Шпански грип 1918-1920 – пандемија која је променила свет

29/05/2020

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

 

Шпанска грозница се везује за период од 1918, последње ратне године, до марта 1920. Ипак, највећи број жртава тзв. „шпанске госпође“ забележен је у само неколико јесењих месеци 1918. Иако су људске цивилизације већ одавно биле упознате са болешћу званом грип или инфлуенца (Influenza di freddo, Influence of the cold), пре 1918. године нико није претпостављао да последице грипа могу бити толико драматичне. Након уобичајеног почетка болести – малаксалост, повишена температура, гушобоља, главобоља и слично, код овог грипа убрзо су наступали тешки симптоми – компликације у функцији плућа често праћене озбиљном бронхопнеумонијом. На кожи пацијената могле су се уочити тамне флеке, а убрзо би и поплавели због недостатка кисеоника, будући да су им се плућа пунила пенушавом, крвавом течношћу. Многи су развијали и сепсу. Практично, људи су се давили у сопственим текућинама. Смрт је наступала за само неколико дана или за само неколико сати у неким забележеним случајевима. У односу на сезонски грип какав познајемо, шпанска грозница је имала још једну специфичност. Наиме, компликације услед инфекције вирусом, па и смртни исход, уобичајено се очекују код старијих људи и оних који имају хроничне болести. Шпански грип, међутим, највише је односио животе младих и здравих људи, старих између 20 и 40 година. Леталност овог вируса била је десетинама пута већа од свих уобичајених сојева вируса грипа. Током периода пандемије, процењује се да је вирус инфицирао око 500 милиона људи, а од последица је умрло између 20 и чак 100 милиона, колико износе неке новије процене. У поређењу са бројем жртава ратних дејстава током четворогодишњег рата, које износе 17 – 20 милиона људи, биолошки агенс се показао вишеструко ефикаснијим убицом. Необична природа овог вируса одражавала се и на неуспешне покушаје да се реконструише место његовог порекла, тј. центар ширења. Иако ова мистерија ни до данас није решена, савремена наука је пружила неколико хипотеза о којима ћу касније нешто написати. За сада је важно разумети да су за лекаре тога доба епидемиолошки подаци представљали неразмрсиву загонетку – изгледало је да је болест букнула истовремено у бројним међусобно удаљеним местима (у САД, европским државама и на осталим континентима), што је потпуно одступало од логичног очекивања да се, упоредо са географском удаљеношћу од места настанка вируса, епидемија све касније појављује. Један извештај америчких лекара из децембра 1918. наглашава овај проблем: „Најистакнутија чињеница је екстремна брзина којом се епидемија ширила након што је достигла пропорције епидемије у првом захваћеном региону… Чињеница ништа мање застрашујућег значаја је и то што је болест достигла епидемијске размере у бројним локалитетима у централним, северним, јужним и западним деловима земље у исто време као и дуж североисточне обале“. Треба имати на уму да су амерички лекари полазили од претпоставке да је вирус стизао војним бродовима из Европе, где су се одвијала ратна дејства, те је истовремени образац ширења кроз читаву Америку напросто одступао од таквог сценарија.

Као што смо напоменули, први талас пандемије шпанске грознице започео је у пролеће 1918. За њим су уследила два таласа која су однела највећи број живота. Други пандемијски талас започео је у јесен 1918, а трећи у зиму 1919. Географска локација прве појаве пандемичног вируса није позната, а постоји мишљење да је болест названа шпанском због тога што Шпанија није била учесник рата, те се о болести од самог почетка отворено писало у штампи, за разлику од других земаља где је била присутна јака цензура. Података о броју оболелих и умрлих у нашој земљи током шпанске грознице има мало, чему су узрок сложене ратне околности и стварање нове државе управо у времену када је болест била присутна. Међутим, готово сигурно је болест узела велики данак, као и у другим европским државама. Болест се јавила код српских војника у априлу на Крфу, а у јулу на Солунском фронту. Какве је последице епидемија шпанског грипа, пре 102 године, оставила на Ваљево и овај део Србије, предмет је истраживања које је у току. Прелиминарна истраживања указују да је на територији Каменичког среза Ваљевског округа од ове болести умрло више од 900 људи. Ако се зна да је у Првом светском рату у овом срезу погинуло 3.700 људи, испоставља се да је безмало једна четвртина свих жртава страдала за непуна два месеца трајања епидемије, од краја октобра до почетка децембра 1918. године. На територији седам села, која су гравитирала цркви у Рабровици код Ваљева, 1918. године, међу 77 преминулих парохијана за њих 18 је наведено да су умрли од шпанске грознице. Први опсежнији рад о шпанском грипу у Србији пре осам година објавио је др Милорад Радусин из Новог Сада, а данас се са њим том темом бави др Владимир Кривошејев, историчар из Ваљева, уз значајну помоћ Секције за историју медицине Српског лекарског друштва. Лекарка британске мисије др Изабел Емсли Галовеј Хатон записала је пред крај 1918. године у Врању да су „демобилисани ратници из овог краја који су се враћали са фронта затицали пусте куће. Њихове жене, деца, сви редом, помрли су од шпанске грознице само који дан пре њиховог доласка кући. Скоро свуда се чуо лелек и нарицање, уместо смеха и весеља“.

Пре почетка шпанске грознице, а од 1890. године, сматрало се да инфлуенцу изазива Haemophilus influenzae (Пфајферов бацил). Пфајфер је ову бактерију пронашао током пандемије инфлуенце 1889 – 1890. године. Током трајања шпанске грознице јавља се сумња у погледу тачности навођења Пфајферовог бацила као етимолошког узрочника инфлуенце. Петог октобра 2005. објављено је да је реконструисан, односно практично поновно оживљен узрочник шпанске грознице. Реконструкцију су извели научници из Си Ди Сија (Centers for Disease Control and Prevention) из Атланте, у сарадњи са научницима Института за Патологију америчке војске и Mount Sinai School of Medicine. Научници се надају да ће детаљним проучавањем вируса шпанске грознице у потпуности изучити основу вируленције и патогености вируса инфлуенце. Велика пажња је усмерена на ова изучавања због глобалног страха да би актуелни птичији грип, изазван вирусом инфлуенце А (H5N1), могао изазвати пандемију попут оне 1918 – 1919. године. Упоређивањем вируса шпанске грознице и актуелног вируса птичијег грипа настоје се извући закључци о томе колико је близу или далеко вирус птичијег грипа од пандемичне способности. Научници сматрају да готово засигурно реконструисани вирус шпанске грознице не би изазвао болест таквих размера као 1918. године у случају изласка из лабораторије. Разлог томе је глобални имунитет који је створен контактом са H1N1 вирусима инфлуенце.

Пандемија грипа H1N1 у САД 1918. била је једна од најтежих пандемија изазвана вирусом у новијој историји у Сједињених Америчких Држава али и целокупног човечанства, која је означена највећом тежином 5. Колика је била њена тежина илуструју подаци да је на глобалном нивоу, према проценама оболело око 500 милиона људи или једна трећина светске популације, а да је број умрлих, такође према процени, био најмање 50 милиона широм света. Од тог броја у САД је 675.000 људи умрло, док је 22 милиона становника захватила болест. Како се епидемија јавила у последњој години Првог светског рата са америчким трупама које су се са фронта вратиле у Сједињене Америчке Државе након борби у Европи, болест се убрзо појавила у Бостону и Филаделфији, пре него што се проширила широм Северне Америке. Све је почело 19. септембра 1918. када је грип стигао у морнаричку базу у Филаделфији у којој је за неколико дана 600 морнара захватила болест. Девет дана касније, надаље ширење грипа утицао је митинг у славу ветерана Првог светског рата, који је окупио 200.000 учесника на улицама Филаделфије. До 1. октобра регистровано је 635 нових случајева, а након овог митинга Филаделфија је убрзо постала град с највећим бројем смртних случајева од грипа у САД. Комбинација бројних фактора узроковала је да Филаделфија посебно тешко погоди епидемију грипа. Град је с краја 1918. године већ имао око 1,7 милиона становника, а било је у граду и додатних 300.000 ратних ветерана. Многи људи, посебно сиромашни радници и досељеници из најниже класе и Афроамериканци, живели су и радили у пренасељеним, нехигијенским условима. Лекари и друго особље у јавном здравству нису схватили узрок ни лек за ову болест, нити су имали потребна медицинска сазнања како би се правилно борили с њом. Нeдeљама, не само да није озбиљно схваћена епидемија грипа, већ су службеници јавног здравства потцењивали њену озбиљност и прециењивали сопствене способност да епидемију могу да ставе под контролу. На ток епидемије утицала је и чињеница да је велики број лекара и медицинских сестара био ангжована у ратним операцијама широм Европе, тако да је мањак медицинског особља озбиљно оптеретило сваку болницу широм САД. Како би се супротставили овој пошасти помоћ здравственом систему САД пружали су бројни студенти, професори и лакше оболели од ове болести, који су се добровољно пријавили за рад у болницама како би помогли у борби против епидемије. Пенсилванија је била једна од држава која је најтеже погођена, јер се суочила се са преко 60.000 смртних случајева. Филаделфија је изгубила око 12.000 људи и имала је око 47.000 пријављених случајева у само четири недеље. У само првих шест месеци у Филаделфији је било око 16.000 смртних случајева и пола милиона случајева грипа.

На основу анализе генома оригиналног вируса из 1918. (из препарираних узорака ткива и смрзнутог тела), познато је да тај сој вируса припада типу А, подтипу H1N1. На основу филогенетског поређења овог генома са геномима свих других познатих сојева вируса грипа, утврђено је да је он најсличнији птичјим вирусима. Због тога је вероватно да шпански вирус јесте оригинално птичји, односно да је вирус птице стекао способност да инфицира сисаре – човека и свињу. Дакле, овде се није радило о комбиновању молекула РНК између два различита вируса, већ о постепенијем прилагођавању, кроз мутације птичјег вируса на сисарске ћелије. У том смислу постоје две могућности: шпански вирус је пренет са птице на свињу много година пре преласка на људе (можда и 30 година), или је првобитно пренет са птице на човека и дуго циркулисао у људским популацијама, са благим здравственим ефектима, уз постепено унапређивање способности да се преноси са човека на човека. То би значило да је човек касније заразио свињу. Постепено стицање све монструознијих својстава шпанског вируса уклапа се и у сазнање да је први талас пандемије 1918. подразумевао да је вирус достигао високу инфективност, али уз блаже здравствене проблеме инфицираних особа. Велики број заражених људи, уз изразиту способност умножавања вируса у ћелији, драматично је увећао вероватноћу мутација у генима који ће вирусу омогућити да продре дубоко у плућа (што није карактеристика уобичајених вируса грипа) и изазове драстичне последице, како се и догодило у јесен исте године. Занимљиво је да није било потребно превише промена да би вирус остварио такав успех.

Геномске анализе су показале да су мутације довеле до тога да у укупним протеинима вируса буде промењено свега 25 до 30 амино-киселина (од укупно 4000) и да је то било сасвим довољно да вирус постане убица. У гликопротеину Х десиле су се две промене – једна која је омогућила да вирус нападне сисарску ћелију и друга да преферира сисарску уместо птичје ћелије. Имајући све ове податке у виду, развијено је неколико хипотеза о томе где је настао шпански вирус и којим путевима се ширио. Потпуно је јасно, наравно, да су ратне околности промениле понашање људи утичући на то да се они групишу у великом броју на малим просторима, као што су војни кампови или ратне болнице где су лечени бројни рањеници и жртве хемијског оружја. То је значајно повећало стопу циркулисања вируса међу људима и омогућило да вирус врло ефикасно еволуира ка својој монструозној форми. Поред тога, кретања чета војника с једног на други крај света крчила су пут и разношењу вируса у све ћошкове планете. Дакле, упоредо са ратом и потпомогнуто ратом, годинама се у микросвету одвијала еволуција најефикаснијег убице. А где је био географски епицентар шпанског вируса? Као што смо већ рекли, то није била Шпанија. Према једној идеји, вирус из 1918. настао је у Канзасу, у месту где су били стационирани војници у близини фарме свиња. Слична идеја постоји и за Аустрију, али и за Француску, тачније место Етапл на северу Француске, где су се налазили пренатрпани војни кампови и војна болница. Начелно, у близини свих војних кампова налазило се пуно свиња и живине за прехрану војске. Постоји могућност да је вирус, макар у некој својој блажој форми, стигао из Кине током првих година рата и то преко неког од 96 хиљада кинеских радника који су мобилисани да опслужују британске и француске трупе. Слична могућност се помиње и за долазак кинеских морепловаца у САД, при чему се сугерише да је у своју коначну, убитачну форму вирус мутирао у близини Бостона, а да је онда пренет у Француску, те одатле широм европског фронта, а убрзо и на све друге континенте. Вероватно је да, због изузетно брзог ширења и достизања епидемијских размера, никада нећемо бити сигурни где је тачно настао овај „масовни убица“.

ЛИТЕРАТУРА

Jeffery K. Taubenberger and David M. Morens, “1918 Influenza: the Mother of All Pandemics“, Centers for Disease Control and Prevention (www.cdc.gov/eid), Vol. 12, No. 1, January 2006.

Др Алекса Савић, „Инфлуенца“, Штампарска радионица Министарства Војног, Солун, 1918.

The American Experience, A Letter from Camp Devens, Massachusetts, 1918,(www.pbs.org/wgbh/amex/influenza)

Др Јов. Ст. Кујачић, „Инфлуенца или грип“, Штампарија Главног Савеза Српских земљорадничких Задруга, Београд, 1931.

Reasearchers Reconstruct 1918 Pandemic Influenza Virus; Effort Designed to Advance Preparedness, CDC, (www.cdc.gov), October 5, 2005.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања