Slobodna država Kongo

Autor: Danilo Koprivica, politikolog

Živimo u vremenu u kome značajan deo međunarodne javnosti očekuje od Srbije i od srpskog društva da se iskrenije suoči sa nedavnom prošlošću, smatrajući taj proces gotovo eliminacionim testom demokratije. Svesni neminovnosti suočavanja, u potrazi  za mogućim rešenjima, posegli smo za istorijskim primerima iz dvadesetog veka, na osnovu kojih ćemo pokušati da se podsetimo, ali i da naučimo, kako su se sa vlastitom prošlošću suočila društva koja sebe smatraju uzornim demokratijama.

Slobodna država Kongo

Prvo podsećanje je posvećeno potresnom svedočanstvu iz velike afričke zemlje,  (sarkastično ) nazvane Slobodna država Kongo. Sedamdeset i šest puta prostranija od Belgije ali daleko od interesovanja belgijskog društva, koje nije odbijalo blagodeti kolonijalne eksploatacije, bila je to isprva korporativna država, takoreći privatni posed belgijskog kralja Leopolda Drugog. Napokon otkrivena istina  o neviđenoj brutalnosti s početka dvadesetog veka šokirala  je svet ali je za milione ljudi stigla prekasno. Baš kao i suočavanje Brisela, zvaničnog i nezvaničnog, sa istinom o bogatstvu sopstvenog društva i suzama koje su ga decenijama gradile.

Leopold graditelj

Bio jednom jedan kralj. Strašan i kao takav zaboravljen. Sin  Leopolda Prvog, ujaka engleske kraljice Viktorije i brat  Šarlote, poslednje carice Meksika. Vladao je Belgijom u „belim rukavicama“, neuspešno pokušavajući da nadjača  parlament. U to vreme zemlja je imala stabilan i razvijen politički sistem, koji nije popuštao pred  kraljevim  pokušajima da preuzme punu vlast. Tako je u parlamentu odbijen i interesantan predlog Zakona o referendumu, koji je po svemu bio inovativan i demokratski progresivan, sem po jednom svom članu – kralj je imao pravo da prizna ili odbaci rezultate narodnog referenduma. Sasvim dovoljno da parlament prozre i odbaci Leopoldov populistički predlog.

Shvativši da od preuzimanja pune vlasti nema ništa, isprva se okrenuo izgradnji glavnog grada. U potpunosti je izmenio izgled Brisela sa namerom da od njega stvori drugi Pariz. Većinu kapitalnih građevina, po kojima se Brisel i danas prepoznaje, sam je finansirao i ostavio ih je narodu. Ali ne i onom narodu na čijem se stradanju obogatio. I tu je stvarni početak naše priče o užasima Slobodne države Kongo.

Leopold „misionar“

„Ne želim da rizikujem da izgubim šansu da za sebe osiguram parče veličanstvenog afričkog kolača.“  Bile su to retko iskrene reči, zatrpane njegovim čestim javnim deklarisanjem kao borca protiv robovlasništva, a za civilizovanje crnog kontinenta. Sa tim ciljem je 1876. g. osnovao „Međunarodno udruženje za istraživanje i civilizovanje Afrike“.

Angažujući Henrija Mortona Stenlija, istraživača, koji sklapa dogovore sa oko 400 plemenskih poglavica, zaokružuje teritoriju svoje „misije“, koja  uskoro dobija državnu formu i međunarodno priznanje.

U isto vreme, Francuzi u Kongo šalju Pjera de Brazu, istraživača i borca protiv ropstva, koji uspeva da dogovorima zauzme deo Konga s druge strane reke i osnuje Brazavil (1891). Engleska, nezadovoljna tuđim plenom, svom tadašnjem satelitu Portugaliji, daje pravo na zauzimanje ušća Konga. Francuska i Nemačka primoravaju Englesku i Portugaliju na povlačenje dogovora i na održavanje međunarodne konferencije posvećene zauzeću basena Konga koja je održana 1875. g. u Berlinu. Tada je zapravo dat međunarodni legitimitet Leopoldovoj privatnoj državi.  Novonastala Slobodna država Kongo i Belgija su  bile u personalnoj uniji.

Užas slobode

Rešen da pridobije naklonost svetske javnosti za borbu protiv robovlasništva i navodno  civilizovanje, a zapravo se iza toga krila bezdušna eksploatacija Konga, Leopold najpre organizuje Svetsku izložbu (1897) a potom i  Briselsku konferenciju protiv ropstva  (1889 – 1890). Deo Svetske izložbe posvećen kolonijalnim eksponatima, smešten je u Palatu kolonija. Za tu priliku „uvezeno“ je 267 Kongoanaca. Sedmoro ih je umrlo tokom  boravka u „Afričkom selu“ tj. ljudskom zoo-vrtu, a pokopani su bez ikakvog obeležja.

Dve godine kasnije, Konferencija usvaja zbirku mera protiv ropstva kako bi se „okončala trgovina crncima kao robljem, kopnom i morem, i poboljšali moralni i materijalni uslovi postojanja zavičajnih rasa“. Mere su imale posebnu težinu za zemlje koje su imale posede ili protektorate u basenu Konga.

Pozitivan odjek i uspeh izložbe i konferencije omogućio je kralju Leopoldu da otpočne veliku eksploataciju svih resursa Konga. Glavni oslonac na terenu  u tom poduhvatu bili su mu pomenuti Henri Morton Stenli i Javne snage (Force Publique). Bula Matari, kako su lokalno zvali Stenlija, bio je novinar i istraživač. Proglašen je vitezom zbog svojih zasluga za britansku imperiju u Africi. Javne snage bile su jedince namenjene brutalnom disciplinovanju lokalnog stanovništva sa ciljem što efikasnije eksploatacije. Predvodili su ih beli, dobrim delom belgijski oficiri.

Otpočela je nezasita pljačka zlata, slonovače i kaučuka. Svi stanovnici, oko 20 miliona,  zapravo su bili na prinudnom radu a zemlja se u značajnoj meri pretvorila u brutalan radni logor. Za vreme Leopoldove „civilizacijske misije“ umrlo je između 6 i 10 miliona ljudi. Broj osakaćenih kao odmazdu za nedovoljne količine isporučenog kaučuka niko nije popisao. Reč je uglavnom bila o radno nesposobnom ili radno nedovoljno sposobnom stanovništvu – deci i ženama.

Užasan tretman i mnogobrojni zločini nisu ostali bez međunarodne reakcije. Angažovanjem svetskoj javnosti manje poznatih, ali dovoljno hrabrih ljudi kao što su  Rodžer Kejsment, diplomata, aktivista, pacifista i napokon zaverenik  i Edmund Dene Morel, lučki službenik, aktivista i novinar, otpočelo je traganje za istinom. Međunarodna javnost se posebno zainteresovala nakon dignutog glasa javnih ličnosti koje su se otvoreno izjašnjavale protiv belgijske brutalnosti ili su užase Konga osuđivale u svojim delima. Među njima su bili:  Artur Konan Dojl, koji je napisao pamflet Kriminal Konga (1909), Mark Tven, Jozef Konrad pisac romana Srce tame (1898/1902). Posebno emotivnu reakciju javnosti izazvale su fotografije masovnih sakaćenja koje je načinila Elis Silej Haris,  misionar i dokumentarni fotograf.

Napokon, belgijski parlament je odlukom nezavisne komisije preuzeo ulogu upravljanja Kongom, koji je postao klasična kolonija (1908). Eksploatacija prirodnih bogatstava se nastavila. Uslovi za rad su osetno poboljšani, a teror je sveden na povremene i pojedinačne incidente.

Ipak, problem odnosa belgijskog društva prema crncima nije nestao. Tako je na znamenitoj izložbi EKSPO 1958, osvanulo novo afričko selo nazvano „Kongorama“, sa 598 Afrikanaca. Ostalo je zabeleženo, da su nezadovoljni tretmanom, Kongoanci kolektivno napustili izložbu, a pamti se novinarska opaska: „Ako nisu reagovali, posetioci su im bacali novac ili banane preko ograde“.  ( Gardijan ).

Kolektivni zaborav i (zakasnele) reakcije belgijske javnosti

 Leopold Drugi posle svoje vladavine nije ostao upamćen kao omiljen kralj. Sem brutalnosti u Kongu i njegov privatan život je okretao podanike protiv njega. Uprkos tome što je sva zdanja koja je privatno sagradio ostavio narodu, sa ovoga sveta, tokom sahrane, ispraćen je sa povremenim zvižducima. Danas, posetilac glavnog grada Belgije i, de facto, glavnog grada Evropske unije, može odsesti u hotelu Leopold, ručati u istoimenoj braseriji, a potom prošetati do Leopoldove četvrti ili parka, ili, pak, otići do muzeja Afrike, prolazeći kroz Leopoldovu trijumfalnu kapiju. Na svakom koraku je vidljivo da je „veliki zaborav“, kao kolektivno nacionalno potiskivanje sramne afričke epizode, urodio plodom. Nestalo je sećanje na brutalnost i pohlepu, a ostale su zasluge za graditeljstvo i reforme na unutrašnjem planu.

     Reči  jednog od kustosa Kraljevskog muzeja Afrike, najbolje ilustruju komotan stav belgijskog društva po pitanju suočavanja sa vlastitom mračnom prošlošću:  „Odgovorni smo za negovanje stava prema kojem mnogi Belgijanci imaju superiornost nad crncima. A to se menja. Ali trajaće neko vreme.“ Do tada, uz manje ograde i nešto drugačije tumačenje i dalje važi oficijelni stav o istorijskoj misiji u srcu Afrike :  „Belgija donosi civilizaciju u Kongo“.

Bio jednom jedan kralj. Strašan i kao takav „zaboravljen“.