Solunski front i Franše d’Epere: istorija i sećanja

Autor: dr Aleksandra Kolaković

Obeležavanje veka od početka i kraja Velikog rata (1914 – 1918), pokazalo se kao prilika da se iznova osvetli mesto sećanja na ovaj događaj, kao i na specifične veze između naroda koje su se izgradile u ovom periodu. Proboj Solunskog fronta, ponovo je u prvi plan istakao francusko-srpsko „bratstvo po oružju“ iskovano zahvaljujući vojnicima koji su zajedno ratovali. Septembar mesec i sećanje na proboj Solunskog fronta u prvi plan stavlja pojedince koji su u nezadrživom jurišu 1918. godine oslobodili Srbiju. Među njima je bilo i Francuza, koji su imali veoma značajnu ulogu. Ovaj tekst, stoga, ima za cilj da podseti na ličnost Franše d’Eperea. Istovremeno, namera jeste da se kroz ovaj tekst osvetli percepcija o njegovoj ulozi prilikom proboja Solunskog fronta, kao i da se istakne kako se oblikovalo sećanje na ovog Francuza među Srbima nakon rata do danas.

Savremenici i istoričari su opisali Franše d’Epere kao inteligentnog i kulturnog čoveka „živog duha“. Pored hrabrosti, organizovanosti i radoznalosti, francuskog generala kroz život je vodio nemirni duh i čvrstina duha. Deo pomenutih osobina stekao je školovanjem, ali se ne sme zanemariti i uticaj porodice. LJubav i poštovanje prema vojničkom pozivu nasledio je od svog oca, koji je bio oficir 4. puka kolonijalne konjice u Alžiru, gde se Franše d’Epere 1856. godine i rodio. Životni put mu je već rođenjem bio simbolično predodređen. Vojska i mogućnost razumevanje „periferije“, onoga što nije „centar“ (u ovom slučaju Pariz) sigurno su ponikli iz ovog okruženja. Stoga i ne čudi da je francuski i srpski junak završio prestižnu francusku vojnu školu Sen-Sir kao 6. u rangu 1876. godine. Od tada je sve do 1881. godine služio kao potporučnik u 1. puku kolonijalne pešadije u Alžiru. Karijera Franše d’Eperea dalje je nastavljena u generalštabnoj akademiji u Parizu od 1882. godine, a u međuvremenu, učestvovao je u pohodu na Tunis, koje su završene uspostavljanjem francuskog protektorata. Nakon završetka akademije 1885. godine, d’Epere je poslat kao predvodnik pojačanja koje je Francuska uputila 1. puku kolonijalne pešadije, koji je ratovao sa kineskim trupama u jugoistočnoj Aziji (severni deo današnjeg Vijetnama). Od 1887. godine D’Epere je ponovo u Parizu prvo u okviru 4. Odeljenja Generalštaba zaduženog za transport, a potom je prešao u kabinet De Fresinea, ministra rata i od 1899. godine u štab 69. pešadijskog puka u Nansiju u rangu potpukovnika.

Putovanja su bila način na koji je Franše D’Epere sticao, ne samo nova znanja, već i napredovanje u karijeri. Primetno je da je ne samo dobro poznavao Francusku, već i druge delove sveta. Tokom poslednjih 15 godina 19. veka proputovao je Kinu, Italiju, Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Albaniju. Nakon što je posetio Zagreb, Sarajevo, Dubrovnik, Kotor, Cetinje i Skadar, otisnuo se u Nemačku, da bi 1900. godine, kao zamenik komandanta vojne akademije na kojoj se školovao – Sen-Sir, otišao put Kine i postao član ekspedicionog korpusa u vreme Bokserskog ustanka. U Francusku se vratio preko Sjedinjenih Američkih Država, gde je u prvoj deceniji 20. veka službovao u garnizonima na severu i istoku Francuske. Ipak, službeno je, kao član misija, obilazio brojne zemlje i regije (Španiju, Maroko, Austriju, Grčku, opet Nemačku). Sa ove distance, usudili bismo se reći da je u predvečerje Velikog rata, D’Epereu, koji je marta 1912. godine postavljen za komandanta 28. alpske divizije, a tri meseca kasnije za  komandanta trupa u zapadnom Maroku (s ciljem da uguši pobunu marokanskih plemena), ostalo još da upozna Srbiju i Srbe. Ipak, to će doći kasnije, ali će zato u borbi sa marokanskim plemenima, steći dragocena isksutva koja će mu pomoći da se upiše u zlatne stranice, ne samo francuske, već i srpske istorije.

Rat je dočekao kao komandant 1. armijskog korpusa, a od septembra 1914. godine poverena mu je komanda 5. armije. D’Epere je učestvovao u pograničnim bitkama avgusta 1914. godine, kao i u bici na Marni, pri čemu mu se pripisuje zasluga za odbacivanje nemačke ofanzive. Od 1916. godine Franše D’Epere je komandant grupe armija Istok. Istorijski izvori i literatura svedoče da je izrazio rezerve prema planu prolećne ofanzive generala Nivela, glavnokomandujućeg francuske armije (1917). Nakon neuspele Nivelove ofanzive, došlo je do promena na čelu francuske armije, dolaska Petena za glavnokomandujućeg, što je posredno uticalo i na promenu u karijeri Franše D’Eperea i njegovog dolaska na Balkan. Prvi pomen da bi mogao doći na Balkan datira s kraja 1917. godine. Žorž Klemanso, koji je tada bio predsednik francuske vlade, ipak je poslao generala Gijomu da zameni generala Saraja. Procena D’Eperea bila je da bi radikali i radikal-socijalisti u francuskoj Skupštini zamenu levo orijentisanog Saraja sa rojalistom i katolikom, kao što je on, protumačili kao politički manevar. Ipak, poraz u bici kod Puta Dama 1918. godine, koji je pripisan D’Epereu, uticao je da ga 6. juna imenuju za glavnokomandujućeg generala na Solunskom frontu. Da li je to bila degradacija? D’Epere je smatrao da je unapređenje, jer je na Zapadnom frontu imao pretpostavljenje, a u na Solunskom je bio samostalan.

Ključan datum pre samog proboja Solunskog fronta, o kome je u proteklih godinu dana najviše pisano, jeste 29. jun 1918. godine. Franše d’Epere, novi glavnokomandujući savezničkih snaga na Solunskom frontu obilazio je položaje 2. armije vojvode Stepe Stepanovića. Ovom prilikom francuski general stekao je sliku i o položaju neprijatelja koji su se mogli videti sa vosova Floka visokih 2300 metara nadmorske visine. Tada je doneo odluku: „Umesto lokalne operacije to će biti odlučan napad, u kome će učestvovati sva srpska vojska pojačana sa dve francuske divizije, i koji će probiti front. Kada sam najavio Srbima da ću odmeniti Moravsku i Timočku diviziju, njihove pešačke eskadrone i prilepski odred i da ću im pored sve raspoložive francuske teške artiljerije dati i dve francuske divizije, oni su se oduševili. Mišić me pita da li će dve francuske divizije biti pod njegovom komandom. Na moj pozitivan odgovor Regent ustaje i bez reči mi steže ruku“. Ovo je bio trenutak koji je francuskog generala trajno vezao za Srbe i smestio ga u „Panteon“ srpskih heroja iako je Francuz. To je i najslavniji trenutak sintagme „bratstvo po oružju“ koje se danas često upotrebljava kada se govori o francusko-srpskim odnosima kroz istoriju.

Važno je naglasiti i da je dolazak Franše d’Eperea na položaj glavnokomandujućeg uspeo da amortizuje nesuglasice između srpske Vrhovne komade i savezničke komande u Solunu, koje su se posebno ispoljile posle pobeda 1916. godine i oslobođenja Bitolja. Generali Moris Saraj i Adolf Gijoma bili su pristalice niza napada ograničenih dometa (samo na jedan deo fronta) i ciljeva, koji su međutim bili po mišljenju genrala Petra Bojovića, načelnika srpskog generalštaba, opasni za Srbe, jer su dovodili do ljudskih gubitaka. General Franše d’Epere je još 1914. godine, na samom početku rata, kada je bio komandant 5. francuske armije na Zapadnom frontu, imao plan odlučne ofanzive na Balkanu sa polazištem u Solunu. Ipak, rovovski, pozicioni rat i druge okolnosti dugo nisu smeštale rat na Balkanu u središe interesovanja velikih sila. Ipak, mišljenja srpskih generala i francuskog su 1918. godine bila saglasna, a tome je doprinelo i da se na čelu srpske Vrhovne komande našao Živojin Mišić, „arhitekta“ srpske pobede u Kolubarskoj bici.

Ličnosti kao što je Franše D’Epere dolazak u Solun bio je izazov, kako u smislu da osmisli i realizuje svoje strateške zamisli, istovremeno i da komanduje raznorodnim trupama (srpska, grčka, ruska, britanska i francuska vojska, a u okviru britanskih i francuskih jedinica bilo je senegalskih, induskih i vijetnamskih jedinica). Ono što je bila dodatna specifičnost njegovog položaja jeste činjenica da nije dobio precizne instrukcije od Generalštaba ni Vlade. Interesantno je da nije gajio predubeđenja prema narodima i vojskama koje je sreo na Solunskom frontu, a nije bio ni opterećen njihovim međusobnim odnosima. Centar njegovog interesovanja bila je vojna strategija i pobeda saveznika. Takođe, monarhističke simpatije koje je stekao u porodičnom okruženju (kum njegovog oca bio je kralj Luj XVIII), pored impresija koje je stekao zahvaljujući srpskoj hrabrosti ispoljenoj u toku ratnih godina, podstakle su i simpatije prema regentu Aleksandru Karađorđeviću i Srbima. Dobru komunikaciju uspostavio je i sa vojvodom Živojinom Mišićem. Ipak, prilikom dolaska u Solun, francuski general bio je suočen sa zahtevima za smanjenje savezničkih trupa, protiv čega je bio i Gijoma, zahvaljujući kome se smanjuje broj vraćenih. Ipak, francuska vojska na frontu se smanjila za 23.000 vojnika i iznosila 209.000 ljudi. Drugi problem je bila predviđena saveznička defanzivna strategija na Solunskom frontu od decembra 1917. godine, kao i britanska nastojanja da čak i potpno napusti front. Ipak, nemačke ofanzive u maju i junu 1918. godine, utiču da Francuzi pribegnu ideji da se smanji pritisak na osnovu Gijominog projekta niza napada koji vremenom prerastaju u opštu ofanzivu. Tada D’Epere iznosi svoj plan ofanzive na srpskom sektoru fronta, odnosno, jedne odlučne ofanzive, kojom bi se Bugarska eliminisala iz rata. Britanci su bili protiv, a došlo je i do rasprava između Lojda DŽordža i Klemansoa početkom jula 1918. godine u vreme zasedanja Visokog ratnog Saveta. Britanci su bili spremni za separatni mir sa Bugarskom, a uz teritorijalne ustupke na račun Grčke i Srbije. Ipak, D’Epereov plan je nakon žestoke borbe odobren 3. avgusta 1918. godine.

Ipak, za ofanzivu je bilo potrebno da se dobije pristanak i britanske i italijanske vlade, stoga je Gijoma, koji je podržao D’Epereov plan, u septembru posetio Rim i London. Stoga je nakon diplomatske akcije Klemanso tek 10. septembra obavestio D’Eperea da može započeti primenu plana. Dan ranije on je Ministarstvu rata pisao: „Ne znam iz kojih razloga datum ofanzive koja se priprema na Solunskom frontu mora biti odložen kao što ste mi javili. Na vaš telegram mogu da odgovrim samo s vojne tačke gledišta (…) Pripreme na svim delovima fronta na kojima bi trebalo da počne združeni napad sa ciljem da se bugarska vojska izbaci iz svojih položaja, biće završene i situacija deluje vrlo povoljno (…) Moral je svuda izvrstan, posebno kod Srba, čija forma je fantastična i imaju potpuno samopouzdanje. Oni dobro poznaju klimu svoje zemlje i zabrinuti su što ofanziva već nije pokrenuta (…) Da zaključim – sa vojne tačke gledišta operacija je zrela“ (telegram francuskom Ministarstvu rata iz Soluna 9. septembar 1918).

U svojim beleškama, spisima i sećanjima ostali su tragovi iz dana u dan kako je takla ofanziva. Naravno, nije uvek bilo detaljnih informacija, ali su D’Epereove hartije, sačuvana dokumenta i memoari dragocen izvor istoričarima. „15. septembar – U 5,30 počinje napad 122. peš. div., 17. kolonijalne divizije i Šumadijske divizije. Oko 19 časova u napad preleze i divizije iz drugog ešalona i Prve srpske armije. U 21 čas bataljon 148. puka, levo od 122. divizije, osvojio je Sokol. Komandant Marinković, moj agent za vezu sa Srbima, koji je sa mnogo stresa bio stalno na telefonu, trijumfalno mi saopštava ovu vest“, piše D’Epere. Dakle, 15. septembra, napadom srpskih i francuskih snaga na bugarske položaje u planinskom masivu Dobrog Polja, započeo je proboj Solunskog fronta. Ipak, Klemanoso nije verovao da rat može biti dobijen na Balkanu, koji je za njega bio drugorazredno bojište i dvoumio se kako nakon proboja fronta dalje organizovati francuske trupe na ovom ratištu. Poenkare svedoči da je 24. septembra, dok su Srbi napredovali ka Štipu, strahovao da ga ofanziva na Sofiju ne spreči da vrati francuske vojnike u domovinu. Dan nakon potpisivanja primirja sa Bugarskom (29. septembar) D’Epere dobija telegram da prekine svako snabdevanje neprijatelja i krene sa vojskom ka Crnom Moru i Konstanci. Stizala su i kontradiktorna upustava, dok je on razvijao plan ofanzive protiv Austrougarske. D’Epere je 5. oktobra sačinio plan ofanzive na četiri fronta na Balkanu (prema Austrougarskoj, Turskoj, Rumuniji i Albaniji), ali je ovaj projekat osporen na sastanku Velikog ratnog saveta dva dana kasnije. Lojd DŽordž i Orlando su smatrali da plan štiti samo francuske interese, a ugrožavaju britanske interese u Turskoj i italijanske u Albaniji. Od tada je D’Epere pripremao ofanzivu oslobađanja Srbije sa srpskim, francuskim i grčkim trupama i jednom britanskom divizijom, a i njegove aktivnosti su strogo kontrolisane od strane saveznika. D’Epere je morao da odustane od zamisli da nakon oslobađanja Srbije napadne Austrougarsku i pobuni njeno stanovništvo, a Bartelou je stavio na raspolaganje 3. diviziju za akcije u Rumuniji.

Oslobođenje Srbije Franše D’Epereu donelo je tajno važno mesto u srpskoj istoriji, a to je bilo jasno već 8. novembar 1918. godine. „U Zemunu i Beogradu sam prekriven cvećem. U 17:30 gospođice Garašanin i Račić, ćerka ministra rata mi poklanjaju u ime mladih devojaka Beograda jatagan vojvode. Godine 1936. na prijemu u Francuskom domu u Beogradu ponovo ću sresti zubarku iz Zemuna i gospođicu Garašanin“ i ponovo će osetiti divljenje i poštovanje. Kolko je figura Franše D’Eperea bila bitna u francusko-jugoslovenskim (srpskim) odnosima u međuratnom periodu svedoče i podaci da je on biran za ličnost koja će obavljati delikatne zadatke i misije. Biran je ne samo zbog sposobnosti, bliskih odnosa sa dinastijom Karađorđević i poznavanjem značajnog broja uglednih ličnosti, već i zbog oreola pobednika i oslobodioca koji je nosio. D’Epere je doneo Legiju časti Beogradu 1921. godine, i tom prilikom, održao govor koji se dugo prepričavao. Tada ga je masa ljudi pratila od hotela Moskva na Terazijama, gde je bio smešten do Skupštine. Štampa je pisala o njegovom dolasku kao o „značajnom danu“, pratili su se dočeci u LJubljani i Zagrebu, general Petar Pešić mu je, u ime srpske vojske, poklonio zlatni pehar sa čašom od kristala, „Politika“ je detaljno opisivala ove događaje. Nakon svečanosti u Beogradu, D’Epere se specijalnim vozom uputio ka Kosovu i Metohiji, ka Gračanici,  na pomen izginulim borcima. Po završenom parastosu u Gračanici položio je kvadratnu (35 sm) spomen ploču od crnog mermera, koji je doneo iz Pariza, i na kojoj je pisalo France – Serbie  1914 – 1918, a desno u vrhu je bio urezan krst, a levo u dnu lovorov venac. Nakon ovoga, posetio je i Skoplje, gde je, takođe, svečano dočekan.

NJegova slava je neposredno nakon kraja Velikog rata i u Francuskoj i u Srbiji sijala sjajem za koji se činilo savremenicima da nikada neće biti upitan. Sećali su ga se i nakon smrti 1942. godine, i kao francuskog maršala i kao srpskog vojvode, ali i kao člana Francuske akademije na poziciji 14, u periodu od 1934. godine do 1942. godine. U Jugoslaviji nakon 1945. godine, iako su učesnici NOB-a bili u prvom planu, nije zaboravljena ličnost Franše d’Eperea. O tome svedoče knjige, udžbenici i nazivi ulica. Međutim, sećanje na ovu značajnu ličnost nije bilo dovoljno u jeku Alžirskog rata, kada su ozbiljno narušeni odnosi dve države, ambasadorima se uskraćivalo gostoprimstvo, nisu prihvatali akreditivi. Tako ni sin Franše D’Epere nije bio podoban, odbijeni su akreditivi za njega. Raspad SFRJ, ratovi devedesetih godina 20. veka, uticali su da se Srbi ponovo zainteresuju za svoju istoriju, to je bio period kada se više pisalo o srpskim vojvodama, a u štampi su i informacije o D’Epereu bile prisutne. Ipak, 1999. godine, kada je prekriven Spomenik zahvalnosti Francuskoj, zbog odluka tadašnjih francuskih političara i državnika, nepravedno je potiskivano i ono pozitivno, prijateljsko i herojsko iz zajedničke istorije Francuza i Srba, a time i delo Franše d’Eperea.

U okviru obeležavanja sto godina od proboja Solunskog fronta oživelo je i sećanje na Franše d’Epera. U Beogradu su predstavljeni prevedeni memoari francuskog vojskovođe koji se odnose na ovaj događaj, ali i sadrže dodatke pisama, telegrame, izvode iz štampe koji svedoče ne samo o ratnim vremenima, već i posleratnom ugledu D’Eperea u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (Jugoslaviji), a posebno među Srbima. Porodica Franše d’Eperea, negovala je tokom čitavog veka sećanje na zajedničko ratovanje francuskih i srpskih vojnika u Velikom ratu. Koliko je za francuskog maršala i srpskog vojvodu bilo značajan ovaj period karijere i života svedoči i njegova unuka Klod de Sen Pjer. U toku promocije pomenutih memoara, izjavila je da je njen deda gajio veliko poštovanje, poverenje i vernost prema Srbima. Praunuka Sigolen je sa suprugom na obroncima Rudinika, u Varnicama, osnovala privatni muzej, u kome su izloženi predmeti i svedočanstva o Srbima i Srbiji, koje je godinama prikupljala. Porodica je, dakle, čuvar sećanja, ali su kolektivna sećanja tokom ovih sto godina od događaja ulazila u krize. Događaji potiskuju jedan drugi, sećanja blede, posebno kada nestane živih svedoka i kada ne postoji kontinuitet u negovanju kulture sećanja. Stoga je i ličnost Franše d’Eperea zaboravljana, pa joj se iznova vraćalo u kolektivnom sećanju. Ipak, isticane su njegova delatnost i ličnost uvek onda kada se pozivalo na francusko-srpsko bratstvo po oružju i najbolji period u odnosima dve države.