СЛОМ АУСТРОУГАРСKЕ РАТНЕ МОРНАРИЦЕ

Аутор: Мирослав Јовичин, историчар

Почеци стварања ратне морнарице Аустрије досежу до средине XVI века, када је Фердинанд I (1556 –1564) постао и немачки цар. Аустрија је тада држала део истарске обале северно од Раше и Хрватско приморје од Ријеке до границе с Далмацијом. Остали део Истре, свa кварнерска острва и целу Далмацију држала је тада Венеција, која је будно пазила да се Аустрија не претвори у конкурентску поморску силу на Јадрану, односно Средоземљу. Притисак Венеције и континентална оријентација Аустрије били су основни разлози што све до првих деценија XVIII века Аустрија није имала флоту која би била у стању да брани обалу и заштити пловидбу својих трговачких бродова. Први аустријски владар који је озбиљније помишљао на стварање ратне  морнарице био је Kарло VI. За време његове владавине (1711–1740) изграђена су у Трсту два бојна брода, а 1733. године ударени су организациони темељи флоте. Но ова, тзв. Тршћанска морнарица, расформирана је после свега шест година постојања, јер јој је људство било упућено на Дунав да се бори против Турака, а бродови су распродани.

Kрајем XVIII века, у жељи да се укључи у империјалистичку борбу за колоније, аустријски владар  Јосиф II (1765–1790) наручио је неколико ратних бродова у Холандији и укрцао на њих официре–странце и морнаре – граничаре, Србе и Хрвате. Седмогодишњи рат (1756–1763) и рат за Баварско наслеђе (1778–1779), у коме су се на Јадрану појавили британски гусари под пруском заставом, дали су нов подстрек изградњи аустријске морнарице. У то време, уместо црно-жуте заставе Рајха са двоглавим орлом, ратна трговачка морнарица добија нову, црвено-белу-црвену заставу са аустријским грбом, коју ће ратна морнарица задржати све до слома, а трговачка морнарица до аустроугарске Нагодбе 1867. године. Нов период у развоју аустријске морнарице настаје после мира у Kампоформију 1797. године, када је Аустрија добила млетачке поседе у северној Италији, Истру и Далмацију. Поред већ постојеће Тршћанске, тада је створена и Аустро-млетачка морнарица. Миром у Пожуну 1805. године Аустрија је привремено изгубила приморске поседе, али их је поновно добила после Бечког конгреса 1816. године, заједно са флотом бивше Наполеонове Краљевине Италије (5 бојних, 14 мањих ратних бродова, те 7 бојних бродова, 5 фрегата и 2 мања ратна брода била су у градњи).

Аустроугарска ратна морнарица, тада још под именом Тршћанска и Аустро-млетачка морнарица, почела је плански да се развија после Бечког конгреса 1815. године, када је Аустрија поново добила целу јадранску обалу од Венеције до Црне Горе, а са њом и флоту бивше Наполеонове Краљевине Италије. Национални покрет за уједињење Италије 1848–1849. године, снажно је уздрмао и аустроугарску морнарицу, јер је у њој претежан део официрског кадра и готово све људство и радници у бродоградилиштима било италијанске народности. Од тог времена нагло се смањује проценат Италијана у морнарици, на командне положаје долазе аустријски официри са трговачких бродова, поморци из Немачког Савеза, Велике Британије и нордијских земаља, а кадар се попуњавао из копнене војске (Оточачки, Вараждински и Петроварадински пук и шајкаши). Почев од 1850. године службени језик у морнарици није више италијански, него немачки, а бродови добијају немачка или германизирана имена. Командант флоте постао је дански контраадмирал Далеруп (Birch  Dahlerup), који је дао флотни програм изградње савремених бродова. Свој први значајни успех аустријска ратна флота је постигла 1866. године када је под командом вице адмирала Тегетхофа (Wilhelm Tegetthoff, тегет, у српском наративу је остала као тамноплава боја, М. Ј.) поразила италијанску флоту у водама острва Виса. После смрти Тегетхофа 1871. године, ратна морнарица се спорије развијала због недостатка буџетских средстава, али је поморска обука остала на завидној висини јер су бродови често пловили. Ратна морнарица је упутила и две научне експедиције на Арктик, (1872. и 1882–1883), вршила океанографска истраживања у Јадрану, Мраморном и Црвеном мору и учествовала у неким међународним акцијама (блокада Грчке 1886, блокада Kрита 1896, угушење Ихетуанског (Боксерског) устанка у Kини 1900–1901).

Трка у поморском наоружању, која је почела крајем XIX века, а добила нов подстицај у првој деценији XX века, када су Британци, а за њима и Немци, почели да граде бојне бродове типа ,,Дреднот” (dreadnought), није мимоишла ни аустроугарску морнарицу. Бродови типа ,,Дреднот” по својој тонажи, 18.000–30.000 тона, наоружању (топови кал. 305–350 мм) и брзини до 25 чворова били су неупоредиво јачи од раније направљених бродова и постали су основно мерило борбене вредности појединих флота. Аустријска флота, премда је по укупној јачини била на осмом месту, спадала је у ред великих флота, способних и за крупније офанзивне задатке изван Јадранског мора.

У тренутку избијања Првог светског рата њена морнарица је имала, у опреми или у градњи, 16 бојних бродова, од којих 4 типа „Дреднот”, 3 оклопна крсташа, 11 крстарица, 26 разарача, 80 торпиљарки, 6 подморница и педесетак помоћних бродова. На челу флоте налазио се адмирал Антон Хаус, који је истовремено био и командант морнарице и шеф Морнаричке секције Министарства рата. Када је у фебруару 1917. године адмирал Хаус умро, на његов положај дошао је адмирал Максимилијан Његован, очигледно српског порекла (иако је рођен у Загребу, презиме му је било недвосмислено српско, М. Ј.). Оваква организација командовања, која је у једној личности обједињавала сву власт у ратној морнарици, трајала је до краја фебруара 1918. године, када је адмирал Његован, после побуне морнара у Боки Которској, био смењен и пензионисан. Цар Kарло I укинуо је тада положај команданта морнарице и формално преузео команду над морнарицом, а за стварно стручно руковођење одредио је себи на лично располагање једног од најстаријих адмирала, Франца фон Кајла (Franz von Keil). За команданта флоте постављен је контраадмирал Mиклош Хорти (Nikolaus Horthy de Nagybanya), а за шефа Морнаричке секције Министарства рата, вицеадмирал Холуб (Franz von Holub).

Главна поморска база ратне морнарице налазила се у Пули. Руковођење свим установама и јединицама морнарице у Пули и командовање одбраном Пуле (до средине 1918. године, када је прешло на копнену војску), било је обједињено у Лучком адмиралату. Поморском одбраном Тршћанског залива и Далмације руководиле су посебне команде поморских округа са седиштем у Трсту и Шибенику, а у току рата формиран је Лучки адмиралат у Боки и Команда поморског округа у Ријеци, за одбрану Kварнера. Према почетном ратном плану за употребу поморских снага Тројног савеза против сила Антанте, требало је у подручју источно од Сицилије да дође до концентрације италијанске и аустроугарске флоте и немачких бродова који су се налазили у Средоземном мору. Команду над тим снагама преузео би аустроугарски адмирал Хаус. Међутим, због резервисаног држања Италије, до ове концентрације није дошло, па се аустроугарска флота ограничила на заштиту својих обалских комуникација.

Улазак Италије у рат на страни Антанте (23. маја 1915) знатно је изменио однос поморских снага на Јадрану на штету Аустроугарске, али се оперативна ситуација није битно изменила. После успешног препада на италијанску обалу у ширем подручју Анконе одмах сутрадан по избијању рата, аустроугарска флота је наставила да штити своје поморске комуникације, а уз то је проширила своја дејства и на Тршћански залив и јужни Јадран, где је сарађивала са приморским крилом копнене војске. Главнина флоте је после првог напада углавном остала неактивна до краја рата, али су лаке флотне снаге успешно штитиле саобраћај у обалским водама. Британско-француско-италијанске флотне снаге нису извеле нападе већег обима на источну обалу Јадрана, али су покушале да немачким и аустроугарским подморницама затворе излаз из Јадрана у Средоземно море полагањем противподморничке препреке у Отрантским вратима. Аустроугарска морнарица је настојала да спречи ефикасно функционисање отрантске бараже, па су тако и Отрантска врата постала поприште ратних акција. Најзначајнија се одиграла у мају 1917. године, када је мањи састав аустроугарских крстарица и разарача, под командом капетана бојног брода Хортија, извео веома успешан препад на савезничке бродове. Последња значајнија ратна епизода из италијанско-аустроугарског рата на Јадрану одиграла се у ноћи 10/11. јуна 1918. године у близини отока Премуде, када је италијански торпедни чамац „Мас 15” потопио бојни брод „Сент Иштван” (Szent Istvan).

Укупни губици аустроугарске флоте у првом светском рату износили су 2 бојна брода (Wien, Szent  Istvan), две крстарице (Kаiserin Еlizabeth, Zenta), 4 разарача (Triglav I , Lika I, Wilfang, Streiter), две торпиљарке, 6 подморница и 3 патролна брода. Погинули су или нестала укупно 983 човека (од тога 115 официра), рањена су 343 лица (од тога 24 официра), а у ропство је пало 690 људи. Ти губици нису ни у погледу ратних бродова ни у погледу људства могли бити одлучујући за пропаст морнарице такве јачине као што је била аустроугарска. Оно што је ту морнарицу ломило и коначно дотукло била су национална и револуционарна врења у њеном саставу. Због тога је неопходно ближе упознати тај састав, значајније манифестације његовог незадовољства и узроке опадања борбеног морала на ратним бродовима.

Царска и краљевска ратна морнарица (K. und K. Kriegsmarine) Аустроугарске добијала је свој активни војно-поморски официрски кадар из Поморске војне академије у Ријеци, у коју се улазило са завршена 4 разреда гимназије. У годинама када број официра са завршеном Поморском војном академијом није био довољан, Школа поморских аспираната у Пули примала је одређени број кандидата са положених 8 разреда гимназије и великом матуром. И за једну и за другу школу полагао се пријемни испит, али селекција у ратним годинама није више била тако строга. После десет месеци теоретске, осам месеци практичне обуке и положеним испитом аспиранти су постајали кадети и изравнали се са кадетима који су завршили Поморску војну академију. Предност при ступању у војно-поморске школе имали су младићи из аристократских и богатијих породица, као и синови официра чији су се очеви истакли ревносном службом. Претежан део морнаричких официра био је немачке националности. Пред почетак рата аустроугарска морнарица је имала укупно 861 официра, кадета и питомаца. Од тог броја, њих 207 или 24% имало је понеку племићку титулу. Што се тиче националног састава, претежан део официра били су Немци, а проценат Југословена био је различит за поједине чинове, али никад већи од 21%.

Између официра школованих у Поморској војној академији и оних који су изашли из Школе за поморске аспиранте постојала је извесна подвојеност, која се није само темељила на сентименталној повезаности официра који су прошли кроз исту школу већ и на извесним специфичностима које су биле карактеристичне за та два начина школовања. Недозрео младић, који је ступао у Поморску војну академију са четири разреда гимназије, био је веома погодна сировина за формирање официра без посебног националног осећања, исправног у служби и лојалног круни и монархији којој је служио. Поред израженијег хабзбуршког духа, ови официри су имали и солидније поморско образовање. Насупрот томе, официри који су завршили Школу поморских аспираната имали су шире опште образовање, били су свеснији своје националне припадности, па су се у опхођењу са подофицирима и морнарима чешће служили матерњим језиком. Ипак, свакодневни живот на бродовима и међусобни додири ублажавали су разлике произашле из школовања, социјалног порекла или националности. Узето у целини, војно-поморски официрски кадар био је поуздан чувар и друштвеног уређења и државног интегритета многонационалне монархије. Ипак, младе генерације Југословена, особито оне које су после 1914. ступиле у морнарицу, разликовале су се од старијих јаче израженом националном оријентацијом и критичнијим односом према положају и будућности Југословена у Аустроугарској.

Друштвени положај официра који су служили у морнарици био је на завидној висини. Он се темељио како на условима пријема у војно-поморске школе, тако и на стеченом образовању за време школовања и службовања у морнарици. Војно-поморски официри су имали солидну стручну спрему, широку општу и војну културу, знали су по неколико страних језика, били су светски људи, јер су путовали и проучавали стране земље, а уз то имали углађено понашање. Због тога је њихов положај на друштвеној хијерархијској лествици био веома висок, одмах уз дипломатско особље. Поред поморских официра, у ратној морнарици су служили свештеници, правници, лекари и чиновници, у које су спадали морнарички инжењери, погонски, електротехнички и интендантски официри, као и службеници неких других струка (хидрографска, библиотекарска, наставна, пословође, техничари цртачи и канцеларијско особље).

Подофицирски кадар излазио је из Морнаричке машинске школе у Пули и Морнаричке школе у Шибенику. У обе школе школовање је трајало по три године, а потом су се специјализацијом добијали подофицири одређених грана. Они са постигнутим одличним успехом, постајали су одмах поднаредници, с врло добрим успехом – каплари, а остали морнари 1. или 2. класе. Подофицири југословенског порекла служили су претежно у струкама где је била потребна физичка снага, издржљивост, владање елементом мора и времена, морнарска вештина и велик ризик. Њих је било мало по канцеларијама, још мање у машини, а готово никако у електро служби. Били су најбројнији на палуби (68–80%, у зависности од чина), затим као торпедисти (70–80%), минери (50–60%), кормилари (46–58%) и артиљерци (19–54%). Међутим, Југословени су чинили претежан део и у неким неборачким службама, као провијантској (40–100%) и санитетској (око 80%), а доста их је било и у затворској надзомој служби.

Последњих година пред рат регрутовање за морнарицу вршило се у оквиру одређених контингената за сваку националност. Служба је трајала 4 године. Регрут је постајао морнар 4. класе, а после две године служења могао је добити звање морнара 2. класе, а ретки појединци постајали су после три године морнари 1. класе. Приликом регрутације 1913. године међу војним обвезницима је било 34,1% Хрвата, Срба и Словенаца, 20,4% Мађара, 16,9% Немаца, 14,4% Италијана, 10,6% Чеха, 1,8% Пољака, 0,4% Словака и 0,2% Украјинаца. Овакав однос између југословенских и других националности био је за ратну морнарицу још изразитији у корист Југословена, него за оружане снаге у целини, можда чак 41–43%. Но ови статистички подаци немају подједнаку вредност за закључке о стварним националним осећањима појединих народности на почетку и при крају рата. Исти људи постајали су квалитетно друкчији, свеснији своје националне припадности, а тиме и незадовољни што служе на бродовима под туђим заставама и туђим официрима. Поред тога, по свом социјалном пореклу, тешким животним условима и због замора ратом, подофицири и борачки састав био је веома пријемчив на идеје Октобарске револуције, која је одједном отворила неслућене перспективе за све понижене, гладне и експлоатисане, за све којима је рат дозлогрдио. Аустроугарским морнарима није, наравно, остала непозната улога коју су руски морнари одиграли у револуцији, па је и то подстицало њихово револуционарно расположење.

Врења у аустроугарској морнарици, која су почела видно да се испољавају на почетку треће ратне године, била су последица унутрашњих и спољних узрока, који су се међусобно преплитали и појачавали, да би најзад у јесен 1918. године довели до потпуног отказивања послушности свих бродских посада и распада аустроугарске морнарице. Одјеци политичких збивања у иностранству допирали су у аустроугарске гарнизоне на обали посредством штампе, која је објављивала и вести из непријатељских извора. Та пракса, у време када у земљи није владала оскудица, а на фронтовима постизани успеси, била је корисна за подизање морала, али када су догађаји пошли нежељеним током, почела је да даје негативне резултате. Међу морнарима јача национална солидарност и размишља се о националној независности. Али Октобарска револуција буди још снажнија осећања револуционарног карактера. Та чињеница имала је одлучујући значај што се национално буђење међу морнарима словенских народа, које је већ по самој логици односа и Аустроугарској морало имати изразито против немачко, а и против мађарско обележје, никад се није претворило у шовинистичке испаде.

Друга карактеристика ових врења у морнарици обухватала је, с незнатним изузецима, само морнаре и подофицире. Официри, и када нису били лишени националног осећања, остајали су у најбољем случају резервисани, а према револуционарним стремљењима увек непријатељски расположени. Прва значајнија манифестација испољавања националне свести код морнара југословенских народа била је скупљање прилога за хрватске школе у Пули, које је почело у јесен 1917. године и убрзо добило широке размере. Хрватски лист, који је излазио у Пули, објављивао је свакодневно прикупљене суме, а понекад и писма приложника. Баш у пуном јеку скупљања ових прилога, почетком октобра 1917. године, словенска посада торпиљарке бр. 11 ухапсила је бродске официре и пребегла торпиљарком из Шибеника у Италију. У јануару 1918. године избио је штрајк арсеналских радника у Пули, а 1. фебруара дошло је до побуне морнара у Боки Которској, која се завршила стрељањем четворице организатора побуне: Франтишека Раса, Антона Грабара, Јерка Сишгорића, Мате Брничевића и хапшењем још око 600 других морнара и подофицира. Од тога броја њих 392 проглашена су кривим, а међу њима се налазило и 167 Југословена. Ова побуна имала је претежно социјално-револуционарни карактер и била је најснажнији одјек Октобарској револуцији у редовима аустроугарске морнарице.

Неколико дана после побуне морнара у Боки побунила се и хрватска посада тврђаве Свети Никола на улазу у Шибеник, а два морнара са тврђаве Тегетхоф на отоку В. Бриони покушала су рибарским чамцем да побегну у Италију, али су били ухваћени. Средином маја стрељани су Чех Франтишек Kауцки и Далматинац Љубомир Краус, који су покушали да организују бекство торпиљарке бр. 80 у Италију. Почетком јуна, два подофицира су хидроавионом L 127 пребегла из Лошиња у Анкону. Почетком октобра једна завереничка група, у намери да затражи помоћ савезника за преврат у аустроугарским ратним лукама, пребегла је у Италију. Они су из Шибеника, преко Виса дошли у Италију, поневши собом планове минских поља.

До наглог пораста немира и опадања дисциплине долази на ратним бродовима у јесен 1918. године. После слома аустроугарске офанзиве у другој половини јуна, прекретнице на западном фронту у корист сила Антанте почетком августа, пробоја Солунског фронта и изласка Бугарске из рата крајем септембра, централне силе су се почетком октобра обратиле америчком председнику Вилсону (Wооdrow Тhomas Wilson) ради склапања примирја. У то време у Загребу је основано Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба, као највише политичко представништво југословенских народа који су живели у Хабзбуршкој монархији. Покушаји цара Карла да спасе монархију закаснелим уступцима нису уродили плодом, јер је Вилсон у свом говору од 18. октобра јасно ставио до знања да не може признати пуку аутономију њених народа као основу за мир, већ да сами народи треба да буду судије о томе шта ће задовољити њихове тежње. Већ сутрадан, Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба доноси декларацију којом тражи уједињење Словенаца, Хрвата и Срба на читавој етничкој територији и, без обзира на постојеће границе, у једну јединствену, потпуно суверену државу. Најзад, на својој историјској седници од 29. октобра, Хрватски сабор је прогласио отцепљење од Аустроугарске и признао Народном вијећу СХС врховну власт. У међувремену, 28. октобра, Аустроугарска је прихватила Вилсонове услове и затражила да почну преговори о примирју.

Средишњи одбор Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба расправљао је први пут о судбини аустроугарске морнарице на својој седници од 28. октобра 1918. године, када је припремао закључке за сутрашњу седницу Хрватског сабора, на којој ће бити проглашено отцепљење југословенских земаља од Аустроугарске. Посланик Хрељановић је предложио да се Париз и друга средишта Антанте телеграфски обавесте да ће држава Словенаца, Хрвата и Срба преузети ратну морнарицу у Пули, Шибенику и Котору. О том предлогу расправљало се и 29. октобра и тада је одлучено да се у Пулу упути изасланство Народног вијећа од три члана (др Анте Тресић-Павичић, др Иван Марија Чок и Вилим Букшег) ради преузимања флоте.

Тих дана Средишњи одбор Народног вијећа измењао је и неколико депеша с Морнаричком секцијом Министарства рата у Бечу. Секција је тражила да Народно вијеће изда проглас морнарима и војницима са позивом на ред и дисциплину, како би се сачувао драгоцени морнарички материјал и спречили нереди. Вијеће је својим одговором у ноћи 28/29. октобра условило пристанак на такав корак само ако поморска сила буде безусловно стављена на располагање Народном вијећу. У току преподнева 29. октобра Морнаричка секција је одговорила Народном вијећу да су у редовима ратне морнарице заступљене све народности монархије, да због тога није могуће предати флоту искључиво Народном вијећу и поновила молбу да се изда поменути проглас. Средишњи одбор је истог дана, касно увече, одговорио Бечу да остаје при захтеву да бродови пређу у власништво Државе СХС и да одмах шаље своје изасланство у Пулу ради преузимања флоте.

Ова размена телеграма између Загреба и Беча око предаје морнарице била је у ствари формалног карактера. Кључ за решење проблема налазио се тог тренутка у Пули, а њега су већ у својим рукама држали морнари. Kрајем октобра стварну власт на аустроугарским бродовима у Пули имала су морнарска већа, састављена од морнара разних националности. Већа су смењивала старе и постављала нове команданте, расправљала о судбини официра и најзад донела одлуку да, без обзира на исход политичких преговора о миру, 1. новембра почне одлазак посада са бродова. Међутим, расположење југословенских морнара почиње да се мења под упливом догађаја. Увече 28. октобра, на скупштини којој је присуствовало неколико стотина Југословена из Пуле, изабран је Мјесни одбор Народног вијећа од десет чланова. Међу члановима тог одбора нашао се и капетан фрегате Метод Кох. Скупштина је колективно положила заклетву Југославији, а одборници су исте вечери одлучили да 30. октобра преузму Команду морнарице и луке, а исто тако и цивилну власт у граду. Да би се тај задатак остварио, требало је навести југословенске морнаре да у аустроугарским бродовима гледају флоту будуће заједничке државе Словенаца, Хрвата и Срба, а морнаре осталих словенских народности, у првом реду Чехе, приволети на сарадњу.

Први покушај у томе правцу учињен је 30. октобра, када су морнари одржали посебне скупштине у оквиру националне припадности, а не као представници појединих бродова. Скупштини југословенских морнара присуствовао је и капетан фрегате Кох, који је изабран за председника ужег комитета југословенских морнара, а потом, на заједничком састанку делегата чешких, пољских и југословенских морнара и за председника ужег комитета словенских морнара. На томе састанку једногласно је прихваћена југословенско-пољско-чешка резолуција, чије су главне одредбе биле:

а) Југословени, у споразуму с истарским Италијанима, преузимају ратну морнарицу, утврђења и град Пулу; Чеси и Пољаци придружују се добровољно Југословенима;

б) за одржавање реда формираће се Корпус народне одбране;

в) припадници немачке и мађарске националности сматрају се гостима према којима ће се поступати с братском љубављу и којим ће бити омогућено да што пре оду својим кућама.

За време док су се одржавали скупови морнара, измена депеша око судбине аустроугарске флоте, која се водила између Средишњег одбора Народног вијећа у Загребу, Морнаричке секције у Бечу и Лучког адмиралитета у Пули, ближила се крају. У 13.20 часова 30. октобра Морнаричка секција Министарства рата известила је Лучки адмиралат да је цар Карло одобрио избор капетана фрегате Коха у Мјесни одбор Народног вијећа и да ће убрзо следити наређење о отпуштању посада и предаји ратних бродова југословенском Народном вијећу. Истог дана у 17 часова то наређење је било отпослато командама поморских окружја у Трсту, Ријеци и Шибенику, лучким адмиралатима у Пули и Боки и Команди Дунавске флоте.

Увече 30. октобра ситуација у Пули била је, на изглед, потпуно јасна и једноставна. Захтеви морнара, тражења Средишњег одбора Народног вијећа и одлука цара Карла, која је у Пулу приспела око 20 часова, били су истоветни у погледу решавања битних питања. Захваљујући томе, смена власти одвијала се без икаквог застоја и проливања крви. Исте вечери Југословени су преузели Лучки адмиралат и цивилну управу у граду и округу. У ноћи 30/31. октобра приспела је у Пулу депеша др Антуна Тресић-Павичића, који је најављивао долазак изасланства Народног вијећа ради преузимања флоте, Изасланство је приспело у Пулу око 9 часова 31. октобра и одмах се упутило на бојни брод Viribus Unitis (Заједничким снагама), где су нешто касније приспели и делегати пулског Мјесног одбора Народног вијећа. На броду су се, поред команданта флоте, адмирала Хортија, налазили и команданти разних бродских састава. Пришло се одмах састављању записника, који је у 11 часова 31. октобра био и потписан. Документ је изгледао овако: Записник састављен на основу превишњег наређења његовог царског и краљевског апостолског величанства поводом предаје ц. и к. флоте легитимним представницима Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба са седиштем у Загребу.

Присутни од стране ц. и к. флоте:

Ц. и к. коморник и контраадмирал Николаус Хорти де Нађбања, командант флоте;

ц. и к. капетан бојног брода и комодор Франц Лауфер, командант II дивизије;

ц. и к. капетан бојног брода Адолф Шмит, вршилац дужности команданта дивизије;

ц. и к. капетан бојног брода Kонек фон Норвал, начелник штаба флоте;

ц. и к. капетан фрегате Франц Морин, командант II  торпедне дивизије;

Присутни од стране Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу :

др Анте Тreсић-Павичић,

Вилим Букшег

др Иво М. Цок

и чланови Месног одбора Пуле, споменутог Народног вијећа

Лацко Kриж

др Ловро Скалиер [Шкаљер]

др Мирко Вратовић

д р Марио Kрмпотић

капетан фрегате Метод Кох.

Ц. и к. флота, заједно с њеним материјалом и залихама, предаје се овим записником Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба, уз изричито право придржавања власништва неславенских држава, односно нација до сада постојеће аустроугарске монархије. Пула, 31. октобра 1918.

Народно вијеће је за команданта флоте поставило капетана бојног брода Јанка Вуковића де Подкапелског. Контраадмирал Прица је истог поподнева 31. октобра кренуо возом за Ријеку, одакле је требало да настави пут за Пулу. У очекивању најављене примопредаје флоте, Пула је имала свечани изглед. Четврт часа пре уговореног времена, адмирал Хорти је напустио Viribus Unitis са аустроугарском ратном заставом под мишком, а у 17 часова изасланство Народног вијећа из Загреба, чланови пулског Мјесног одбора и Кох, попели су се на палубу Viribus Unitisa, где су им постројени морнари одали почаст. Одмах после тога са главног јарбола брода почео је да се спушта аустроугарски адмиралски стег, а са свих осталих бродова, ратна застава. Истовремено, уз почасни салут од 21 топовског метка почеле су да се дижу заставе свих југословенских народа, а соколска музика на Viribus Unitis засвирала је хрватску химну Лијепа наша домовино. Када су се повици одушевљења стишали, Тресић-Павичић је одржао пригодан говор у коме је нагласио да је заувек спуштена у гроб она застава која је била симбол тлачења Југословена. Тај свечани дан М. Балота описује овако:  То послије подне Пула, обала, бродови. Море, све је било искићено црвено-бијело-плавим, црвено-плаво-бијелим и бијело-плаво-црвеним заставама. Толико су морнари били презасићени дугим годинама гледања и поздрављања туђих боја, да се никако нису могли нагледати својих. Гледао сам те многобројне заставе, од којих су неке заузимале огромне димензије, седам, осам метара у дужину, три, четири у ширину, као да су морнари хтјели њима закрилити читав пуљски залив, читаво море, читав град, и никако нисам могао схватити, одакле толико застава, гдје су набављене, тко је организовао шивење, гдје су се нашле тако велике плохе црвеног и плавог платна. Морнарима није било довољно да дигну народне боје на крмене стијегове и на катарке бродова. Застава је било много више. Велики парни чамци, моторни чамци, чамци на весла напунили су се морнарима. Изнад чамаца, веће од чамаца, на великим стијеговима лебдјеле су тробојне заставе, придржаване на рубовима на другом крају чамца рукама, као једра, као знаци побједе, као предвјесници нове, југословенске епохе у Пули и на Јадрану. Заставе су свуда биле народне, свих југословенских народа, без икаква грба и другог симболичног знака.

Подигнуте заставе су претежно биле хрватске. Нови командант бојног брода Будимпешта, поручник фрегате Мирко Плајвајс, подигао је црногорску заставу, јер је она, за разлику од хрватске и словеначке, била међународно призната као поморска. Исти дан када и у Пули, подигнуте су хрватске заставе на аустроугарским бродовима који су се налазили у Шибенику. Њих је, у име Народног вијећа, преузео др Иво Kрстељ, који је заједно с Матом Дринковићем допутовао тог дана из Загреба у Шибеник. Војници који нису били Југословени, разоружани су и пуштени кућама. У Трсту је команду над тамошњим поморским батаљоном преузео поручник фрегате Петар Павао Вучетић, који се одмах ставио на располагање Народном вијећу. Истовремено, Југословени су преузели бродове и у Боки. Народно вијеће је именовало поручника бојног брода Димитрија Коњовића (Demeter Konuovits) за начелника штаба флотних јединица у Боки. Он је одмах предузео кораке да у складу са новом функцијом и у духу наређења цара Карла о предаји флоте организује преузимање бродова. Циркуларном депешом Коњовић је позвао све официре који се осећају Словенцима, Србима или Хрватима да 31. октобра у 16 часова присуствују заједничком састанку на крстарици „Франц Јозеф I”. На томе скупу поручник фрегате Пани (Georg Pany) предложио је да власт на бродовима официри поделе са морнарским већима, али се Коњовић томе енергично супротставио и захтевао да се строго поштују односи старешинства. Тако је за команданта флоте одређен најстарији присутни официр, капетан фрегате Јозеф Лева, родом са Цреса, а млађи официри југословенског порекла постављени су за нове команданте бродова.

Сутрадан, на помоћном броду „Геа” (Gäa), одржан је састанак свих бродских официра. Тада су утврђене појединости о томе како ће официри и људство нејугословенског порекла напуштати бродове. Лева је одустао од свог наименовања за команданта. Те дужности се прихватио контраадмирал Вончина, али се и он убрзо предомислио. Коначно, дужност је примио контраадмирал Kетинели (Artur Catinelli von Obradich Bevilacqua), који је потписао и званични записник о примопредаји бродовља. Уз помоћ Коњовића, почео је енергично да руководи флотом, узевши титулу командујућег адмирала у јужној Далмацији Истовремено је и далматински покрајински заступник Анте Франић, који се задесио у Боки, замолио Народно вијеће у Загребу да што пре пошаље опуномоћене представнике ради преузимања флоте. Међутим, записник који је, према писању Б. Кризмана, (фотокопија оригиналног записника), био је састављен у Пули дан раније (31. октобра), одакле је бродом био послат у Боку и стигао тамо дан после.

Тако је аустроугарска морнарица, још пре но што је званично потписано примирје, престала да постоји. Одлука цара Карла била је само формално признање фактичког стања, легитимистички параван иза којег се скривала тотална немоћ да се флота задржи под командом официра. Та примопредаја, уз потписивање записника, обезвредила је у крајњој линији све оне резултате националних и револуционарних врења и уместо да ојача позиције Народног вијећа, односно будуће државе СХС у преговорима са силама Антанте, она их је ослабила. Истина, одлука је допринела да смена заставе протекне глатко и без проливања крви, али првенствено крви официра. У позадини те одлуке била је можда жеља Карла да обезбеди егзистенцију бар једном делу морнаричког кадра, а радило се вероватно и о покушају да се изиграју савезници, у првом реду Италијани. Догађаји су, међутим, кренули неочекиваним током. Непуна 24 часа по преузимању флоте, потонуо је у пулској луци адмиралски брод Viribus Unitis. То је уједно било прво упозорење да одлука о судбини бивших аустроугарских бродова не лежи више у Пули и да ће се са новоствореном ситуацијом најтеже помирити Италијани.

После преузимања флоте, морнаричких и других војних постројења и установа у Пули, чланови Мјесног одбора и изасланици Народног вијећа састали су се увече 31. октобра да би се договорили о даљим корацима. Основно питање око којег су се највише ломила копља био је однос према доласку савезника у Пулу. Тресић-Павичић је био против тога да се савезници тако позивају у Пулу, а у односу на Италијане чак је предлагао  да им се пружи отпор, ако силом буду хтели да продру у град и луку. Чланови Мјесног одбора, који су ситуацију у граду боље познавали, плашили су се нереда, пљачке и насиља и сумњали да би се у датој ситуацији могла организовати нека ефикаснија одбрана. Командант Viribus Unitisa, капетан бојног брода Јанко Вуковић, који је такође присуствовао овом састанку, сматрао је да је за постизање борбене готовости потребно неколико дана, али да пре свега треба распустити морнарска већа и вратити власт официрима. Дискусија се завршила после поноћи, без икакве коначне одлуке. Вуковић је отпратио Тресића до јахте „Мирамар” , а потом се око 2 часа 1. новембра, вратио на свој брод.

Те ноћи ратна лука Пула, после бурних догађаја у току дана, спавала је дубоким сном. Ни улаз у луку, ни бродови на сидришту нису били под надзором дежурних органа, а телефонске централе биле су празне. Током 31. октобра Радио-станица Пула је на хрватском, француском и енглеском језику емитовала саопштење да је аустроугарска флота прешла у руке Југословена и да је Пула отворена за све савезнике. Игром случаја, или можда баш зато што су сазнали да су Југословени преузели флоту, Италијани су, свега три и по часа после потписивања записника кренули у напад на Пулу. У ту сврху користили су се специјалном направом која се састојала од цилиндра уз који су биле прикачене две мине са темпирним упаљачем. Цилиндар је био снабдевен мотором који се покретао помоћу компримираног ваздуха, а мине су имале акумулатор чија је струја напајала електромагнете уз помоћ којих су се мине припијале уз метално корито брода. Направа је имала довољну пловност да држи на себи управљача у ронилачком оделу. Две такве направе, којима су управљали морнарички инжењерски мајор Росети (Raffaele Rossetti) и морнарички санитетски поручник Паолучи (Raffaele Paolucci), спуштене су с једне торпиљарке касно увече 31. октобра пред пулском луком.

Оба диверзанта су лако прешла преко препрека на улазу у луку и увукла се дубоко на сидриште. Росети је несметано поставио мине уз бок адмиралског брода Viribus Unitisa, али у тренутку када се удаљавао од брода, опазио га је случајно један подофицир, који је изашао на палубу. Дигао је узбуну, упаљени су рефлектори и уз помоћ бродског чамца оба диверзанта су ухваћена. Паолучи је, међутим, успео претходно да упути своју направу, која се зауставила уз бок пароброда ,,Вин” (Wien). Када су диверзанти доведени на палубу Viribus Unitisa, представљали су се као авијатичари једног срушеног италијанског извиђачког авиона. Ипак, када се час експлозије приближио, Росети је саопштио Вуковићу да је брод миниран и да ће ускоро потонути. Вуковић је одмах наредио да се брод напусти, по око 6.30 часова, док је евакуација била још у пуном јеку, одјекнула је експлозија. Са бродом, који се после десетак минута преврнуо и потонуо, нашло је смрт око 250 људи, међу њима и први командант југословенске флоте, Јанко Вуковић. Нешто касније експлодирале су и мине уз бок пароброда „Вин” и тешко га оштетиле.

Италијански историчари тврде да њихова команда морнарице ништа није знала о променама у Пули, а то су тврдили и диверзанти када су били заробљени. Непристрасан суд не може се изрећи без увида у италијанске изворе, али разлози за сумњу у истинитост италијанске званичне верзије нису неосновани. Тако су, на пример, опште инструкције за продор у Пулу биле издате тек 30. октобра 1918. године, а почињале су речима: Једине ноћи наступајућег периода без месечевог осветљења, специјална направа… покушаће да уђе у утврђену луку Пуле да би минирала непријатељске јединице. У инструкцијама је даље стајало да треба потопити најближе бродове, а у повољном случају и веће бродове који су дубље у луци. Међутим, већ сутрадан 31. октобра у 14.30 часова диверзанти су пошли из Венеције и напали Viribus Unitis, који је лежао најдубље у луци, прошавши притом поред целе линије од 5 бојних бродова, које наводно, због слабе видљивости, нису опазили. Према томе, оправдано се може поставити питање: зашто су Италијани пожурили да изведу акцију одмах сутрадан по изласку Инструкција и зашто су напали управо Viribus Unitis.

Губитак Viribus Unitisa привремено је изгладио неспоразуме између чланова пулског Мјесног одбора и изасланства Народног вијећа. Трагичан догађај као да је потврдио исправност гледишта Мјесног одбора па је депеша, о којој се толико дуго расправљало, била коначно упућена, и то председнику Вилсону и борцима за слободу широм света, а затим и друга депеша команданту савезничке флоте САД. Прва депеша била је више политичког карактера, а другом депешом се јављало да је југословенска нација преузела целокупну аустријску флоту, ратну луку и тврђаву Пулу. Опстанак те флоте je у опасности, јер су Италијани уништили Viribus Unitis, а тешко оштетили пароброд „Вин”. Због тога се тражи да југословенску флоту узме под своју заштиту флота САД, или флота државе која није заинтересована у нашим националним питањима, што је требало да спречи долазак Италијана у Пулу. Сутрадан је депеша сличног садржаја била упућена и силама Антанте.

Крајем октобра, када су се одигравали ови догађаји у Пули, у Паризу је увелико заседао Врховни ратни савет. Председници влада, Француске, Велике Британије и Италије и лични изасланик америчког председника Вилсона, припремали су нацрт за уговоре о примирју с Аустроугарском и Немачком. Интересе Србије пред тим саветом заступао је њен посланик у Паризу, др Миленко Веснић. Нацрт уговора о примирју с Аустроугарском, који је био усвојен на пленарном састанку Врховног ратног савета 31. октобра, имао је посебне делове за копно и море. У условима за копно, поред осталог, предвиђено је да Аустроугарска напусти део своје дотадашње територије који је био обухваћен одредбама Лондонског уговора, а у условима за море, да део своје флоте преда одмах савезницима, остатак распреми и разоружа у лукама које буду одредили савезници. Пула је, са свим својим постројењима и утврђењима, требало одмах да пређе у руке Антанте и Сједињених Држава.

Лондонски уговор је тајни споразум који су силе Антанте склопиле с Италијом 26. априла 1915. године у Лондону. Он је Италији, за њено ступање у рат против блока централних сила, гарантовао, поред осталог, и знатан део источне обале Јадрана са готово свим острвима: целу Истру укључујући Волоско, све истарска острва. затим Црес, Лошињ и мања острва у њиховој близини (Плавник, Палацуол, Свети Петар, Иловик, Грујица, Сушак, Уније), обалу северне Далмације од Лисарице до рта Плоче, готово све далматинска  острва од Премуде и Силбе до Мљета и део албанске обале са луком Валоном и острвом Сасеном; преостали део обале од Волоског до Лисарице, са унутрашњим ланцем острва (Kрк, Првић, Гргур, Голи Раб), затим део обале од рта Плоче до Дрима са острвима Велики и Мали Дрвеник, Чиово, Солта, Брач и групом дубровачких острва требало је да буду подељени између Хрватске, Србије и Црне Горе, с тим што би део обале (јужно од рта Плоче био неутрализован, изузев дела обале који је припадао Црној Гори.

Када су из Пуле, 1. новембра биле упућене поменуте депеше председнику Вилсону и команданту савезничке флоте САД, судбина аустроугарске флоте и Пуле била је већ решена. Међутим, Врховни ратни савет се поново вратио на то питање, и то управо због депеша упућених из Пуле. Депешу упућену Американцима ухватиле су француске радио-станице, па се она нашла у рукама председника француске владе Kлемансоа за време поподневне седнице Врховног ратног савета 1. новембра, када се расправљало о нацрту примирја с Немачком. Kлемансо је прекинуо дискусију да би упознао присутне са садржајем депеше. Истовремено је изразио резерве у погледу југословенског захтева да се бивша аустроугарска флота стави под заштиту САД: Ако се допусти да се, ма ко то био, домогне овог или оног дела непријатељске флоте, завршићемо тиме што ћемо заратити један против другога. Морамо нагласити да ови бродови треба да буду стављени на располагање Антанти. Италијански министар спољних послова Сонино (Sidney Sonnino) изразио је одмах сумњу да је по среди неко ратно лукавство и да Аустроугарска хоће да заштити своје бродове југословенском заставом. Уз то је саркастично приметио: Шта би било с вашим гаранцијама ако бисте пристали да вам Немачка каже, управо смо предали нашу флоту Данској! Дужност је савезника да преузму ове бродове, а касније одлуче шта ће са њима бити. После Сонина реч је узео Миленко Веснић. Не знајући још ништа о томе да је флота записнички предата Југословенима по наређењу цара Карла, Веснић је нагласио да је у питању ратни акт људи који су на страни савезника од почетка непријатељстава, а тиме што су заузели аустроугарску флоту још једном су се показали савезницима и због тога те бродове треба сматрати савезничким. Не постоји никакав ваљани разлог да се одбије та понуда и исправно не оцени њихово тражење, коме се он придружује јер долази од његове племенске браће. Kлемансо је на то рекао да нема ништа против тога што су се Југословени домогли аустроугарске флоте, али да мисао да је подвргнут Америци није срећна, јер бродове треба предати свим савезницима. Изасланик председника Вилсона, пуковник Хауз (Еdward М. House), скренуо је на то пажњу Kлемансоу да се у депеши не тражи искључиво заштита флоте САД, већ и било које флоте сила Антанте, што је било само делимично тачно, јер се тражење није односило на Италију.

Прeдседник британске владе Лојд Џорџ (David Lloyd George) видео је у понуди Југословена могућност да цела аустроугарска флота дође у руке савезника, а не само један део, како је претходног дана било договорено. По његовом мишљењу, требало би од Југословена затражити да флота пређе савезницима, али се у тој поруци не би смео осетити никакав призвук непријатељства.

Људи који нам чине ову понуду, наставио је Лојд Џорџ, могу нам бити драгоцени. Ако Немачка одбије да прихвати веома тешке услове које ћемо јој поднети, мораћемо, да бисмо је коначно покорили, ујединити против ње све расположиве снаге. Југословени су моћан народ, непријатељ германизма који ће нам помоћи да угрозимо Немачку с југа. У тренутку када нам доказују своје пријатељство помажући нам да изнутра срушимо Аустроугарску, треба избећи одговор тоном хладним и дипломатским. Охрабрен излагањем Лојда Џорџа српски посланик Веснић је нагласио да људи који су ризиковали живот да би извели тај ратни акт против непријатеља нису дипломате од заната вични формулисању и протоколу и да њихову понуду о стављању бродова на расположење председнику Вилсону или савезницима не треба друкчије схватити него као понуду да се бродови ставе на расположење свим савезницима и да ће се борити на њиховј страни свуда где то околности буду захтевале.

Председник италијанске владе Орландо није желео да подупре такав развој догадаја, супротан италијанским интересима. Због тога је инсистирао да се не донесу нове одлуке јер чињенице нису довољно познате. Орландо даље каже: Ако је у питању побуна југословенских морнара против Аустроугарске, треба им пружити руку. Али шта да се ради ако међу онима који кажу да је флота њихова има мађарских и аустријских официра. Лојд Џорџ је на то предложио да се Југословенима јави да доведу бродове на Kрф и ставе их на располагање савезницима, па ће се лако установити права ситуација. Одговор Југословенима је одгођен док ближе појединости о догадајима у флоти не буду познате. На то није требало дуго чекати, јер су већ 2. новембра чланови Врховног ратног савета сазнали за текст наређења цара Kарла о предаји флоте Југословенима. Тог дана приспела је у Париз и она депеша из Пуле, адресована силама Антанте. У њој се јављало да су два италијанска официра потопили Viribus Unitis, а да је у Kварнеру потопљен брод „Франкопан” . На крају је замољена Антанта да нашу нацију сматра пријатељском и да обустави та жалосна непријатељства.

Вести које су примљене о стању у Пули, ишле су у прилог Орландовој тези. Он је на преподневном састанку 2. новембра поновио да је можда реч о маневру који би, ако се прихвати, могао бити знак опасног гледања кроз прсте. У тренутку када треба прикупити плодове победе, осигурано склапањем примирја, не може се дозволити да неко подигне нову заставу и каже: Не дирајте ове бродове, они су наши. Због тога Италија на такво решење никако не може пристати. Орландове бојазни нико није оповргнуо, али је на предлог Лојда Џорџа усвојена одлука да се савезнички адмирали упозоре да до даљњег не потапају аустроугарске бродове. Како би евентуални прелазак бивше аустроугарске флоте на Крф значио за савезнике већи добитак од оног који им је пружао мировни уговор, Лојд Џорџ је сугерисао да се у Пулу ипак упути пријатељски телеграм. Телеграм је предат на отпрему у 23 и 30, 1. XI, а приспео је у Париз у 6  часова изјутра следећег дана. Био је састављен на француском језику, а текст у преводу гласи: Силама Антанте – Стоп. Прекјуче нам је, као изасланициима југословенске националне владе, предата у руке цела флота раније аустроугарске монархије за Државу Словенаца, Хрвата и Срба. Упркос томе, јуче изјутра су два официра италијанске Краљевске морнарице дилгла у луци Пули дреднот ,Viribus Unitis’, који је већ вијао националну заставу, а у Kварнеру је торпедован брод, ,Франкопан’. Молимо Антанту, нашу ослободитељицу, да изволи сматрати нашу нацију као захвалну и верну пријатељицу и да обустави ова жалосна непријатељства, Тресић-Павличић. Стоп – Букшег – Стоп – Кох – Стоп.

На пароброд Франкопан, који је пловио под хрватском заставом, непозната подморница, вероватно италијанска, избацила је два торпеда, али је командант, наглом променом курса. успео да избегне оба торпедa и уплови у Ријеку. Његову депешу о овом нападу Народно вијеће СХС је погрешно схватило, као извештај да је брод потопљен, па је уложило протест. Опрезни Орландо запитао је одмах Kлемансоа на кога ће адресовати поменути телеграм, а овај му је одговорио да ће телеграм бити упућен лицима која су потписала депешу и која вероватно представљају Југословенски одбор. Орландо је на то приметио да савезници још нису званично признали тај Одбор, а Kлемансо га је умирио речима да управо зато и шаље телеграм на адресу поменута четири лица, уз чија имена неће бити наведена никаква функција. Тако је у 14 и 30 часова 2. новембра приспео из Париза у Пулу телеграм са потписом три премијера Антанте и представника САД. Текст тог телеграма је гласио:

Господи Трешић, Павичић, Букшег, Kох, командантима флоте Пула, одговарамо на ваш телеграм пријатељским поздравима и позивамо вас да се, под белом заставом, одмах упутите на Kрф да бисте се ставили на располагање команданту савезничких снага. Обавестите радиограмом о свом поласку и доласку; Kлемансо, пуковник Хауз, Лојд Џорџ, Орландо.

Овај телеграм, са потписима тако значајних лица, изазвао је велико узбуђење у Пули и побудио неоправдане наде. Тресић-Павичић, који се претходног дана упутио из Пуле ка Задру, Сплиту и Kотору, позван је одмах назад у Пулу да би отуда, на челу делегације, кренуо за Kрф.

Примирје с Аустроугарском

У време када су биле измењене поменуте депеше између Пуле и Париза, италијански и аустроугарски представници водили су у вили Ђусти, у близини Падове, разговоре о примирју на основу нацрта који је Врховни ратни савет доставио италијанском генералу Дијазу (Аrmando  Diaz). Поморски официри у саставу аустроугарске делегације, капетан фрегате принц од Лихтенштајна (Јohann Lichtenstein) и капетан корвете Звијерковски (Georg Zierkowski), упорно су покушавали да изузму флоту из услова примирја, јер она званично није више припадала Аустроугарској, већ Народном вијећу СХС. Те разлоге, међутим, Италијани никако нису признавали, па је аустроугарска делегација била присиљена да потпише уговор о примирју који је садржавао и већ поменуте услове за море. Пуни текст ових услова је гласио:

1. Одмах обуставити сва непријатељства на мору и тачно навести размештај и покрете свих аустроугарских бродова. Неутралцима ће се саопштити да је ратној и трговаокој морнарици Савезничких и Удружених сила дозвољена слобода пловидбе у територијалним водама (Аустроугарске) и да се тиме не прејудицирају питања неутралности.
2. Изручити Савезницима и Сједињеним Америчким Државама 15 аустроугарских подморница саграђених измеду 1910–1918. године и свих немачких подморница које се налазе или се могу наћи у аустроугарским територијалним водама. Потпуно разоружање и имобилизација свих осталих аустроугарских подморница, које треба да остану под надзором Савезника и Сједињених Америчких Држава.
3. Савезницима и Сједињеним Америчким Државама предати, с комплетним наоружањем и опремом, 3 бојна брода, 3 лаке крстарице, 9 разарача, 10 торпиљарки, 1 минополагач, 6 дунавских (речних) монитора, које ће одредити Савезници и Сједињене Америчке Државе. Сви остали надводни ратни бродови (укључујући и речне) треба да буду концентрисани у аустроугарским поморским базама које ће одредити Савезници и Сједињене Америчке Државе, где треба да буду имобилни потпуно разоружани и стављени под надзор Савезника и Сједињених Америчких Држава.
4. Слобода пловидбе за све бродове ратне и трговачке морнарице Савезника и Сједињених Америчких Држава на Јадрану, укључујући територијалне воде, Дунав и његове притоке на аустроугарској територији. Савезничке и Удружене силе држаће право да разминирају сва минска поља и униште препреке који ће им положај бити саопштен. Да би осигурали слободу пловидбе на Дунаву, Савезници и Сједињене Америчке Државе могу посести или разорити сва утврђења и одбрамбена постројења.
5. Савезнике и Удружене силе наставиће блокаду под садашњим условима; аустроугарски бродови који плове биће заплењени сем изузетака које одобри комисија одређена од стране Савезника и Сједињених Америчких Држава.
6. Све ваздухопловно-поморске снаге биће сакупљене и имобилисане у аустроугарским базама које одреде Савезници и Сједињене Америчке Државе.
7. Евакуација читаве италијанске обале и лука окупираних од стране Аустроугарске, изузев њеног националног територија; напуштање свих пловних објеката, морнаричког материјала као и сваковрсне бродарске опреме и материјала.
8. Савезници и Сједињене Америцке Државе окупираће сва копнена и поморска утврђења и који сачињавају одбрану Пуле, укључујући бродоградилиште и арсенал.
9. Враћање свих трговачких бродова Савезничких и Удружених сила, који се налазе у поседу Аустроугарске.
10. Забрањују се уништење било којих бродова или материјала пре евакуације, предаје или враћања.
11. Враћање, без реципроцитета, свих ратних заробљеника из састава ратне и трговачке морнарице Савезничких и Удружених сила, који се налазе у аутсроугарским рукама.

Условима за море био је додат посебан протокол којим је регулисан поступак за сваку тачку примирја. Поименично су одређени сви бојни бродови, крстарице и миноносац, за разараче је наведен тип, а за торпиљарке тонажа. Време предаје било је одређено за 8 часова 6. новембра у Венецији. Сви остали бродови требало је да се сакупе у лукама Сплит и Бакар у року од 48 часова по прекиду непријатељства. Примирје је потписано 3. новембра у 15 часова, а требало је да ступи на снагу после 24 часа. Међутим, без обзира на услове за море садржане у потписаном уговору, на снази је још увек била депеша којом се тражило да флота пређе на Kрф. Са гледишта општих интереса, за савезнике је било повољније да преко Југословена добију целу аустроугарску флоту у оперативном стању, него само њен напуштени део. Та одлука је, без обзира на мотиве, била повољнија и за Југословене, јер их је укључивала у борбу против Немачке, а тиме им, теоријски, пружала изгледе да више добију од те флоте када се буде решавала њена коначна судбина. Италијански председник Орландо, иако је нерадо пристао на такво решење, није био много забринут за коначну судбину флоте јер је био уверен да ће силе Антанте и САД њоме располагати. Но италијанска команда морнирице била је болно изненађена том одлуком сматрајући да прелазак флоте на Kрф значи измицање италијанској контроли и стварање предуслова да флота остане у југословенским рукама. Међутим, ни оптимизам српског посланика Веснића, ни забринутост италијанског адмирала Ревела (Paolo Thaon di Revel) није имала никаквог стварног основа.

Литература:

1. Vasiljević mr Jovan, Stvaranje ratne mornarice Kraljevine Jugoslavije (oktobar 1918 – septembar 1923);
2. Kраков, С. (1928). Борба југословенских морнара за ослобођење, у: Алманах „Јадранска стража” за 1928. годину, Београд;
3. Krizman, B. (1967). Predaja austrougarskog ratnog brodovlja u Puli 1918. godine, „Vojnoistorijski glasnik” br. 2, Beograd;