Слободан Јовановић, о парламенту и суверености

30/07/2022

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

Овај приказ деловања Слободана Јовановића, како у науци, тако и у политици, има првенствено за циљ да покаже на који начин су конзервативне идеје живеле у српској политици у тренуцима када се више не постављају питања стварања државе и њених институција, већ се државност сматра „природним стањем”.

У таквој ситуацији, јавља се једна довољно лагодна позиција да се о држави и њеним институцијама може промишљати потпуно, темељно и свеобухватно, без преке потребе да се на „брзу руку” и „по сваку цену” ризикује, као што је то био случај са конзервативцима крајем 19. века.

Дакле, Јовановић се духовно и интелектуално формирао у оквирима већ створене државе, те је својим делом био у прилици да научну лествицу дигне више од својих славних претходника.

Посебну занимљивост представља и чињеница да је Јовановић син Владимира Јовановића, једног од најзначајнијих српских либерала 19. века, међутим, Слободанова преокупација правном теоријом и политичком филозофијом одвела га је у сферу промишљања темељних и трајних вредности, тако карактеристичних за конзерватизам. Но, чак и када занемаримо идеолошку димензију Јовановићевог стваралаштва, волуминозност његовог дела и области у којима је стварао, сврставају га у сам врх српске духовности 20. века.

Јовановић је рођен 21.11. 1869. године у Новом Саду (тада Аустроугарска), а умро је 12. децембра 1958. године у Лондону као апатрид. Године 1872. са родитељима прелази у Београд, у којем од 1879. до 1886. године похађа Прву мушку гимназију. Права студира 1890. године у Женеви, да би 1891. године студије наставио у Слободној школи политичких наука у Паризу. По повратку у Србију започиње дипломатску и професорску каријеру.

Као велики правник, историчар, књижевник и политичар, вршио је многе јавне функције:

  • Потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије од 27. 3. 1941. до 11. 1. 1942. године;
  • Председник Министарског савета Краљевине Југославије од 11. јануара 1942. до 26. јуна 1943. године;
  • Председник Српске краљевске академије наука;
  • Професор Београдског Универзитета од 1897. до 1940. године;
  • Ректор Београдског Универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета;
  • Током оба балканска рата био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске;
  • У ратном Пресбироу је радио од избијања Првог светског рата до 1917. године када прелази у Министарство иностраних дела;
  • Експерт на Мировној конференцији у Паризу 1919. године;
  • Председник Српског културног клуба (1937–1941);
  • После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године;
  • Преминуо је у Лондону у деведесетој години као апатрид;
  • У Србији званично рехабилитован 2007. године.

Када је реч о Јовановићевој библиографији, она је, како рекосмо, богата и свеобухватна. У периоду од 1932. до 1936. године објављена су његова  сабрана дела у 17 томова.

Поменућемо најзначајније наслове:

  • О суверености,
  • Основи правне теорије о држави,
  • Српско-бугарски рат (1901),
  • Енглески парламентаризам (1902),
  • Светозар Марковић (1903),
  • Макијавели,
  • Вође француске револуције,
  • Политичке и правне расправе,
  • Уставно право Краљевине Србије,
  • Уставобранитељи,
  • Уставно право Краљевине СХС,
  • Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858), (1933). Београд: Геца Кон,
  • Друга влада Милоша и Михаила (1933). Београд: Геца Кон,
  • Влада Милана Обреновића, књ. 1, 2, 3 (1934). Београд: Геца Кон,
  • Влада Александра Обреновића, књ. 1, 2, 3 (1934/35/36). Београд: Геца Кон.

 

Период Јовановићевог интелектуалног сазревања и укључивања у друштвене токове, поклапа се са пуном доминацијом конзервативних идеја на јавној сцени тадашње Србије. С обзиром да је то био период заокруживања младе српске државности, природно је да су доминантне теме биле уставност, парламент, облици владавине, суверенитет, демократија и др. Јовановић је, дакле, само требао да настави тамо где су његови претходници стали, а истини за вољу, имао је довољно наслеђа у областима које ће га окупирати.

У овом тексту, укратко ћемо се осврнути на Јовановићево поимање парламента и појма суверености.

Расправљајући о парламенту, Јовановић у фокус ставља два правца, тј. две школе мишљења. С једне стране је тзв. либерална школа, коју оличава политичка филозофија Шарла Монтескјеа са својим принципом подељене и уравнотежене власти, док на другом полу имамо тзв. радикалну школу оличену у Русоовој филозофији и концепту опште воље, тј. начелу народне суверености. Јовановић без великих ограда стаје на страну Монтескјеовог, тј. либералног концепта, пружајући потом опширну аргументацију о добрим и лошим странама једнодомих и дводомих скупштина. Своја основна гледишта о проблематици суверености, Јовановић излаже у својој приступној беседи на Београдском универзитету 1897. године, која ће ускоро бити и штампана управо под тим насловом О суверености.

Бриљантно водећи читаоца кроз историју политичких идеја, система и облика владавине, Јовановић такође на парадигмама Русоа и Монтескјеа извлачи закључак да је принцип суверенитета принцип силе. Међутим, неограничена и неконтролисана власт као крајњи домет своје суверености имаће терор, док подељена и унутар себе ограничена власт као облик суверености има силу, али је та сила регулисана.

 

Извори:

  • Мијатовић, Б. (2017). Српски конзервативци 18781914, Catena mundi, Беорад
  • Јовановић, С. (1996). О суверености; Уводно предавање из државног права, Библиотека Јупитер, Градина, Ниш

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања