Autor: Milovan Balaban, istoričar
Pričati i pisati o komunizmu potrebno je iz više razloga, iako se neko može zapitati zašto govoriti o istorijskoj pojavi koju je vreme pregazilo. Više je razloga zbog kojih je ova tema i dalje aktuelna. Prvo bi mogli istaći da je komunizam kao istorijska pojava značajan za naš narod usled toga što je bio jedini i dominantan politički i društveni narativ nekoliko decenija. Drugo, ideologija je prvi put ustoličena i zavladala u nama bratskoj Rusiji, što je posle nekoliko decenija, odnosno posle Drugog svetskog rata, uslovilo njeno ovladavanje čitavom Istočnom Evropom, uključujući i Jugoslaviju. Kao takva, ideologija je značajno usmeravala državne, društvene i geopolitičke tokove (kao što se, sa druge strane, i sama uklopila u geopolitičke tokove) čitavog istočnog lagera gde je bila dominantna.
Takođe, možemo kao razlog potrebe pričanja i pisanja o komunizmu navesti i još jednu bitnu stvar. Naime mnogi su stava da je i danas u Srbiji prisutan komunistički narativ i model funkcionisanja u društvenom i javnom delovanju, naravno preobučen u demokratske oblande i forme. Netrpeljivost u javnom životu, konfliktna atmosfera i isključivost gotovo svih društvenih i političkih činilaca mnoge stručne ljude navodi na stav da je kulturna, psihološka i politička matrica komunizma u njegovim glavnim osobenostima i danas sačuvana.
Ako pričamo o duhu komunizma, dakle njegovoj suštini, videćemo da bez obzira na pripadnost naciji komunisti imaju zajedničke imenitelje, odnosno imaju zajedničke karakteristike, što ih svrstava u jedinstvenu grupaciju sa osobenostima religijske grupacije (naravno ateističke) sektaškog karaktera. Dugotrajna vladavina u zemljama Istočne Evrope, pritisak i totalitarnost samih komunističkih društava, ali i teorijska, od strane tvoraca, uobličenja ovog društvenog pogleda na svet (pre svega teorijska učenja Karla Marksa i Fridriha Engelsa) daju nam materijal da proučimo ovu pojavu i procenimo samu suštinu komunizma i njegovih protagonista.
Da bi uopšte mogli da dokučimo istorijska društva koja je obrazovao komunizam, pre svega boljševičku Rusiju a onda i ostale zemlje Istočne Evrope, gde je komunistička ideologija vladala, moramo se vratiti njegovom teorijskom početku. A da bi sam teorijski osnov ideologije shvatili treba da zavirimo u civilizacijski okvir koji se razvijao u zemljama katoličko-protestantskog civilizacijskog sveta, odnosno Zapadne Evrope koja je teorijska domovina komunizma.
Izvodeći svoje učenje iz zapadno-evropskog modela razvoja, teoretičari komunizma su definisali ovu ideologiju kao završnu etapu istorije, kao neminovnost koja će dovesti na vlast proleterijat, čime će klasna diferenciranost u istoriji biti okončana. To se objašnjavalo prethodnim etapama u razvoju čovečanstva koje su vodile od robovlasništva, preko feudalizma do kapitalizma.
Kada je apsolutistička monarhija (nastala kao otpor papskoj dominaciji u kreiranju društva u Zapadnoj Evropi) bila uzdrmana, pre svega Američkom i Francuskom revolucijom, pala je i ideologija božanskog porekla kraljevske apsolutističke vlasti. Buržoaske revolucije su definisale narod kao izvor vlasti i suvereniteta, te je svet ušao u period kada je građanski stalež vremenom preuzimao vodeću ulogu u Evropi.
Kako je buržoazija, iako najkreativniji i najpreduzimljiviji deo društva i pokretač njegovog razvoja, bila malobrojna u odnosu na seljaštvo, ali i nadolazeće radništvo (koje je uzgred budi rečeno radilo zaista u teškim uslovima), komunistički teoretičari su smatrali da je pobeda mnogobrojnijih potlačenih slojeva neminovna i da je to završna faza istorije. Kraj istorije kao eshatološka projekcija zapadnog pogleda na svet je motiv koji se često provlači u vizijama katoličko-protestantske civilizacije.
Otuda su i komunisti razmišljali na taj način. Proleterijat je bio doživljen kao novo izabranje (praktično kao Novi Izrailj u Starom Zavetu), a ideolozi komunizma kao proroci nove religije. Naravno, uslovno rečeno, religija jer je u pitanju bio isključivi ateizam, te se komunistička ideologija može posmatrati kao religiozni ateizam. Marks je govorio da će proleterijat osloboditi ne samo sebe od teškog položaja već i čitavo čovečanstvo. Isto tako, teoretičari ove ideologije smatrali su da će se komunizam ostvariti, odnosno da je jedina mogućnost njegovog ostvarenja izvodljiva nasilnim putem, jer je po komunističkim teorijama društvo u klasnom konfliktu, te dok se konflikti ne razreše, pre svega eliminacijom suprotstavljenih klasa, ne može doći di promene, ali ni jedinstva društva.
Proleterijat je imao ulogu, dakle, da skonča, da završi istoriju. Proleterijat će osloboditi, kako je gore rečeno, čovečanstvo od njegove nečovečnosti pošto su ljudi, kako su razmišljali komunistički teoretičari, proizvod isključivo vaspitanja i životnih uslova. Zbog toga je ljude moguće promeniti promenom društvenih institucija koje ih sudbonosno formiraju. U tezama o Fojerbahu Marks piše da je čovek došao do saznanja o društvenom razvitku i budući da je stekao to saznanje sama misao je dostigla viši stepen, te se zbog toga i pojedinac i klasa sa takvim suštinskim i superiornim znanjem zauzimaju jedan specifičan položaj u ljudskoj zajednici, ali i čitavoj istoriji.
Takva zajednica, „izabrana“, pozvana je da preuzme predvodničku ulogu u društvu i eliminiše zlo i nečovečnost. Gradeći nove odnose i nove institucije ona predstavlja početak novog sveta i kraj svega starog što je opterećivalo ljudsku zajednicu i čovečanstvo, smatrali su komunistički teoretičari. Dakle ta zajednica, odnosno komunisti, ima ulogu da kroz konflikt i nasilnu eliminaciju svih starih snaga (prevedeno svih koji drugačije misle i koji smatraju da svet treba da funkcioniše na drugim osnovama) stvori navodni novi svet, u kome neće biti ugnjetavanja i u kome će svi ljudi biti ravnopravni.
Dakle, iz toga sledi da je proleterijat kao izabrana klasa (kao nekada izabrani narod) spoznao tajnu istorije i usled toga jedini ima pravo da je ostvari ne prezajući od konflikta i nasilja ukoliko je to potrebno. A potrebno je jer ostali društveni slojevi neće skrštenih ruku posmatrati sopstvenu eliminaciju. Usled toga proleterijat može samo revolucionarnim metodama, odnosno nasilnim dolaskom, a potom i sprovođenjem vlasti, ostvariti svoju istorijsku i „svetu“ ulogu. Rečju, proleterijat na čelu sa komunistima je izabran da ostvari raj na zemlji. Ovo su teze u koje su verovali komunistički teoretičari, ali i intelektualne komunističke elite u zemljama gde je ova ideologija bila vladajuća.
Učenje komunizma veliki ruski religijski filozof Berđajev je okarakterisao kao mesijansko, odnosno video je u njemu obnovu jevrejske mesijanske ideje, naravno kao surogat. Možemo reći da komunizam ima model funkcionisanja religije, ali više kao njena pervertirana stvarnost, kao religijski modelirana sekta, a time i kao anti-religija, gde (pokazaće se u realizaciji komunizma kada bude zavladao u mnogim državama) vlada kult ličnosti i partija kao nepogrešiva institucija.
Mentalitet potonjih komunista, koji su izvodili revolucije i vladali državama Istočne Evrope, nije moguće shvatiti bez analize gore pomenuti teorijskih oblikovanja i konstrukta. Ideologija stvorena tada i prihvatana u komunističkim pokretima oblikovala je pojedinca koji je smatrao da su on i njegova partija pozvani da promene svet. Komunisti (ovde se misli na vrhove raznih komunističkih partija sa centralnim vrhom internacionale u Moskvi) su oblikovali svest, gde je bilo prirodno shvatanje o komunizmu i njima samima, kao njegovim predstavnicima, po kom su sva pokolenja u istoriji postojala samo kao faza istorije koja je obezbedila proleterima da izvrše svoju misiju i stvore novi svet.
Iz ove ideologije, pravilnije rečeno indoktrinacije, stvoren je čovek sa svešću da on zna tajnu istorije, te zbog toga ima dozvolu da sprovodi plan nevidljive ruke koja vodi čovečanstvo. Pritom za ostvarenje neminovnosti istorijskog procesa, odnosno ovladavanja komunizma, dozvoljeno je služiti se svim sredstvima. Otuda je takav čovek bio oslobođen griže savesti za svoje postupke (čak i zločine je ideologija opravdavala) jer je smatrao da učestvuje u plemenitoj realizaciji istorijskog procesa, pri čemu su sva predhodna pokolenja bila u zabludi, te on može usled stoga da negira sva dostignuća civilizacija, koje su bile na istorijskoj pozornici pre uspostavljanja besklasnog društva.
Rečju, stvorila se svest o izabranoj klasi kao predodređenoj da završi istorijsku evoluciju čovečanstva i da započne na ruševinama starog realizaciju novog sveta. Komunisti (negde više negde manje, ali je u svim državama i narodima taj stav bio prisutan) kao da su rekli svetu, biblijsku reč upućenu crkvi kao novom duhovnom izabranju: „Gle sve staro prođe, sve novo postade“. Naravno, ova reč u slučaju komunističkih elitnih kadrova bila je upućena umesto crkvi proleterijatu i svim obespravljenim i socijalno inferiornim masama kao izabranim da realizuju progresivan istorijski proces.
Tajna komunizma može se definisati kao tajna vere. Potisnuta na društvene margine vera (i u Zapadnoj i Istočnoj Evropi), kao egzistencijalna potreba čoveka, počela se ostvarivati kroz surogate od kojih je jedan komunizam. Komunizam zbog toga svedoči potrebu čoveka da veruje, pa makar i u pogrešne, praktično banalne stvari. Samo je vernik u komunizam, ideološki formiran i oslobođen savesti, mogao da u praksi povede rat do istrebljenja sa predstavnicima starog društva i gotovo potpuno ih eliminiše u državama u kojima je zavladao.
To se videlo u prvom kontaktu komunizma sa realnošću. Naravno reč je o Rusiji. Tada su teorijska uobličenja našla svoj izraz u praksi. Iako je kod Marksa prisutan momenat ljudske individualne slobode, u Rusiji je ona negirana. No, moramo konstatovati da je suština teorijskog komunizma poštovana, uz naravno neke modifikacije. Pošto u Rusiji nije bila razvijena radnička klasa kao na Zapadu, u fokus borbe se stavio seljak. Uz inteligenciju i crkvu on je progonjen tako da se praktično do danas nije oporavio. Žar sa kojim je uništavan stari svet nije viđen do tada u istoriji.
No, komunistički prvaci nisu hteli da se zadrže na Rusiji. NJihov program je bila svetska revolucija, te su smatrali da je došao čas za ostvarenje tog plana. Revolucija se prelila u Nemačku i Mađarsku, ali posle početnih uspeha je propala. Posle vojne intervencije zapada i velike gladi nastale u Rusiji, a usled ugroženosti i samog opstanka komunista, vremenom se počinju osećati nova stremljenja. Sa dolaskom Staljina odgađa se ideja o svetskoj revoluciji, te se počinje sa izgradnjom socijalizma (kao prelaznog oblika ka komunizmu) na prostoru Sovjetskog Saveza, ili kako je definisano na šestini svetske teritorije.
Tada počinje, prvi put u istoriji, u praksi da se formira komunističko društvo. Ono je prihvatilo suštinske teorijske postavke njegovih tvoraca, ali je usled slovenske i pravoslavne specifičnosti Rusije dobilo i neke autentične, može se reći i banalizovane oblike. Uz satiranje inteligencije, preduzetnika i crkvene jerarhije, dakle pokretanja i produbljivanja društvenih konflikata, počinje izgradnja kulta ličnosti, svemogućeg vođe koji stoji na čelu hijerarhije jedne nepogrešive institucije-partije. Vođa je glava institucije, a sama partija je servis realizacije njegove i volje najužeg kruga kadrovika oko njega.
Sukobi i podele u komunističkim društvima nisu prestajali, kao što bi bilo očekivano. Naprotiv, oni su se produbljivali i vremenom sa klasnih neprijatelja fokus se počeo stavljati na unutrašnje, navodne imperijalističke agente i špijune. Kako se sa uništenjem neprijatelja njihov broj nije smanjivao, već naprotiv umnožavao usled porasta navodnih izdajnika i agenata u sopstvenim redovima, čitavo partijsko rukovodstvo živelo je u strahu od mogućih potkazivača i optužbi. Tako se stvarala atmosfera gde su najznačajniji kadrovi pretežno vodili računa o lojalnosti, dok su se misleći ljudi, kao konkurencija, isključivali, a neretko i likvidirali. Ovo je proizvodilo jalovost partijskih kadrova, što se vremenom sve više odražavalo na komunistička društva i države.
Druga je priča što je Staljin vremenom počeo da vodi politiku, pre svega međunarodnu, uvažavajući geopolitičke osnove na kojima je funkcionisala carska Rusija. Ostaje činjenica da je društvo koje je stvoreno bilo društvo konflikta, stalnih društvenih tenzija, etiketiranja i progona ideoloških neprijatelja i stvaranja kulta svemoćne ličnosti, polubožanstva od čije reči su zavisili životi i sudbine ljudi. Time se stvarala primitivna politička kultura, narod je zaglupljivan i kao takav održavan konstantno u strahu, bez mogućnosti da sagleda celovitu istinu o sistemu koji je vladao.
Ovo su bile karakteristike svih komunističkih režima uspostavljenih kasnije u zemljama Istočne Evrope, uključujući i Jugoslaviju. Komunizam se proširio na ove zemlje posle Drugog svetskog rata, svedočeći da je plodno tle za njegovo ovladavanje državom krizni period kakav je rat i velika društvena previranja. Posle Prvog svetskog rata komunizam se ustoličio u Rusiji, dok je posle Drugog svetskog rata, koristeći snagu Sovjetskog saveza, ustoličen u mnogim drugim državama. Postojala je pretnja njegovog širenja i u Zapadnoj Evropi. NJegova zavodljivost i učenje o besklasnom poretku, jednakosti i uspostavljanju pravde, bili su primamljivi za sve narode. Usled toga, na zapadu je došlo do velike obnove Evrope i podizanja životnog standarda, što je uz rast političkih i drugih sloboda vremenom eliminisao opasnost od širenja ove ideologije.
Istočna Evropa je ostala u rukama komunizma sve do promena krajem osamdesetih godina. Padom komunizma, prvo u Rumuniji, a onda lančano i ostalim državama Istočne Evrope pokazalo se da komunizam nije izdržao ekonomsku trku sa Zapadom. Čak i da je sam sistem bio progresivniji, da nije bio statičan i jalov u njegovim poslednjim godinama, teško bi održao ekonomski korak sa mnogo razvijenijem silama Zapada.
No, ipak ostale su posledice u zemljama u kojima je bio dominantan. Čak i u Jugoslaviji, a samim tim i u Srbiji, gde je posle Titovog okretanja Zapadu i smanjivanja (od druge polovine pedesetih godina) surovih politički represalija i progona, i danas se osećaju posledice ove ideologije i ovog pogleda na svet. Današnja društva komunističkih zemalja su inferiorna u odnosu na Zapad, što je uostalom bio slučaj i pre njegove pojave.
Usled ovoga možemo zaključiti da komunizam nije ispunio svoju proklamovanu, ambicioznu misiju, te da se na svom kraju kao i svaka ideologija prikazao u svoj svojoj banalnosti. Vremenom je sve više bio paravan i zavesa za one koji su postali nosioci društva, te je kao takav održavan kako bi čuvao njihove privilegije. Ovo je vodilo neminovnom kraju, koji je usledio kada se trošno zdanje samo od sebe srušilo. Unutrašnje protivurečnosti (o kojima nećemo pričati u ovom tekstu) su došle do izražaja i suštinski prazno, a nekada naizgled moćno zdanje se srušilo samo od sebe, potvrđujući svu pogrešnost jednog pogleda na svet u kome je proleterijat percipiran kao izabrani narod, teoretičari ideologije kao proroci, a državne vođe kao nepogrešiva božanstva.
Ostavi komentar