Autor: dr Aleksandra Kolaković
U periodu koronavirusa spoljna politika svih zemalja, a posebno glavnih aktera međunarodnih odnosa, prolazi kroz transformacije. Nakon prvog talasa koronavirusa moguće je detektovati, opisati i objasniti deo novih koordinata spoljnopolitičkih okvira delovanja ključnih aktera na međunarodnoj pozornici. Pored koronavirusa, kao i krize koju je izazvao, na spoljnu politiku utiču i unutrašnje političke prilike i događaji u određenoj zemlji. Francuska je u periodu nakon prvog talasa koronavirusa, pored suočavanja sa izazovom organizovanja lokalnih izbora i nastojanja da se ublaže prve posledice pandemije, pokazala aktivnost na spoljnopolitičkom planu. Na ovo su uticale promena vlade, kao i ulazak u završni period mandata Emanuela Makrona, gde su za buduću kandidaturu važni poeni u okvirima spoljne politike. Sakupljanje političkih poena za buduću kampanju van okvira Francuske i tradicionalno nastojanje Francuske da održi korak sa velikim silama u vihoru međunarodnih procesa posebno su bili prisutni u toku leta, koje je bilo neouobičajeno ispunjeno diplomatskim aktivnostima. Kako bismo objektivnije sagledali pozicije Francuske i njena spoljnopolitička interesovanja, u ovom eseju ćemo se pre svega posvetiti analizi ne toliko aktivnosti koje se odnose direktno na evropski kontinent i Balkan, već pre svega na francuske interese na drugim područjima.
Francuska je od 1. juna 2020. godine veoma aktivna u međunarodnim organizacijama i telima, koja imaju značajnu ulogu u borbi protiv pandemije koronavirusa. Tada je preuzela mesečno predsedavanje Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija, koje se dešava u okviru tromesečnog evropskog predsedavanja Savetom bezbednosti. Savet bezbednosti je posebnu pažnju posvetio procenjivanju posledica pandemije covid19, posebno za izbeglice i interno raseljena lica, kao i održavanju međunarodnog mira i bezbednosti u kontekstu svih konfliktnih situacija. Posebna pažnja posvećena je obeležavanju 75. godišnjice potpisivanja Povelje Ujedinjenih nacija u San Francisku. Žan Iv Le Drian je Hajkom Masom, predsedavao ministarskom zasedanju Alijanse za multilateralizam koja okuplja najangažovanije države u domenu međunarodne saradnje i podržava modernizaciju Ujedinjenih nacija i šire otvaranje multilateralizma ka akterima civilnog društva i privatnom sektoru. Interesovanje zemalja učesnica, koje je Francuska podržala, jeste reforma zdravstva u okviru svetskih organizacija i borba protiv manipulacija informacijama u doba krize. Posebna pažnja posvećena je obeležavanju 75. godišnjice potpisivanja Povelje Ujedinjenih nacija u San Francisku. Žan Iv Le Drian je Hajkom Masom, predsedavao ministarskom zasedanju Alijanse za multilateralizam koja okuplja najangažovanije države u domenu međunarodne saradnje i podržava modernizaciju Ujedinjenih nacija i šire otvaranje multilateralizma ka akterima civilnog društva i privatnom sektoru. Interesovanje zemalja učesnica, koje je Francuska podržala, jeste reforma zdravstva u okviru svetskih organizacija i borba protiv manipulacija informacijama u doba krize.
Eksplozija u Bejrutu, koja je odnela 180 života, podsetila je na viševekovnu važnu ulogu Francuske u Libanu. Istorija nas uči da se Francuska još u drugoj polovini 19. veka umešala u rešavanje verskih napetosti u već posrnulom Osmanskom carstvu. Znamo da je tada bilo potrebno zaštiti francuska finansijska ulaganja u okvirima ove imperije i obezbediti položaj najpovlašćenije države u trgovini ogromnim prostranstvom na tri kontinenta. Bilo je to vreme trke za kolonijalnom moći i uticajima, održavanje koraka sa drugim velikim silama, kao i onima u usponu sa kojima će se voditi dva svetska rata. Francuska se proglasila zaštitnicom onih nad kojima je vršena nepravda i nasilje, pre svega zaštitnicom hrišćana i uspela je dobiti autonomni status regiona. Kasnije, Francuska je podržala stvaranje Velikog Libana 1920. godine, koji je temelj nastanka današnje države Liban, koja je stekla nezavisnost 1943. godine. Politički uticaj u Libanu, koji Francuska pokazuje i nastoji da iskoristi tokom avgusta i početka septembra 2020. godine, potiče upravo iz ovih istorijskih veza nastalih tokom vekova. Kao i u prošlosti pojavljuje se Francuska u tradicionalnoj ulozi arbitra i posrednika između raznorodnih nacionalnih aktera i međunarodnih patrona i zaštitnika. Kao i uvek kada je reč o kriznim regionima nastoji se pronaći balans između pretvaranja države u bojno polje i uticaja velikih sila.
Emanuel Makron se odmah nakon eksplozije našao u Libanu, a posetu je potom i ponovio. U svim svetskim medijima se prilikom tih poseta ističu jake veze Francuske i Libana, a eksperti ukazuju na važnost da se Francuka više angažuje u Libanu, kako bi se otklonila opasnost rata u regionu, čiji bi plamen obuhvatio Siriju, Jemen i Liban. Karim Emile Bitar, direktor Instituta za političke nauke Univerziteta u Bejrutu tvrdi da ako se Francuska ne angažuje u Libanu „postoji rizik, da Liban izgori“. Emanuel Makron je prilikom druge posete libanskim političarima dao rok do kraja oktobra da počnu da sprovode reforme. Očekuje se formiranje vlade eksperata, ili će Libanu biti uskraćena finansijska pomoć i uvedene sankcije. Za sada francuska interevencija u Libanu predstavlja najveći spoljnopolitički uspeh Makrona. Pod pritiskom njegove administracije došlo je do dogovora da Mustafa Adibu postane premijer, koji je najavio brzo formiranje vlade čime bi se osigurao i dogovor sa MMF. U vreme kada je počelo suđenje optuženima za teroristički napad na satirični list Šarli Ebdo, Makron je najavio posetu Bejrutu za decembar i velika očekivanja od nove libanske vlasti.
Francuska je pokazala da joj je jedan od spoljnopolitičkih prioriteta i Mali, bivši francuski protektorat, koji je nezavisnost dobio 1960. godine. Poslednjih godina Mali se susreće s pretnjama džihadista, protestima, korupcijom i teškom ekonomskom situacijom. Pre državnog udara u Maliju, Žan Iv Le Drijan, ministar za Evropu i spoljne poslove, prvi je najavio mogućnost obnavljanja mandata Multidimenzionalne integrisane misije Ujedinjenih nacija za stabilizaciju u Maliju (MINUSMA), u prisustvu Malija. Iako levičarske partije i intelektualci ne podržavaju mešanje Francuske u situaciju u Maliju, ipak posle Libana, Emanuel Makron je preuzeo inicijativu i za smirivanje situacije u Maliju. Prvo je razgovarao sa sada bivšim predsednikom Malija, Ibrahimom Bubakarom Keitom, kao i sa šefovima država Nigera, Obale Slonovače i Senegala, Mahamaduom Isufuom, Alasanom Uatarom i Makijem Salom. Francuska je dala punu podršku posredovanju koje povodom situacije u Maliju vodi Ekonomska zajednica zemlja Zapadane Afrike (CEDEAO). Ekonomska zajednica insistira na održavanju reda, poštovanje ustava i vraćanje vojske u kasarne, dok je Makron jasno upozorio da se Francuska protivi bilo kakvoj neustavnoj promeni vlasti. Iako su vođe državnog udara su poručile da će poštovati sve do sada sklopljene međunarodne sporazume, a Francuska pozvala da se započne tranzicija ka civilnoj vlasti, pred francuskim predsednikom i državnicima je problem složen zbog nastavka vojnih operacija protiv islamskih terorista i nastradalih francuskih vojnika u Maliju.
Paralelno sa francuskim intervencijama i diplomatskim akcijama u Libanu i Maliju, Francuska se angažovala na Mediteranu. Početkom septembra, na marginama samita južnih zemalja EU (Med7) pred liderima Italije, Španije, Grčke, Portugalije, Kipra i Malte, Makron je razmatrao povećanje tenzija u regionu. Posebnu pažnju posvetio je grčko-turskim problemima. Pozvao je Evropu na „jedinstveniji i jasniji” stav prema Turskoj, pri čemu je izgovorio da Turska „više nije partner“ na Istočnom Mediteranu, kao i da Evropljani moraju biti „jasni i odlučni“ prema vladi Redžepa Tajipa Erdogana, koji ima „neprihvatljivo ponašanje“. Iako je istovremeno izrazio i „duboku želju“ da se sa Turskom „uključi u plodan dijalog“, ipak je došlo do značajnog pada francusko-turskih odnosa. Uzrok ovih oštrih reči Emanuela Makrona nalazi se u sporazumima Turske i „libijske vlade nacionalnog jedinstva“ i tenzijama grčko-turskim odnosima, kada su turski ratni brodovi, prateći konvoj ka Libiji, nišanili francusku mornaricu, posle čega se Francuska priključila manevrima grčke mornarice u Istočnom Mediteranu, što je bilo prvo upozorenje Erdoganovoj Turskoj. Istovremeno, Francuska je, zajedno sa Nemačkom i Holandijom, odlučila da prihvati 500 osoba, odnosno 400 dece iz izbegličkog kampa Morija na ostrvu Lezbos, koji je nadavno izgoreo.
Iako se na osnovu navedenog čini da je Zapadni Balkan van fokusa Francuske tokom leta, potrebno je imati na umu da su smernice francuske spoljne politike prema regionu javno iznete još aprila 2019. godine, potvrđene prilikom posete francuskog predsednika Srbiji jula 2019. godine, kao i tokom brojnih poseta francuskih ministara regionu. U autorskom članku nemačkog ministra spoljnih poslova Hajka Masa i francuskog ministra za Evropu i spoljne poslove Žan-Iva Le Driana publikovanom u listu BLIC sa prvim naznakama smirivanja krize zbog koronavirusa krajem maja 2020. godine objasnio je i zadatke Miroslava Lajčaka, Specijalnog predstavnika za dijalog Beograda i Prištine i za druga regionalna pitanja Zapadnog Balkana. U tekstu nastalom u vreme značajnih promena i pregrupisavanja u međunarodnim odnosima, ministri zemalja, koja čine osovinu EU istakli su planiranu pomoć EU regionu, kao i naglasili da nijedan region „nije bliži Evropskoj uniji nego šest država Zapadnog Balkana – u geografskom, istorijskom i političkom smislu i zahvaljujući međuljudskim kontaktima“. Obećano je otvaranje pristupnih pregovora za Albaniju i Severnu Makedoniju, dodatna nemačka pomoć od 10 miliona evra, kao i dodatna pomoć u finansijskim sredstvima za borbu protiv posledica krize preko Francuske agencije za razvoj (AFD). Veće političko angažovanje da bi se pružila bolja podrška reformama koje sve države moraju da sprovedu pre pristupanja Evropskoj uniji i rešavanje dijaloga Beograda i Prištine, koje se iz peripektive Francuske i Nemačke posmatraju kao dve zemlje, prepoznati su kao faktor destabilizacije za ceo Zapadni Balkan, kao i bezbedonosni značaj za celu Evropu. Ipak, u svetlu Sporazuma u Vašingtonu početkom septembra 2020. godine, nameće se pitanje koliko je Francuska, zajedno sa Nemačkom, uspela i koliko će uspeti da dalje vodi i utiče na dijalog Beograda i Prištine. Ovo je kompleksno pitanje, čiju ćemo detaljniju analizu ostaviti za neki naredni esej.
Ostavi komentar