Смисао и дух комунизма – случај Југославије II

30/06/2020

Аутор: Милован Балабан, историчар

Комунизам је стигао у Србију и Југославију 1944. г., после компликоване и сложене међународне игре светских моћника и подршке које су комунисти са Титом добили од савезника за успостављање режима, који је био производ револуционарне логике и деловања комунистичке партије више од двадесет година. У овом тексту бавићемо се факторима који су условили појаву комунизма и његову вишедеценијску владавину, али ћемо се делом фокусирати и на његове феномене у Југославији и Србији, као и на који начин је ова идеологија била доминантна на овим просторима, стварајући специфичну свест код народа.

Примера његовог феномена има мноштво. Но, задржимо се на једном случају. Догађај се одвија 1979. г., у мају, познати слет поводом Дана младости и доделе штафете Јосипу Брозу Титу. У тренутку уласка Тита сви почињу да певају „Друже Тито ми ти се кунемо“. Највиши руководиоци партије, али и целокупна тадашња елита – интелектуална, политичка, културна. Омладина учествује у слету, док педесет хиљада грађана као један исказују лојалност највећем сину наших народа и народности. Заиста се човек запита како је могло да се деси да један народ колективно (част изузецима који су на разне начине склоњени) подлегне хипнози култа личности. Народ који је имао Немањиће, Лазаревиће и толике светитеље, али и интелектулце, народне вође, јунаке и витезове.

Комунизам на нашим просторима је делом имао одлике које је ова идеологија имала где год је била успостављена. Механизам владавине деловао је на многобројне стварајући есхатолошку представу у којој је био наглашен култ непролазног вође (код нас Тито и партија) као нечем готово ванвременском и непролазном (и после Тита – Тито). Но, код нас је ова идеологија имала и своје специфичности, те би требало рећи нешто о ономе што је разликовало комунизам код нас у односу на остале источно-европске земље. Југославија је била мултинационална држава, са проблемима који су оптерећивали друштво још од њеног настанка. За разлику од већине источноевропских земаља, које су биле национално хомогене, у Југославији је оштрица комунизма била претежно, али негативно усмерена на најјачу нацију, коју је требало потиснути и представити као угњетачку. Поред експлоаторског, чији је носилац буржоазија, српски народ је добио жиг онога који је у држави угњетавао остале.

Комунисти у Краљевини Југославији

После почетних успеха на изборима у новој држави комунисти су почели да губе углед у народу, а партија да се осипа. За овакво стање кривца пре свега треба тражити у самим комунистима. Искључивост, револуционарна логика и превратничко расположење према држави произвели су доношења „Обзнане“ (Закона о заштити државе 1921), након чега је комунистички покрет временом постао маргиналан. Комунисти су проглашени за терористичку организацију и били су прогоњени. Са друге стране ни они нису показивали интерес за државу јер су сматрали да револуционарним методама ту исту државу треба срушити и на њеним развалинама градити нови свет. Отуд су комунисти пред Други светски рат (без ког не би никада дошли на власт) били малобројни, али ипак хомогени, штавише најспремнији за организовано деловање пошто су дуго били илегалци у краљевини.

Дакле, упркос малобројности, комунисти, као илегална организација, дочекали су спремно Други светски рат. Били су најорганизованији, са јасним идејама, начином функционисања и циљем који су намеравали да остваре, а то је освајање власти и елиминисање свих представника грађанске елите, како би, како су они говорили, створили нови свет. Отуд они, са једне стране нису ни улазили у устанак док није нападнут СССР, али нису били ни искрени када је дошло до покушаја да се устаничке снаге обједине (као уосталом што и равногорци нису искрено преговарали са партизанским покретом). Крајем 1941, после офанзиве Немаца на партизанско Ужице и снаге пуковника Михаиловића, партизани се повлаче у Босну, а њихов однос према равногорцима постоје изразито непријатељски. Штавише ови су гледани као главни непријатељи и експоненти наводне великосрпске буржоазије.

Други свестки рат – игре и стратегије

Упоредо са устанком (ком је сврха било освајање власти пре свега) комунистичко руководство ради на изграђивању нових органа власти, дајући до знања да било какав договор није у агенди њихових револуционарних циљева. Отуда су темељи будућег уређења социјалистичке Југославије ударени још током рата, нарочито на другом заседању АВНОЈ-а. Тада су утврђене границе република. Прво административне, а потом су све више учвршћиване, да би уставом из 1974. практично постале државне. После распада Југославије западни центри моћи прихватили су ове границе показујући своје до тада латентно учешће у њиховом креирању.

Зашто је дошло до оваквог расплета ситуације, те зашто су савезници били на страни комунистичког покрета врло је сложено питање и није га лако схватити. Углавном, још 1937. г. комунистичке партије Словеније и Хрватске су се самостално конституисале, делујући и даље у оквиру јединствене КПЈ. Од тада почиње да се уздиже личност Титова. Тито окупља нове млађе кадрове и делује у земљи, почиње да се радом на терену намеће коминтерни, док је десетковано руководаство КПЈ у Паризу. Пред рат Тито је и формално први човек партије, дајући јој све више карактер антисрпске организације, спремне да осим коминтерне комуницира и са западом.

Ово ће доћи до изражаја још више током рата. Иако је Стаљин имао одређене сумње у југословенског вођу, није могао да се током рата (има индиција да свакако није био најзадовољнији Титовим избором за шефа партије) одрекне једног комунистичког покрета. Са друге стране на покрет и Тита су могли да изврше утицај и западни савезници, Черчил пре свих. Наиме, Тито је тражио везе са западом, пре свега Ватиканом, преко Словенаца, што се може закључити из мемоара Едварда Коцбека, једног од најбитнијих људи словеначке Ослободилне фронте. Преко ових веза Тито је изградио (највероватније) контакте са западним савезницима, којима је било у интересу да у подели коју су начинили са СССР-ом Југославија буде изузета од Источне Европе и уђе у интересну сферу западних савезника. Договор Черчила и Стаљина за Југославију био је 50:50 посто утицаја, што је створило услове за каснији покушај потпуне пенетрације запада на просторе Југославије.

Вршећи притисак на југословенску владу у Лондону, постављајући некадашњег бана Хрватске, Шубашића за њеног председника, Черчил је успео да се ослободи Драгољуба Михаиловића, а преговорима на Вису 1944. г. издејствовао је легализацију Тита и НОВЈ, односно комунистичких партизана, чиме је краљевска влада у Лондону елиминисана као легитимни заступник свих југословенских народа. Дакле базична подршка из Москве је определила Черчила да преговара са југословенским комунистима нудећи им шансу да се у једном тренутку отргну из загрљаја Стаљиновог и уђу у западну интересну сферу, где ће српски фактор бити потпуно маргинализован и препуштен комунистичкој партији, чије вође су биле из Словеније и Хрватске. Тако формирана држава почиваће на стереотипима о великосрпској идеји и хегемонији током трајања претходне Југославије. Ови стереотипи ће се одржавати све време током њеног трајања, где ће Срби бити прокажени и кажњавани за наводни грех, док ће као резултат наводне српске неупитне кривице произаћи модел функционисања државе где ће слаба Србија бити гарант јаке Југославије.

Комунизам у Србији – елиминација српске елите

Све горе наведено говори о сфецифичностима успостављања комунизма у Србији, али и његовом духу, који је био различит од онога у Источној Евцропи под доминацијом СССР-а. Комунисти од 1941. до 1944. Г., када су их устоличили црвеноармејци у сарадњи са Британцима, нису били у већем броју присутни, или правилније речено нису имали никаквог утицаја на креирање политичких, војних и друштвених прилика у Недићевој Србији. Но, када су преузели власт  почели су да у духу својих светоназора, у складу са пројектом краја историје, делују у правцу елиминације свих непријатеља са образложењем да се ослобађају сарадника окупатора.

Уништити читаву грађанску класу, читаву световну и духовну елиту био је програм комуниста који су они великим делом и спровели. Тиме је српски народ обезглављен (што је био циљ и идеолошки програм) те није дуго могао да артикулише своје националне интересе. Плански, на основу раније спремљених спискова, идеолошки и програмски потковано, елиминисана је српска грађанска класа. Преко 35 000 људи убијено је без суда до марта 1945. Г., када су успостављени судови, који су напунили тамнице нове државе. Уз напомену да је међу страдалима заиста било сарадника окупатора морамо констатовати да је велика већина елиминисаних била невина.

До половине педесетих режим је био крајње репресиван. Српска духовна и световна елита је практично збрисана, или је завршила у емиграцији. Касније попуштање и напредак државе, који је био резултат специфичног положаја између светски супротстављених блокова, произвео је бенефите за југословенску државу, резултирајући изградњом и побољшањем материјалног положаја њених грађана. Али је матрица остајала иста. Упркос страдању српске елите српска буржоазија је и даље (упркос стратиштима широм државе на којима су супростављени фашизму гинули готово само Срби) фигурирала за дежурног кривца, а српски национализам био означен као опасност која константно вреба и угрожава стабилност и опстанак државе.

При томе је изграђен култ личности, до тада непознат у српском народу. Атеистичка религија је изродила земаљског бога Јосипа Броза и непогрешиву партију, која је била изнад државе и изнад друштва, морални арбитар у народу у елити. Ненаклоњена Србима и намерна да обузда српски фактор она је одржавала и подгревала мит о српској кривици, кроз стално објашњавање и пропагирање наводно угњетачког карактера српске буржоазије, али и српске националне и светосавске идеје. И данас, иако смо се ослободили комунизма, нисмо раскрстили са партијским схватањем моћи и култом вође који је негован мање-више у свим партијама насталим после успостављања вишестраначког система 1990. г.

Исто тако формула „Слаба Србија јака Југославија“ живи и данас када значајан уплив и пакет контроле на овим просторима имају западни центри моћи. Ово говори да комунистичка Југославија, настала у Јајцу 1943. г., није грађена на песку, те да представља континуитет виђења српског питања још од британског креирања Балкана када су Срби устали против Отоманске империје. Тада су Британци подржавали Османлије, сматрајући да српска држава у природним границама представља тријумф православне цивилизације и сигурног савезника Русије. Исто тако Аустро-Угарска је стварала мит о Великој Србији, као би Србе означила као реметилачки фактор и сачувала своје просторе насељене Србима, али и Јужним Словенима.

Закључак

Комунистичко стигматизовање Срба има континуитет, тако да упркос томе што су ови следбеници коминтерновског концепта света, али и западних стереотипа о православним народима, пропагирали нови свет, што су убеђивали све да историја почиње од комунизма, нису искакали и одударали од старих гледања на српско питање, те су представљали у многоме континуитет са старим решењима која су била намењена српском народу од стране пре свих Англосаксонаца. Можда је ново једино то што је у комунизму извршена најстрашнија лоботомија већег дела народа, тако да је он прихватио оне који су радили на његовом физичком, али и духовном уништењу, за своје ослободиоце и усрећитеље. У томе је основна специфичност југословенског комунизма. Комунисти у Источној Европи нису толико оштетили националну и традиционалну нит и логику народа којима су владали, док је то услед мултиетничности Југославије, као и обележавања српског народа као могућег реметилачког фактора, у Титовој држави било, на нашу жалост, маестрално спроведено над Србима.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања