Autor: msr Srđan Graovac, istoričar
Izgradnja nove Jugoslavije počinjala je u pravom smislu od temelja. To je, naravno, samo po sebi vrlo težak, ali ne manje odgovoran zadatak, jer je od donetih rešenja zavisio i kasniji razvoj zemlje. Na samom početku bilo je potrebno stvoriti politički osnov ukupne obnove ratom razorenog društva. Svima je bilo jasno da su rešenja nastala na temeljima dogovora Tita i Šubašića i zaključcima „velike trojice“ iz Jalte samo privremenog karaktera i da komunisti, i pored svojih deklerativnih izjava o odsustvu namere da u zemlji ustanove komunistički režim, čvrsto drže sve poluge i sfere vlasti. Na liniji „opšteg sporazuma“ o Jugoslaviji 2. marta 1945. godine formirano je Namesništvo Jugoslavije u sastavu: Srđan Budisavljević, Ante Mandić i Dušan Serec. Privremena vlada Demokratske Federativne Jugoslavije je formirana 7. marta 1945. godine i obavezala se da će AVNOJ popuniti predstavnicima političkih grupa koji se nisu kompromitovali u ratu. U Vladi su brojčano dominirali komunisti i obezbedili su sebi većinu ministarskih mesta. Predsednik vlade bio je Josip Broz (i vrhovni komandant vojske), potpredsednik je bio Milan Grol, ministar inostranih poslova i potpredsednik vlade bio je Ivan Šubašić, ministar unutrašnjih poslova Vlada Zečević. Jedan deo političkih snaga koji su strahovali od zavođenja komunističke diktature opredelio se za zajedničku akciju sa legalnom građanskom opozicijom na čelu sa Milanom Grolom. Vođstvo Demokratske stranke (koja se nije uključila u Narodni front) zagovarao je obnovu višestranačkog života. Obrazovanjem privremene vlade DFJ nestalo je paralelizma vlasti vlada NKOJ-a i kraljevske vlade. U vladi su se nalazili i predstavnici starih građanskih snaga. Ona je bila privremena jer je imala da obavi posao oko organizacije izbora za ustavotvornu skupštinu, a kao svoje glavne ciljeve istakla je nastojanje da fašistički okupator bude proteran; zatim, obavezala se da će raditi na vraćanju Jugoslaviji njenih teritorija, i na kraju, radiće na kažnjavanju ratnih zločina, obnovi zemlje, stvaranju privremene narodne skupštine, sprovođenju agrarne reforme, kolonizaciji itd. Već u martu 1945. godine, Sovjeti su protestovali što je u vladu ušao Milan Grol zbog toga što nije osudio Dražu Mihajlovića (smatrali su da je u vladu trebalo ući Stanoje Simić). Taj protest Sovjeta govori o tome da je vlada DFJ formirana bez velikog uticaja Sovjetskog Saveza. Milan Grol je zbog sve većeg terora protiv pristalica opozicije i zbog načina izbora za Ustavotvornu skupštinu i prava Ustavotvorne skupštine, 20. avgusta 1945. godine podneo ostavku, a za njim i Šubašić. Molotov se nije zadovoljio ni prvom dekleracijom nove vlade koju je Tito pročitao 9. marta 1945. godine preko Radio Beograda, jer je u njoj zauzet određeniji stav prema politici zbližavanja slovenskih zemalja. Vlade federalnih jedinica obrazovane su aprila 1945. godine.[1]
Privremena narodna skupština obrazovana je 10. avgusta 1945. godine i radila je do ukaza predsedništva skupštine, od 26. oktobra 1945. godine o njenom raspuštanju. NJena osnovna uloga je bila da pripremi izbore za Ustavotvornu skupštinu. U tom intervalu Privremena narodna skupština je donela seledeće zakone: o biračkim spiskovima, o slobodi štampe, zbora i dogovora, o Ustavotvornoj skupštini, o agrarnoj reformi i kolonizaciji. Neki od tih zakona izazvali su sporove u samoj skupštini između vladajućih snaga i opozicije, koju su, uglavnoim činili predstavnici Demokratske stranke Milana Grola i neki predstavnici Samostalne demokratske stranke. Na taj način je konstituisana opozicija u Skupštini, a postojala je i van nje. Grolu su prišli i poslanici drugih grupa, tako da je opozicija u skupštini imala 17 poslanika. Komunistička partija Jugoslavije, da bi obezbedila „komotnu“ osnovu u širokim narodnim masama, naročito u sredinama gde nije uživala natpolovičnu većinu, odlučila se na organizovanje jednog opštenarodnog, i na prvi pogled nekomunističkog, pokreta. Drugi razlog za ovaj postupak ležao je u nastojanju vođstva KPJ da zemlje Zapada zauzmu blaži stav prema dešavanjima u Jugoslaviji 1945. godine i da prestanu optužbe vlada tih zemalja na račun nove vlasti da je zavela diktaturu. Tako je u Beogradu od 5. do 7. avgusta 1945. godine održan prvi kongres Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta (JNOF) koji u je usvojio rezoluciju po kojoj u njega mogu ući sve političke snage i pojedinci koji prihvataju koncepciju NOB-a, a u suštini Narodni front Jugoslavije (NFJ) je upotpunosti odražavao ideje jedne političke snage, odnosno Komunističke partije Juoslavije. U njega ulaze Narodna seljačka stranka, Republikanska stranka, delovi Zemljoradničke i Hrvatske seljačke stranke, Komunistička partija Jugoslavije. U rukovodeća tela NFJ birane su vodeće ličnosti KPJ, a za predsednika je izabran Josip Broz Tito. Nametnuvši Narodnom frontu svoj osnovni politički program, KPJ i nije trebao samostalni politički rad, jer je sve ideje ostvarivala upravo preko ove organizacije.[2]
Izvan NF ostali su Demokratska stranka Milana Grola i Radikalna stranka. Narodni front će imati glavnu ulogu i oko predstojećih izbora za ustavotvornu skupštinu. Unutar NF će se javiti i opozicija, jer NF nije bio u potpunosti jedinstvena politička organizacija. Postojala je, dalje, opozicija i izvan i unutar Narodnog fronta. Unutar NF opoziciji će dati pečat Narodna seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića. U početku saradnik komunista, kasnije će ga komunistička vlast osuditi na zatvorsku kaznu od 1946. do 1955. godine, pod optužbom da je eksponent zapadnog inperijalizma. Izbori za Konstituantu su nametali kakvo-takvo zakonodavno sređivanje političkih prilika, manje zbog Grolove i Šubašićeve opozicije nego zbog taktiziranja prema Zapadu čija je štampa napadala Jugoslaviju zbog zavođenja diktature i već kao isturenu poziciju Sovjetskog Saveza. Tako su u privremenoj narodnoj skupštini doneti Zakon o štampi i Zakon o udruživanju, koje je u skupštini branio Kardelj, a izbori su zakazani za 11. novembar 1945. godine. Zakon o štampi je bio neodređen; štampa je bila slobodna u okviru datog zakona, cenzure nije bilo, ali sve je moglo biti zabranjeno. Kardelj je u vezi sa tim zakonom, napao skupštinsku „manjinu“, a povodom Zakona o udruživanju i direktno Grola – da ne shvata suštinu promena i da ne veruje u snagu narodnih masa. Pripreme za izbore su tekle u polemikama i napetosti, ali bez ozbiljnih teškoća. Jedino je Jaša Prodanović, vođa republikanaca, predložio „kutiju bez liste“, koju je narod prozvao „ćorava kutija“ i u koju su mogli spustiti kuglicu oni koji su protiv. Tako je i formalna demokratičnost bila zadovoljena, iako je opozicija na čelu sa Grolom bojkotovala izbore.[3]
Zvaničnici i javnost zapadnih zemalja nisu imali primedbe na izborne radnje, ali su same izbore smatrali neskriveno farsom, jer se unapred znalo da će svi kandidati, čim nema opozicije, biti izabrani. Britanski premijer Klement Atli je u to vreme tu vrstu izbora u istočnoj Evropi nazivao „trkom sa jednim konjem“. Izbori za Ustavotvornu skupštinu prošli su u manifestacijama, sa povorkama i zastavama. Tek su se sticala iskustva u izborima bez opozicije, ali sve je išlo bez teškoća. Vođstvo KPJ je procenjivalo da će Narodni front, odnosno KPJ, dobiti apsolutunu većinu glasova na izborima. Komunistička partija nije, dakle, bila ugrožena izbornim porazom, nego jednostavno nije želela opoziciju, pribojavila se institucionalizovanja opozicije. U Politbirou su diskutovani i izborni izgledi i način da se putem izbornog zakona onemogući i sputa opozicija. Kao potvrdu manevrisanja i namera KPJ Milovan Đilas u svojoj knjizi Vlast i pobuna citira izjavu koju je Tito dao britanskim parlamentarcima i novinarima: „U Frontu, kao što vam je poznato, ima više partija (u stvari je bilo grupa, ostataka partija – Milovan Đilas), pa će se u Parlamentu, unutar Fronta, verovatno iskristalisati jedna opozicija. Ja sam uvjeren da će biti opozicije, i to dosta jake opozicije, a ne ovakve kakva je bila“.[4] Ova izjava jasno pokazuje nameru Tita i vođstva Kompartije da u budućnosti spreči pojavu bilo kog „novog Grola ili Šubašića“[5].
Za sazivanje Konstituante izabran je 29. novembar 1945. godine, radi povezivanja ovog događaja sa Drugim zasedanjem AVNOJ-a u Jajcu, tačno dve godine ranije. Tog dana, uprkos protivljenju britanskog ambasadora, Ustavotvorna skupština proglasila je republiku i detronizaciju kralja Petra II i dinastije Karađorđevića, zajedno sa ukidanjem monarhije. A i novi ustav je već bio gotov, pa je tih dana dat na „javnu diskusiju“. Nacrt ustava i javna diskusija o tom nacrtu bili su po ugledu na sovjetski „staljinski“ ustav i na sovjetsku „javnu diskusiju“ povodom njega. Za izradu tog ustava, kao i kasnijih, bio je zadužen Edvard Kardelj, a pomagali su mu profesor prava Jovan Đorđević i drugi. Sovjetski predstavnici nisu učestvovali u radu, ali je ambasador Sadičkov bio konsultovan o nacrtu. Ostala je upamćena njegova primedba na ustav, da je prerano da se uvodi socijalno osiguranje seljaka, jer to nema ni u Sovjetskom Savezu. To i neke sporedne primedbe su odbijene. Ustavotvorna skupština je usvojila ustav 31. januara 1946. godine i prema njemu zemlja je dobila naziv Federativna narodna republika Jugoslavija (FNRJ) i definisana je kao „savezna, narodna država, republikanskog oblika, zajednica ravnopravnih naroda koji su na osnovu prava na samoopredeljenje, uključujući i pravo na otcepljenje, izrazili svoju volju da žive zajedno u federativnoj državi. Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju sačinjavale su: Narodna Republika Srbija, Narodna Republika Slovenija, Narodna Republika Bosna i Hercegovina, Narodna Republika Hrvatska, Narodna Republika Crna Gora i Narodna Republika Makedonija, dok je Narodna Republika Srbija u svom sastavu imala i Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu Kosovskometohijsku oblast.“
Sa usvajanjem ustava, reorganizovana je i vlada. Tadašnje Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA), ustvari tajna policija, je reorganizovana i preimenova u Upravu državne bezbednosti (UDBU), a na njeno čelo je došao Aleksandar Ranković. Možda bezveze, a možda baš u vezi sa izopštenjem Grola i Šubašića iz politike, sovjetska vlada je ponovo obasula jugoslovensko vođstvo ordenima: Titu je početkom septembra dodeljen Orden Pobede, a krajem oktobra nekolicini najviših funkcionera Ordeni Suvorova i Kutuzova: Peku Dapčeviću su dodelili Orden Kutuzova, a generalima Koči Popoviću i Arsi Jovanoviću Orden Suvorova.[6]
U tom periodu vođstvo Jugoslavije, kojom se uglavnom upravljalo iz Politbiroa KPJ, po ugledu na SSSR privodilo je kraju izgradnju „sovjetskog modela“ državnog i društvenog poretka u zemlji, koristeći se svim sovjetskim, već oprobanim metodama i aparatima. U prvim posleratnim godinama, baš po ugledu na period lenjinističko – staljinističke diktature u Sovjetskom Savezu, bilo je mnogo političkih procesa. Ovaj period, jedan od najmračnijih momenata jugoslovenske istorije, bi se slobodno mogao nazvati „jugoslovenskom refleksijom staljinističkih čistki“, gde su novi revolucionarni i preki sudovi radili „punom parom“. Broj likvidiranih, obespravljenih i zatvorenih jugoslovenskih građana zbog istinitih, ali uglavnom i lažnih optužbi se ne može tačno utvrditi. Brojke ubijenih se kreću do nekoliko desetina hiljada. Nije bilo moguće upoznati javnost sa tolikim brojem procesa, naročito sa onima u unutrašnjosti. Ali KPJ nije ni imala nameru da se tim procesima pridaje veći značaj, jer je želela da se ublaži utisak o progonima. Zbog toga je javnost upoznavana samo sa najvažnijim procesima, procesima vođama određenih grupacija ili istaknutim predstavnicima okupacionog terora. U tim suđenjima i istragama smer je u velikoj meri određivala državna bezbednost. Po mišljenju Milovana Đilasa bezbednost i sud često su preterivali, najčešće naduvavajući sporedne, senzacionalne i skandalozne pojedinosti o optuženima, kakvih je politički život sam po sebi prepun, pogotovo u ratnim i revolucionarnim vremenima.[7]
IZVORI I LITERATURA
Đilas, Milovan, Vlast i pobuna, Književne novine, Beograd, 1991.
Dedijer, Vladimir, Dokumetni 1948., knjiga prva, Rad, Beograd, 1979.
Dedijer, Vladimir, Josip Broz Tito, prilozi za biografiju, Kultura, Beograd, 1953.
Mates, Leo, Međunarodni odnosi socijalističke Jugoslavije, Nolit, str. 94, Beograd, 1976.
Petranović, Branko, Istorija Jugoslavije 1918–1978, Nolit, str. 452–466, Beograd, 1981.
[1] Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1978, Nolit, str, Beograd, 1981, str. 379–384.
[2] Milovan Đilas, Vlast i pobuna, Književne novine, Beograd, 1991, str. 25–26.
[3] Isto, str, 26.
[4] Isto, str. 27.
[5] Isto, str. 25–28.
[6] Milovan Đilas, navedeno delo, str. 27–28.
[7] Isto, str. 29.
Ostavi komentar