ŠKOTSKA SREDINOM XVI VEKA – MARIJA STJUART PONOVO U SVOJOJ DOMOVINI

ŠKOTSKA SREDINOM XVI VEKA – MARIJA STJUART PONOVO U SVOJOJ DOMOVINI

Autor: Srđan Graovac, istoričar

Zemlja koju je kraljica Marija ostavila trinaest godina pre svog povratku u nju, nije se suštinski mnogo izmenila. Hladna, turobna, krševita i gorovita – bili su to jedini pridevi i epiteti, jedino pamćenje koje je Marija imala na domovinu. Zaista, u prvom pogledu na Škotsku, objektivni posmatrač bi mogao da se složi sa pomenutim opisima. Međutim, ona je iznad svega mistična, zagonetna. Možemo slobodno da zaključimo da jedan čovek, koji nužno ne mora da potiče iz neke druge zemlje, i nakon provedenog životnog veka u ovoj drevnoj „bestragiji“, sasvim sigurno se zapita da li dobro poznaje karakter naroda i sve tajanstvenosti njegovih beskrajnih planina, jezera i „vrleti“ na kojima je možda i odrastao, a svakako dočekao svoj kraj. Kroz hladnu izmaglicu poloveći prema škotskom kopnu, verovatno se to pitala i Marija Stjuart, prefinjena i već, zbog burnih događaja iz 1560. godine, iscrpljena francuska dama. Kao što smo napomenuli, Škotska se nije mnogo izmenila, ali su određene promene ipak bile vidljive. Bili su to živi odblesci skore budućnosti. Oduvek strukturalno necentralizovana država s jasno izgrađenom feudalno-partikularnom nomenklaturom međusobno izdiferenciranih klanova, odnosno plemensko-porodičnih zajednica specifičnog karaktera, u Škotskoj jedine etnički objedinjavajuće „nadklanovske“, duhovne i svetovne, odnosno državne institucije bile su Rimokatolička crkva i Kruna. Međutim, one nikada nisu uspele da postignu zavidan i prema shvatanjima i interesima pomenutih institucija zadovoljavajući nivo integrisanosti škotskog etničkog kolektiviteta. Na navedeni neuspeh presudno su uticali partikularni interesi lokalnih klanova ili pojedinih plemića kod kojih je mentalna svest često bila potpuno odvojena od državnih načela etničke integracije. Među pomenutim stremljenjima ovih visokoreprezentativnih strukturalnih činilaca škotskog društva, tradicionalno najviše neuspeha u postizanju istih imala je Kruna. Vladavine prethodnih škotskih monarha u mnogome su zavisile od nekoliko važnih faktora. Pre svega, stepen materijalne situiranosti vladara i političkih duhovnih i svetovnih krugova bliskih dvoru imali su značajnu ulogu u sistemskom nomenklaturnom pozicioniranju monarha u škotskom društvu, jer veoma često se dešavalo da su pojedini plemići ili klanovi bili u daleko većoj prednosti u odnosu na Krunu, kada je reč o obimu ili stepenu finansijskog i ekonomskog pozicionog determinisanja pomenutih socijalnih i političkih struktura u državi. Kao što nam je poznato, brojni evropski pisci Škotsku su i nazivali „zemljom klanova“, što dovoljno govori o položaju ove specifične socijalne kategorije u njihovom etnosu. Odnos i međusobne veze vladara i klanova bili su sledeći važan aspekt u sagledavanju preseka srednjovekovnog slojevitog društva u Škotskoj, a u korelaciji sa prethodno pomenutim činiocima poput feudalno-partikularnog pravnog sistema i stepena materijalne situiranosti Krune, on svakako pruža jednu celovitu sliku o stanju i istorijskim procesima koji su se odvijali u ovoj ostrvskoj zemlji sredinom i u drugoj polovini XVI veka. Međutim, prodorom reformacije u Škotsku, a naročito nakon njene pobede 1560. godine, začeci jednog novog okvira strukture mentalne svesti kolektiviteta polagano su dobijali svoje prepoznatljive konture. U decenijama koje su usledile, navedeni okviri će doprineti prvim uspesima u procesima objedinjavanja različitih političkih i socijalnih kategorija društva u etničkom smislu, što je predstavljalo fundament geneze škotske nacije, kao svojevrsnog specifikuma. Pomenuti procesi će svoj puni domet doživeti tek u XVII i XVIII veku kada će Škotska stupiti prvo u personalnu, a potom i u realnu državnu uniju sa Engleskom.[1]

Povratak Marije Stjuart u Škotsku nije nimalo ličio na njen dolazak u Francusku, ali je pomalo podsećao na njen odlazak iz zemlje gde je bila suveren 1548. godine. Gusta magla, koja se u ovim krajevima inače retko pojavljuje u letnjim periodima, obavijala je pristanišne dokove Lita tog hladnog 19. avgusta 1561. godine kada se mlada kraljica Škota iskrcala na kopno pri svom povratku iz Francuske. Šok i neverica, jedine su reči koje bi mogle makar i približno da opišu emocije Marije Stjuart kada je ponovo ugledala samo deo prizora i atmosfere iz svoje domovine. Kakva je bila samo razlika između ovog povratka u Škotsku i rastanka s „douce France“[2] za koju je pri svom odlasku opravdano sumnjala da je više nikada neće videti. Prilikom odlaska iz Francuske kraljicu je pratio cvet francuske aristokratije, markizi i grofovi, pesnici i muzičari koji su joj na plemenit način iskazivali neizmerno poštovanje i pozdrave. U Litu je niko nije dočekao, tek nekoliko ribarskih čamaca se približilo obali, a običan svet, poput vojnika-pešaka i trgovaca koji su došli u grad radi svojih poslovnih obaveza, okupio se potpuno radoznao i takođe u neverici. Radoznalost i začuđenost bila je sve prisutnija kada su iz čamaca počeli da pristižu plemići u svečanim odelima i bogato okićene dame. Nije bilo tople dobrodošlice, izostao je i svaki usklik oduševljenja i pozdrava, a ostali su samo ispitivački, ali i na prvi pogled ravnodušni pogledi zatečene svetine. Uporedna analiza hladnog dočeka kraljice u Škotskoj i njenog svečanog ispraćaja u Francuskoj, možda bi više trebala da bude usmerena prema ispitivanju iskrenosti emocija kod prisutnih ljudi na ovim istorijskim događajima. Već u prvim satima Marija Stjuart je upoznala strahovitu bedu svoje domovine, kao i to da se u prethodnih pet dana plovidbe, zapravo vratila za ceo jedan vek iz bogate i raskošne renesansne kulture u turobno carstvo srednjovekovlja i okrutnosti. Grad Lit, od strane engleskih vojski nebrojano puta rušena i poharana luka, nije imao nijednu palatu ili plemićku kuću koja bi je na dostojan način mogla da ugosti i primi na konak. Tu prvu noć provela je u običnoj kući jednog lučkog trgovca. Prema kazivanju Brantona, čim je uspela da se smesti, kraljica je briznula u grčeviti plač. Već narednog dana, u međuvremenu o svemu obavešteni regent Kraljevstva, inače kraljicin polubrat, DŽejms Stjuart erl od Marea, u pratnji nekolicine drugih plemića, prispeo je u Lit. Ubrzo je organizovan prevoz za škotsku kraljicu i njenu pratnju do obližnjeg Edinburga. Naravno, nije bilo niti govora o svečanim povorkama ili određenoj prigodnoj manifestaciji povodom povratka vladarke u zemlju. LJudi iz pratnje erla od Marea jedva su uspeli da prikupe nekoliko zaprežnih kola sa najobičnijm volovima i ragama, koji su trebali da prevezu Mariju i njenu prefinjenu dvorsku svitu iz Francuske. Za jednu mladu osobu poput kraljice, sasvim je bilo prirodno da oseti veliki emotivni razočaravajući naboj, ali i sramotu pred svojom francuskom „okolinom“ usled prizora koji su se pred njima otkrivali.[3]

U večernjim satima, po dolasku u Holirud, stanovnici Edinburga okupili su se ispred zamka da pozdrave svoju kraljicu. Sve kulturološke razlike između keltske „gorštačke“ tradicije kolektiviteta i romanskog renesansnog ukusa i navika bile su vidljive u prvom planu. Nije nikakvo čudo što je „pozdrav“ stanovnika prestonice za prefinjeni ukus francuskog plemstva bio opor i prost; nisu došli, niti su postojali dvorski muzičari da bi Ronsarovu učenicu razgalili nežnim madrigalima i umetnički doteranim kanconama. Jednostavno, ispred palate, na tradicionalan način nagomilani su drveni panjevi, potom je založeno veliko ognjište kako bi „vatre radosnice“ u slavu kraljice „bukatale jarko u noć“. Ispred prozora Marije Stjuart okupljeno mnoštvo je svojim gajdama, diplama i drugim muzičkim instrumentima priredilo dobrodošlicu. Kalvinistički propovednici zabranili su pevanje profanih tekstova, pa su iz muških hrapavih glasova dopirali stihovi psalama i crkvenih himni. Tvrd i neposlušan zvuk škotske muzike, kao da je iz daljina prošlosti prizivao stare prizore krvavih bitaka i večno nezavršene borbe za golim opstankom. Teško da je nešto od toga bilo shvatljivo kraljicinoj francuskoj pratnji, koja je ceo događaj ocenila kao „neukusno podvriskivanje divljaka“. Međutim, Marija Stjuart, i sama u neverici i neznanju, bila je duboko potresena i dirnuta ovim dočekom, a na momente prijatno iznenađena i radosna. Postoji verovatnoća da je oduševljena dobrodošlica stanovnika Edinburga (sigurno dobro pripremljena od strane erla od Marea) ispred zamka Holirud, potisnula prve veoma bolne emocije kraljice pri njenom povratku u otadžbinu, pa i navele je na pomisao da je sklad između Krune i naroda Škotske napokon „na dohvat ruke“. Svakako, političko neiskustvo nije dozvoljavalo kraljici Mariji da nepogrešivo uvidi ko je zapravo „narod“ Škotske i kod koga, pre svih, treba da zahteva ili moli za tako neophodnom harmonijom između najznačajnijih društvenih činilaca, pa i između Krune i „naroda“.[4]

Život Marije Stjuart, od rođenja bio je lišen svakog prava na intimnost, a što je kako smo već napomenuli odlika koja prati ličnosti većine vladara u svim istorijskim periodima. Međutim, pojedini suvereni pre stupanja na presto, provedu određeni deo života bez većeg interesovanja javnosti ili bliske okoline za sve segmente njihovih života. Kada je u pitanju Marija Stjuart, videli smo da je ona od prvih dana koje je provodila u kolevci bila „predmet“ interesovanja, ne samo ljudi iz najbliže okoline, već su za informacije o njoj bili zainteresovani neki od vrlo uticajnih dvorova i političkih elita u Evropi. Nakon odlaska iz Škotske 1548. godine i tokom godina koje u Francuskoj provela prvo kao verenica dofena, a onda i kao francuska kraljica, Marija je i te kako stekla manire, navike i rituale potpuno kompatibilne s njenim „patricijskim“ statusom monarha. Uostalom, o tome svedoče različiti savremenici škotske kraljice, kako njeni poštovaoci, tako i prikriveni ili otvoreni protivnici i neprijatelji. Kraljica Škota je oduvek bila potpuno svesna svog kraljevskog porekla i dostojanstva, a izgledalo je kao da poseduje urođenu mudrost i samouverenost dostojnu krunisanih glava. Vaspitana i obrazovana u duhu ideja humanizma i renesanse, pored naklonosti prema umetnosti, kulturi i generalno pojavama i veštinama koje su imale snažnu estetsku vrednost, kod Marije je bila prisutna jedna nežna, tolerantna i društvena crta karaktera. Međutim, veoma često se dešavalo da ta mlada žena, koja je uvek bila spremna da zaboravi na određenu neprijatnost ili uvredu upućenu lično njoj, postane veoma netrpeljiva i veliko zlopamtilo ukoliko bi se neko ogrešio o njena kraljevska prava. Za osobu koja je rođena i vaspitavana kao kraljica, pomenuta navika nije nimalo čudna, ali na prvi pogled izgleda pomalo neverovatno da osoba takvog karaktera i navika, vremenom izgubi osećaj za hladnokrvno prosuđivanje o realnim okolnostima i okvirima koji prate njen život. Uskoro, kraljevska prava Marije Stjuart, ali i njena prava na intimu bila su bezobzirno i grubo narušena.[5]

Nikada ne smemo ispustiti iz vidokruga činjenicu da je Marija Stjuart bila dosledna rimokatolkinja, mada nikada fanatički opredeljena, a istovremeno i kraljica u zemlji sa izrazito pobožnim zajednicama „rimske“ i kalvinističke provenijencije. Prve godine vladavine Marije Stjuart odvijale su se u vreme kada su međureligijske tenzije u Škotskoj dotigle svoj vrhunac, a „varnice“ verskih ratova iz kontinentalnih delova Evrope pretile da zemlju pretvore u „prah i pepeo“. Kraljica je toga bila i te kako svesna, ali na osnovu određenih, koliko javnih, tako i privatnih postupaka, pojedini istoričari zaključili su da je Marija, i pored jasno uočljive namere da u Škotskoj uspostavi ravnotežu uticaja dve religijske zajednice sa publikovanom blagom naklonošću prema kalvinističkim kongregacijama, u dubini svoga srca želela da suzbije reformaciju, kao „nezakonitu jeres“. Bez obzira da li su pomenute javno proklamovane namere u pogledu verske politike bili istinski ciljevi škotske kraljice ili je zaista ispravna hipoteza pojedinih istoričara o katoličkom donekle prozelitskom karakteru njene ličnosti, potpuno je dokazano da ni za jedan navedeni cilj Marija Stjuart nije bila u prilici da pronađe pouzdane saradnike, odnosno saveznike. NJen najbliži rođak, nezakoniti sin DŽejmsa V i plemkinje Margarete Euskin, polubrat erl od Marea u prvim godinama vladavine Marije Stjuart vodio je glavne državničke poslove. Izuzetno ambiciozan i hladnokrvno proračunat, uvek je vodio računa o svom nezavidnom položaju visokorangiranog, ali nezakonitog pripadnika vladarske kuće. Dovoljno mudar da ne prisvoji samu krunu za sebe i svoje potomke, odlučio je da ipak suvereno vlada u ime kraljice Marije, prepuštajući joj sve reprezentativne privilegije i uloge u društvenom životu Škotske, dok je za sebe zadržao pravo na rešavanje najvažnijih državničkih dilema. Sasvim ispravno je procenio da ne postoji gotovo nijedan evropski dvor, pa nijedan katolički ili protestantski klan u samoj zemlji koji bi bio dovoljno hrabar da mu prizna znake kraljevske vlasti usled njegovog nezavidnog političkog i porodičnog porekla. Iz navedenog razloga, odlučio je da oformi svojevrsnu ravnotežu vlasti u kojoj bi neiskusni vladar, uz to mlada katolička žena u kalvinističkoj Škotskoj, bio potpuno bespomoćan i apsolutno politički zavisan od bratove naklonosti, odnosno njegovih ličnih i državnih interesa. Mare je bio protestant i prvi potpisnik zakletve zaštitnika, tj. Lord of Congregation, koji su se nekoliko godina pre Marijinog povratka obavezali na „odricanje od sotonske nauke i njenog idolopoklonstva“, zapravo od vere koju je ispovedala njegova polusestra i škotska kraljica. Materijalno situiran, beskrajno politički nadaren, Mare je nameravao da pomenuto političko dvovlašće održava sve dok njegova sestra bude ispunjavala očekivanja Kongregacije, škotskih lordova i na prvom mestu njega samog. Okolnost da je Marija Stjuart bila katolkinja sasvim različitih navika, mentalnog sklopa karaktera i iznad svega formalno suveren koji je od najranijeg životnog doba bio vaspitavan za vladarske dužnosti, Mareu nije bila posebno značajna. Međutim, Marija Stjuart je bila potpuno svesna svog položaja, ali i svojih namera.[6]

Doduše, u kritičnom periodu nije imala pouzdanijih saznanja da je veći deo članova Državnog saveta škotskih lordova, pa između ostalih i Marea, bio na „platnom spisku“ njene rođake Elizabete I Tjudor, engleske kraljice. Elizabeta je pomno pratila svaki potez svoje „severne suparnice“, još od trenutka njenog „isplovljavanja iz luke Kale“ na putu prema Škotskoj. Davnašnji san Engleske o dominaciji nad Ostrvima, samim tim i nad Škotskom, bio je posebno ostvarljiv kada je „plima“ reformacije u vidu kalvinizma „prekrila planine Severa“. Inače, veoma racionalna u pogledu rashoda državne blagajne, Elizabeta je trošila enormne svote hiljada funti u cilju potkupljivanja poverenja škotskih plemića i njihovog postavljanja u službu sprovođenja politike zaštite engleskih državnih i dinastičkih interesa na „severnoj polovini britanskog ostrva“. Svi eventualni planovi Marije Stjuart o relaksaciji nepovoljne političke klime ili o potiskivanju uticaja kalvinizma bili su u snažnoj vezi sa mogućnošću ostvarenja jednog stabilnog odnosa sa moćnim političkim saveznikom u samoj zemlji. Marija nije mogla da računa na taj savez. Ni ostali uticajni pripadnici političkih elita, poput državnog sekretara Mejtlanda Letingtona, takođe gorljivog kalviniste, nisu bili posvećeni ideji o stabilizaciji suverenosti uprave škotskog monarha, uz to katolika, a još manje su bili zainteresovani da u korist uspostavljanja socijalne međureligijske tolerancije učine i najmanji ustupak pojedincu ili instituciji, bila ona i Kruna, koja ima nameru da održava veze sa Rimokatoličkom crkvom, čak i u najintimnijem smislu reči, odnosno u pogledu slobodnog upražnjavanja verskih osećanja. Kraljica je ostala usamljena na bespuću političkih puteva s gorkim saznanjem da upravljanje državnim „kormilom“ mora prepustiti Mareu ili Mejtlandu, saradnicima Elizabete I i zaštitnicima institucionalnog okvira kalvinističkog protestantizma u Škotskoj. Uticajni erl od Marea i lord Mejtland spontanim putem uspostavili su politiku prikrivenog „državnog dualizma“ uprave, koji je manifestovan kao svojevrsni „Trijumvirat“ sa Marijom na vrhu političke hijerarhijske lestvice vlasti. Dakle, stvarna vlast je zadržana u rukama lordova Kongregacije i Marea i Mejtlanda, kao njihovih najznačajnijih predstavnika, dok je Marija Stjuart trebalo samo nominalno da reprezentuje vrhovnu državnu upravu.[7]

Svakako, pomenuta politička kombinatorika potpuno je odgovarala interesima Elizabete I. Međutim, niko, pa ni Elizabeta, nije računao na mladalačku visprenost Marije Stjuart. Kraljica je prihvatila novouspostavljenu strukturu političkih odnosa, ali samo u vremenu koje je potrebno Kruni da bliže upozna osobine naroda i osnovne karakteristike zemlje nad kojom je vladala ili dok ne stekne punu političku zrelost. Možda bi taj plan i uspeo da je Marija Stjuart pokazala spremnost na kompromise po pitanjima koji su se odnosili na njenu savest i intimu, pa čak i zarad izvesnih ograničenja kraljevske vlasti. Kao preobraćena protestantkinja, možda bi i pridobila preko potrebno poverenje uticajnih klanova i lordova kalvinističkih uverenja za interese Krune. Na odricanje od katoličke veroispovesti nagovarali su je i najbliži savetnici dvora. Odbacivanje katoličke vere za Mariju je značilo i raskid s pravima na svoju intimu, pa i sa izvesnim stepenom kraljevskih ovlašćenja. NJena savest to nije mogla da dopusti. Bio bi to preveliki ustupak, zbog čega se odlučila na „treći“, „središnji“ put. Pokazaće se da je kraljica izabrala najlošije kompromisno rešenje, koje osim nje i nekolicine odanih savetnika i plemića, u Škotskoj niko nije poštovao ili zastupao. Pomisao da katolik može suvereno i u harmoniji da vlada jednom protestantskom zemljom, kalvinističke provenijencije, bio je utopistički, a po Marijinu budućnost i te kako poguban. Možda bi u anglikanskoj Engleskoj ili luteranskoj Nemačkoj, taj plan i imao određenu, srećniju priliku, ali u zemlji škotskog „kirka“ sa „ognjenim braniocem“ i osnivačem Kongregacije poput strašnog DŽona Noksa, iluzija o kohabitaciji dva vrhovna predvodioca doktrina, dve u krvavom klinču „uhvaćene“ i suprotstavljene vere i civilizacije, dve nepomirljive savesti i svesti, bio je samo pusti i nedovršeni san[8] „Renesansna duša“ nije mogla da shvati i prihvati da je katoličko-kalvinistička „borba za dušu Škotske“, istovremeno i potmuli drevni rat između Francuske i Engleske, što smo imali prilike da sagledamo u ranijim izlaganjima, ali i Španije i Engleske u vezi sa nedostižnim „papističko-katoličkim“ pretenzijama Filipa II Habzburga na Elizabetin tron. Političke prilike u Škotskoj predstavljale su čak i „zatamnjenu senku“ davnašnjih sukoba između Španije i Francuske oko habzburških i valoanskih interesa u Italiji i Svetom rimskom carstvu. Najmoćnije sile sveta u XVI veku bile su već odavno započele svoj „ples smrti“ oko „prestola Stjuarta“ koji je u „prefinjenim damskim rukama grčevito stiskala njegova mlada kraljica u Holirudu“.[9]

[1] DŽordž Makoli Treveljan, nav. delo, str. 354-355. O pomenutom uspostavljanju protestantske religije u Škotskoj i ustanovljenju specifikuma škotske „kirk“, kao i o njenim vezama sa genezom škotske nacije, vidi: Oven Čedvik, Istorija reformacije, Dobra vest, Novi Sad, 1986, str. 125-127. Uporedi i: Michael F. Graham, Scotland, in Andrew Pettegree, The Reformation World, Routledge, 2000, 414.

[2] „Slatka Francuska“ (franc.), vidi: Stefan Cvajg, Marija Stjuart, škotska kraljica, One su vladale svetom, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2005, str. 47.

[3]Stefan Cvajg, nav. delo, str. 47-48.

[4] Isto, str. 48-50.

[5] Stefan Cvajg, nav. delo, str. 53-60.

[6] Isto, str. 48-50.

[7] Michael F. Graham, Scotland, in Andrew Pettegree, The Reformation World, Routledge, 2000, 421.

[8] DŽordž Makoli Treveljan, nav. Delo, str. 354-355.

[9] Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary Stuart: the Story, Scotland, The Early Years, < http://www.marie-stuart.co.uk/> (9. II 2013). Uporedi i: Stefan Cvajg, nav. delo, str. 55-57.