Autor: Stevan Stojkov
Ako bi pred nas bio postavljen zadatak da ukratko opišemo razvoj društvenih medija, rešili bismo ga veoma brzo i lako, bez previše razmišljanja. Dovoljna bi nam bila samo jedna reč: revolucionaran jer, zaista, razvoj društvenih medija nije ništa drugo do revolucionaran. Pojavile su se u digitalnom dobu kao moćni alati za komunikaciju. Omogućavajući svojim korisnicima da se povežu i podele svoje misli, poglede i ideje sa globalnom publikom i za kratko vreme su postale izuzetno popularne.
Sa rastom broja korisnika, ove platforme su umnogome promenile način na koji komuniciramo i pristupamo informacijama. Platforme kao što su Fejsbuk, Instagram, Iks (donedavno Tviter), TikTok, Jutjub postale su sveprisutne. Štaviše, društveni mediji su, što ne vredi poricati, postali sastavni deo naših života, bilo da je posredi razonoda i zadovoljstvo, ili je reč o poslu, te ih svakodnevno koristimo. NJihova popularnost ne opada, naprotiv, ona je u stalnom porastu na globalnom nivou.
Statistički podaci pokazuju da je broj korisnika društvenih medija na globalnom nivou porastao na rekordnih 4,9 milijardi ljudi širom sveta, što predstavlja 59,9% globalne populacije i 92,7% svih korisnika interneta. Najpopularnija društvena mreža je Fejsbuk sa 3,03 milijarde mesečnih aktivnih korisnika. Međutim, prosečni korisnik društvenih medija se ne vezuje samo za jednu platformu, već svoj digitalni otisak ostavlja na čak 6 do 7 platformi svakog meseca. Platforme društvenih medija prosečna osoba koristi 2 sata i 35 minuta svakog dana.
Veliki broj korisnika, raznovrsna lepeza sadržaja i vreme koje ljudi provode na društvenim medijima ne svedoče samo o njihovoj popularnosti, već dodatno naglašavaju i njihov značaj u modernom društvu. Od političkih rasprava i društvenih pokreta do ličnog izražavanja i zabave, društveni mediji su postali digitalni gradski trg na kojem se okupljaju glasovi iz svih sfera života. Takođe, nivo povezanosti koji su omogućile ove platforme, a koji je bez presedana u ljudskoj istoriji, preoblikovao je pejzaž slobode govora, uvodeći složene izazove sa kojima se društvo mora suočiti.
Iako tema slobode govora možda ne okupira uvek naslovne strane, debata o njoj je stalna, živa, a na momente zna da postane i veoma žustra. S obzirom da se veliki deo čovečanstva preselio u digitalni prostor, sasvim je razumljivo što je značajan deo ove diskusije usredsređen upravo na slobodu govora na internetu i društvenim medijima. Cenzura, regulacija govora i „moderacija sadržaja”, dezinformacije, govor mržnje i verbalno nasilje predstavljaju ključne reči ove debate. Oko njih korisnici, vlasnici društvenih medija i vlade širom sveta lome koplja.
Ograničenja i pritisci
Ograničavanje i cenzura interneta, naročito društvenih medija je u stalnom porastu svuda u svetu. Prema istraživanjima Freedom House-a, globalno posmatrano, sloboda na internetu je u padu 12. godinu za redom. Podaci koje je prikupio i objavio Techjury otkrivaju da samo 31% svetske onlajn populacije slobodno koristi internet, dok više od 64% izražava zabrinutost zbog cenzure koje nameću vlade. Izraženo u brojkama, 4,2 milijarde ljudi bilo je pogođeno nekim oblikom internet cenzure u 2022. godini.
Kada je reč o društvenim medijima, od 2015. godine, 46% globalne populacije je na neki način pogođeno zabranama Fejsbuka, društvene mreže sa najvećim brojem korisnika, koje su nametnule vlade zemalja širom sveta. Početkom januara 2021. godine odigrao se događaj za koji su mnogi bili ubeđeni da bi se mogao desiti samo na filmu. Kao što je to dobro poznato, nalog na Tviteru aktuelnog predsednika SAD Donalda Trapma je suspendovan, kako se tada činilo – trajno.
Zaraćene strane čvrsto drže svoje pozicije. I dok velike tehnološke kompanije poput Iksa i Mete, u čijem su vlasništvu Fejsbuk i Instagram, stalno ponavljaju da je određen nivo regulacije govora neophodan kako bi platforme društvenih medija pravilno funkcionisale, njihovi korisnici zahtevaju puno priznanje njihovog osnovnog ljudskog prava – slobode govora.
Prema istraživanju iz maja 2022. godine sprovedenom u Sjedinjenim Državama, samo 29% korisnika alternativnih vesti na društvenim mrežama smatralo je da tehnološke kompanije treba da preduzmu korake da ograniče uvredljiv sadržaj čak i ako ograničava slobodu govora, dok je 70% favorizovala zaštitu slobode govora. Mada retko ko tvrdi i zagovara da platforme društvenih medija treba da dozvole objavljivanje bilo koje vrste sadržaja, rastuća cenzura i sve veći broj ograničenja utiču da nezadovoljstvo, pa čak i bes kod korisnika raste.
Smirivanju tenzija svakako ne doprinosi ni oportunističko ponašanje zakonodavnih vlasti zemalja širom sveta. Posledično, debata o tome gde treba povući crtu kada je u pitanju sloboda govora na društvenim medijima postala je vrhunska politička tema. Iako bi bilo prirodno da vlade rade u interesu svojih građana, one se neretko opredeljuju da sede na dve stolice, tj. polazeći od svog sopstvenog interesa biraju stranu koju će u datom trenutku podržati.
Takođe, vlade širom sveta često ograničavaju sadržaj i pristup internet stranicama iz bezbednosnih i političkih razloga. Ova ograničenja se mogu razlikovati od zemlje do zemlje u zavisnosti od pravila i propisa koja u njima važe. Neretko, vlade pribegavaju i neformalnim pritiscima kojima nastoje da ubede tehnološke kompanije da određenim sadržajima nije mesto na društvenim medijima.
I mada su cenzura i pritisci više naglašeni u autoritarnim državama, oni su redovna pojava i u razvijenim zapadnim državama, upravo onim koje sebe smatraju perjanicama demokratije i ljudskih prava. Sledeći primer to odlično ilustruje. Naime, početkom septembra, tačnije 8. IX ove godine, američki Savezni žalbeni sud je presudio da Bela kuća, FBI i najviši zdravstveni zvaničnici ne smeju da „primoravaju ili značajno ohrabruju” kompanije vlasnice društvenih medija da uklone sadržaj koji Bajdenova administracija smatra dezinformacijama
.
Međutim, ovaj primer nam osvetljava još jedan izazov sa kojim se suočavamo u debati oko slobode govora na društvenim medijima. Taj izazov predstavlja neprecizan jezik, tj. višeznačno tumačenje pojedinih pojmova. U svakoj debati, a naročito političkoj, reči i fraze se češće koriste kao oružje, a manje kao oruđe za međusobno razumevanje. U takvim okolnostima, značenje određenih termina se neretko i namerno iskrivljuje, te se nameće potreba njihovog jasnog definisanja.
Definisanje pojma „slobode govora” smatramo naročito važnim jer utisak je da se on zbog suviše česte i lakomislene upotrebe sveo na običnu frazu. Dakle, šta je sloboda govora? Šta se krije iza pojma za koji se obično kaže da je kamen temeljac demokratskih društava?
Sloboda izražavanja
Sloboda govora, odnosno izražavanja mišljenja predstavlja jedno od temeljnih ljudskih prava koje omogućava pojedincima da iskažu svoja mišljenja, uverenja ili ideje bez straha od odmazde, cenzure ili sankcije. NJoj je posvećen član 19 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, dokumenta u kojem su po prvi put postavljena osnovna ljudska prava koja treba da budu univerzalno zaštićena. U njemu se kaže: Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja; ovo pravo uključuje slobodu mišljenja bez mešanja i traženja, primanja i prenošenja informacija i ideja putem bilo kog medija i bez obzira na granice.
Koncept slobode govora nije nov, njegovi koreni sežu sve do drevnih civilizacija. Ideja da ljudi imaju pravo da izraze svoje mišljenje datira još iz antike. Tokom vremena ona je evoluirala, od Antičke Grčke, Rimske republike, epohe evropskih prosvetitelja i Američke revolucije, pa sa sve do modernih međunarodnih standarda.
Razlozi zbog kojih je sloboda govora od vitalnog značaja za slobodno i demokratsko društvo su višestruki. Na prvom mestu, ona je čuvar individualnih sloboda. Sloboda govora osnažuje ljude da izraze svoje misli, uverenja i vrednosti i na taj način im omogućava da budu svoji – da vode autentični život i da svet oko sebe tumače i bave se njime u skladu sa sopstvenim principima.
Sloboda govora promoviše zdrave diskusije. Dovodeći do smislenih razgovora, ona pomaže ljudima da uče od drugih i razumeju različite perspektive. Konstruktivne debate i razmena ideja podstiču kreativnost, inovacije i društveni napredak. Takođe, ona vodi ka otvorenijem i transparentnijem društvu, što omogućava građanima veću informisanost i pruža šansu da svoje lidere pozivaju na odgovornost.
Iako je važnost slobode govora široko priznata, ona nije bez svojih izazova. Nikako se ne sme smetnuti s uma da uz slobodu govora, ruku pod ruku, ide i odgovornost. Takođe, pravo na slobodu govora nije apsolutno. Ona podleže izvesnim ograničenjima, pošto izražavanje mišljenja može povrediti prava i interese drugih. Uobičajena ograničenja ili granice slobode govora odnose se na klevetu, opscenost, pornografiju, pretnje, podsticanje na nasilje, govor mržnje, lažne izjave, poverljive informacije, kršenje autorskih prava, poslovne tajne, obeležavanje hrane…
Dakle, što na umu, to na drumu – ne važi kao opšti princip kada je reč o slobodi govora u stvarnom, opipljivom životu, pa ipak, od same pojave društvenih medija kod određenog broja ljudi vlada uvreženo mišljenje da upravo pod plaštom slobode govora imaju pravo i mogu nekažnjeno da kažu i objave šta god požele na njima. Međutim, stvari jednostavno ne stoje tako. Sloboda govora na platformama društvenih medija nije bez ograničenja.
Ograničenja koja važe na društvenim medijima mogu se razlikovati od šireg koncepta slobode govora. I dok Povelja Ujedinjenih nacija, međunarodne konvencije, ustavna i zakonska rešenja propisuju i štite principe slobodnog izražavanja, platforme društvenih medija, tj. njihovi vlasnici donose i uspostavljaju sopstvene skupove pravila i propisa kojima se određuju granice prihvatljivog govora.
Da bi kreirao svoj profil na njima i bio u mogućnosti da ih koristi, svaki korisnik društvenih medija je svojevoljno prihvatio ova ograničenja. Niko ga nije terao, niti prisiljavao da to učini. Takođe, i to se mora priznati, niko ga nije ni sprečavao da pročita listu pravila i smernica i tako se upozna s tim kako se određeni govor i vrste objava klasifikuju na određenom društvenom mediju. Drugim rečima, šta se sme reći i objaviti na određenoj platformi, a šta ne.
Osnovna pravila na svim platformama društvenih medija uključuju stroge zabrane nelegalnog sadržaja, govora mržnje i diskriminacije na osnovu zaštićenih karakteristika (rasa, pol, seksualno opredeljenje i slično). Najpopularnije platforme takođe imaju smernice protiv sadržaja koji promoviše samopovređivanje, samoubistvo kao i eksplicitan sadržaj za odrasle. Međutim, iako na njima važe maltene istovetna osnovna pravila, društveni mediji se razlikuju kroz svoje jedinstvene politike moderiranja sadržaja.
Upravljanje sadržajem
Pre nego što kroz par primera vodećih platformi, ilustrujemo ove razlike, zastanimo za tren i posvetimo pažnju terminu „moderiranje sadržaja”. Šta on znači? Sa sveprisutnošću društvenih medija moderiranje sadržaja je dospelo u centar pažnje. Ono predstavlja proces kontrole željenog sadržaja i po značaju je na istom nivou kao i pitanje sigurnosti korisnika.
Moderiranje sadržaja se odnosi na praćenje, pregled i upravljanje sadržajem koji su generisali korisnici na platformama društvenih medija. Ono pomaže da se osigura da sadržaj objavljen na društvenom mediju nije nezakonit, neprikladan, uznemiravajući ili štetan za druge korisnike. U slučaju da korisnici postave sadržaj koji nije u skladu sa pravilima i smernicama određenog društvenog medija i koji je stoga neprihvatljiv, ili pak uvredljiv za pojedine kategorije korisnika, moderatori uklanjaju pre nego što on postane viralan i vidljiv među ostalom publikom.
Bitno je istaći da svrha moderiranja sadržaja nije samo sprovođenje pravila, već i stvaranje uslova da društveni mediji budu bezbedni i uljudni prostor u kojem će svi njihovi korisnici moći da se slobodno izražavaju bez straha da će biti diskriminisani ili povređeni od strane drugih. Takođe, ovaj delikatan i slojevit proces nije statičan. Razvoj društvenih medija, kao i promene društvenih normi predstavljaju nove izazove kojima se politike moderiranja sadržaja moraju stalno prilagođavati.
Svaka platforma društvenih medija donosi i prilagođava svoje politike moderiranja sadržaja specifičnim ciljevima i karakteristikama ciljne grupe korisnika. Iako Fejsbuk i Instagram imaju istog vlasnika – Metu, a samim tim i slične politike, Instagram je stroži u pogledu objavljivanja golotinje, kao i promocije suplemenata namenjenih poboljšanju opšteg zdravlja, dijetetskim suplementima i kozmetičkim procedurama.
Iks, sa novim vlasnikom Elonom Maskom, ceni slobodno izražavanje i otvoren dijalog, dozvoljavajući zreliji ili kontroverzniji sadržaj označen kao „osetljivi mediji”. Takođe, parodijski kao i nalozi koji neguju satiru su dobrodošli na ovu platformu. S druge strane, LinkedIn održava stroži pristup neprofesionalnom sadržaju, usredsređujući se na objave relevantne za poslovanje i zapošljavanje i obeshrabrujući previše privatni sadržaj.
Zvezda u usponu, TikTok-ova kratka video platforma ograničava politički sadržaj i ima posebne smernice protiv opasnog ili štetnog sadržaja. Jutjub je poznat po svojim jedinstvenim smernicama u vezi sa materijalom zaštićenim autorskim pravima, kao i strogim pravilima protiv dezinformacija.
Mada zaista neophodno, moderiranje sadržaja na platformama društvenih medija predstavlja mač sa dve oštrice. Rastuća količina dezinformacija, govora mržnje i uznemiravanja s pravom je izazvala zabrinutost u vezi sa potencijalnom štetom koju neograničena sloboda govora na društvenim medijima može da nanese.
Korisnici su često izloženi toksičnom i štetnom sadržaju, što dovodi do poziva na veću regulativu. Međutim, s druge strane, takođe s pravom, zagovaranje strožih smernica izaziva kritike zbog svog potencijala da uguši slobodu govora na društvenim medijima.
Odluke o tome šta čini prihvatljiv sadržaj mogu biti subjektivne, što priču o moderiranju sadržaja veoma lako može gurnuti u pravcu debate o pristrasnosti i cenzuri. U tom pravcu dodatno uvlače postavljanje pitanja o ulozi vlada u oblikovanju digitalnog javnog trga.
Debata o vladinoj intervenciji u regulisanju sadržaja na platformama društvenih medija dodaje još jedan nivo složenosti i onako delikatnom procesu moderiranja. Dok jedni tvrde da je državna regulativa neophodna da bi se obezbedio „otvoren i prijateljski javni prostor za razgovore”, drugi su zabrinuti zbog mogućeg prekoračenja ovlašćenja vlade i potencijalne cenzure. Zagovornici intervencije vlade svoje stanovište uglavnom brane tezom da društveni mediji imaju dugu istoriju omogućavanja govora mržnje i širenja dezinformacija.
Govor mržnje
Zabrinutost zbog govora mržnje na društvenim medijima nije pojava novijeg datuma. Ona je opravdana, ali se stiče utisak da je u poslednjih nekoliko godina prerasla u paniku. U 2022. godini, neposredno pre njegovog usvajanja, evropski komesar za unutrašnje tržište Tjeri Breton nazvao je napore da se donese Zakon o digitalnim uslugama „istorijskim korakom ka kraju takozvanog „Divljeg zapada” koji dominira našim informacionim prostorom, koji je opisao kao prepun nekontrolisanog govora mržnje.
Početkom ove godine stručni tim koji je imenovao Savet Ujedinjenih nacija za ljudska prava pozvali su platforme društvenih medija da obrate pažnju na objave i aktivnosti koje zagovaraju mržnju… u skladu sa međunarodnim standardima za slobodu izražavanja. I panika je urodila plodom. Niz zemalja (Brazil, Indija, Nemačka) je donelo zakone koji nalažu platformama da uklone nezakonit ili „štetan” sadržaj.
Govoru mržnje svakako nije mesto na društvenim medijima, niti ga ko normalan opravdava. Međutim, opis da na njima vlada bezakonje i haos kao na Divljem zapadu kada je u pitanju govor mržnje nije na mestu. Pre samo jedne decenije on bi bio donekle prihvatljiv. Naime, u 2014. godini samo 38 % analiziranih platformi zabranjivalo je „govor mržnje” ili „sadržaj mržnje”. Do 2018. godine ovaj procenat je porastao na 88% – gde je i danas.
Danas, kao što smo se upoznali, većina platformi ima stroga pravila koja zabranjuju govor mržnje, a mnoge od ovih politika daleko prevazilaze ono što je potrebno i dozvoljeno prema Međunarodnom zakonu o ljudskim pravima. Pri tome, ne treba smetnuti s uma da nijedna od ovih platformi nema formalnu obavezu da primenjuje pomenuti zakon. Istraživanja koja su se bavila porastom obima prava na društvenim medijima po pitanju govora mržnje iznad onog u realnom životu, nisu uspela da identifikuju tačne uzroke ovog povećanja, ali su otkrila da su se platforme jasno suočile sa rastućim finansijskim, regulatornim i reputacionim pritiskom da kontrolišu dodatne kategorije nepoželjnog sadržaja.
Lažne vesti
Pored govora mržnje, pitanje „lažnih vesti” je već nekoliko godina dominantna, vruća tema kako u digitalnim, tako i u tradicionalnim medijima. Šta je stvarno, a šta lažno na mreži? Sa toliko mnogo izvora informacija na društvenim medijima, postalo je teško razlikovati koji je sadržaj zasnovan na činjenicama, poluistinama ili lažima. Šta su lažne vesti?
Najjednostavnija definicija lažnih vesti bi glasila: to su one vesti koje su lažne. Sama priča je izmišljena, bez proverljivih činjenica, izvora ili citata. Ove priče ponekad mogu predstavljati propagandu namerno osmišljenu da obmane čitaoce, ili mogu biti kreirane kao tzv. „mamci za klikove” napisane radi finansijske dobiti njenih autora. Međutim, lažne vesti predstavljaju daleko složeniji i obuhvatniji problem.
Vesti ili priče na društvenim medijima koje nisu istinite čine samo jedan deo univerzuma lažnih vesti. Neke priče sadrže deo istine, ali im nedostaju detalji koji im daju kontekst. Druge su pak zasnovane na proverljivim činjenicama, ali su napisane jezikom koji je namerno zapaljiv. Kod trećih su svesno izostavljeni relevantni detalji ili predstavljaju samo jedno stanovište, dok su neke proistekle iz glava satiričara koji su samo želeli da zabave čitaoce.
Stoga, kada se govori o ovom fenomenu važna je namera s kojom se lažne vesti kreiraju i dele. U slučaju da nije postojala namera da se neko obmane, već da su lažne vesti osmišljene nehotice, greškom ili zbog neznanja autora, njih nazivamo netačnim ili pogrešnim informacijama (misinformation). Ako je lažna vest namerno kreirana i širi se „kako bi se uticalo na javno mnjenje ili zamaglila istina” reč je o dezinformaciji (disinformation).
Lakoća sa kojom se sadržaj deli na društvenim mrežama pomaže lažnim vestima da postanu viralne, bez obzira koja je njihova vrsta u pitanju. Deljenjem takvih vesti, a da toga nismo bili ni sami svesni i mi smo možda uticali na druge da na njih gledaju kao na činjenice. Izloženost lažnim vestima na društvenim medijima može dovesti do pada poverenja u medije u širem smislu. Iz tog razloga, na ograničavanje njihovog postavljanja na platforme ne bi trebalo gledati kao na sužavanje slobode govora, ali avaj, do sada rečeno o lažnim vestima predstavlja samo jednu stranu medalje.
Druga, tamnija strana otkriva nam da je termin „lažne vesti” postao ispolitizovan i široko se koristi u cilju diskreditacije bilo kojeg suprotstavljenog gledišta zvaničnom narativu. Takođe, kako navode stručnjaci za komunikaciju, u komplikovanom svetu koji se veoma brzo menja, ono što se danas naziva „dezinformacijama” sutra se može prepoznati kao činjenica. Prekomerna i suviše agresivna upotreba etikete „lažne vesti” svakako ograničava slobodu govora na društvenim medijima i shodno tome, protiv takve prakse se treba boriti.
Gde da povučemo crtu
Kako se boriti, tj. gde da povučemo crtu kad je sloboda govora na društvenim medijima u pitanju? Dilema o slobodi govora na društvenim medijima je višeslojno pitanje koje zahteva delikatan balans između zaštite ovog osnovnog ljudskog prava i sprečavanja štete izazvane njenom zloupotrebom. Univerzalan i lak odgovor stoga nije moguće dati. U literaturi se može pronaći više predloženih rešenja.
Jedno od njih polazi od toga da anonimnost koju društveni mediji omogućavaju svojim korisnicima generalno znači da najverovatnije nećete snositi odgovornost za ono što kažete ili postavite na platformu, te rešenje vide u ukidanju anonimnosti korisnika. Drugo, po nama delotvornije rešenje, loptu prebacuje na teren vlasnika društvenih medija, te od njih zahteva transparentnost u vezi sa procesima moderiranja sadržaja i algoritamsku odgovornost, tj. obezbeđivanje da algoritmi društvenih medija ne pojačavaju štetan sadržaj.
Treće i verovatno najkompletnije rešenje koje se predlaže bi bilo povećanje medijske digitalne pismenosti korisnika – njihovo osposobljavanje za kritičku procenu informacija i sadržaja koji konzumiraju, kao i odgovorno kretanje u digitalnom okruženju.
Platforme društvenih medija zaista predstavljaju veoma moćan regulator komunikacije. NJima je u velikoj meri predana kontrola nad digitalnom javnom sferom. Međutim, sloboda govora nije i ne sme postati naše pravo da kažemo ono što bi njihovi vlasnici želeli da čuju.
Izvori:
https://www.statista.com/statistics/1359200/us-alt-social-media-news-consumers-freedom-of-speech-offensive-content/
https://www.statista.com/statistics/617136/digital-population-worldwide/
https://www.oberlo.com/statistics/how-many-people-use-social-media
https://techjury.net/blog/internet-censorship-statistics/
https://www.linkedin.com/pulse/exploring-content-moderation-across-major-social-media-platforms
https://news.yahoo.com/censorship-disinformation-defining-some-key-terms-in-the-social-media-debate-191901595.html
https://www.reuters.com/legal/court-eases-curbs-washingtons-contacts-with-social-media-companies-2023-09-08/
https://digital-strategy.ec.europa.eu/en/policies/digital-services-act-package
https://guides.lib.umich.edu/fakenews
Ostavi komentar