Аутор: Стеван Стојков
Ако би пред нас био постављен задатак да укратко опишемо развој друштвених медија, решили бисмо га веома брзо и лако, без превише размишљања. Довољна би нам била само једна реч: револуционаран јер, заиста, развој друштвених медија није ништа друго до револуционаран. Појавиле су се у дигиталном добу као моћни алати за комуникацију. Омогућавајући својим корисницима да се повежу и поделе своје мисли, погледе и идеје са глобалном публиком и за кратко време су постале изузетно популарне.
Са растом броја корисника, ове платформе су умногоме промениле начин на који комуницирамо и приступамо информацијама. Платформе као што су Фејсбук, Инстаграм, Икс (донедавно Твитер), ТикТок, Јутјуб постале су свеприсутне. Штавише, друштвени медији су, што не вреди порицати, постали саставни део наших живота, било да је посреди разонода и задовољство, или је реч о послу, те их свакодневно користимо. Њихова популарност не опада, напротив, она је у сталном порасту на глобалном нивоу.
Статистички подаци показују да је број корисника друштвених медија на глобалном нивоу порастао на рекордних 4,9 милијарди људи широм света, што представља 59,9% глобалне популације и 92,7% свих корисника интернета. Најпопуларнија друштвена мрежа је Фејсбук са 3,03 милијарде месечних активних корисника. Међутим, просечни корисник друштвених медија се не везује само за једну платформу, већ свој дигитални отисак оставља на чак 6 до 7 платформи сваког месеца. Платформе друштвених медија просечна особа користи 2 сата и 35 минута сваког дана.
Велики број корисника, разноврсна лепеза садржаја и време које људи проводе на друштвеним медијима не сведоче само о њиховој популарности, већ додатно наглашавају и њихов значај у модерном друштву. Од политичких расправа и друштвених покрета до личног изражавања и забаве, друштвени медији су постали дигитални градски трг на којем се окупљају гласови из свих сфера живота. Такође, ниво повезаности који су омогућиле ове платформе, а који је без преседана у људској историји, преобликовао је пејзаж слободе говора, уводећи сложене изазове са којима се друштво мора суочити.
Иако тема слободе говора можда не окупира увек насловне стране, дебата о њој је стална, жива, а на моменте зна да постане и веома жустра. С обзиром да се велики део човечанства преселио у дигитални простор, сасвим је разумљиво што је значајан део ове дискусије усредсређен управо на слободу говора на интернету и друштвеним медијима. Цензура, регулација говора и „модерација садржаја”, дезинформације, говор мржње и вербално насиље представљају кључне речи ове дебате. Око њих корисници, власници друштвених медија и владе широм света ломе копља.
Ограничења и притисци
Ограничавање и цензура интернета, нарочито друштвених медија је у сталном порасту свуда у свету. Према истраживањима Freedom House-а, глобално посматрано, слобода на интернету је у паду 12. годину за редом. Подаци које је прикупио и објавио Techjury откривају да само 31% светске онлајн популације слободно користи интернет, док више од 64% изражава забринутост због цензуре које намећу владе. Изражено у бројкама, 4,2 милијарде људи било је погођено неким обликом интернет цензуре у 2022. години.
Када је реч о друштвеним медијима, од 2015. године, 46% глобалне популације је на неки начин погођено забранама Фејсбука, друштвене мреже са највећим бројем корисника, које су наметнуле владе земаља широм света. Почетком јануара 2021. године одиграо се догађај за који су многи били убеђени да би се могао десити само на филму. Као што је то добро познато, налог на Твитеру актуелног председника САД Доналда Трапма је суспендован, како се тада чинило – трајно.
Зараћене стране чврсто држе своје позиције. И док велике технолошке компаније попут Икса и Мете, у чијем су власништву Фејсбук и Инстаграм, стално понављају да је одређен ниво регулације говора неопходан како би платформе друштвених медија правилно функционисале, њихови корисници захтевају пуно признање њиховог основног људског права – слободе говора.
Према истраживању из маја 2022. године спроведеном у Сједињеним Државама, само 29% корисника алтернативних вести на друштвеним мрежама сматрало је да технолошке компаније треба да предузму кораке да ограниче увредљив садржај чак и ако ограничава слободу говора, док је 70% фаворизовала заштиту слободе говора. Мада ретко ко тврди и заговара да платформе друштвених медија треба да дозволе објављивање било које врсте садржаја, растућа цензура и све већи број ограничења утичу да незадовољство, па чак и бес код корисника расте.
Смиривању тензија свакако не доприноси ни опортунистичко понашање законодавних власти земаља широм света. Последично, дебата о томе где треба повући црту када је у питању слобода говора на друштвеним медијима постала је врхунска политичка тема. Иако би било природно да владе раде у интересу својих грађана, оне се неретко опредељују да седе на две столице, тј. полазећи од свог сопственог интереса бирају страну коју ће у датом тренутку подржати.
Такође, владе широм света често ограничавају садржај и приступ интернет страницама из безбедносних и политичких разлога. Ова ограничења се могу разликовати од земље до земље у зависности од правила и прописа која у њима важе. Неретко, владе прибегавају и неформалним притисцима којима настоје да убеде технолошке компаније да одређеним садржајима није место на друштвеним медијима.
И мада су цензура и притисци више наглашени у ауторитарним државама, они су редовна појава и у развијеним западним државама, управо оним које себе сматрају перјаницама демократије и људских права. Следећи пример то одлично илуструје. Наиме, почетком септембра, тачније 8. IX ове године, амерички Савезни жалбени суд је пресудио да Бела кућа, ФБИ и највиши здравствени званичници не смеју да „приморавају или значајно охрабрују” компаније власнице друштвених медија да уклоне садржај који Бајденова администрација сматра дезинформацијама
.
Међутим, овај пример нам осветљава још један изазов са којим се суочавамо у дебати око слободе говора на друштвеним медијима. Тај изазов представља непрецизан језик, тј. вишезначно тумачење појединих појмова. У свакој дебати, а нарочито политичкој, речи и фразе се чешће користе као оружје, а мање као оруђе за међусобно разумевање. У таквим околностима, значење одређених термина се неретко и намерно искривљује, те се намеће потреба њиховог јасног дефинисања.
Дефинисање појма „слободе говора” сматрамо нарочито важним јер утисак је да се он због сувише честе и лакомислене употребе свео на обичну фразу. Дакле, шта је слобода говора? Шта се крије иза појма за који се обично каже да је камен темељац демократских друштава?
Слобода изражавања
Слобода говора, односно изражавања мишљења представља једно од темељних људских права које омогућава појединцима да искажу своја мишљења, уверења или идеје без страха од одмазде, цензуре или санкције. Њој је посвећен члан 19 Универзалне декларације о људским правима, документа у којем су по први пут постављена основна људска права која треба да буду универзално заштићена. У њему се каже: Свако има право на слободу мишљења и изражавања; ово право укључује слободу мишљења без мешања и тражења, примања и преношења информација и идеја путем било ког медија и без обзира на границе.
Концепт слободе говора није нов, његови корени сежу све до древних цивилизација. Идеја да људи имају право да изразе своје мишљење датира још из антике. Током времена она је еволуирала, од Античке Грчке, Римске републике, епохе европских просветитеља и Америчке револуције, па са све до модерних међународних стандарда.
Разлози због којих је слобода говора од виталног значаја за слободно и демократско друштво су вишеструки. На првом месту, она је чувар индивидуалних слобода. Слобода говора оснажује људе да изразе своје мисли, уверења и вредности и на тај начин им омогућава да буду своји – да воде аутентични живот и да свет око себе тумаче и баве се њиме у складу са сопственим принципима.
Слобода говора промовише здраве дискусије. Доводећи до смислених разговора, она помаже људима да уче од других и разумеју различите перспективе. Конструктивне дебате и размена идеја подстичу креативност, иновације и друштвени напредак. Такође, она води ка отворенијем и транспарентнијем друштву, што омогућава грађанима већу информисаност и пружа шансу да своје лидере позивају на одговорност.
Иако је важност слободе говора широко призната, она није без својих изазова. Никако се не сме сметнути с ума да уз слободу говора, руку под руку, иде и одговорност. Такође, право на слободу говора није апсолутно. Она подлеже извесним ограничењима, пошто изражавање мишљења може повредити права и интересе других. Уобичајена ограничења или границе слободе говора односе се на клевету, опсценост, порнографију, претње, подстицање на насиље, говор мржње, лажне изјаве, поверљиве информације, кршење ауторских права, пословне тајне, обележавање хране…
Дакле, што на уму, то на друму – не важи као општи принцип када је реч о слободи говора у стварном, опипљивом животу, па ипак, од саме појаве друштвених медија код одређеног броја људи влада уврежено мишљење да управо под плаштом слободе говора имају право и могу некажњено да кажу и објаве шта год пожеле на њима. Међутим, ствари једноставно не стоје тако. Слобода говора на платформама друштвених медија није без ограничења.
Ограничења која важе на друштвеним медијима могу се разликовати од ширег концепта слободе говора. И док Повеља Уједињених нација, међународне конвенције, уставна и законска решења прописују и штите принципе слободног изражавања, платформе друштвених медија, тј. њихови власници доносе и успостављају сопствене скупове правила и прописа којима се одређују границе прихватљивог говора.
Да би креирао свој профил на њима и био у могућности да их користи, сваки корисник друштвених медија је својевољно прихватио ова ограничења. Нико га није терао, нити присиљавао да то учини. Такође, и то се мора признати, нико га није ни спречавао да прочита листу правила и смерница и тако се упозна с тим како се одређени говор и врсте објава класификују на одређеном друштвеном медију. Другим речима, шта се сме рећи и објавити на одређеној платформи, а шта не.
Основна правила на свим платформама друштвених медија укључују строге забране нелегалног садржаја, говора мржње и дискриминације на основу заштићених карактеристика (раса, пол, сексуално опредељење и слично). Најпопуларније платформе такође имају смернице против садржаја који промовише самоповређивање, самоубиство као и експлицитан садржај за одрасле. Међутим, иако на њима важе малтене истоветна основна правила, друштвени медији се разликују кроз своје јединствене политике модерирања садржаја.
Управљање садржајем
Пре него што кроз пар примера водећих платформи, илуструјемо ове разлике, застанимо за трен и посветимо пажњу термину „модерирање садржаја”. Шта он значи? Са свеприсутношћу друштвених медија модерирање садржаја је доспело у центар пажње. Оно представља процес контроле жељеног садржаја и по значају је на истом нивоу као и питање сигурности корисника.
Модерирање садржаја се односи на праћење, преглед и управљање садржајем који су генерисали корисници на платформама друштвених медија. Оно помаже да се осигура да садржај објављен на друштвеном медију није незаконит, неприкладан, узнемиравајући или штетан за друге кориснике. У случају да корисници поставе садржај који није у складу са правилима и смерницама одређеног друштвеног медија и који је стога неприхватљив, или пак увредљив за поједине категорије корисника, модератори уклањају пре него што он постане виралан и видљив међу осталом публиком.
Битно је истаћи да сврха модерирања садржаја није само спровођење правила, већ и стварање услова да друштвени медији буду безбедни и уљудни простор у којем ће сви њихови корисници моћи да се слободно изражавају без страха да ће бити дискриминисани или повређени од стране других. Такође, овај деликатан и слојевит процес није статичан. Развој друштвених медија, као и промене друштвених норми представљају нове изазове којима се политике модерирања садржаја морају стално прилагођавати.
Свака платформа друштвених медија доноси и прилагођава своје политике модерирања садржаја специфичним циљевима и карактеристикама циљне групе корисника. Иако Фејсбук и Инстаграм имају истог власника – Мету, а самим тим и сличне политике, Инстаграм је строжи у погледу објављивања голотиње, као и промоције суплемената намењених побољшању општег здравља, дијететским суплементима и козметичким процедурама.
Икс, са новим власником Елоном Маском, цени слободно изражавање и отворен дијалог, дозвољавајући зрелији или контроверзнији садржај означен као „осетљиви медији”. Такође, пародијски као и налози који негују сатиру су добродошли на ову платформу. С друге стране, ЛинкедИн одржава строжи приступ непрофесионалном садржају, усредсређујући се на објаве релевантне за пословање и запошљавање и обесхрабрујући превише приватни садржај.
Звезда у успону, ТикТок-ова кратка видео платформа ограничава политички садржај и има посебне смернице против опасног или штетног садржаја. Јутјуб је познат по својим јединственим смерницама у вези са материјалом заштићеним ауторским правима, као и строгим правилима против дезинформација.
Мада заиста неопходно, модерирање садржаја на платформама друштвених медија представља мач са две оштрице. Растућа количина дезинформација, говора мржње и узнемиравања с правом је изазвала забринутост у вези са потенцијалном штетом коју неограничена слобода говора на друштвеним медијима може да нанесе.
Корисници су често изложени токсичном и штетном садржају, што доводи до позива на већу регулативу. Међутим, с друге стране, такође с правом, заговарање строжих смерница изазива критике због свог потенцијала да угуши слободу говора на друштвеним медијима.
Одлуке о томе шта чини прихватљив садржај могу бити субјективне, што причу о модерирању садржаја веома лако може гурнути у правцу дебате о пристрасности и цензури. У том правцу додатно увлаче постављање питања о улози влада у обликовању дигиталног јавног трга.
Дебата о владиној интервенцији у регулисању садржаја на платформама друштвених медија додаје још један ниво сложености и онако деликатном процесу модерирања. Док једни тврде да је државна регулатива неопходна да би се обезбедио „отворен и пријатељски јавни простор за разговоре”, други су забринути због могућег прекорачења овлашћења владе и потенцијалне цензуре. Заговорници интервенције владе своје становиште углавном бране тезом да друштвени медији имају дугу историју омогућавања говора мржње и ширења дезинформација.
Говор мржње
Забринутост због говора мржње на друштвеним медијима није појава новијег датума. Она је оправдана, али се стиче утисак да је у последњих неколико година прерасла у панику. У 2022. години, непосредно пре његовог усвајања, европски комесар за унутрашње тржиште Тјери Бретон назвао је напоре да се донесе Закон о дигиталним услугама „историјским кораком ка крају такозваног „Дивљег запада” који доминира нашим информационим простором, који је описао као препун неконтролисаног говора мржње.
Почетком ове године стручни тим који је именовао Савет Уједињених нација за људска права позвали су платформе друштвених медија да обрате пажњу на објаве и активности које заговарају мржњу… у складу са међународним стандардима за слободу изражавања. И паника је уродила плодом. Низ земаља (Бразил, Индија, Немачка) је донело законе који налажу платформама да уклоне незаконит или „штетан” садржај.
Говору мржње свакако није место на друштвеним медијима, нити га ко нормалан оправдава. Међутим, опис да на њима влада безакоње и хаос као на Дивљем западу када је у питању говор мржње није на месту. Пре само једне деценије он би био донекле прихватљив. Наиме, у 2014. години само 38 % анализираних платформи забрањивало је „говор мржње” или „садржај мржње”. До 2018. године овај проценат је порастао на 88% – где је и данас.
Данас, као што смо се упознали, већина платформи има строга правила која забрањују говор мржње, а многе од ових политика далеко превазилазе оно што је потребно и дозвољено према Међународном закону о људским правима. При томе, не треба сметнути с ума да ниједна од ових платформи нема формалну обавезу да примењује поменути закон. Истраживања која су се бавила порастом обима права на друштвеним медијима по питању говора мржње изнад оног у реалном животу, нису успела да идентификују тачне узроке овог повећања, али су открила да су се платформе јасно суочиле са растућим финансијским, регулаторним и репутационим притиском да контролишу додатне категорије непожељног садржаја.
Лажне вести
Поред говора мржње, питање „лажних вести” је већ неколико година доминантна, врућа тема како у дигиталним, тако и у традиционалним медијима. Шта је стварно, а шта лажно на мрежи? Са толико много извора информација на друштвеним медијима, постало је тешко разликовати који је садржај заснован на чињеницама, полуистинама или лажима. Шта су лажне вести?
Најједноставнија дефиниција лажних вести би гласила: то су оне вести које су лажне. Сама прича је измишљена, без проверљивих чињеница, извора или цитата. Ове приче понекад могу представљати пропаганду намерно осмишљену да обмане читаоце, или могу бити креиране као тзв. „мамци за кликове” написане ради финансијске добити њених аутора. Међутим, лажне вести представљају далеко сложенији и обухватнији проблем.
Вести или приче на друштвеним медијима које нису истините чине само један део универзума лажних вести. Неке приче садрже део истине, али им недостају детаљи који им дају контекст. Друге су пак засноване на проверљивим чињеницама, али су написане језиком који је намерно запаљив. Код трећих су свесно изостављени релевантни детаљи или представљају само једно становиште, док су неке проистекле из глава сатиричара који су само желели да забаве читаоце.
Стога, када се говори о овом феномену важна је намера с којом се лажне вести креирају и деле. У случају да није постојала намера да се неко обмане, већ да су лажне вести осмишљене нехотице, грешком или због незнања аутора, њих називамо нетачним или погрешним информацијама (misinformation). Ако је лажна вест намерно креирана и шири се „како би се утицало на јавно мњење или замаглила истина” реч је о дезинформацији (disinformation).
Лакоћа са којом се садржај дели на друштвеним мрежама помаже лажним вестима да постану виралне, без обзира која је њихова врста у питању. Дељењем таквих вести, а да тога нисмо били ни сами свесни и ми смо можда утицали на друге да на њих гледају као на чињенице. Изложеност лажним вестима на друштвеним медијима може довести до пада поверења у медије у ширем смислу. Из тог разлога, на ограничавање њиховог постављања на платформе не би требало гледати као на сужавање слободе говора, али авај, до сада речено о лажним вестима представља само једну страну медаље.
Друга, тамнија страна открива нам да је термин „лажне вести” постао исполитизован и широко се користи у циљу дискредитације било којег супротстављеног гледишта званичном наративу. Такође, како наводе стручњаци за комуникацију, у компликованом свету који се веома брзо мења, оно што се данас назива „дезинформацијама” сутра се може препознати као чињеница. Прекомерна и сувише агресивна употреба етикете „лажне вести” свакако ограничава слободу говора на друштвеним медијима и сходно томе, против такве праксе се треба борити.
Где да повучемо црту
Како се борити, тј. где да повучемо црту кад је слобода говора на друштвеним медијима у питању? Дилема о слободи говора на друштвеним медијима је вишеслојно питање које захтева деликатан баланс између заштите овог основног људског права и спречавања штете изазване њеном злоупотребом. Универзалан и лак одговор стога није могуће дати. У литератури се може пронаћи више предложених решења.
Једно од њих полази од тога да анонимност коју друштвени медији омогућавају својим корисницима генерално значи да највероватније нећете сносити одговорност за оно што кажете или поставите на платформу, те решење виде у укидању анонимности корисника. Друго, по нама делотворније решење, лопту пребацује на терен власника друштвених медија, те од њих захтева транспарентност у вези са процесима модерирања садржаја и алгоритамску одговорност, тј. обезбеђивање да алгоритми друштвених медија не појачавају штетан садржај.
Треће и вероватно најкомплетније решење које се предлаже би било повећање медијске дигиталне писмености корисника – њихово оспособљавање за критичку процену информација и садржаја који конзумирају, као и одговорно кретање у дигиталном окружењу.
Платформе друштвених медија заиста представљају веома моћан регулатор комуникације. Њима је у великој мери предана контрола над дигиталном јавном сфером. Међутим, слобода говора није и не сме постати наше право да кажемо оно што би њихови власници желели да чују.
Извори:
https://www.statista.com/statistics/1359200/us-alt-social-media-news-consumers-freedom-of-speech-offensive-content/
https://www.statista.com/statistics/617136/digital-population-worldwide/
https://www.oberlo.com/statistics/how-many-people-use-social-media
https://techjury.net/blog/internet-censorship-statistics/
https://www.linkedin.com/pulse/exploring-content-moderation-across-major-social-media-platforms
https://news.yahoo.com/censorship-disinformation-defining-some-key-terms-in-the-social-media-debate-191901595.html
https://www.reuters.com/legal/court-eases-curbs-washingtons-contacts-with-social-media-companies-2023-09-08/
https://digital-strategy.ec.europa.eu/en/policies/digital-services-act-package
https://guides.lib.umich.edu/fakenews
Остави коментар