Situacija u Srbiji od Majskog prevrata do Aneksione krize kroz prizmu srpskih liberala iz Vojvodine

Situacija u Srbiji od Majskog prevrata do Aneksione krize kroz prizmu srpskih liberala iz Vojvodine

Autor: dr Miloš Savin

Grčko-turski rat 1897. godine je doveo do pokušaja stvaranja srpsko-bugarskog saveza, kao početne tačke za buduće čvršće političko i carinsko povezivanje. Međutim, ponovo je došlo do neočekivane unutrašnje krize u Srbiji, pošto su radikali na izborima osvojili sva mesta u skupštini, što je bila poslednja kap u čaši vlastoljublja Milana Obrenovića po čijim je instrukcijama kralj Aleksandar uz pomoć vojske izvršio i treći državni udar, proglašavajući 7. oktobra 1897. godine monarhističku diktaturu.

U periodu diktature (1897-1900) Milan i Aleksandar su celokupnu državnu vlast međusobno podelili, tako što je Aleksandar preuzeo apsolutnu kontrolu nad državnom upravom, a Milan nad najjačim adutom dinastije Obrenović, vojskom. Ugledni član Srpske liberalne stranke iz Ugarske, dr Stevan Malešević, u analizi povodom ponovnog učvršćenja austrofila Milana Obrenovića, ističe: „Među evropskim narodima osim Rusije, jedva da ima Srpstvo još koga dobroželatelja. Pa i sama Rusija je u Sv. Stefanskom miru Bugare na štetu srpsku protežirala.“; „Prva i najzamašnija akcija nove države Bugarske bila je stvoriti i organizovati propagandu za Staru Srbiju i Makedoniju, upravljenu protiv tamošnjeg srpskog življa,  radi pobugarenja toga srpskog naroda.“

Političke partije su se suprotstavile diktaturi, ali su mogle da deluju samo iz inostranstva putem inostrane štampe kao i rasturanjem letaka i brošura u samoj Srbiji. Dinastija Obrenović je analitički pratila sve korake svojih neistomišljenika pripremajući se za surovu odmazdu. U jeku narastajuće tenzije izvesni Stevan Knežević, za koga se kasnije tvrdilo da je pristalica dinastije Karađorđević i ruski špijun, je pokušao da izvrši atentat na kralja Milana. Propali atentat je poslužio kao formalni povod za uvođenje prekog suda i obračun sa opozicijom, pre svega radikalima. Pašića je smrtne kazne spaslo samo posredovanje Rusije i Austrougarske i potpisivanje izjave kojom je denuncirao sopstvenu stranku.

U jeku diktature 1899. godine preminuo je Jovan Ristić, čuveni državnik, dugogodišnji vođa liberalne stranke u Srbiji, ličnost koja je uživala snažnu podršku, ali ponekad i oštru kritiku Srpske liberalne stranke u Ugarskoj. Zabrinut nad sudbinom Srbije, Ristićev prekodunavski kolega, dr Polit je rekao: „Na žalost, od kad je umro Jovan Ristić, Srbija nema državnika, koji bi bio dorastao da vodi spoljnu politiku kraljevine Srbije prema važnim prilikama na Balkanskom poluostrvu, koje prilike mogu postati sudbonosne po Srbiju.“ Istaknuti član Srpske liberalne stranke iz Ugarske, dr Stevan Malešević kritikuje stanje za vreme diktature: „U Srbiji slabost i nesigurnost. Živi se iz dana u dan. Srbija je postala zemlja iznenađenja;  kao u kakvom kalejdoskopu, tako se tamo u trenutku promene situacija – na podsmeh svetu. Onaj, koji je danas na čelu vlade i upravlja sudbinom zemlje, sutra može u tamnici čamiti. A ko je danas okovan u gvožđu zločinca, može preko noći uzeti u ruke krmu državne vlasti. Nepoverenje i nesigurnost na sve strane. Spoljna politika nestalna i nepouzdana. Ekonomske prilike teške i zavisne od bezbroj okolnosti i uticaja tuđinskog.“; „A kako se pati jadna raja u Turskoj, u Makedoniji i Staroj Srbiji? Potlačeni i poniženi od Turaka, s jedne strane ih tamane divlji Arnauti, a s druge odnarođuje Bugarska propaganda.“

Do izlaska iz diktature i promene političkog pravca u Srbiji došlo je zbog veridbe, a potom ženidbe kralja Aleksandra sa Dragom Mašin, dvorskom damom kraljice Natalije, dvanaest godina starijom udovicom. Palanački duh srpske prestonice tog vremena se ovome žestoko usprotivio, i u tome našao izvor nepresušne intrige, ogovaranja i naslađivanja. Marionetska vlada Vladana Đorđevića, je podnela ostavku, Milanu i Nataliji, kao protivnicima ovog braka, je zabranjen ulaz u Srbiju i došlo je do čistke svih Milanovih kadrova u upravi, a posebno u vojsci. Ovim je napokon prestao uticaj kralja Milana na Srbiju i on je odmah nakon toga, početkom 1901. godine umro u Beču.

Lider Srpske liberalne stranke u Ugarskoj Mihajlo Polit Desančić je kraljevsku ženidbu u Srbiji smatrao velikom nesrećom, poredeći Dragu Mašin sa Lukrecijom Bordžijom, zamerajući joj da je ona uzrok prerastanja Aleksandrove vladavine u ogoljenu tiraniju, kao i njenu intenciju da protekcijom svog brata postavi na najviše vojne položaje, i po Politovoj oceni od njega stvori budućeg prestolonaslednika Srbije.

Opozicija, na prvom mestu radikali su u prihvatanju i odobravanju nove kraljice videli priliku da po ko zna koji put ponovo iz tamnice dođu do funkcija, pa je kralj Aleksandar objavio pomilovanje. Odmah se distancirao i od očeve rusofobije, i za kuma uzeo ruskog cara, posredstvom poslanika u Beogradu.

Aleksandar je tražio od oslobođenih radikala i „vaskrslih“ naprednjaka da načine sporazum, što je dovelo do izdvajanja dela radikala pod nazivom Samostalna radikalna stranka, koji će tek kasnije imati značajniju ulogu. Kralj je ubrzo imenovao radikala Mihaila Vujića za novog koalicionog mandatara, a potom na osnovu dogovorenog kompromisa oktroisao novi „Prvoaprilski“ ustav 1901. godine. Novi ustav je uspostavio dvodomnost srpskog parlamentarizma. Mimo dosadašnje skupštine u kojoj više neće biti poslanika koje imenuje vlada (ali ostaju tzv. kvalifikovani poslanici), ustanovljen je senat sa istim pravima, koji čini 30 izabranih i 18 doživotno od strane kralja imenovanih senatora. Vlada je izuzeta bilo kakve odgovornosti prema skupštini i senatu, ali su izbori predviđeni da budu tajni i neposredni, a izvesna ljudska prava su garantovana.

Tradicionalno, već prvi ozbiljniji politički potres u Srbiji je izazvan porodičnim odnosima Obrenovića. Obnarodovana je vest o trudnoći kraljice Drage, koju su razni dinastički poltroni širili i detaljima potvrđivali autentičnost. Kraljica Natalija koja je znala da Draga ne može da ima decu uspela je da izdejstvuje da „blagoslovenu“ kraljicu poseti lekar poslat od ruskog cara. Carski lekar je obnarodovao lažnu trudnoću. Ova tragi-komična spletka je imala izuzetan efekat na srpsko javno mnjenje. Kralj je u narodu kompletno prezren, špekulisalo se o lažnom prestolonasledniku, a pristalice dinastije Karađorđević su dobili do tada neviđena krila i masovnost. Jedna intriga je uspela da preokrene srpsku javnost jače nego stotine pogrešnih političkih poteza dinastije Obrenović.

Srpska liberalna stranka iz Ugarske je beskompromisno nastavila da iznosi kritike na račun kralja Aleksandra i dinastije. Ocenjujući efekte dosadašnje vladavine ove porodice, Mihailo Polit je zaključio: „Svetska povesnica ima malo primera, da je koja dinastija svojoj zemlji toliko zla učinila, kao kralj Milan i kralj Aleksandar Srbiji.“ Poredeći metode vladavine rodonačelnika loze Obrenović knjaza Miloša, sa najgorim azijatskim despotizmima.

Kralj Aleksandar je nakon ove krize sve teže uspevao da se odupre strani radikala, ali i novom faktoru, narastajućem nezadovoljstvu u vojsci, što zbog lošeg materijalnog stanja, što zbog nepodobne kraljice. Aleksandar je raspustio radikalsko-naprednjačku vladu i novi kabinet poverio Velimiroviću, a mesec dana kasnije generalu Dimitriju Cincar-Markoviću za vladu u kojoj je ukupno bilo trojica generala, kako bi se podišlo vojsci.

U proleće 1903. godine nezadovoljstvo u Srbiji je eskaliralo do te mere da je došlo do masovnih demonstracija koje su policija i vojska u krvi ugušili. Gubeći glavu kralj Aleksandar je izvršio dva državna udara za redom, sa jednim satom razmaka. Prvo je ukinuo ustav iz 1901. godine i  zamenio sve nepodobne kadrove svojim, te ponovo vratio snagu ustavu. Nakon toga policija je brutalnom silom sprovela izbore za skupštinu, na kojima je naravno dvor sačinio većinu od svojih pouzdanih ljudi. Vlast Aleksandra Obrenovića je izgubila i poslednju trunku legitimnosti i postala je opšte omražena. Upravo ovi fakti su uticali na jaču aktivnost zaverenika koji su želeli da uklone kralja Aleksandra. Zavereničku grupu su činili pre svega, mlađi oficiri, na čelu sa kapetanom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, zaverenicima su pristupili i jedan general i dva pukovnika, a od političara uz zaverenike su stali liberali Jovan Avakumović i Đorđe Genčić. Da se Obrenovićima istorija nasmejala govori fakat da je i deo naprednjaka pristupio zaverenicima. Smatra se da su za postojanje zavere znali i austrougarski i ruski obaveštajni krugovi.

Na krilima narodnog nezadovoljstva grupa od 28 oficira je 11. juna 1903. godine[1] upala u dvor, ubila kralja Aleksandra i kraljicu Dragu i njihova tela izbacila kroz prozor. Odmah su likvidirani predsednik vlade general Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojske general Milovan Pavlović, a vojska je zaposela sve institucije i objekte od značaja u Beogradu. U samoj Srbiji reakcije na prevrat su bile pozitivne, kao i u redovima Srpske liberalne stranke u Ugarskoj.

U organu Srpske liberalne stranke u Ugarskoj, njen kormilar, dr Polit je u uvodnom članku naveo latinsku izreku, koja kaže da je tiranina slobodno ubiti, mada savremeni svet ne poznaje ovakvu brutalnost. Polit je predstavio ubistvo kraljevskog para kao udarac istorijskog klatna Karađorđevog ubistva ističući da „pred tim događajima izlazi nam pred oči čitava povesnica dinastije Obrenovićeve, i mi dolazimo do uverenja da su Obrenovići bili nesreća Srbije.“ Za patološko stanje u srbijanskom društvu pored dinastičkih, Srpska liberalna stranka iz Ugarske pronalazi političke odnosno partijske uzroke u socijalizmu, čije klice datiraju još od pokojnog Svetozara Markovića.

 Nova vlada Jovana Avakumovića je „sazvala raspušteno narodno predstavništvo koje je u život vratilo ukinuti Ustav iz 1888. i izabralo Petra I Karađorđevića za novog vladara“. Branik je nizom tekstova o slavnoj prošlosti Karađorđa i njegovih potomaka, minimalizujući neslaganja Mihajla Karađorđevića i Svetozara Miletića, pripremio srpsku javnost u Ugarskoj za eru dinastije Karađorđević, pružajući joj punu podršku. Srpska liberalna stranka Ugarske je kao prioritetnu obavezu novog srpskog vladara videla obračun sa socijalističko-radikalskom demagogijom i strančarenjem koje vlada Srbijom.  Među političarima na koje novi srpski kralj može da se osloni, više nisu ekskluzivno videli samo srbijanske liberale, već pored njih i pojedince iz radikalne i naprednjačke stranke – naravno bez Pašića među njima. Do ublažavanja stava prema Nikoli Pašiću dolazi tek tokom carinskog rata, kada mu Mihajlo Polit odaje priznanje zbog zalaganja za Srbiju. I pored hvalospeva Karađorđu i Karađorđeviću, Srpska liberalna stranka iz Ugarske je strahovala da u delikatnim spoljnopolitičkim okolnostima po Srbiju, krunisanje Petra I, je bio možda previše preuranjen potez.

Političke partije u Srbiji su se prilagodile programski novim uslovima. Liberali u Srbiji su se konačno podelili na narodnu (nacionalnu) i liberalno-demokratsku (narodnjačku) partiju. Samostalni radikali su se i formalno odvojili od starih Pašićevih radikala (koji su jedini ostali na izvornim programskim pozicijama). Napredna stranka se 1906. godine ponovo aktivirala posle decenijskog nepostojanja organizovane stranačke infrastrukture.

Novi šezdesetogodišnji vladar Srbije se na samom početku vladavine suočio sa nekoliko ozbiljnih problema. Postojalo je krilo visokih vojnih oficira koji su smatrali da su majskim prevratom zaslužili suprematiju i da su iznad kralja i parlamenta i predstavljali su stalni izvor političke krize. Manevarski prostor za učvršćivanje vlasti je bio sužen zbog opšteg konsenzusa svih političkih partija i javnih činioca da se ne dozvoli politička regresija iz doba Obrenovića, odnosno maksimum svih prava koja su mogli da dozvole vladaru su bila ona po ustavu iz 1888. godine, što je i glavni razlog zbog čega je prvo taj ustav vraćen na snagu, a zatim proglašen novi kralj. Treći problem je bilo popravljanje međunarodnog imidža Srbije narušenog ubistvom prethodnog bračnog para, a posebno sa Engleskom koja se postavila kao da je ubistvo nekog monarha engleska nacionalna katastrofa od prioritetnog značaja.

Pod uticaje nemačke ekspanzionističke politike došlo je do stvaranja englesko-francuskog saveza 1904. godine. Da bi odnos snaga i geostrateški položaj  bili nepovoljniji za nemačko-austrougarski savez, Englezima i Francuzima je bila neophodna Rusija u savezu. Rusko-francuska alijansa sa svojim usponima i padovima je postojala duže vreme, međutim veliki problem je predstavljalo već tradicionalno neprijateljstvo Engleske prema Rusiji i njenim geopolitičkim interesima. Čak i u poslednjem rusko-japanskom ratu, Engleska je otvoreno podržavala Japan.

Vezivanje dobrobiti Srbije za ruski vojni uspeh u stavovima Srpske liberalne stranke u Ugarskoj najbolje ilustruje analiza njenog lidera:  „Ako Rusija postane nemoćna, odzvonilo je Slovenstvu, odzvonilo je Srpstvu na Balkanu. Ali je Rusija gorostas i taj gorostas znaće razviti svoju divovsku snagu. Pa tom gorostasu daje još nešto višu snagu. Danas se Rusija ne bori samo za Slovenstvo, nego se bori i za evropsku civilizaciju protiv azijatskog neprijatelja, koji je iako je izučio evropsko ratovanje i prisvojio sebi strašne sprave evropskoga ratovanja na moru i na kopnu, ipak ostaje azijat kao i Turčin…“ No, nakon ruskog poraza u ratu i revolucije 1905. godine, Engleska je procenila da Rusija više ne predstavlja konkurentsku velesilu već poželjnog saveznika kako bi se zaokružile Nemačka i Austrougarska (sa kojima je u trojnom savezu u tom trenutku formalno bila i Italija). Razvoj geopolitičkih događaja je na koncu rezultirao 1907. godine formiranjem Velike antante (Engleska, Francuska, Rusija) i podelom Evrope na dva antagonizovana bloka.

Srbija je, do aktivnog povratka Rusije u balkansku politiku, imala ozbiljan problem sa pronalaženjem saveznika na zapadu. Naime, zbog ubistva bračnog para Obrenović, Engleska i Holandija su ispoljavale veliko neprijateljstvo i stvarale velike probleme Srbiji. Zbog rasta tenzije u Aziji i nemogućnosti da deluje na više strana, Rusija je potpisala sa Austrougarskom sporazum u Mircštegu 15. oktobra 1903. godine, koji je propisivao status quo na Balkanu.  Ruski i Austrougarski carevi su usvojili i set rešenja o Makedoniji, gde se još osećao barut Ilindenskog ustanka (izbio na svetog Iliju, 2. avgusta 1903. godine), koje je prihvatio i turski Sultan. Uz nadzor svih velikih sila u Makedoniji je trebalo izvršiti čitav niz reformi i likvidacije bašibozluka i paravojski. Naravno, čim je Rusija ušla u krizu 1904. godine, austrougarsko-nemačke inicijative su počele da stiskaju Srbiju sa svih strana.

Lider Srpske liberalne stranke u Ugarskoj Mihajlo Polit Desančić je pokušavao da racionalizuje ruski razlog za ovakav čin: „Sporazum između Rusije i Austrougarske u Mircštegu nije bio ni od kakve koristi za srpski narod u Staroj Srbiji i Makedoniji. Taj sporazum je negativne prirode: da se ništa ne preduzima, da se mir održi na Balkanu. Za vreme velikog rusko-japanskog rata Rusija nije mogla činiti ništa na evropskom istoku i sporazum sa Austrougarskom u Mircštegu dobro je bio došao Rusiji. Ali, sporazum u  Mircštegu nije smetao našoj monarhiji da pravi propagandu za svoje eventualno prodiranje ka Solunu.“ Srpska liberalna stranka u Ugarskoj je smatrala da reformska akcija velesila osuđena na neuspeh sve dok velike sile ne obezbede potpuno nacionalno razgraničenje Makedonije na srski, bugarski i grčki deo, koji bi se nakon reformi sjedinili sa svojim matičnim državama. Ovo je donekle revizija stava usmerenog ka međunarodnoj javnosti, ali i srbijanskoj vlasti iz perioda početka srpsko-bugarskog rata, kada je Srpska liberalna stranka bila na stanovištu da se kao nadoknada za prisajedinjenje Istočne Rumelije Bugarskoj, treba da bude proširenje Srbije na Makedoniju i Staru Srbiju.

Poseban akcenat Srpska liberalna stranka je stavila na neophodnost sprečavanja terora srpskog življa od strane bugarskih četa, ali i zvanične turske vojske. Zanimljivo je da se kao suštinska razlika izmeću srpskih i bugarskih seljaka navodi to da su Srbi „Patrijaršisti“, a Bugari „Egzarhisti“, te da bugarske paramilicije teraju srpska sela da pređu u egzarhat.

Naročit ekskluzivitet da iskaže mišljenje Srpske liberalne stranke vezano za makedonsko pitanje, imao je njen vođa i poslanik u Ugarskom saboru. Sa saborske govornice Mihajlo Polit je govorio o pokoljima bugarskih četa nad srpskim stanovništvom u Makedoniji i bugarskoj propagandi. Ugarskim parlamentarcima i javnosti Polit je skrenuo pažnju sledećim rečima: „Ostvarila se pogodba u Mircštegu među našom monarhijom i Rusijom. Najneposredniji predmet te pogodbe beše pacifikacija Makedonije i Stare Srbije, da tamo bude odbranjeno stanovništvo u svome imanju, veri i narodnosti i da tamo bude redovno rukovanje sa finansijama. Priznajem da u tome ima nekog uspeha, ali glavna stvar, pacifikacija i Makedonije i Stare Srbije, nije pošla za rukom. Možemo zamisliti kakve su prilike tamo. Velesile, a naročito naša monarhija i Rusija, uputile su notu Srbiji, Grčkoj i Bugarskoj da ne šalju onamo dobrovoljce, četnike. Srbija i Grčka su popustile, no Bugarska nije popustila i četnici ili bugarski dobrovoljci neprestano idu po Makedoniji i Staroj Srbiji. Dabogme da srpsko stanovništvo, kad je Srbija pozvala natrag srpske dobrovoljce, a Grčka grčke, nije više našlo zaštite. Baš sam u jednom srpskom listu čitao, kakvi su srednjovekovni odnosi tamo. U Makedoniji i Staroj Srbiji događaju se pokolji i tek kašnje, dolazi nizam, turska vojska da pod izlikom pomoći, dovrši pokolj. To je vrlo žalosno stanje.“; „Makedonija je potpuno istorijski pojam, makedonskog naroda, makedonske narodnosti i makedonskog jezika nema, nego onde postoje narodi kao: Bugari, Srbi, Grci a i raštrkani Rumuni[2]. Arnauta u Makedoniji nema, nego ih ima u Staroj Srbiji i Albaniji. Ono tumačenje što se nalazi u noti, koju sastaviše naša monarhija i Rusija, a koju su zajednički predale u Sofiji, Beogradu i Atini, kaže da u pogledu mircšteške pogodbe vlada pogrešno shvatanje, jer kad je ta pogodba kazala da je potrebna teritorijalna, etnička podela, to je mislila samo sa upravnog gledišta, a ne sa političkog. A povod joj beše što balkanske države i narodi u Makedoniji: Bugari, Srbi i Grci rekoše da treba zauzeti dotična zemljišta, no nota kaže da je grešan postupak, kad oružijem hoće da zauzme ta zemljišta. Ko poznaje prilike na Balkanskom poluostrvu – a ove sam je proučavao – kako prema Solunu, tako i prema Carigradu – taj je uveren da rešenje makedonskog pitanja ne može biti drugo, nego teritorijalna etnička podela, jer je jasno, da se ni Bugari, ni Srbi, ni Grci, jedni sa drugima nikad neće pogoditi u pogledu podele tog zemljišta. Šta bi dakle bio zadatak? To, da velike sile uzmu u svoje ruke reformu, da odrede granice, i onda će se malo po malo, kako ona tri naroda, tako i sve tri balkanske države pomiriti sa time. Samo tako se može obustaviti ono strašno krvoproliće u Makedoniji. Ali za to je potreban autoritet velikih sila, koje bi imale da odrede granice. To se stanje ne može dalje trpiti, nego je potrebno da pri teritorijalnoj i etničkoj podeli budu sudije, one narodnosti koje onde stanuju u masi. Prva bi dužnost bila velesilama, da proizvedu zdrave administrativne prilike, kako bi oni narodi živeli u miru. Pa onda, kada dođe čas, kad u istočnom pitanju valja konačno rešavati, biće to lakše.“

 Turkofilska Engleska se aktivno uključila u rešavanje problema u Makedoniji. Tokom tog procesa uočila je da Porta u Istanbulu, mnogo veću uticaj daje nemačko-austrougarskom učešću u ovom procesu nego Engleskom. Polit se u ugarskom saboru zapitao: „U čemu se sad sastoji politika Engleske? Engleska potpomaže avtonomiju Makedonije…Ako se pored te potpore ostvari avtonomija Makedonije, šta će onda biti posledica tome? Biće to što se dogodilo s Istočnom Rumelijom, da će Bugarska anektirati Makedoniju i onda će Bugarska biti velesila na Balkanskom poluostrvu. Po mome mišljenju makedonsko pitanje moglo bi se tako rešiti, da se etničke granice među Bugarima i Srbima u načelu ustanove.“

Engleska diplomatija je shvatila da bi bilo najoportunije da se u vezi sa balkanskim pitanjem poveže sa mladim balkanskim državama, prema tome i sa Srbijom. Srbija je željno očekivala ovo približavanje i jačanje savezništva koje će je štititi od austrougarskih aspiracija. Engleska je ipak Srbiji postavila niz antiustavnih i protivzakonitih unutrašnjepolitičkih zahteva, pre svega vezanih za kažnjavanje i eliminaciju iz političkog života aktera Majskog prevrata. Pritisci Engleske su izazvali niz političkih sukoba u samoj Srbiji, parlamentarne krize, zatezanje odnosa novog kralja i skupštine i nekoliko ostavki vlada.

O unutarpolitičkim dešavanjima u Srbiji vezanim za iznalaženje rešenja da se udovolji Engleskoj, na ugarskom saboru je besedio dr Polit: „Što se onomadne desilo u Beogradu, to je ne samo karakteristično, nego i kritično. Ministar-predsednik Pašić je po naredbi srpskoga kralja odgodio Narodnu Skupštinu bez ikakva uzroka. Kada je počeo da čita ukaz, sa sviju se strana orilo: „Dole s njim! Ne treba nam!“ I onda se stvorila opoziciona koalicija među mlađim radikalima, nacionalistima ili liberalima i naprednjacima. Svi su ti protiv današnje vlade pa je Pašić morao pobeći iz Skupštine. Kada se uklonio, on i vladini zastupnici, onda je predložio jedan od poslanika, da se ide u dvor, da se ide do kralja, pa da se potuži na tu smicalicu. Onda je na tribinu stao jedan vrlo razuman čovek, dr Voja Veljković, inače milijonar,  pa je rekao: „Nećemo mi da idemo u dvor, jer krivac nije samo Pašić, nego je krivac i dvor!“ To je veoma karakteristično i može se reći, da je Srbija u vrenju.“

Na kraju je nova Pašićeva radikalska vlada postignuto kompromisno rešenje sa petoricom oficira na čijem uklanjanju je posebno insistirala Engleska. „Pašić je sa zaverenicima postigao sporazum o materijalnom obeštećenju: da dobiju penzije u visini svojih plata, a istovremeno je tražio izjavu od Engleske da će obnoviti odnose nakon penzionisanja zaverenika.“

Apstinencija Rusije na Balkanu uskoro je rezultirala intenziviranjem srpsko-bugarskih odnosa. Naime, Bugarska je nakon propasti pokušaja dogovora sa Turskom, shvatila da joj je mudrije da makedonsko pitanje rešava sa malom Srbijom umesto da joj se na zapadnoj granici umesto nesalomive Turske pojavi moćna Austrougarska pomognuta Nemačkom ili nekakva hibridna velika Albanija, kao eksponent Austrougarske, Italije ili drugih sila. Dogovorena je podela interesnih sfera u Makedoniji i izdvajanje Stare Srbije (Kosova) koja prelazi u srpsku interesnu sferu, nevezano za makedonsko pitanje. Načelno je dogovorena autonomija za Makedoniju, sa ravnopravnošću naroda koji tamo žive i carinska unija Srbije i Makedonije. Mart 1904. godine obeležila su dva srpsko-bugarska ugovora – tajni o savezu i javni o prijateljstvu i ekonomskoj saradnji –  a 1905. godine i o carinskom Savezu. U svojoj esenciji ovaj sporazum je bio strateška mogućnost da se reši pitanje Makedonije, Bugarska zaštiti od turske zavisnosti, Srbija zaštiti od austrougarske zavisnosti, poveća zajedničko tržište poljoprivrednih proizvoda i izvozni kapaciteti, omogući Srbiji prodor na Crno more, a Bugarskoj u Srednju Evropu. Međutim, u praksi srpsko-bugarsko približavanje je više predstavljalo spisak lepih želja. Planirano je da u perspektivi dođe i do povezivanja železnicom Dunava, Jadrana, Soluna i Crnog mora, kako bi se izdejstvovala potpuna ekonomska samostalnost ove dve balkanske države.

Obzirom da je Srbija dugogodišnjim marionetskim statusom prema Austrougarskoj bila kompletno potčinjena, bio je dovoljan samo jedan austrougarski korak da onemogući srpske planove, što će pokazati nailazeći Carinski rat. Analizirajući pogubnost austrougarske politike prema Srbiji, ali i licemernost Engleske, poslanik Srpske liberalne stranke dr Polit je na ugarskom saboru rekao: „Veliki plan koji se odnosi na ovu stvar, jeste prekobalkanska železnica; ovu hoće da provedu od Dunava sve do Jadranskog mora, a jedan krak železnice sve do Soluna. Mada je odnos među Bugarskom i Srbijom tako zapet, ipak se u nekim stvarima slažu. Znamo da su Bugarska i Srbija sklopile ne samo carinski savez već i carinsku uniju, i ovu je samo naša monarhija sprečila. Držim da će se u ovom pitanju, to jest u pogledu te grandijozne železnice, Bugarska i Srbija složiti. Sad ćete pitati: odakle će uzeti kapitale za tu ogromnu železnicu, kada su Srbija i Bugarska tako siromašne države? To je najsitnija stvar. Eno engleskoga kapitala, eno mnogih Evropljana, koji će vrlo rado izgraditi tu železnicu, i posledica toj železnici biće, da će Engleska preko Soluna ili preko drugih luka na Jadranskome moru moći uvažati svoje artikle na Balkan i onda će se čitavo Balkansko poluostrvo otrgnuti od Austrougarske. Onda ćemo uzalud zatvarati granicu protiv Srbije, jer će oni preko Soluna i drugih luka moći uvažati i izvažati fabričke predmete.“

Geopolitičke okolnosti su pokazale da je cilj austrougarske politike prema Srbiji postalo ustvari samo „krčenje puteva za nemački prodor do Carigrada i Soluna. Ovaj zadatak Austrougarska je imala da sprovede ovladavanjem ključnom balkanskom komunikacijom dolinom Morave i Vardara, ili alternativnim pravcem – „Sandžačkom železnicom“ od Sarajeva, preko Novog Pazara, Kosovske Mitrovice i Skoplja do Soluna.“ Prva opcija bi podrazumevala kompletno potčinjavanje, možda i okupaciju Srbije, a druga potpuno okruživanje Srbije i nametanje još teže zavisnosti. Znajući za austrougarsko-nemačke namere Srbija je novu nabavku topova, umesto kao što je dotadašnja praksa bila u Austrougarskoj, obavila u Francuskoj.

Logična posledica pokušaja da se Srbija disciplinuje, bio je Carinski rat koji je Austrougarska započela prema Srbiji 1906. godine. Srpska liberalna stranka u Ugarskoj je negodovala povodom Carinskog rata, a njen stav je izneo vođa liberala dr Polit, kao poslanik za govornicom ugarskog sabora: „Ja držim, slavni sabore, da u Ugarskoj svako želi da živi u prijateljskom odnošaju sa Srbijom. Mi hoćemo mira sa Srbijom, nama ne treba carinski rat. Desetinama godina: a mogu reći: i stotinu godina postoji susedni saobraćaj i promet među Ugarskom i Srbijom, pa mislim da ovaj promet valja i dalje održati. To je takav miran promet, da onde u tom pogledu nema razlike između Srbina i onog siromaška Mađara, koji onde na granici hoće svoju koru hleba da zasluži, pa mislim da mu promet sa svinjama ne služi na štetu. Držim da postupak od strane naše monarhije prema Srbiji ne može našoj monarhiji pribaviti simpatije u Evropi. Moralni je utisak vrlo rđav: da velika država tako postupa prema maloj susednoj državi… Država je država, bila ona mala ili velika. Po međunarodnom pravu one su jednakopravne. Među državama može biti protivnosti, sporova, može doći i do ratnih demonstracija, ali nikad jedna država drugoj, ne sme osporavati pravo suvereniteta. Ja sam proučio međunarodno pravo, pa i poznato delo Amerikanca, Hietena, ali nigde nisam našao da jedna država drugoj, može i sme to kazati: „Ti ovu ili onu robu, moraš ovde ili onde kupiti!“ Toga nema među državama i u tom pogledu prvi je primer sa Austrijom protiv Srbije. Postupak Austrije ne samo da nije lep, nego je takav, da neću da upotrebim pravu reč. Grof Goluhovski je povredio suverenitetska prava Srbije. On je hteo da propiše Srbiji, da svoju potrebu vojničkog materijala mora u Austrougarskoj, upravo u Austriji kupiti, da mora svoju potrebu topova baš u Škodinoj fabrici kupiti, bez obzira na valjanost tih topova. To je povreda međunarodnog prava prema nezavisnoj državi. K tome dolazi još to, da Škodini topovi, nisu najboljeg kvaliteta, a pogovara se da su kup tih topova preporučivale ličnosti od utecaja u Beču, koje su ujedno i deoničari Škodine fabrike… Srbija je mala zemlja, a prema susednoj monarhiji siromašna, pa šta hoće Goluhovski sa tim carinskim ratom? Misli li možda na to, da će zatvaranjem granice Srbiju upropastiti? Težak je, istina, položaj Srbije, ali nije prijatan ni za Ugarsku, jer zatvaranjem granice čitav je susedni promet pometen, da ne kažem: uništen. Ali šta će biti onda, ako zatvaranje granice ima za posledicu to, da Srbija na drugu stranu upravi promet. Srbija ima takvih produkata da nije spala na izvoz u Austrougarsku.“ I zaista, Srbija je pokazala neverovatnu vitalnost i već 1907. godine se u potpunosti relaksirala austrougarskog pritiska uz međunarodnu pomoć. Već početkom carinskog rata, sklopljeno je osam ugovora koji su omogućili srpski upliv na tržišta Rusije, Italije, Švajcarske, Francuske, Belgije, Španije, Engleske i severnoevropskih država. Austrougarska je doživela neuspeh u ovom ekonomskom sukobu, ali veliku prepreku normalizaciji odnosa je činila Ugarska vlada, koja je u sankcijama prema Srbiji učvršćivla svoju poziciju na fonu ekonomskog patriotizma poljoprivrednika koji su činili gro populacije Ugarske. Takođe, ovo im je pomagalo da isteraju na čistac i srpske opozicione stranke u Ugarskoj.

Austrougarska je u cilju stezanja obruča oko Srbije dobila od Turske koncesiju, za izgradnju pomenute „železnice u novopazarskom sandžaku“. Ovaj događaj je dodatno uznemirio polarisane evropske sile, Srbiju, ali i Srpske liberale u Ugarskoj. Dr Polit je odmah reagovao u ugarskom saboru: „Baron Erental je saopštio da je našoj monarhiji pošlo za rukom da u Carigradu od sultana zadobije dozvolu u stvari novopazarsko-sandžačke železnice. Naša se monarhija punih trideset godina nije služila pravom gradnje putova pa baš stoga je i izazvalo u Evropi senzaciju to, što naša monarhija sad, posle trideset godina, hoće da gradi u Sandžaku železnicu. Poznata je stvar da je za poslednjih deset godina, osnov celoj balkanskoj politici bio onaj sporazum, koji se godine 1903. u Mircštegu sklopio među Rusijom i našom monarhijom. Izjava gospodina ministra inostranih dela izazvala je veliku uzbunu kako u Rusiji, tako i u Francuskoj, Engleskoj, i u celoj Evropi. Zato što je mircšteškom sporazumu osnov to da ni Rusija, ni naša monarhija, ne može postupati jednostrano u balkanskom pitanju. U pogledu Ugarske uostalom ovu akciju i zato držim opasnom što bi čim naša vojska pređe u sandžak, u Bosni i Hercegovini, iz kojih bi išla naša vojska, po svoj prilici buknuo ustanak. Onde u Bosni i Hercegovini vlada najveće nezadovoljstvo. To se moglo videti ovih dana kada je raspušteno predstavništvo varoši Sarajeva. U celoj Bosni i Hercegovini danas muslimani i pravoslavni Srbi potpuno su složni. Ali pošto mircšteški program više ne postoji, male balkanske države: Bugarska, Srbija i Crna Gora, odahnule su, jer se sada ne moraju pokoravati ni našoj monarhiji ni Rusiji. Imaju slobodne ruke. A to je važno. Sandžačka železnica je strategijska železnica. Stvarati onde strategijski put, to prekoračuje berlinski mandat. I gradnja te železnice je znak da naša monarhija okupaciju smatra za stalnu, a to se takođe protivi berlinskom mandatu.“

Nakon godinu dana pregovora i kompromisa između Srbije i Austrougarske, koji nije zadovoljio ni jednu stranu, Carinski rat je novim trgovinskim ugovorima obustavljen marta 1908. godine. Srpska liberalna stranka iz Ugarske procenila je ovaj ugovor kao obostrano nepovoljan i naročito štetan po stanovništvo Srbije. Smatrajući kao ozbiljan propust neobaveštavanje ugarskog sabora od strane bečkog Carevinskog veća o detaljima ugovora sa Srbijom, već 8. aprila 1908. godine svoje mišljenje o navedenom je izneo poslanik Srpske liberalne stranke dr Mihajlo Polit Desančić: „Znamo da se u Beču, u carevinskom veću, jako spremaju za to, da napadnu ovaj ugovor, a s druge strane, da je taj ugovor izazvao veliku krizu u i u Srbiji i u Beogradu; ne samo ministarsku krizu je izazvao, nego i od toga veću nevolju.“ Polit  je insistirao na tome da je od Prvog srpskog ustanka pa do carinskog rata postojao dobrosusedski odnos između Ugarske i Srbije, baziran na velikom obimu trgovinske razmene, okrivljujući Austriju što je pod nemačkim uticajem pokušala da uguši Srbiju, i trajno poremetila odnose Ugarske i Srbije. Analizirajući političke odnose u samoj Srbiji, prestanak carinskog rata, Polit se retorički zapitao: „Šta danas biva u Srbiji? Ta onde je ne samo ministarska kriza, nego i takva, da se ne može kvalificirati. Srpski ministar-predsednik Pašić je – dopuštam – usled prisilnog stanja morao da sklopi i usvoji trgovinski ugovor sa Austrijom. Ali pri svem tom, sigurno je, da će Pašićev kabinet pasti, a ono što se događa u srpskoj skupštini, jedva se daje zamisliti. To je već neka vrsta vrenja.“ Analizu pred ugarskim saborom, Polit je zaključio rečima: „To već nije obična kriza, nije obična ministarska kriza. Sigurno je da će skupština biti raspuštena i biće novi izbori, ne može se znati šta će raditi nova skupština. To je vrlo ozbiljna stvar, jer je reč o ne tako mirnoj ministarskoj krizi, kakve kod nas mogu da budu, nego ovo ide sa neizračunljivim posledicama.“

Kada je nemogućnost ekonomskog slamanja Srbije kao prepreke u ostvarenju nemačko-austrougarskog prodora postalo jasno u toku 1907. godine, Austrougarska se fokusirala na uspostavljanje apsolutne kontrole nad Bosnom i Hercegovinom i lomljenje srpskog pokreta kako u Bosni, tako i u Hrvatskoj i Ugarskoj. Ovo je trebalo da predstavlja drugu fazu u pritiscima na Srbiju. Zvanična odluka o aneksiji Bosne i Hercegovine doneta je na sastanku krunskog saveta 5. oktobra, a svečano proglašena 7. oktobra 1908. godine, prigodom šezdesetog rođendana cara Franca Jozefa I. Ovaj čin je uznemirio diplomatske krugove u celoj Evropi, a čitavo Srpstvo je doživelo nezapamćenu erupciju anti-austrijskog gneva i do tad nezapamćene nacionalno oslobodilačke borbenosti.

[1] 29. maja 1903. godine po Julijanskom kalendaru. Odatle naziv „Majski prevrat“.

[2] Zanimljivo je da je Polit, za kog često navode da je Grk ili Cincar poreklom, ovom prilikom izneo ceo elaborat o odnosima ovih naroda: „Oni makedonski Rumuni, oni Cincari, sačuvali su kroz čitava stoleća svoj čisti rumunski karakter, ali čim su obukli kaput nisu hteli više da budu Rumuni nego su se izdavali za Grke. Nisu imali ni svoje književnosti i pisma su svoja pisali grčkim jezikom, ali sada kada se Rumuni počinju da bude, vele oni: Nismo Grci, nego hoćemo da ostanemo Rumuni!“