Autor: Željko Injac, novinar
Pojava neopaganskih organizacija kod slovenskih naroda započela je masovno odmah po raspadu SSSR i padu komunizma u Istočnoj Evropi. Nasilnim ateizmom udaljeni od svoje hrišćanske tradicije, u slovenskim narodima se obrazuju neopaganske organizacije, koje iako propagiraju panslavizam i tobožnju toleranciju, zapravo naginju neonacizmu ili su otvoreno neonacističke i u potpunosti podržavaju ideju „krvi i tlaˮ.
Pristalice neopaganizma su u početku bili duhovno i identitetski dezorijentisani pojedinci. No kasnije se u ovim pokretima nazire i uticaj njuejdžizma i generalno zapadni uticaj. Tamo gde cvetaju njuejdž pokreti i sekte obično u pozadini stoje strani finansijeri i službe, tako da je pojava neopaganizma u slovenskim zemljama ujedno i ozbiljan bezbednosni problem.
Iako je u početku bilo pokušaja da se neopaganizam kod Slovena oformi kao religija, na tom polju se nije postiglo ništa značajno. Sve se svelo na puki nacionalizam, nacizam i veličanje drevnosti, kojoj se po difoltu i bez kritičke provere pripisuje sve pozitivno.
Manji deo neopaganskih slovenskih organizacija je završio u okultizmu, veštičarenju i njuejdžizmu, po ugledu na slične zapadne organizacije.
Veći deo slovenskih neopaganskih organizacija neskriveno podržava ideje nacizma ili veličaju nemačke nacističke ideologe, ili svoje lokalne nacističke lidere iz Drugog svetskog rata, propagiraju Hitlerove ideje, a obavezno štivo im je Majn kampf.
Neopaganizam se može naći u tragovima još kod panslavista 19. veka, ali u to vreme je hrišćanska tradicija još uvek bila duboko ukorenjena u narodu i samo su pojedinci i to veoma stidljivo ispoljavali neopaganizam, odnosno ideju odbacivanja hrišćanstva i „vraćanjaˮ paganizmu.
Na žalost slovenskih neopagana, nemoguće je rekonstruisati staroslovenski panteon i religiju iz više razloga.
- Ne postoji dovoljno relevantnih izvora.
- Onome što se uzima kao izvor, na primer Velesova knjiga, osporavana je autentičnost i smatra se falsifikatom.
- Slovenska plemena nisu imala unificiranu, tj. jedinstvenu religiju, niti razvijen religiozni sistem. Različita plemena su imala različita vrhovna božanstva, ali i neka sopstvena koja drugi nisu slavili.
- Kult je bio dovoljno razvijen samo u pojedinim plemenima, kao i sveštenstvo, odnosno žrečevi, dok su mnoga plemena bila bez razvijenog kulta i bez hramova i sveštenstva.
- Jednom rečju nije postojala jedinstvena slovenska religija ni u prošlosti, pa je otuda nemoguće rekonstruisati jednu jedinstvenu savremenu neopagansku slovensku religiju.
Kod Istočnih Slovena, koji su hrišćanstvo primili od Vizantije, folklor je očuvao mnoge paganske elemente jer Vizantija nikad nije radila na uništenju folklora, tradicije i običaja novokrštenih naroda, već na njegovom preobražaju. Stari slovenski običaji na istoku su hristijanizovani, dat im je hrišćanski smisao i poruka i na taj način su postajali deo hrišćanske kulture i tradicije, a ujedno nisu izgubljeni ili zatrti. Otuda je folklor Istočnih i Južnih Slovena daleko bogatiji od zapadnih.
Zapadna crkva se ozbiljno obračunavala sa folklorom zapadnih paganskih naroda, te je kod pojedinih zapadnih naroda folklor danas dosta oskudan, pa čak i samim tim narodima nezanimljiv i smešan.
No i pored svega toga zaista je nemoguće rekonstruisati slovenski panteon iz gore pobrojanih razloga. Čak i u jednom slovenskom narodu, recimo srpskom, toliko su različiti običaji i folklor, pa i ostaci paganizma da je nemoguće napraviti rekonstrukciju nekakvog opšteg starosrpskog paganskog verovanja, odnosno nekakvog unificiranog verskog sistema koji bi imao svoj kult i sve što pripada kultu (hramove, sveštenstvo, bogosluženje, itd).
Pojedini pobornici autohtonističkih ideja kod slovenskih naroda takođe naginju neopaganizmu i ideji odbacivanja hrišćanstva zarad nekakvog imaginarnog sveslovenskog jedinstva na temelju neopaganizma. Ili u blažoj varijanti radi prevazilaženja podele na (pretežno) rimokatolike i pravoslavne Slovene, nude arijanstvo kao alternativu i pokušavaju dokazati da su prvobitno Sloveni kršteni kao arijanci, te da su tek dosta kasnije postali pravoslavci ili rimokatolici nasilnom državnom intervencijom. Prevazilaženje religijskih i kulturnih podela među Slovenima, pomoću neopaganizma (štapa i kanapa), ma koliko zvučalo kao lepa ideja, zapravo je utopija koja je u konačnom usmerena na razaranje slovenskog bića i jedinstva.
Iako postoje ogromne razlike u idejama i ciljevima autohtonista i neopagana, ova dva koncepta su prilično saglasna kada je u pitanju odbacivanje hrišćanske tradicije Slovena. Stiče se utisak kao da im je nalogodavac isti, odnosno da su koordinisani iz istog centra.
Posledice rada i jednih i drugih su podizanje lokalnog plemenskog ponosa na nivo šovinizma, a umesto slovenofilstva slovenofobija. Autohtonisti idu i korak dalje, pa tvrde da pojedini slovenski narodi zapravo i nisu Sloveni, čime nastoje da te narode odvoje od velikog slovenskog stabla i verovatno kao krajnji cilj okrenu ih baš protiv Slovena.
Najjasniji primer upotrebe militantnog neopaganizma u borbi protiv slovenstva vidimo upravo u ratnom sukobu u Ukrajini.
U Ukrajini u ratu sa Rusima učestvuje, da je tako nazovemo, neopaganska internacionala.
Takve grupacije pridružile su se nacionalističkim pokretima Ukrajine i otišle su u pravcu koji je daleko od demokratske suštine, ma koliko se Zapad pozivao upravo na tobožnju odbranu demokratije i zapadnih civilizacijskih vrednosti u Ukrajini. Neki od najekstremnijih među njima su neonacistički bataljoni koji se okreću paganizmu kao nekakvoj zajedničkoj veri.
Oni koriste različite rituale i nacionalističke pesme, defilujući sa slikama svojih nacističkih heroja. NJihove prakse su često mistične i uključuju primenu magije, kao kultove nacističkih vođa.
U službi neopaganizma su i raskolničke „crkveˮ koje su često aktivne u antiruskim demonstracijama i blagosiljaju neonacističke jedinice. Ovo je veoma opasno jer se zloupotrebljavaju najosetljiviji verski sadržaji da bi se opravdali ekstremni postupci.
Opisane prakse, ideologija i rituali neonacističkih bataljona uključuju paganizam i nacističku ideologiju, što sugeriše da se ove grupe obično drže podaleko od tradicionalnih crkvenih organizacija. One su takođe sklone netrpeljivosti prema drugim narodima i religijama, što je vidljivo iz njihovog ogromnog talasa antisemitizma i netolerantnosti prema pravoslavlju.
Hitlerove ideje okrenule su Nemačku od tradicionalnih crkvenih organizacija, a na sličan način, neonacistički bataljoni u Ukrajini iskorišćavaju paganizam i nacističku ideologiju da bi upravo sebe postavili u centar svake aktivnosti u društvu.
Ukrajina je zemlja koja je istorijski bila pod uticajem različitih kultura i religija, a ovaj konflikt između paganskih, neonacističkih elemenata i pravoslavne crkve predstavlja jedan od mnogih identitetskih izazova koji će, sasvim je to sigurno, završiti porazom povampirenog paganizma i nacizma.
Neopaganizam je zapravo poslužio za obračun sa Rusijom i Ruskom crkvom. Slovenski bogovi su postali NATO bogovi u borbi, ne samo protiv Rusije i Rusa, već i protiv slovenstva uopšte. Sasvim suprotno onome što je učinio veliki ruski knez Vladimir, viking koji je pokrstio Rusiju i ruski narod, čini danas Zapad i NATO u Ukrajini, u Kijevu, u drevnoj ruskoj zemlji, na prostoru Svjatoj Rus. Rat u Ukrajini uz svesrdnu podršku Zapada koji podstiče neopaganizam i neonacizam, zapravo je raskrštavanje Svete Rusije. Vikinge, a Rusi i Ukrajinci jesu poreklom Vikinzi, pravoslavni Vikinzi, vraća u paganizam, vraća ih 1000 godina unazad i čini ih krvnim neprijateljima, podstičući i raspirujući krvavi ratni sukob.
Jer šta je rat u Ukrajini, koji se vodi između dva najbliža po svemu ( i po krvi i po poreklu i po jeziku i po zajedničkoj istoriji) naroda, ako ne razaranje slovenskog bića? O kakvom ujedinjenju Slovena može biti reč nakon ovog i ovako razornog i krvavog rata? Odnos Zapada prema Rusima i Ukrajincima u ovom ratnom sukobu je identičan, ma koliko to delovalo drugačije. Rat sa Rusima za Zapad je rat za uništenje Rusije i ruskog naroda do poslednjeg, a za to im trenutno služe Ukrajinci, Rusima najbliži i najsrodniji narod. Posle Ukrajinaca, odnosno kad ove potroše i dovedu do istrebljenja, verovatno će im sledeća udarna pesnica protiv Rusa biti Poljaci, pa redom Slovaci, Česi i ostali Sloveni. Hrvate i Ukrajince su već uspešno koristili protiv Rusa u Drugom svetskom ratu.
Slovenofilstvo i panslavizam 18, 19. i 20. veka, viđeni su na zapadu kao ozbiljna pretnja. Iako je panslavizam bio pre svega reakcija na pangermanizam Zapadnih i Južnih Slovena, vremenom je ta ideja postala prepoznatljiva kao ruska ideja. Zapravo kao težnja Rusije da se nametne svim Slovenima kao bastion slovenstva i slovenske borbe za slobodu i koliko toliko ravnopravno političko delovanje u Evropi.
Istina je da su ideje panslavizma i slovenofilstva najjače uporište našle u ruskoj književnosti i filosofskoj misli, te da su uticale i na formiranje novovekovnog ruskog identiteta, ali ruska državna politika i ideologija, ma koliko se menjala kroz istoriju, ipak je više vodila računa o sopstvenim interesima, nego o opštim interesima Slovena. Tu nema šta da se zameri Rusiji. Nijedna ozbiljna država ne bi postupila drugačije. Ipak, Rusija je kroz vekove pokušavala da zaštiti interese manjih slovenskih naroda i često je u tome uspevala. Upravo zahvaljujući Rusiji većina savremenih slovenskih nacija ima svoje države i slobodu.
Dostojevski, koji je duboko razmatrao pitanje identiteta svog naroda i odnosa Rusije prema drugim narodima, uključujući i Slovene, voleo je da ističe važnost Slovena za Rusiju i veličao je njihovu ulogu u istoriji.
U njegovim delima, kao što su Braća Karamazovi, Zločin i kazna, Idiot, Besovi, prisutna je tema rusko-slovenskog jedinstva. Dostojevski je verovao da je Rusija pre svega slovenska zemlja i da joj je prirodno da se ujedini sa drugim slovenskim narodima. On je video Slovene kao narode koji imaju veliku istorijsku ulogu u široj istoriji, a Rusiju kao najveću i najmoćniju slovensku zemlju.
Dostojevski je video Rusiju kao spasitelja Slovena i kao nosioca slovenskog jedinstva. U njegovim delima, Rusija je prikazana kao zemlja koja ima odgovornost da štiti i čuva Slovene od ugrožavanja drugih naroda i kultura.
Kao ruski pisac, Dostojevski je duboko razumeo značaj Slovena i njihovu ulogu u istoriji. NJegove ideje o rusko-slovenskom jedinstvu ostale su žive i danas i smatraju se važnim u razumevanju odnosa između Rusije i drugih slovenskih zemalja.
Ipak, i sam Dostojevski uviđa da su upravo sami Sloveni najveći problem i prepreka slovenskom jedinstvu. To je izneo u tekstu Slovce o Slovenima.
A drugo se sastoji u tome da po mom unutrašnjem uverenju, i to potpunom i neodoljivom, Rusija neće imati i nikada nije ni imala takve mrzitelje, zavidljivce, klevetnike, pa čak i otvorene neprijatelje, kao što su sva ta slovenska plemena čim ih Rusija oslobodi, a Evropa prizna da su oslobođena! I neka mi niko ne protivreči i ne osporava ovo što kažem, i neka niko ne viče na mene i ne govori da preuveličavam i da sam mrzitelj Slovena! Naprotiv, ja mnogo volim Slovene, a uostalom, neću ni da se branim jer znam da će sve upravo ovako biti kao što govorim, i to ne zbog nekakvog navodno niskog ili nezahvalnog karaktera Slovena – uopšte nije to razlog. U tom smislu je njihov karakter isti kao karakter svih ostalih. Razlog je u tome što takve stvari drugačije ne mogu ni da se dešavaju u svetu. Neću da širim temu, ali znam da mi nikako ne treba da tražimo od Slovena zahvalnost i unapred treba da se pripremimo za to. Oni će posle oslobođenja svoj novi život početi, ponavljam, upravo time što će izmoliti od Evrope, od Engleske i Nemačke na primer, pokroviteljstvo i garancije njihove slobode. I mada će u konceptu evropskih država biti i Rusija, oni će to učiniti kako bi bili zaštićeni upravo od Rusije. Obavezno će početi od toga što će u sebi, a možda i otvoreno, naglas, sami sebe ubediti i proglasiti da Rusiji ne duguju ni najmanju zahvalnost, nego su se, naprotiv, prilikom sklapanja mira jedva spasili od vlastoljublja Rusije, i to zahvaljujući intervenciji evropskog koncepta. Da se Evropa nije umešala, Rusija bi ih otela od Turaka i odmah bi ih progutala, „imajući u vidu širenje granica i osnivanje velike Sveslovenske imperije putem porobljavanja Slovena. To će sve učiniti pohlepno, lukavo i varvarsko, veliko rusko plemeˮ. Još dugo, veoma dugo oni neće biti u stanju da priznaju nesebičnost Rusije i njeno veliko, sveto i u svetu nečuveno podizanje barjaka najuzvišenije ideje, jedne od onih ideja koje čoveku omogućavaju da živi i bez kojih se čovečanstvo koči, ukoliko te ideje prestanu da žive u njemu, postaje nakazno i umire u gnojnim ranama i nemoći.
U brojnim istorijskim momentima, Rusija je zaista nesebično i iz bratskih pobuda ulazila u sukobe i ratove, braneći interese drugih slovenskih naroda, čak i onda kada je to bilo očigledno na štetu same Rusije, kao na primer u Prvom svetskom ratu, u koji je ušla voljom imperatora Romanova, a zbog Srba, što je i imperatora i samu Rusiju koštalo, bukvalno, glave.
Takvih primera u istoriji nema, sem kod Rusa, te se na osnovu njih najbolje vidi da su slovenofilstvo i panslavizam zaista postali deo identiteta savremenih Rusa.
Ipak, savremene okolnosti, duboka religiozna i kulturološka podela slovenstva, i ostali faktori (politički, ekonomski, itd) ne idu u prilog slovenofilskoj oduševljenosti i ideji.
Sukobi i ratovi među Slovenima su jednako krvavi i brutalni, kao i sukobi među drugim evropskim narodima (setimo se samo Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije i kasnije raspada SFRJ).
To što su Sloveni najbrojnija etnolingvistička grupa u Evropi i što naseljavaju više od polovine prostora ovog kontinenta, samim Slovenima do sada nije donosilo nikakvu korist. Vekovima su bili „crnci i Indijanciˮ Evrope, čije su teritorije i resurse kontrolisali zapadni narodi. Delimično je i danas tako.
Od osvajanja zemalja LJutića i Bodrića, zapadna, pre svega germanska ekspanzija na slovenske zemlje nije se zaustavljala. Konačni cilj zapadnih Evropljana je bio pokoravanje Rusije kao najmnogoljudnije slovenske zemlje i pijemonta slovenstva, tj. osvajanje Moskve. Nekoliko takvih pohoda u istoriji je završilo neslavno, ali posledice po slovenske narode su bile katastrofalne.
Nakon što bi Germani osvojili slovenske zemlje, proces germanizacije postajao je sve vidljiviji. Slovenski narodi su bili potiskivani na najgoru zemlju, a njihovo mesto su zauzimali nemački kolonisti. Sloveni su postepeno gubili svoj jezik i nacionalnost, a kulturni centri su im bili uništavani ili zatvarani.
Nemački trgovci i zanatlije su potpuno potisnuli slovenske narode u gradovima. Slovenima je bilo zabranjeno da se bave zanatima i trgovinom, a takođe su imali ograničen pristup esnafima. U najboljim delovima gradova su živeli samo nemački kolonisti, dok su slovenski narodi bili prisiljeni da žive u siromašnim predgrađima.
Slovenske kneževine i aristokratija su takođe bili podložni procesu germanizacije. Nemačko-hrišćanska crkva je takođe igrala ključnu ulogu u germanizaciji, preseljavajući nemačke koloniste na ogromne puste teritorije koje su dobijali.
Proces germanizacije i asimilacije Slovena je bio dugotrajan i opsežan. Slovenski narodi su bili podvrgnuti sistematskom istrebljivanju, potiskivanju na najgoru zemlju, i dovođenju nemačkih kolonista kako bi se postigao cilj germanizacije.
Razbijeni i neujedinjeni, slovenski narodi su izgubili svoj jezik, kulturu i nacionalni identitet. NJihovi kulturni centri su uništeni, a pismenost je bila retka i privilegija samo pojedinaca.
Zapadne slovenske države i kneževine su vekovima bile u vazalnom i kolonijalnom statusu u odnosu na zapadne države i narode, uz retke istorijske periode državne samostalnosti, ali kulturne i duhovne porobljenosti.
Jednom rečju zapadni narodi nikad Slovene nisu ni videli drugačije do kao robove.
S druge stane ni među samim Slovenima nije bilo dovoljno svesti o ujedinjenju i ozbiljnijem otporu zapadnom kolonijalizmu. U svoj toj slovenskoj tragediji sami Sloveni su zapravo sebi bili najveći neprijatelji, surevnjivost među plemenima i aristokratijom je koštala Slovene i slobode i dovodila često do gubitka suverenosti i rastakanja njihovih država i nacija.
Gotovo identičan odnos prema Slovenima prisutan je i danas na zapadu, uz izvesnu šminku i parole o demokratiji i ljudskim pravima. No suština je ostala ista. Anglosaksonski svet je preuzeo germanski narativ o Slovenima kao „Indijancima Evropeˮ koje treba „civilizovatiˮ (čitaj pokoriti) i ako ne baš sve uništiti, a onda barem asimilovati.
Neopaganizam kod Slovena, u postkomunističkom periodu, kada je bilo potrebno sagledati dotadašnju istoriju, utvrditi promašaje i obnoviti građansko društvo, državu i nacionalni identitet, zapravo je više bio u službi sabotaže postavljanja stvari na zdrave osnove, nego što je mogao doprineti nekakvom pomirenju ili jedinstvu među slovenskim narodima.
U suštini svi oni pojedinci iz slovenskih naroda koji su se nakon pada komunizma oduševljavali, ili se još uvek oduševljavaju neopaganizmom, zapravo su ostali grubi materijalisti, upravo onakvi kakvi su učeni da budu u vreme vladavine komunista – duhovno slepi i glupi. Bez mogućnosti da jasno sagledaju i shvate hrišćanski period svoje istorije, oni su ga prosto odbacivali. Ovaj put ne u ime komunizma, već u ime tradicije i drevnosti i davno zaboravljenih neopaganskih kultova.
Komunisti su, za razliku od neopagana, imali zdraviji patriotizam, iako postavljen na ideologiji klasne borbe. NJima je još i bilo jasno odakle po slovenski svet dolazi najozbiljnija opasnost – „truli zapad i neokolonijalizamˮ. Već za neopagane taj vidik je potpuno zamagljen. Za neopagane zapad nije opasnost i pretnja, već ideal kome se teži, čak i onda kada formalno kritikuju zapad, suštinski slovenski neopagani nisu ništa drugo do imitacija zapadnjačkih okultnih sekti i neopaganskih pokreta. Ničega tu izvorno slovenskog nema.
Slovenski neopagani su ideološki i duhovno bliži američkim satanistima, Pentagonu i Hitleru, nego svojim dojučerašnjim hrišćanskim precima, ali su podjednako daleko i od svojih paganskih predaka koji su se svojevremeno borili protiv zapadnog čoveka u pokušaju da očuvaju svoj identitet, tradiciju i svoju slovensku dušu.
Kada su polapski, baltički i lužički Sloveni ratovali protiv Germana, nisu se oni borili protiv hrišćanstva, već protiv asimilacije, protiv Nemaca, asimilacije koju su nemački biskupi kroz pokrštavanje namenili tim slovenskim plemenima. Deo tih Slovena je već svakako znao za hrišćanstvo, deo ih je već bio kršten tokom misije Sv. Kirila i Metodija.
Tokom cele istorije, Sloveni su se borili za svoju kulturu i jezik. Odbijali su da prihvate tuđinske uticaje, a svoje identitete gradili su na osnovu svoje bogate kulture i istorije. Sv. Kirilo i Metodije su upravo to prepoznali i uveli u svoju misiju prevoda i propovedi Hristove reči na slovenski jezik.
Oni su doneli svetlost u doba tame i pokazali Slovenima pravi put, put savršenog usaglašavanja jednog naroda sa svojom verom i kulturom. Naravno, nije bilo lako u to vreme boriti se za jedinstvo i opstanak svoje kulture, ali oni su našli način da se izbore za Slovene i da postanu uzor mnogima.
Danas, više od hiljadu godina kasnije, u svetu postoji više od 300 miliona ljudi koji koriste slovenska pisma zasnovana na azbuci Sv. Kirila i Metodija. To je najbolji dokaz njihove veličine i značaja u istoriji slovenskih naroda i čovečanstva uopšte.
Progon učenika Sv. Kirila i Metodija od strane zapada je najbolji pokazatelj da nemačkim biskupima nije bila primarna misija crkve, već puka asimilacija Slovena i proširenje svoje jurisdikcije zarad bogaćenja.
Jedini pravi istorijski put Slovena je put koji su zacrtali Sv. Kirilo i Metodije. Svi ostali putevi su promašaj. To je put očuvanja slovenskog bića utkanog u veliku hrišćansku porodicu. To je put koji vodi ka razumevanju i pomirenju među narodima, a ne ka ratu i sukobima. Zato je važno da se ovo učenje prenosi na sledeće generacije i da se uči o značaju različitosti i poštovanju tuđih kultura i jezika.
Ostavi komentar