СОВЈЕТСКИ САВЕЗ И ЈУГОСЛАВИЈА – ПОЧЕТАК СОВЈЕТИЗАЦИЈЕ НОВЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1945. ГОДИНЕ

22/02/2022

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Изградња нове Југославије почињала је у правом смислу од темеља. То је, наравно, само по себи врло тежак, али не мање одговоран задатак, јер је од донетих решења зависио и каснији развој земље. На самом почетку било је потребно створити политички основ укупне обнове ратом разореног друштва. Свима је било јасно да су решења настала на темељима договора Тита и Шубашића и закључцима „велике тројице“ из Јалте само привременог карактера и да комунисти, и поред својих деклеративних изјава о одсуству намере да у земљи установе комунистички режим, чврсто држе све полуге и сфере власти. На линији „општег споразума“ о Југославији 2. марта 1945. године формирано је Намесништво Југославије у саставу: Срђан Будисављевић, Анте Мандић и Душан Серец. Привремена влада Демократске Федеративне Југославије је формирана 7. марта 1945. године и обавезала се да ће АВНОЈ попунити представницима политичких група који се нису компромитовали у рату. У Влади су бројчано доминирали комунисти и обезбедили су себи већину министарских места. Председник владе био је Јосип Броз (и врховни командант војске), потпредседник је био Милан Грол, министар иностраних послова и потпредседник владе био је Иван Шубашић, министар унутрашњих послова Влада Зечевић. Један део политичких снага који су страховали од завођења комунистичке диктатуре определио се за заједничку акцију са легалном грађанском опозицијом на челу са Миланом Гролом. Вођство Демократске странке (која се није укључила у Народни фронт) заговарао је обнову вишестраначког живота. Образовањем привремене владе ДФЈ нестало је паралелизма власти влада НКОЈ-а и краљевске владе. У влади су се налазили и представници старих грађанских снага. Она је била привремена јер је имала да обави посао око организације избора за уставотворну скупштину, а као своје главне циљеве истакла је настојање да фашистички окупатор буде протеран; затим, обавезала се да ће радити на враћању Југославији њених територија, и на крају, радиће на кажњавању ратних злочина, обнови земље, стварању привремене народне скупштине, спровођењу аграрне реформе, колонизацији итд. Већ у марту 1945. године, Совјети су протестовали што је у владу ушао Милан Грол због тога што није осудио Дражу Михајловића (сматрали су да је у владу требало ући Станоје Симић). Тај протест Совјета говори о томе да је влада ДФЈ формирана без великог утицаја Совјетског Савеза. Милан Грол је због све већег терора против присталица опозиције и због начина избора за Уставотворну скупштину и права Уставотворне скупштине, 20. августа 1945. године поднео оставку, а за њим и Шубашић. Молотов се није задовољио ни првом деклерацијом нове владе коју је Тито прочитао 9. марта 1945. године преко Радио Београда, јер је у њој заузет одређенији став према политици зближавања словенских земаља. Владе федералних јединица образоване су априла 1945. године.[1]

Привремена народна скупштина образована је 10. августа 1945. године и радила је до указа председништва скупштине, од 26. октобра 1945. године о њеном распуштању. Њена основна улога је била да припреми изборе за Уставотворну скупштину. У том интервалу Привремена народна скупштина је донела селедеће законе: о бирачким списковима, о слободи штампе, збора и договора, о Уставотворној скупштини, о аграрној реформи и колонизацији. Неки од тих закона изазвали су спорове у самој скупштини између владајућих снага и опозиције, коју су, углавноим чинили представници Демократске странке Милана Грола и неки представници Самосталне демократске странке. На тај начин је конституисана опозиција у Скупштини, а постојала је и ван ње. Гролу су пришли и посланици других група, тако да је опозиција у скупштини имала 17 посланика. Комунистичка партија Југославије, да би обезбедила „комотну“ основу у широким народним масама, нарочито у срединама где није уживала натполовичну већину, одлучила се на организовање једног општенародног, и на први поглед некомунистичког, покрета. Други разлог за овај поступак лежао је у настојању вођства КПЈ да земље Запада заузму блажи став према дешавањима у Југославији 1945. године и да престану оптужбе влада тих земаља на рачун нове власти да је завела диктатуру. Тако је у Београду од 5. до 7. августа 1945. године одржан први конгрес Јединственог народноослободилачког фронта (ЈНОФ) који у је усвојио резолуцију по којој у њега могу ући све политичке снаге и појединци који прихватају концепцију НОБ-а, а у суштини Народни фронт Југославије (НФЈ) је употпуности одражавао идеје једне политичке снаге, односно Комунистичке партије Јуославије. У њега улазе Народна сељачка странка, Републиканска странка, делови Земљорадничке и Хрватске сељачке странке, Комунистичка партија Југославије. У руководећа тела НФЈ биране су водеће личности КПЈ, а за председника је изабран Јосип Броз Тито. Наметнувши Народном фронту свој основни политички програм, КПЈ и није требао самостални политички рад, јер је све идеје остваривала управо преко ове организације.[2]

Изван НФ остали су Демократска странка Милана Грола и Радикална странка. Народни фронт ће имати главну улогу и око предстојећих избора за уставотворну скупштину. Унутар НФ ће се јавити и опозиција, јер НФ није био у потпуности јединствена политичка организација. Постојала је, даље, опозиција и изван и унутар Народног фронта. Унутар НФ опозицији ће дати печат Народна сељачка странка Драгољуба Јовановића. У почетку сарадник комуниста, касније ће га комунистичка власт осудити на затворску казну од 1946. до 1955. године, под оптужбом да је експонент западног инперијализма. Избори за Конституанту су наметали какво-такво законодавно сређивање политичких прилика, мање због Гролове и Шубашићеве опозиције него због тактизирања према Западу чија је штампа нападала Југославију због завођења диктатуре и већ као истурену позицију Совјетског Савеза. Тако су у привременој народној скупштини донети Закон о штампи и Закон о удруживању, које је у скупштини бранио Кардељ, а избори су заказани за 11. новембар 1945. године. Закон о штампи је био неодређен; штампа је била слободна у оквиру датог закона, цензуре није било, али све је могло бити забрањено. Кардељ је у вези са тим законом, напао скупштинску „мањину“, а поводом Закона о удруживању и директно Грола – да не схвата суштину промена и да не верује у снагу народних маса. Припреме за изборе су текле у полемикама и напетости, али без озбиљних тешкоћа. Једино је Јаша Продановић, вођа републиканаца, предложио „кутију без листе“, коју је народ прозвао „ћорава кутија“ и у коју су могли спустити куглицу они који су против. Тако је и формална демократичност била задовољена, иако је опозиција на челу са Гролом бојкотовала изборе.[3]

Званичници и јавност западних земаља нису имали примедбе на изборне радње, али су саме изборе сматрали нескривено фарсом, јер се унапред знало да ће сви кандидати, чим нема опозиције, бити изабрани. Британски премијер Клемент Атли је у то време ту врсту избора у источној Европи називао „трком са једним коњем“. Избори за Уставотворну скупштину прошли су у манифестацијама, са поворкама и заставама. Тек су се стицала искуства у изборима без опозиције, али све је ишло без тешкоћа. Вођство КПЈ је процењивало да ће Народни фронт, односно КПЈ, добити апсолутуну већину гласова на изборима. Комунистичка партија није, дакле, била угрожена изборним поразом, него једноставно није желела опозицију, прибојавила се институционализовања опозиције. У Политбироу су дискутовани и изборни изгледи и начин да се путем изборног закона онемогући и спута опозиција. Као потврду маневрисања и намера КПЈ Милован Ђилас у својој књизи Власт и побуна цитира изјаву коју је Тито дао британским парламентарцима и новинарима: „У Фронту, као што вам је познато, има више партија (у ствари је било група, остатака партија – Милован Ђилас), па ће се у Парламенту, унутар Фронта, вероватно искристалисати једна опозиција. Ја сам увјерен да ће бити опозиције, и то доста јаке опозиције, а не овакве каква је била“.[4] Ова изјава јасно показује намеру Тита и вођства Компартије да у будућности спречи појаву било ког „новог Грола или Шубашића“[5].

За сазивање Конституанте изабран је 29. новембар 1945. године, ради повезивања овог догађаја са Другим заседањем АВНОЈ-а у Јајцу, тачно две године раније. Тог дана, упркос противљењу британског амбасадора, Уставотворна скупштина прогласила је републику и детронизацију краља Петра II и династије Карађорђевића, заједно са укидањем монархије. А и нови устав је већ био готов, па је тих дана дат на „јавну дискусију“. Нацрт устава и јавна дискусија о том нацрту били су по угледу на совјетски „стаљински“ устав и на совјетску „јавну дискусију“ поводом њега. За израду тог устава, као и каснијих, био је задужен Едвард Кардељ, а помагали су му професор права Јован Ђорђевић и други. Совјетски представници нису учествовали у раду, али је амбасадор Садичков био консултован о нацрту. Остала је упамћена његова примедба на устав, да је прерано да се уводи социјално осигурање сељака, јер то нема ни у Совјетском Савезу. То и неке споредне примедбе су одбијене. Уставотворна скупштина је усвојила устав 31. јануара 1946. године и према њему земља је добила назив Федеративна народна република Југославија (ФНРЈ) и дефинисана је као „савезна, народна држава, републиканског облика, заједница равноправних народа који су на основу права на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење, изразили своју вољу да живе заједно у федеративној држави. Федеративну Народну Републику Југославију сачињавале су: Народна Република Србија, Народна Република Словенија, Народна Република Босна и Херцеговина, Народна Република Хрватска, Народна Република Црна Гора и Народна Република Македонија, док је Народна Република Србија у свом саставу имала и Аутономну Покрајину Војводину и Аутономну Косовскометохијску област.“

Са усвајањем устава, реорганизована је и влада. Тадашње Одељење за заштиту народа (ОЗНА), уствари тајна полиција, је реорганизована и преименова у Управу државне безбедности (УДБУ), а на њено чело је дошао Александар Ранковић. Можда безвезе, а можда баш у вези са изопштењем Грола и Шубашића из политике, совјетска влада је поново обасула југословенско вођство орденима: Титу је почетком септембра додељен Орден Победе, а крајем октобра неколицини највиших функционера Ордени Суворова и Кутузова: Пеку Дапчевићу су доделили Орден Кутузова, а генералима Кочи Поповићу и Арси Јовановићу Орден Суворова.[6]

У том периоду вођство Југославије, којом се углавном управљало из Политбироа КПЈ, по угледу на СССР приводило је крају изградњу „совјетског модела“ државног и друштвеног поретка у земљи, користећи се свим совјетским, већ опробаним методама  и апаратима. У првим послератним годинама, баш по угледу на период лењинистичко – стаљинистичке диктатуре у Совјетском Савезу, било је много политичких процеса. Овај период, један од најмрачнијих момената југословенске историје, би се слободно могао назвати „југословенском рефлексијом стаљинистичких чистки“, где су нови револуционарни и преки судови радили „пуном паром“. Број ликвидираних, обесправљених и затворених југословенских грађана због истинитих, али углавном и лажних оптужби се не може тачно утврдити. Бројке убијених се крећу до неколико десетина хиљада. Није било могуће упознати јавност са толиким бројем процеса, нарочито са онима у унутрашњости. Али КПЈ није ни имала намеру да се тим процесима придаје већи значај, јер је желела да се ублажи утисак о прогонима. Због тога је јавност упознавана само са најважнијим процесима, процесима вођама одређених групација или истакнутим представницима окупационог терора. У тим суђењима и истрагама смер је у великој мери одређивала државна безбедност. По мишљењу Милована Ђиласа безбедност и суд често су претеривали, најчешће надувавајући споредне, сензационалне и скандалозне појединости о оптуженима, каквих је политички живот сам по себи препун, поготово у ратним и револуционарним временима.[7]

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Ђилас, Милован, Власт и побуна, Књижевне новине, Београд, 1991.

Дедијер, Владимир, Докуметни 1948., књига прва, Рад, Београд, 1979.

Дедијер, Владимир, Јосип Броз Тито, прилози за биографију, Култура, Београд, 1953.

Матес, Лео, Међународни односи социјалистичке Југославије, Нолит, стр. 94, Београд, 1976.

Петрановић, Бранко, Историја Југославије 1918-1978, Нолит, стр. 452-466, Београд, 1981.

[1] Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918-1978, Нолит, стр, Београд, 1981, стр. 379-384.

[2] Милован Ђилас, Власт и побуна, Књижевне новине, Београд, 1991, стр. 25-26.

[3] Исто, стр, 26.

[4] Исто, стр. 27.

[5] Исто, стр. 25-28.

[6] Милован Ђилас, наведено дело, стр. 27-28.

[7] Исто, стр. 29.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања