Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Идеолози покрета Ново доба огромну енергију усмеравају на решавање тзв. еколошких проблема. Опседнутост овим темама у потпуности обликује свест следбеника „религије нове ере” и практично је своди на еколошку. Оваква уверења имају своју есхатологију која је типично пантеистичка, односно проистиче из веровања које не поставља јасне границе између богова, људи и природе. Афирмација магијског општења човека и природе, то је духовни праксис модерних њуејџера. Следбеници ове теорије убеђени су да је „мистични ниво највише духовно стање у васиони” и главни задатак човечанства који закономерно води решавању сложених проблема. Према њиховом веровању „мистична знања доприносе превазилажењу непотпуности људског мишљења, односно омогућавају ефикасно управљање материјалним светом”.
Руски теоретичар Чапнин истиче да следбеници покрета „екомистицизам проглашавају за главну стратегију преживљавања човечанства”, уз обавезно упражњавање древних мистерија. Примера ради, на семинару политичког покрета зелених у Аустралији, још 1985. године учесници су устању мистичног транса створили Велики савет свих живих бића осећајући „мистичне импулсе од животиња и биљака које људи угрожавају” постајући тако посредници између људског друштва и природе. Веома је популарна и митолошка представа о Земљи „као гигантском разумном бићу”, односно многи следбеници покрета „живима и разумнима сматрају планете, звезде, као и васиону у целини”.
Присталице еколошког мистицизма посебно се обраћају људима на власти, којима редовно препоручују више нивое стања свести ради лакшег решавања проблема као што су: загађења средине, уништења других врста, хиперпродукције, неправилног коришћења природних ресурса, ратова, глади и болести. Веома је индикативно да су у круговима „глобалистичке елите”, високо вредновани радови Мерилин Фергусон или Хејзела Хендерсона. Чланови Римског клуба Ласло и Несбит оценили су их као „могућност преживљавања” у условима неизбежне катастрофе, уз констатацију „да људе данас тера да изврше напад на небо не само жудња за самоузвишењем, већ и жеља за опстанком”.
Горов манифест
Извесне еколошке теорије имају изразито мизантропски карактер и савршено се уклапају у ставове глобалистичке елите о депопулацији светског становништва. Један од аватара покрета Џин Хјустон најавила је да би се „могло десити да људска раса заврши као огроман неуспешни експеримент, кроз наредних двадесет пет година”, уз напомену да је реч о гуруу „која је помогла Хилари Клинтон да ступи у везу са духом Елеоноре Рузвелт”. За Вилијама Томпсона „човек је прелазна животиња, а човечанство је стигло до краја пута, али то није крај већ само затварање поглавља”, док Роберт Милер говори о „освети Земље најнапреднијим врстама које су почеле да је уништавају”, предсказујући нестанак човечанства. Теоретичар Метју Фокс је у свом „мистичном заносу” предложио формирање Конференције уједињених врста „на којој би представници сваке од врста на Земљи гласали о прогону људи на неко удаљено место у галаксији тако да Мајка Земља може да настави своје рађање лепоте, дивоте, боја и здравља”, тврди овај аутор.
На овом месту потребно је направити дигресију. Наиме, еколошка криза на коју упозоравају следбеници покрета директна је последица односа најразвијенијих индустријских држава према природним ресурсима. Податак да 25% светског становништва троши 75% енергетског горива, указује на постојање узрочне везе између високог стандарда најразвијенијих држава и интензивног трошења необновљивих ресурса. Светске економије, на челу са Сједињеним Америчким Државама, свакако су најодговорније за овакво стање, и у том смислу упозорења еколошких експерата имају основа. Проблем је, међутим, у манипулацији овим питањем које се све више користи као средство притиска на националне државе, односно као изговор за формирање „светске владе” која би била под контролом „светске закулисе” којом доминирају фанатизовани следбеници религије новог доба.
У круговима глобалистичке елите најпопуларнија је теорија о глобалном загревању планете која представља квинтесенцију свих истраживања о еколошким проблемима насталим последње три деценије. Главни промотер ове кампање је некадашњи потпредседник САД Алфред Гор који је објавио књигу под насловом Наш избор – путеви решавања климатске кризе која је „политички манифест глобалног еколошког покрета”. „Ако се схвати на прави начин, климатска криза представља јединствену прилику за отклањање многих дуготрајних, а занемариваних узрока патње и беде и стварање услова да живот будућих нараштаја буде здравији и напреднији, с већим изгледима на успех сваког покољења у потрази за срећом”, пише у уводу књиге, уз констатацију да је циљ књиге да „деполитизује ово питање колико је год то могуће и да инспирише читаоце да нешто предузму , не само на индивидуалном нивоу већ учешћем у политичким процесима у оквиру којих ће свака земља, и свет као целина, суочити се са избором који је пред нама”. Уводни део књиге Гор завршава афричком пословицом: „Ако желиш да ходаш брзо, корачај сам, ако желиш да стигнеш далеко корачај са неким”.
Климатски митови
На теоријском плану ова књига није донела значајне новине у односу на катастрофичне теорије које су настајале последњих деценија. Горов манифест суштински реафирмише принципе које критичари означавају као „митове климатске теорије”. Први мит заснован је на „јединству научне заједнице” која је наводно утврдила узроке глобалног загревања, што сваку даљу расправу чини непотребном. Други мит екологизма заснован је на ставу да је „човек главни узрок глобалног загревања”, док следећи почива на тези да се у 20. веку догодило загревање без историјског преседана. Четврта поставка теорије базирана је на прогнози да ће температура до 2100. године, порасти од 1,5 до 6 целзијусових степени.
Горов екологизам поткрепљен је наводним снимцима отапања глечера на Северном полу што ће изазвати пораст нивоа мора и потапање многих копнених површина, као и статистиком која доказује да је број урагана, суша и временских непогода, повећан због наводног глобалног загревања. Коначно, најзначајнији принцип своди се на захтев да се све националне државе, глобалним протоколом обавежу „на смањење штетне емисије гасова” што је еуфемизам иза којег се крију настојања глобалистичке елите да еколошком проблему, дају првенствено економски, социјални и политички карактер.
Иначе, теорије о глобалном загревању појавиле су се још осамдесетих година прошлог века, упоредо са назнакама опште светске кризе. Посебно је занимљиво да је у оквирима научне заједнице тада дошло до промене парадигме. Наиме, веома популарна „теорија о глобалном захлађењу”, током осамдесетих година, уступила је место „теорији о топлотним катастрофама”. Основни узрок промене научне парадигме последица је ширих тенденција у западним друштвима, тешко погођених економском, социјалном и моралном кризом. Под утицајем ових фактора политичка и пословна елита почиње да богато финансира разне „алармистичке теорије” о неминовној пропасти планете и људске цивилизације. Са ове временске дистанце потпуно је јасно да је на тај начин преусмеравана пажња јавности са системске кризе америчког модела корпоративног капитализма, односно постепено су стваране претпоставке за неконтролисано ширење утицаја разних америчких владиних агенција. Упоредо са овим тенденцијама догодила се тешка деградација и злоупотреба науке. Наиме, без обзира на медијску и политичку пропаганду, „теорија о глобалном загревању” никада није поткрепљена озбиљним научним аргументима, односно никада егзактно није доказано да је глобално загревање процес који је сам по себи штетан, као и да је човек најодговорнији за такво стање. Уосталом ево шта о томе говори један од најутицајнијих теоретичара глобалног загревања Стивен Шнајдер: „Да бисмо заокупили имагинацију јавног мњења, ми морамо да износимо поједностављена и драматична тврђења, што мање спомињући сумње које лично имамо. Свако за себе мора да прави баланс између ефикасности и поштења”. Дакле мало науке и мало пропаганде, а колико чега то је на сваком појединцу да за себе одлучи, али са упутством да би било какве сумње у катастрофичне сценарије требало „што мање спомињати”.
ЛИТЕРАТУРА:
- Вукашиновић, М. (2011). Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад
- Гор, А. (2010). Наш избор – путеви решавања климатске кризе, Геопоетика, Београд
Остави коментар