Шпанска грозница

27/05/2020

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Вируси грипа и друге акутно респираторне инфекције временом мутирају и брзо се шире, што им омогоћава да преживе и стотинама година и да нас подсећају на своје постојање сезонским порастом оболелих, као и епидемијама и пандемијама.

Особа за коју се верује да је прва описала болест сличну грипу био је старогрчки доктор и филозоф Хипократ. У свом делу „Епидемија“ он пише о болести која је захватила град Периф у зиму 412. године пре нове ере. Становници тог града које је преплавила непозната болест жалили су се на бол у ногама, грлу и стомачне тегобе. Ипак, најраспрострањенији симптом је био кашаљ са испљувком, који је, како се касније испоставило, био проузрокован упалом плућа. Хипократ и његови савременици су веровали да су ову болест послали богови Олимпа, као казну за људске грехе.

Први детаљан опис симптома болести сличних симптомима грипа дао је француски научник Етјен Паскје током пандемије у Европи 1403. године. Од шеснаестог до осамнаестог века пандемије грипе дешавале су се у интервалима од 2 до 17 година. За то постоји логично објашњење. Распрострањењу вируса је допринело непознавање узрока болести и метода превенције и заштите, пораст становништва на Земљи и развој транспортних технологија (бродови, железнице, цепелини…). Заједно са људима путовали су и вируси између држава и континената.

Већ од шеснаестог века клиничка слика коју су описивали научници тих година постаје све препознатљивија за савремене лекаре. У осамнаестом веку, током редовне пандемије (1732 – 1738. и 1742 – 1734. године) вирус добија своје право име – influence (influenza у преводу са италијанског „утицај“) и грип (la grippe у преводу са француског врста инсеката за које се сматрало да су преносиоци инфекције; gripper што значи похлепно хватати, зграбити).

У осамнаестом и деветнаестом веку научници су сматрали да доста знају о грипу, али, што је најважније, нису знали шта је узрок, како и чиме лечити болест и може ли се избећи епидемија. Тада се појавила хипотеза да болест изазива бактерија. То је потврдио немачки лекар, бактериолог Ричард Фајфер, који је од 1891. године био начелник Института за истраживања и борбу са инфекционим обољењима. Повод за оснивање оваквог институте била је епидемија која је задесила Европу у периоду од 1889. до 1892. године. Тада је доктор из испљувка пацијента издвојио бактерију која личи на штапић. Тако су је и назвали – Haemophilius influenza или хемофилни бацил, а касније преименовали у част научника Фајфера.

Само неколико месеци раније, руски научник Афанасјев је такође изоловао ову хемофилну бактерију. Зато се у имену ове бактерије појављује и презиме Афанасјев. Дуги низ година се Фајфер-Афанасјева бактерија сматрала узрочником грипа.

Четрдесет година након открића Фајфера и Афанасјева откривено је да хемофилна бактерија прати болест и изазива развој упалних процеса, али да је узрок грипа вирус.

Најстрашнија пандемија грипа која је икада задесила човечанство, била је шпанска грозница или шпански грип. Појавила се 1918. године, током Првог светског рата, тзв. Великог рата. Од њега се није могло побећи ни у најудаљеније крајеве Земље. За две године пандемија је захватила удаљена подручја Бразила и пацифичке колоније Француске и САД, које су биле принуђене да прекину све контакте са спољним светом, како би преживеле. Пандемија је стигла чак и до крајњег севера, у насеља народа Инуита. Вирус шпанског грипа био је масовни убица.

Шпанска грозница се везује за период од пролећа 1918, до марта 1920. године. Постојала су три таласа ове грознице. Први талас пандемије започео је у пролеће 1918, други у јесен 1918, а трећи у зиму 1919. године. Највећи број жртава тзв. шпанске госпође забележен је у само неколико јесењих месеци 1918. године. Иако су људске цивилизације већ одавно биле упознате са болешћу званом грип или influence  (Influenza di freddo, Influence of the cold), пре 1918. године нико није претпостављао да последице грипа могу бити тако драматичне. Неколико сати након осећања првих симптома јављали су се екстремни умор, грозница и главобоља, а онда су наступали тешки симптоми, компликације у функцији плућа често праћене озбиљном бронхопнеумонијом. На кожи пацијента могле су се уочити тамне флеке, а убрзо би и поплавели због недостатка кисеоника. Понекад је плава боја постала толико изражена да је било тешко одредити оригиналну боју коже пацијента. Пацијенти би имали тако снажан кашаљ да су неки покидали чак и своје трбушне мишиће. Плућа би им се пунила пенушавом крвавом течношћу, која је навирала из уста, носа, а понекад и ушију. Многи су развијали и сепсу. Практично, људи су се давили у сопственим течностима. Смрт је наступала за  неколико дана или чак за само неколико сати. Озбиљност ове грознице била је алармантна.

Шпанска грозница је имала још једну специфичност у односу на сезонски грип. Наиме, компликације услед инфекције вирусом, па и смртни исход, уобичајено се очекују код старијих људи и хроничних болесника, али шпански грип је највише односио животе младих и здравих људи, старих између 20 и 40 година. Смртност овог вируса била је десетинама пута већа од свих уобичајених сојева вируса грипа. Током периода пандемије процењује се да је вирус инфицирао око 500 милиона људи, а од последица је умрло између 50 и 100 милиона, колико износе неке новије процене. У поређењу са бројем жртва током Првог светског рата, које износе 17 – 20 милиона људи, биолошки агенс се показао вишеструко ефикаснијим убицом.

Оно што данас поуздано знамо, то је да шпански грип није настао у Шпанији. Објашњење порекла имена вируса налази се у домену медија. Наиме, током Првог светског рата Шпанија је била неутрална држава, због чега је била под мањом медијском цензуром од ратом захваћених држава. У мају 1918. године Агенција Фабра (шпански медијски сервис), послала је следећу вест представништву Ројтерса у Лондону : „Чудан облик болести, епидемијског карактера појавио се у Мадриду.“ Будући да европска и америчка штампа нису писале о великом броју оболелих цивила, а посебно војника који су засигурно били ван строја у свеобухватним ратним напорима, вирус је постао познат као „шпански“, по пореклу јединих гласова о „чудној епидемији“.

Како су писале шпанске новине, тог је пролећа била веома нагла – неки су људи колабирали на улицама након што су се пробудили здрави, а потом су током најмање три дана патили од грознице, гастроинтестиналних проблема и опште малаксалости (тзв. тродневна грозница). У Шпанији је само оболело око осам милиона људи, због чега су неки јавни сервиси као што је пошта морали бити накратко затворени. Иако веома инфективан, пролећни вирус није имао фаталне последице (не веће од уобичајеног грипа). У исто време, иако се о томе није писало, вирус шпанског грипа био је присутан свуда по Европи, у САД и Азији. Први забележени случај обољевања половином марта 1918. године био је Алберт Гичел, војни кувар у америчкој бази Форт Рајли у Канзасу, који је хоспитализован са температуром од 40 степени.  Са сигурношћу се зна да је вирус у априлу захватио француске, британске и америчке трупе стациониране у Француској. У месецу мају вирус је регистрован у Енглеској, али и у Кини и Јапану. Активно се ширила гласина о вештачкој природи шпанске грознице као биолошком оружју пажљиво развијеном од стране Немачке. Гласине су престале када је и у овој земљи почела да влада мистериозна грозница. У Немачкој су болест називали „фландријска грозница“. У Бразилу се болест звала „немачки грип“, у Сенегалу „бразилски“, а Пољаци су је прозвали „бољшевистичком болешћу“.

Будући да број смртних случајева није био велики, а свакако је било занимљивијих тема са ратишта, након два месеца епидемије све је пало у заборав. Али, само на кратко! Ово је био први талас, без драстичних последица по цивилно становништво и војску.

Други талас шпанске грознице био је монструозан. Подједнако заразан вирус се вратио на јесен 1918. године, али сада је постао масовни убица. Први смртни случајеви забележени су у Бостону почетком септембра, а истовремено се појављују оболели у градовима удаљеним од Бостона више десетина километара. Готово идентични извештаји лекара стижу из свих делова света. Број умрлих рапидно је растао из дана у дан. Месец октобар 1918. године био је најпогубнији.

Трећи талас шпанске грознице отпочео је након примирја, 11. новембра 1918. године, када су војници, враћајући се кућама, носили са собом вирус и у крајеве до којих можда пре тога није стигао. Ипак, ова последња фаза пандемије била је мање смртоносна од друге и окончала се у марту 2020. године.

Пандемији шпанске грознице допринело је буктање рата. Ровови су били идеално тло за развој инфекције код војника. Ситуацију су додатно погоршавале повреде, неухрањеност, недостатак витамина Б, али и неинформисаност људи, будући да је у то време било много неписмених. Иако се знало за бактерије, није било антибиотика. Пеницилин је пронађен тек 1928. године, тако да није било лека којим би се зауставиле инфекције у ослабљеном организму.

Када је схваћена озбиљност ситуације, из страха од заразе људи су почели да носе маске, пљување и кашаљ у јавности су забрањени, а поједине земље су отишле и корак даље. Затворене су школе, цркве, позоришта и ограничена масовна окупљања људи, што се посебно односило на америчке градове. Управо у тим градовима забележен је знатно мањи број жртава. Важност друштвеног дистанцирања једна је од веома важних поука које можемо извући из студије случаја два америчка града – Филаделфије и Сент Луиса. Упркос упозорењима стручњака, у Филаделфији се 1918. године на улицама појавило 200.000 људи на паради подршке војсци. Резултат тога био је да је оболелих било све више и три дана касније здравствени систем овог града био је у колапсу. У Сент Луису су власти забраниле окупљање више од 20 људи, а школе, библиотеке и цркве су биле затворене. Док је у Филаделфији умрло више од 10.000 људи од шпанске грознице, у Сент Луису је број умрлих остао испод 700.

Шпанска грозница се јавила код српских војника у априла на Крфу, а у јулу на Солунском фронту. Података о броју оболелих и умрлих у Србији има мало, чему су узрок сложене ратне околности и стварање нове државе управо у времену када је болест била присутна. Међутим, готово сигурно је болест узела велики данак, као и у другим европским државама.

Нико није знао шта је изазивач шпанске грознице – бактерија или вирус. Претпоставку о бактерији као узрочнику заступао је угледни лекар Ричард Фајфер, који је током претходне епидемије грипа 1890. године идентификовао бактерију Haemophilus inluenzae у плућима оболелих. Већ у новембру 1918. године лекари широм света започињу истраживања о узрочнику болести, начину преношења и његовој природи. Коришћењем излучевина из носа и испљувка оболелих покушавали су да заразе тзв. добровољце који су заправо били војници с бројним прекршајима. Било је лекара и медицинског особља који су експериментисали на себи. Резултати су били веома различити и онемогућавали су извођење дефинитивног закључка. Уздрмана је Фајферова хипотеза о Haemophilus inluenzae, будући да нису сви оболели имали ову бактерију. Мистерија патогена шпанске грознице била је превише захтевна за медицину тог времена.

Прошло је више од деценије пре него што су научници почели да се приближавају правом одговору. У расветљавању овог случаја учествовала је и једна животиња – свиња. Двадесетих година 20. века Ричард Шоп се бавио инфективним болестима код стоке, нарочито код свиња. Открио је једну подударност – у јесен 1918. године, када је беснела шпанска грозница, милиони свиња на средњем западу САД оболеле су од тешке респираторне инфекције и на хиљаде их је умрло преко ноћи. У исто време група истраживача у Енглеској бави се људским грипом и адекватним животињским моделом који може оболети од истог патогена. Ова истраживања довела су до два важна сазнања – бактерија дефинитвно није изазивач грипа и постоји веза између људског и свињског грипа.

Још током грађанског рата у Америци председник Линколн је наредио оснивање архиве медицинских узорака, који ће послужити за истраживања и лечење болести, а архива се налази у Институту за патологију америчке војске. Према устаљеној пракси, војни лекари су у доба шпанског грипа у ту установу слали препариране узорке ткива умрлих пацијената. Године 1995. доктор Таубенбергер започиње потрагу за ткивом војника умрлих од грипа 1918. године. Вируси наравно нису више били живи, али су сада технологије молекуларне биологије пружале нове могућности да се вирус анализира на нивоу свог наследног материјала, да се његови гени упореде са генима актуелних вируса и да се разјасне бројна питања о овом епидемиолошком инциденту. Напорима доктора Халтина, у удаљеним северним пределима Аљаске, где су се налазила села Инуита, пронађено је изузетно очувано тело једне жене, чије је узорке плућа он доставио Таубенбергеру. 6. октобра 2005. године објављено је да је реконструисан, односно практично поново оживљен узрочник шпанске грознице. Реконструкцију су извели научници из Си Ди Сија из Атланте, Института за Патологију америчке војске и Mount Sinai School of Medicine, на челу са доктором Таубенбергером. Научници се надају да ће детаљним проучавањем вируса шпанске грознице у потпуности изучити основу вируленције и патогености вируса инфлуенце.

На основу анализе генома оригиналног вируса из 1918. године (из препарираних узорака ткива и смрзнутог тела), данас нам је познато да тај сој вируса припада типу А, подтипу Х1Н1. На основу филогенетског поређења овог генома са геномима других познатих сојева вируса грипа, утврђено је да је он најсличнији птичијим вирусима. Шпански вирус је стога вероватно оригинално птичији, односно вирус птице је стекао способност да инфицира сисаре – човека и свињу. Дакле, овде се није радило о комбиновању молекула РНК између два различита вируса, већ о постепеном прилагођавању, кроз мутације птичијег вируса на сисарске ћелије.

 

На основу ових сазнања научници су дошли до две могуће опције: шпански вирус је пренет са птице на свињу много година пре преласка на људе (можда и 30 година), или је првобитно пренет са птице на човека и дуго циркулисао у људским популацијама, са благим здравственим ефектима, уз постепено унапређивање способности да се преноси са човека на човека. То би значило да је човек касније заразио свињу. Постепено стицање све монструознијих својстава шпанског вируса уклапа се и у сазнање да је први талас пандемије 1918. године подразумевао да је вирус достигао високу инфективност, али уз блаже здравствене проблеме инфицираних особа. Велики број заражених људи, уз изразиту способност умножавања вируса у ћелији, драматично је увећао вероватноћу мутације у генима, који ће управо вирусу омогућити да продре дубоко у плућа (што није карактеристика уобичајених вируса грипа) и изазове драстичне последице, које су се догодиле у јесен исте године.

Постоји неколико хипотеза о томе где је настао шпански вирус и којим се путевима ширио. Ратне околности промениле су понашање људи, утичући на то да се они групишу у великом броју на малим просторима, као што су војни кампови или ратне болнице. То је значајно повећало стопу циркулисања вируса међу људима и омогућило да вирус врло ефикасно еволуира ка својој монструозној форми. Поред тога, кретање чета војника с једног на други крај света крчили су пут у разношењу вируса у све ћошкове планете. Дакле, упоредо са ратом и потпомогнуто ратом, годинама се у микросвету одвијала еволуција најефикаснијег убице.

Постоји неколико теорија о томе где би могао бити географски епицентер шпанског вируса. Према једној, вирус је настао у Канзасу, у месту где су били стационирани војници, у близини фарме свиња. Слична прича постоји и за Аустрију, али и за Француску, тачније место Еталп на северу Француске, где су се налазили пренатрпани војни кампови и војна болница. У близини свих војних кампова налазило се пуно свиња и живине за прехрану војске. Постоји могућност да је вирус у некој својој блажој форми стигао из Кине током првих година рата и то преко неког од 96.000 кинеских радника који су мобилисани да опслужују британске и француске трупе. Слична могућност се помиње и за долазак кинеских морепловаца у САД, при чему се сугерише да је у своју коначну, убитачну форму вирус мутирао у близини Бостона, а да је онда пренет у Француску, те одатле широм европског фронта, а убрзо и на све друге континенте. Због брзог ширења и достизања епидемијских размера, вероватно никада нећемо бити сигурни где је тачно настао овај вирус. Ипак, проучавање пандемије шпанског грипа дефинитивно је отворило врата разумевању еволуције вируса.

Данас се сматра да сви вируси грипа типа А код сисара, укључујући човека, потичу од птица. Вирус из 1918. године вероватно представља мајку свих савремених сезонских сојева Х1Н1 код нас и свиња. Најчешћи сценарио настанка нових сојева вируса грипа подразумева суживот човека, свиње и живине, пре свега патака. Такви услови се најчешће срећу у јужној Кини, где у руралним крајевима људи блиско живе са својим домаћим животињама. Контакт између ових различитих врста пружају велику могућност скакања вируса и настанка нових комбинација и сојева. Због тога се сматра да је Азија епицентер грипа, иако се зна да су неки вируси могли настати и ван азијског континента.

Шпанска грозница довела је до промене става према здравственим системима и резултирала јачим ангажовањем државе у сектору који је до тада био у рукама цркве, добротворних организација или приватних фондација. Дошло је до оснивања здравствене организације Лиге народа, претече данашње Светске здравствене организације. Шпанска грозница довела је и до политичких покрета, попут оних у Индији где су од грипа умирали обични грађани, а не колонијални владари из Велике Британије. Покрет за независност, на челу са Махатмом Гандијем (који је такође прележао шпанску грозницу), покренут је одмах након пандемије. Након трауматичних искустава Првог светског рата и пандемије, у свету уметности је дошло до значајних преокрета. Арнолд Шенберг је музички свет шокирао својом додекафонијом, а у архитектури је Баухаус практично почистио дотадашњу орнаменталну сецесију.

Шпанска грозница и обољење чији је узрок нови корона вирус имају нешто заједничко. И једна и друга болест су тзв. зоонозе, код којих вирус са животиња прелази на људе. „Да ли смо ми људи припитомљавањем дивљих животиња у своју близину у ствари довели магацине вируса“, пита се, на основу једне научне студије, Лаура Спини у својој књизи о шпанској грозници. Врло вероватно да јесмо, јер шпанска грозница и корона вирус нису једини примери који потврђују ту тезу. И вирус ХИВ, САРС и тзв. свињски грип потичу од животиња.

Велике пандемије не маре за стране у сукобу, не познају разлике у политичким и идеолошким опредељењима и сурово нас подсећају да смо сви, баш сви, само крхка тела.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања