u ponedeljak, objavljen je građanstvu Srbije kao Orijent ekspres 26. oktobra 1888. godine. Nakon okončanja dogovora o vezama na oba granična prelaza u praksi one nisu ostvarene bez poteškoća, konstantnog ometanja i intriga do poslednjeg dana. Zbog toga je Srbija stalno bila na oprezu i borila se da odnose sa susednim železnica sačuva od nepotrebnih komplikacija.
Danas opet iste države, odnosno one koje su nastale nakon raspada Austrougarske, učestvuju kao ključni partneri u globalnom železničkom megaprojektu da se stari put svile koji su predstavljale utabane staze i karavanski putevi revitalizuje u novi put svile. NJega bi činile savremene pruge za brze teretne vozove koji bi povezali Evropu i Kinu, što dokazuje da važnost ove železničke veze nije izgubila na značaju ni posle više od 130 godina.
- Grujić M., Bundalo Z., Železnice Srbije 120, 130, 150 godina, ŽELNID, Beograd 2004.
- Nikolić Jezdimir; Istorija železnica Srbije, Vojvodine, Crne Gore i Kosova; Zavod za NIPD JŽ, Beograd 1980.
- Čonkić Milorad; 100 godina železnica u Vojvodini; “NIN“, Beograd 1958.
- https://sr.wikipedia.org
[1] Srpske Novine, br. 9 od 12. januara 1878. godine
[2] ŽMB, dokument Istorijskog instituta Sanu, inv. Br. 14/70, XIV/5, pismo J. Blunta pisano u Solunu juna 1879. godine
[3] ŽMB, kopija prepiska Ministarstva inostranih dela (dalje skraćeno MID) po pitanju železničke veze kod Vranja
[4] ŽMB, izvod prepiske MID iz 1882. godine
[5] ŽMB, izvod prepiske MID Prez. No 13 od 10. februara 1882 godine (izvod prezidijalne korespodencije
MID)
[6]Benjamin Kalaj – Kállay Béni (mađ.) bio je mađarski političar, koji je 4. juna 1882. godine imenovan za austrougarskog ministra finansija, u čiji je resor spadao i nadzor nad zemaljskom upravom u Bosni i Hercegovini
[7]Zapisnik diplomatske konferencije koji sadrži odluke donesene na takvoj konferenciji
[8] izvod prepiske MID iz 1882. godine
[9] Srpske Novine, br. 26 od 04. februara 1883. godine
[10]Irad – zvaničan spis, ukaz (u formi carske naredbe) koji se radi objavljivanja dostavlja velikom veziru
[11] ŽMB, izvod prepiske MID prez. No 13 od 10. februara 1882. godine, SN, br. 69 od 28. marta 1883. godine
[12] Isto, prez. P. 26 od 28. marta 1882 godine
[13] Srpske Novine, br. 94 od 30. aprila 1881. godine
[14] ŽMB, izvod prepiske MID prez. broj 50 od 22. oktobra 1883. godine
[15] Isto, prez. broj 51 od 12. decembra 1883. godine
[16] Isto, pov. broj 5 od 8. februara 1884. godine
[17] Isto, pov. broj 10 od 12. marta 1884. godine
[18] Srpske Novine, br. 69 od 27. marta 1884. godine
[19] ŽMB, izvod prepiske MID pov. broj 23 od 21. aprila i 25. od 18. juna 1884. godine
[20] ŽMB, izvod prepiske MID pov. broj 42 od 26. avgusta i 46. od 21. septembra 1884. godine
[21] ŽMB, izvod prepiske MID pov. broj 57 od 16. novembra, 59. od 20. novembra, 63 od 3. decembra i 64. od 10. decembra 1884. godine
[22] Istočna Rumelija – bug. “Iztočna Rumeliя’’, tur. “Rumeli-i Şarkî“, bila je autonomna pokrajina u okviru Osmanskog carstva od 1878. do 1908. godine.
Ostavi komentar