Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Настојања „алармиста” да своје квазинаучне процене о клими политички верификују на неком од најзначајнијих светских форума, доживели су, децембра 2009. године, потпуни крах. Наиме, упоредо са припремама глобалног самита о клими у Копенхагену, откривен је један од највећих скандала у историји научне заједнице, познат као „климагејт”.
Група хакера, уочи овог дуго најављиваног догађаја, успела је да „провали” приватну преписку између америчких и британских научника климатолога, од којих су многи угледни чланови Међувладиног панела Уједињених нација. Реч је о мејловима које су ови „експерти за климу” међусобно размењивали пуних 13 година, а из којих недвосмислено произилази сазнање о „штимовању” добијених података и њиховом прилагођавању жељама „светске закулисе”. Температуре из прошлости намерно су приказиване нижим ради доказивања теорије о глобалном загревању, из које је требало да проистeкне „глобални конзенсуз” о успостављању „светске владе”. Тешкој дискредитацији Међувладиног панела УН свакако је допринела, у преписци јавно обелодањена, стратегија ућуткивања научника који критикују „горовски њуејџовски екологизам”. Сада нешто и о његовом политичком смислу. Под изговором смањивања опасности од глобалног загревања у децембру 2009. године, у Копенхагену требало је да буде потписан Уговор о потчињавању држава чланица, једној „централној влади”.
Сер Кристофер Монктон упозорио је светску јавност на детаље уговора који су делегати и шефови држава требало да потпишу у главном граду Данске. Према речима Монктона, први пут је у једном међународном уговору употребљен термин „влада”, уз напомену да би овако замишљено тело имало овлашћења да: контролише светска „слободна тржишта”, финансије, економију, уводи пореске таксе и друге сличне мере ради заштите животне средине. Светска влада поседовала би механизам за имплементацију уговора и овлашћења на основу којих би, у овом домену, одређивале границе надлежности националним државама. На тај начин, овако успостављена влада, без икаквог изборног легитимитета, укинула би суверенитете националних држава и сваком становнику на планети, одређивала каква ће кола да вози, гориво троши, шта да производи, односно каква ће бити структура националних економија.
Климатски самит, упркос амбициозним припремама и чињеници да је окупио више од 115 шефова држава или влада, завршен је неуспехом. Поред обелодањивања приватне преписке представника Међувладиног панела УН, неуспеху самита свакако је допринело различито виђење проблема, на релацији богате индустријске земље – земље у развоју. Документ под насловом Copenhagen Accord на свега пет страна садржао је дванаест тачака и суштински био декларативног и правно необавезујућег карактера. Копенхашки форум био је повод да земље у развоју још једном укажу на велики јаз између богатих и сиромашних, који је симболички исказан и током расправе, чији је садржај оцењен као „недемократски”, jer су учествовали искључиво представници индустријски најразвијенијих држава света. Тада су Моралес и Чавез, председници Боливије и Венцуеле, предложили организовање „алтернативног самита о клими“.
Зелени окови
Екоскептицизам није искључиво карактеристика погледа на свет најсиромашнијих делова планете. Поред плејаде научника, који озбиљно критикују догматске теорије о „глобалном загревању”, гласови протеста стижу и из самог срца Европе. Чешки председник Вацлав Клаус тим поводом написао је књигу под насловом Плава планета – зелени окови чији поднаслов Шта је угрожено клима или слобода? најпотпуније одсликава начин размишљања чешког председника.
Анализирајући карактер идеологије екологизма, некадашњи председник Чешке долази до закључка о невероватној сличности са идејама комунизма: „Права опасност лежи у томе што ова идеологија, тежи да уништи нашу слободу, претећи нам невероватним последицама глобалног отопљавања… Амбициозни политичари који желе да управљају светом, човечанством, трагају за ваљаним аргументом, који би оправдао такве њихове напоре. Раније се то чинило у име социјализма, маса, пролетеријата, сада се све то ради у име спасавања планете од уништавања и трагања за начинима како да се разарање планете Земље спречи. За такве политичаре је оваква политика савршена основа за инсистирање на примени владине контроле, интервенције и регулативе, на увођењу забрана свега и свачега”.
Чешки председник је у разговору за BBC појаснио „да су социјалистичке идеје поклекле у судару са реалношћу, док ми међутим нећемо бити живи да сазнамо да ли су се мрачна предсказања о будућности планете обистинила”. Клаус је посебно указао на суштински смисао екологизма, који представља „најрадикалнији облик напада на најсиромашније слојеве друштва у земљама у развоју, уз препоруку да „еволуција људског друштва треба да буде спонтана”, а не диктирана из одређеног центра, што је суштина екологизима следбеника покрета Ново доба.
Клима или слобода?
Потписивање глобалног климатског уговора највише је подржавала администрација председника Обаме, што додатно потврђује тезу о глобалистичком карактеру америчке политичке елите. Иначе, еколошка питања високо су на листи приоритета демократских администрација. Тако је својевремено у својству државног секретара Хилари Клинтон изнела тезу о потреби војног интервенционизма, у име екологије, што је додатак раније успостављеној „доктрини хуманитарног интервенционизма”, ради заштите људских права.
Клинтонова и Гор залагали су се и за политику опорезивања емитовања угљен-диоксида, односно увођења пореза на све и свашта, чиме би се према речима критичара, повећала контрола становништва, угрозили стандард и слобода. Обамина администрација лансирала је и идеју о увођењу система cap & trade према којој би државе и корпорације, добиле квоту за одређену количину загађења, којом би могле да тргују, и да преко ње плаћају додатне пенале или бивају кажњене. Овакве иницијативе најоштрије су осуђене од званичника Индије, Кине и Русије, као покушај спречавања даље експанзије њихових економија.
Ипак, смисао екототалитаризма најбоље одсликавају речи Мадлен Олбрајт о томе да „није праведно да Сибир припада само Русији”, или изјава Хилари Клинтон о Амазону „који би требало да постане светско добро” и самим тим изузет из суверенитета Бразила.
Да закључимо: Суштина свих наручених „научних студија”, од седамдесетих година прошлог века до данас, заснована је на становишту да национална држава не може бити ефикасно средство за „управљање кризама”, односно да „глобални проблеми” попут климатских проблема, захтевају ефикасно „глобално планирање и управљање”. Све то не би било спорно када не би постојала и друга – скривена димензија читаве еколошке проблематике, а то је настојање одређених центара моћи да применом климатске агенде, без дубљег критичког понирања у последице, зауставе индустријски развој конкурентских држава, посебно земаља БРИКС.
У овом огледу смо настојали да укажемо и на моралну хипокризију тзв. научне заједнице која је као и у многим другим сличним питањима, покретач тзв. „моралне панике“ која спречава истинску дебату о овом егзистенцијалном питању. Уместо научника који другачије мисле и са којима би била пожељна размена аргумената, тзв. „алармисти“ за савезнике позивају људе који велике „климатске самите“ користе као подијум за популаризацију својих секташких идеја и култова. На тај начин, уместо озбиљне расправе о клими, настаје једна нова религија која прети да разори последње остатке људске слободе. Тако се у име заштите Плаве планете већини човечанства намећу зелени окови.
ЛИТЕРАТУРА: Вацлав Клаус, Плава планета у зеленим оковима, Бизнис новине, Београд 2008; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад, 2011.
Остави коментар