Ситуација у Србији од Мајског преврата до Анексионе кризе кроз призму српских либерала из Војводине

30/07/2018

Ситуација у Србији од Мајског преврата до Анексионе кризе кроз призму српских либерала из Војводине

 

Аутор: др Милош Савин

 

Грчко-турски рат 1897. године је довео до покушаја стварања српско-бугарског савеза, као почетне тачке за будуће чвршће политичко и царинско повезивање. Међутим, поново је дошло до неочекиване унутрашње кризе у Србији, пошто су радикали на изборима освојили сва места у скупштини, што је била последња кап у чаши властољубља Милана Обреновића по чијим је инструкцијама краљ Александар уз помоћ војске извршио и трећи државни удар, проглашавајући 7. октобра 1897. године монархистичку диктатуру.

У периоду диктатуре (1897-1900) Милан и Александар су целокупну државну власт међусобно поделили, тако што је Александар преузео апсолутну контролу над државном управом, а Милан над најјачим адутом династије Обреновић, војском. Угледни члан Српске либералне странке из Угарске, др Стеван Малешевић, у анализи поводом поновног учвршћења аустрофила Милана Обреновића, истиче: „Међу европским народима осим Русије, једва да има Српство још кога доброжелатеља. Па и сама Русија је у Св. Стефанском миру Бугаре на штету српску протежирала.“; „Прва и најзамашнија акција нове државе Бугарске била је створити и организовати пропаганду за Стару Србију и Македонију, управљену против тамошњег српског живља,  ради побугарења тога српског народа.“

Политичке партије су се супротставиле диктатури, али су могле да делују само из иностранства путем иностране штампе као и растурањем летака и брошура у самој Србији. Династија Обреновић је аналитички пратила све кораке својих неистомишљеника припремајући се за сурову одмазду. У јеку нарастајуће тензије извесни Стеван Кнежевић, за кога се касније тврдило да је присталица династије Карађорђевић и руски шпијун, је покушао да изврши атентат на краља Милана. Пропали атентат је послужио као формални повод за увођење преког суда и обрачун са опозицијом, пре свега радикалима. Пашића је смртне казне спасло само посредовање Русије и Аустроугарске и потписивање изјаве којом је денунцирао сопствену странку.

У јеку диктатуре 1899. године преминуо је Јован Ристић, чувени државник, дугогодишњи вођа либералне странке у Србији, личност која је уживала снажну подршку, али понекад и оштру критику Српске либералне странке у Угарској. Забринут над судбином Србије, Ристићев прекодунавски колега, др Полит је рекао: „На жалост, од кад је умро Јован Ристић, Србија нема државника, који би био дорастао да води спољну политику краљевине Србије према важним приликама на Балканском полуострву, које прилике могу постати судбоносне по Србију.“ Истакнути члан Српске либералне странке из Угарске, др Стеван Малешевић критикује стање за време диктатуре: „У Србији слабост и несигурност. Живи се из дана у дан. Србија је постала земља изненађења;  као у каквом калејдоскопу, тако се тамо у тренутку промене ситуација – на подсмех свету. Онај, који је данас на челу владе и управља судбином земље, сутра може у тамници чамити. А ко је данас окован у гвожђу злочинца, може преко ноћи узети у руке крму државне власти. Неповерење и несигурност на све стране. Спољна политика нестална и непоуздана. Економске прилике тешке и зависне од безброј околности и утицаја туђинског.“; „А како се пати јадна раја у Турској, у Македонији и Старој Србији? Потлачени и понижени од Турака, с једне стране их тамане дивљи Арнаути, а с друге однарођује Бугарска пропаганда.“

До изласка из диктатуре и промене политичког правца у Србији дошло је због веридбе, а потом женидбе краља Александра са Драгом Машин, дворском дамом краљице Наталије, дванаест година старијом удовицом. Паланачки дух српске престонице тог времена се овоме жестоко успротивио, и у томе нашао извор непресушне интриге, оговарања и наслађивања. Марионетска влада Владана Ђорђевића, је поднела оставку, Милану и Наталији, као противницима овог брака, је забрањен улаз у Србију и дошло је до чистке свих Миланових кадрова у управи, а посебно у војсци. Овим је напокон престао утицај краља Милана на Србију и он је одмах након тога, почетком 1901. године умро у Бечу.

Лидер Српске либералне странке у Угарској Михајло Полит Десанчић је краљевску женидбу у Србији сматрао великом несрећом, поредећи Драгу Машин са Лукрецијом Борџијом, замерајући јој да је она узрок прерастања Александрове владавине у огољену тиранију, као и њену интенцију да протекцијом свог брата постави на највише војне положаје, и по Политовој оцени од њега створи будућег престолонаследника Србије.

Опозиција, на првом месту радикали су у прихватању и одобравању нове краљице видели прилику да по ко зна који пут поново из тамнице дођу до функција, па је краљ Александар објавио помиловање. Одмах се дистанцирао и од очеве русофобије, и за кума узео руског цара, посредством посланика у Београду.

Александар је тражио од ослобођених радикала и „васкрслих“ напредњака да начине споразум, што је довело до издвајања дела радикала под називом Самостална радикална странка, који ће тек касније имати значајнију улогу. Краљ је убрзо именовао радикала Михаила Вујића за новог коалиционог мандатара, а потом на основу договореног компромиса октроисао нови „Првоаприлски“ устав 1901. године. Нови устав је успоставио дводомност српског парламентаризма. Мимо досадашње скупштине у којој више неће бити посланика које именује влада (али остају тзв. квалификовани посланици), установљен је сенат са истим правима, који чини 30 изабраних и 18 доживотно од стране краља именованих сенатора. Влада је изузета било какве одговорности према скупштини и сенату, али су избори предвиђени да буду тајни и непосредни, а извесна људска права су гарантована.

Традиционално, већ први озбиљнији политички потрес у Србији је изазван породичним односима Обреновића. Обнародована је вест о трудноћи краљице Драге, коју су разни династички полтрони ширили и детаљима потврђивали аутентичност. Краљица Наталија која је знала да Драга не може да има децу успела је да издејствује да „благословену“ краљицу посети лекар послат од руског цара. Царски лекар је обнародовао лажну трудноћу. Ова траги-комична сплетка је имала изузетан ефекат на српско јавно мњење. Краљ је у народу комплетно презрен, шпекулисало се о лажном престолонаследнику, а присталице династије Карађорђевић су добили до тада невиђена крила и масовност. Једна интрига је успела да преокрене српску јавност јаче него стотине погрешних политичких потеза династије Обреновић.

Српска либерална странка из Угарске је бескомпромисно наставила да износи критике на рачун краља Александра и династије. Оцењујући ефекте досадашње владавине ове породице, Михаило Полит је закључио: „Светска повесница има мало примера, да је која династија својој земљи толико зла учинила, као краљ Милан и краљ Александар Србији.“ Поредећи методе владавине родоначелника лозе Обреновић књаза Милоша, са најгорим азијатским деспотизмима.

Краљ Александар је након ове кризе све теже успевао да се одупре страни радикала, али и новом фактору, нарастајућем незадовољству у војсци, што због лошег материјалног стања, што због неподобне краљице. Александар је распустио радикалско-напредњачку владу и нови кабинет поверио Велимировићу, а месец дана касније генералу Димитрију Цинцар-Марковићу за владу у којој је укупно било тројица генерала, како би се подишло војсци.

У пролеће 1903. године незадовољство у Србији је ескалирало до те мере да је дошло до масовних демонстрација које су полиција и војска у крви угушили. Губећи главу краљ Александар је извршио два државна удара за редом, са једним сатом размака. Прво је укинуо устав из 1901. године и  заменио све неподобне кадрове својим, те поново вратио снагу уставу. Након тога полиција је бруталном силом спровела изборе за скупштину, на којима је наравно двор сачинио већину од својих поузданих људи. Власт Александра Обреновића је изгубила и последњу трунку легитимности и постала је опште омражена. Управо ови факти су утицали на јачу активност завереника који су желели да уклоне краља Александра. Завереничку групу су чинили пре свега, млађи официри, на челу са капетаном Драгутином Димитријевићем Аписом, завереницима су приступили и један генерал и два пуковника, а од политичара уз заверенике су стали либерали Јован Авакумовић и Ђорђе Генчић. Да се Обреновићима историја насмејала говори факат да је и део напредњака приступио завереницима. Сматра се да су за постојање завере знали и аустроугарски и руски обавештајни кругови.

На крилима народног незадовољства група од 28 официра је 11. јуна 1903. године[1] упала у двор, убила краља Александра и краљицу Драгу и њихова тела избацила кроз прозор. Одмах су ликвидирани председник владе генерал Димитрије Цинцар-Марковић и министар војске генерал Милован Павловић, а војска је запосела све институције и објекте од значаја у Београду. У самој Србији реакције на преврат су биле позитивне, као и у редовима Српске либералне странке у Угарској.

У органу Српске либералне странке у Угарској, њен кормилар, др Полит је у уводном чланку навео латинску изреку, која каже да је тиранина слободно убити, мада савремени свет не познаје овакву бруталност. Полит је представио убиство краљевског пара као ударац историјског клатна Карађорђевог убиства истичући да „пред тим догађајима излази нам пред очи читава повесница династије Обреновићеве, и ми долазимо до уверења да су Обреновићи били несрећа Србије.“ За патолошко стање у србијанском друштву поред династичких, Српска либерална странка из Угарске проналази политичке односно партијске узроке у социјализму, чије клице датирају још од покојног Светозара Марковића.

 Нова влада Јована Авакумовића је „сазвала распуштено народно представништво које је у живот вратило укинути Устав из 1888. и изабрало Петра I Карађорђевића за новог владара“. Браник је низом текстова о славној прошлости Карађорђа и његових потомака, минимализујући неслагања Михајла Карађорђевића и Светозара Милетића, припремио српску јавност у Угарској за еру династије Карађорђевић, пружајући јој пуну подршку. Српска либерална странка Угарске је као приоритетну обавезу новог српског владара видела обрачун са социјалистичко-радикалском демагогијом и странчарењем које влада Србијом.  Међу политичарима на које нови српски краљ може да се ослони, више нису ексклузивно видели само србијанске либерале, већ поред њих и појединце из радикалне и напредњачке странке – наравно без Пашића међу њима. До ублажавања става према Николи Пашићу долази тек током царинског рата, када му Михајло Полит одаје признање због залагања за Србију. И поред хвалоспева Карађорђу и Карађорђевићу, Српска либерална странка из Угарске је страховала да у деликатним спољнополитичким околностима по Србију, крунисање Петра I, је био можда превише преурањен потез.

Политичке партије у Србији су се прилагодиле програмски новим условима. Либерали у Србији су се коначно поделили на народну (националну) и либерално-демократску (народњачку) партију. Самостални радикали су се и формално одвојили од старих Пашићевих радикала (који су једини остали на изворним програмским позицијама). Напредна странка се 1906. године поново активирала после деценијског непостојања организоване страначке инфраструктуре.

Нови шездесетогодишњи владар Србије се на самом почетку владавине суочио са неколико озбиљних проблема. Постојало је крило високих војних официра који су сматрали да су мајским превратом заслужили супрематију и да су изнад краља и парламента и представљали су стални извор политичке кризе. Маневарски простор за учвршћивање власти је био сужен због општег консензуса свих политичких партија и јавних чиниоца да се не дозволи политичка регресија из доба Обреновића, односно максимум свих права која су могли да дозволе владару су била она по уставу из 1888. године, што је и главни разлог због чега је прво тај устав враћен на снагу, а затим проглашен нови краљ. Трећи проблем је било поправљање међународног имиџа Србије нарушеног убиством претходног брачног пара, а посебно са Енглеском која се поставила као да је убиство неког монарха енглеска национална катастрофа од приоритетног значаја.

Под утицаје немачке експанзионистичке политике дошло је до стварања енглеско-француског савеза 1904. године. Да би однос снага и геостратешки положај  били неповољнији за немачко-аустроугарски савез, Енглезима и Французима је била неопходна Русија у савезу. Руско-француска алијанса са својим успонима и падовима је постојала дуже време, међутим велики проблем је представљало већ традиционално непријатељство Енглеске према Русији и њеним геополитичким интересима. Чак и у последњем руско-јапанском рату, Енглеска је отворено подржавала Јапан.

Везивање добробити Србије за руски војни успех у ставовима Српске либералне странке у Угарској најбоље илуструје анализа њеног лидера:  „Ако Русија постане немоћна, одзвонило је Словенству, одзвонило је Српству на Балкану. Али је Русија горостас и тај горостас знаће развити своју дивовску снагу. Па том горостасу даје још нешто вишу снагу. Данас се Русија не бори само за Словенство, него се бори и за европску цивилизацију против азијатског непријатеља, који је иако је изучио европско ратовање и присвојио себи страшне справе европскога ратовања на мору и на копну, ипак остаје азијат као и Турчин…“ Но, након руског пораза у рату и револуције 1905. године, Енглеска је проценила да Русија више не представља конкурентску велесилу већ пожељног савезника како би се заокружиле Немачка и Аустроугарска (са којима је у тројном савезу у том тренутку формално била и Италија). Развој геополитичких догађаја је на концу резултирао 1907. године формирањем Велике антанте (Енглеска, Француска, Русија) и поделом Европе на два антагонизована блока.

Србија је, до активног повратка Русије у балканску политику, имала озбиљан проблем са проналажењем савезника на западу. Наиме, због убиства брачног пара Обреновић, Енглеска и Холандија су испољавале велико непријатељство и стварале велике проблеме Србији. Због раста тензије у Азији и немогућности да делује на више страна, Русија је потписала са Аустроугарском споразум у Мирцштегу 15. октобра 1903. године, који је прописивао status quo на Балкану.  Руски и Аустроугарски цареви су усвојили и сет решења о Македонији, где се још осећао барут Илинденског устанка (избио на светог Илију, 2. августа 1903. године), које је прихватио и турски Султан. Уз надзор свих великих сила у Македонији је требало извршити читав низ реформи и ликвидације башибозлука и паравојски. Наравно, чим је Русија ушла у кризу 1904. године, аустроугарско-немачке иницијативе су почеле да стискају Србију са свих страна.

Лидер Српске либералне странке у Угарској Михајло Полит Десанчић је покушавао да рационализује руски разлог за овакав чин: „Споразум између Русије и Аустроугарске у Мирцштегу није био ни од какве користи за српски народ у Старој Србији и Македонији. Тај споразум је негативне природе: да се ништа не предузима, да се мир одржи на Балкану. За време великог руско-јапанског рата Русија није могла чинити ништа на европском истоку и споразум са Аустроугарском у Мирцштегу добро је био дошао Русији. Али, споразум у  Мирцштегу није сметао нашој монархији да прави пропаганду за своје евентуално продирање ка Солуну.“ Српска либерална странка у Угарској је сматрала да реформска акција велесила осуђена на неуспех све док велике силе не обезбеде потпуно национално разграничење Македоније на срски, бугарски и грчки део, који би се након реформи сјединили са својим матичним државама. Ово је донекле ревизија става усмереног ка међународној јавности, али и србијанској власти из периода почетка српско-бугарског рата, када је Српска либерална странка била на становишту да се као надокнада за присаједињење Источне Румелије Бугарској, треба да буде проширење Србије на Македонију и Стару Србију.

Посебан акценат Српска либерална странка је ставила на неопходност спречавања терора српског живља од стране бугарских чета, али и званичне турске војске. Занимљиво је да се као суштинска разлика измећу српских и бугарских сељака наводи то да су Срби „Патријаршисти“, а Бугари „Егзархисти“, те да бугарске парамилиције терају српска села да пређу у егзархат.

Нарочит ексклузивитет да искаже мишљење Српске либералне странке везано за македонско питање, имао је њен вођа и посланик у Угарском сабору. Са саборске говорнице Михајло Полит је говорио о покољима бугарских чета над српским становништвом у Македонији и бугарској пропаганди. Угарским парламентарцима и јавности Полит је скренуо пажњу следећим речима: „Остварила се погодба у Мирцштегу међу нашом монархијом и Русијом. Најнепосреднији предмет те погодбе беше пацификација Македоније и Старе Србије, да тамо буде одбрањено становништво у своме имању, вери и народности и да тамо буде редовно руковање са финансијама. Признајем да у томе има неког успеха, али главна ствар, пацификација и Македоније и Старе Србије, није пошла за руком. Можемо замислити какве су прилике тамо. Велесиле, а нарочито наша монархија и Русија, упутиле су ноту Србији, Грчкој и Бугарској да не шаљу онамо добровољце, четнике. Србија и Грчка су попустиле, но Бугарска није попустила и четници или бугарски добровољци непрестано иду по Македонији и Старој Србији. Дабогме да српско становништво, кад је Србија позвала натраг српске добровољце, а Грчка грчке, није више нашло заштите. Баш сам у једном српском листу читао, какви су средњовековни односи тамо. У Македонији и Старој Србији догађају се покољи и тек кашње, долази низам, турска војска да под изликом помоћи, доврши покољ. То је врло жалосно стање.“; „Македонија је потпуно историјски појам, македонског народа, македонске народности и македонског језика нема, него онде постоје народи као: Бугари, Срби, Грци а и раштркани Румуни[2]. Арнаута у Македонији нема, него их има у Старој Србији и Албанији. Оно тумачење што се налази у ноти, коју саставише наша монархија и Русија, а коју су заједнички предале у Софији, Београду и Атини, каже да у погледу мирцштешке погодбе влада погрешно схватање, јер кад је та погодба казала да је потребна територијална, етничка подела, то је мислила само са управног гледишта, а не са политичког. А повод јој беше што балканске државе и народи у Македонији: Бугари, Срби и Грци рекоше да треба заузети дотична земљишта, но нота каже да је грешан поступак, кад оружијем хоће да заузме та земљишта. Ко познаје прилике на Балканском полуострву – а ове сам је проучавао – како према Солуну, тако и према Цариграду – тај је уверен да решење македонског питања не може бити друго, него територијална етничка подела, јер је јасно, да се ни Бугари, ни Срби, ни Грци, једни са другима никад неће погодити у погледу поделе тог земљишта. Шта би дакле био задатак? То, да велике силе узму у своје руке реформу, да одреде границе, и онда ће се мало по мало, како она три народа, тако и све три балканске државе помирити са тиме. Само тако се може обуставити оно страшно крвопролиће у Македонији. Али за то је потребан ауторитет великих сила, које би имале да одреде границе. То се стање не може даље трпити, него је потребно да при територијалној и етничкој подели буду судије, оне народности које онде станују у маси. Прва би дужност била велесилама, да произведу здраве административне прилике, како би они народи живели у миру. Па онда, када дође час, кад у источном питању ваља коначно решавати, биће то лакше.“

 Туркофилска Енглеска се активно укључила у решавање проблема у Македонији. Током тог процеса уочила је да Порта у Истанбулу, много већу утицај даје немачко-аустроугарском учешћу у овом процесу него Енглеском. Полит се у угарском сабору запитао: „У чему се сад састоји политика Енглеске? Енглеска потпомаже автономију Македоније…Ако се поред те потпоре оствари автономија Македоније, шта ће онда бити последица томе? Биће то што се догодило с Источном Румелијом, да ће Бугарска анектирати Македонију и онда ће Бугарска бити велесила на Балканском полуострву. По моме мишљењу македонско питање могло би се тако решити, да се етничке границе међу Бугарима и Србима у начелу установе.“

Енглеска дипломатија је схватила да би било најопортуније да се у вези са балканским питањем повеже са младим балканским државама, према томе и са Србијом. Србија је жељно очекивала ово приближавање и јачање савезништва које ће је штитити од аустроугарских аспирација. Енглеска је ипак Србији поставила низ антиуставних и противзаконитих унутрашњеполитичких захтева, пре свега везаних за кажњавање и елиминацију из политичког живота актера Мајског преврата. Притисци Енглеске су изазвали низ политичких сукоба у самој Србији, парламентарне кризе, затезање односа новог краља и скупштине и неколико оставки влада.

О унутарполитичким дешавањима у Србији везаним за изналажење решења да се удовољи Енглеској, на угарском сабору је беседио др Полит: „Што се ономадне десило у Београду, то је не само карактеристично, него и критично. Министар-председник Пашић је по наредби српскога краља одгодио Народну Скупштину без икаква узрока. Када је почео да чита указ, са свију се страна орило: „Доле с њим! Не треба нам!“ И онда се створила опозициона коалиција међу млађим радикалима, националистима или либералима и напредњацима. Сви су ти против данашње владе па је Пашић морао побећи из Скупштине. Када се уклонио, он и владини заступници, онда је предложио један од посланика, да се иде у двор, да се иде до краља, па да се потужи на ту смицалицу. Онда је на трибину стао један врло разуман човек, др Воја Вељковић, иначе милијонар,  па је рекао: „Нећемо ми да идемо у двор, јер кривац није само Пашић, него је кривац и двор!“ То је веома карактеристично и може се рећи, да је Србија у врењу.“

На крају је нова Пашићева радикалска влада постигнуто компромисно решење са петорицом официра на чијем уклањању је посебно инсистирала Енглеска. „Пашић је са завереницима постигао споразум о материјалном обештећењу: да добију пензије у висини својих плата, а истовремено је тражио изјаву од Енглеске да ће обновити односе након пензионисања завереника.“

Апстиненција Русије на Балкану ускоро је резултирала интензивирањем српско-бугарских односа. Наиме, Бугарска је након пропасти покушаја договора са Турском, схватила да јој је мудрије да македонско питање решава са малом Србијом уместо да јој се на западној граници уместо несаломиве Турске појави моћна Аустроугарска помогнута Немачком или некаква хибридна велика Албанија, као експонент Аустроугарске, Италије или других сила. Договорена је подела интересних сфера у Македонији и издвајање Старе Србије (Косова) која прелази у српску интересну сферу, невезано за македонско питање. Начелно је договорена аутономија за Македонију, са равноправношћу народа који тамо живе и царинска унија Србије и Македоније. Март 1904. године обележила су два српско-бугарска уговора – тајни о савезу и јавни о пријатељству и економској сарадњи –  а 1905. године и о царинском Савезу. У својој есенцији овај споразум је био стратешка могућност да се реши питање Македоније, Бугарска заштити од турске зависности, Србија заштити од аустроугарске зависности, повећа заједничко тржиште пољопривредних производа и извозни капацитети, омогући Србији продор на Црно море, а Бугарској у Средњу Европу. Међутим, у пракси српско-бугарско приближавање је више представљало списак лепих жеља. Планирано је да у перспективи дође и до повезивања железницом Дунава, Јадрана, Солуна и Црног мора, како би се издејствовала потпуна економска самосталност ове две балканске државе.

Обзиром да је Србија дугогодишњим марионетским статусом према Аустроугарској била комплетно потчињена, био је довољан само један аустроугарски корак да онемогући српске планове, што ће показати наилазећи Царински рат. Анализирајући погубност аустроугарске политике према Србији, али и лицемерност Енглеске, посланик Српске либералне странке др Полит је на угарском сабору рекао: „Велики план који се односи на ову ствар, јесте прекобалканска железница; ову хоће да проведу од Дунава све до Јадранског мора, а један крак железнице све до Солуна. Мада је однос међу Бугарском и Србијом тако запет, ипак се у неким стварима слажу. Знамо да су Бугарска и Србија склопиле не само царински савез већ и царинску унију, и ову је само наша монархија спречила. Држим да ће се у овом питању, то јест у погледу те грандијозне железнице, Бугарска и Србија сложити. Сад ћете питати: одакле ће узети капитале за ту огромну железницу, када су Србија и Бугарска тако сиромашне државе? То је најситнија ствар. Ено енглескога капитала, ено многих Европљана, који ће врло радо изградити ту железницу, и последица тој железници биће, да ће Енглеска преко Солуна или преко других лука на Јадранскоме мору моћи уважати своје артикле на Балкан и онда ће се читаво Балканско полуострво отргнути од Аустроугарске. Онда ћемо узалуд затварати границу против Србије, јер ће они преко Солуна и других лука моћи уважати и изважати фабричке предмете.“

Геополитичке околности су показале да је циљ аустроугарске политике према Србији постало уствари само „крчење путева за немачки продор до Цариграда и Солуна. Овај задатак Аустроугарска је имала да спроведе овладавањем кључном балканском комуникацијом долином Мораве и Вардара, или алтернативним правцем – „Санџачком железницом“ од Сарајева, преко Новог Пазара, Косовске Митровице и Скопља до Солуна.“ Прва опција би подразумевала комплетно потчињавање, можда и окупацију Србије, а друга потпуно окруживање Србије и наметање још теже зависности. Знајући за аустроугарско-немачке намере Србија је нову набавку топова, уместо као што је дотадашња пракса била у Аустроугарској, обавила у Француској.

Логична последица покушаја да се Србија дисциплинује, био је Царински рат који је Аустроугарска започела према Србији 1906. године. Српска либерална странка у Угарској је негодовала поводом Царинског рата, а њен став је изнео вођа либерала др Полит, као посланик за говорницом угарског сабора: „Ја држим, славни саборе, да у Угарској свако жели да живи у пријатељском одношају са Србијом. Ми хоћемо мира са Србијом, нама не треба царински рат. Десетинама година: а могу рећи: и стотину година постоји суседни саобраћај и промет међу Угарском и Србијом, па мислим да овај промет ваља и даље одржати. То је такав миран промет, да онде у том погледу нема разлике између Србина и оног сиромашка Мађара, који онде на граници хоће своју кору хлеба да заслужи, па мислим да му промет са свињама не служи на штету. Држим да поступак од стране наше монархије према Србији не може нашој монархији прибавити симпатије у Европи. Морални је утисак врло рђав: да велика држава тако поступа према малој суседној држави… Држава је држава, била она мала или велика. По међународном праву оне су једнакоправне. Међу државама може бити противности, спорова, може доћи и до ратних демонстрација, али никад једна држава другој, не сме оспоравати право суверенитета. Ја сам проучио међународно право, па и познато дело Американца, Хиетена, али нигде нисам нашао да једна држава другој, може и сме то казати: „Ти ову или ону робу, мораш овде или онде купити!“ Тога нема међу државама и у том погледу први је пример са Аустријом против Србије. Поступак Аустрије не само да није леп, него је такав, да нећу да употребим праву реч. Гроф Голуховски је повредио суверенитетска права Србије. Он је хтео да пропише Србији, да своју потребу војничког материјала мора у Аустроугарској, управо у Аустрији купити, да мора своју потребу топова баш у Шкодиној фабрици купити, без обзира на ваљаност тих топова. То је повреда међународног права према независној држави. К томе долази још то, да Шкодини топови, нису најбољег квалитета, а поговара се да су куп тих топова препоручивале личности од утецаја у Бечу, које су уједно и деоничари Шкодине фабрике… Србија је мала земља, а према суседној монархији сиромашна, па шта хоће Голуховски са тим царинским ратом? Мисли ли можда на то, да ће затварањем границе Србију упропастити? Тежак је, истина, положај Србије, али није пријатан ни за Угарску, јер затварањем границе читав је суседни промет пометен, да не кажем: уништен. Али шта ће бити онда, ако затварање границе има за последицу то, да Србија на другу страну управи промет. Србија има таквих продуката да није спала на извоз у Аустроугарску.“ И заиста, Србија је показала невероватну виталност и већ 1907. године се у потпуности релаксирала аустроугарског притиска уз међународну помоћ. Већ почетком царинског рата, склопљено је осам уговора који су омогућили српски уплив на тржишта Русије, Италије, Швајцарске, Француске, Белгије, Шпаније, Енглеске и северноевропских држава. Аустроугарска је доживела неуспех у овом економском сукобу, али велику препреку нормализацији односа је чинила Угарска влада, која је у санкцијама према Србији учвршћивла своју позицију на фону економског патриотизма пољопривредника који су чинили гро популације Угарске. Такође, ово им је помагало да истерају на чистац и српске опозиционе странке у Угарској.

Аустроугарска је у циљу стезања обруча око Србије добила од Турске концесију, за изградњу поменуте „железнице у новопазарском санџаку“. Овај догађај је додатно узнемирио поларисане европске силе, Србију, али и Српске либерале у Угарској. Др Полит је одмах реаговао у угарском сабору: „Барон Ерентал је саопштио да је нашој монархији пошло за руком да у Цариграду од султана задобије дозволу у ствари новопазарско-санџачке железнице. Наша се монархија пуних тридесет година није служила правом градње путова па баш стога је и изазвало у Европи сензацију то, што наша монархија сад, после тридесет година, хоће да гради у Санџаку железницу. Позната је ствар да је за последњих десет година, основ целој балканској политици био онај споразум, који се године 1903. у Мирцштегу склопио међу Русијом и нашом монархијом. Изјава господина министра иностраних дела изазвала је велику узбуну како у Русији, тако и у Француској, Енглеској, и у целој Европи. Зато што је мирцштешком споразуму основ то да ни Русија, ни наша монархија, не може поступати једнострано у балканском питању. У погледу Угарске уосталом ову акцију и зато држим опасном што би чим наша војска пређе у санџак, у Босни и Херцеговини, из којих би ишла наша војска, по свој прилици букнуо устанак. Онде у Босни и Херцеговини влада највеће незадовољство. То се могло видети ових дана када је распуштено представништво вароши Сарајева. У целој Босни и Херцеговини данас муслимани и православни Срби потпуно су сложни. Али пошто мирцштешки програм више не постоји, мале балканске државе: Бугарска, Србија и Црна Гора, одахнуле су, јер се сада не морају покоравати ни нашој монархији ни Русији. Имају слободне руке. А то је важно. Санџачка железница је стратегијска железница. Стварати онде стратегијски пут, то прекорачује берлински мандат. И градња те железнице је знак да наша монархија окупацију сматра за сталну, а то се такође противи берлинском мандату.“

Након годину дана преговора и компромиса између Србије и Аустроугарске, који није задовољио ни једну страну, Царински рат је новим трговинским уговорима обустављен марта 1908. године. Српска либерална странка из Угарске проценила је овај уговор као обострано неповољан и нарочито штетан по становништво Србије. Сматрајући као озбиљан пропуст необавештавање угарског сабора од стране бечког Царевинског већа о детаљима уговора са Србијом, већ 8. априла 1908. године своје мишљење о наведеном је изнео посланик Српске либералне странке др Михајло Полит Десанчић: „Знамо да се у Бечу, у царевинском већу, јако спремају за то, да нападну овај уговор, а с друге стране, да је тај уговор изазвао велику кризу у и у Србији и у Београду; не само министарску кризу је изазвао, него и од тога већу невољу.“ Полит  је инсистирао на томе да је од Првог српског устанка па до царинског рата постојао добросуседски однос између Угарске и Србије, базиран на великом обиму трговинске размене, окривљујући Аустрију што је под немачким утицајем покушала да угуши Србију, и трајно пореметила односе Угарске и Србије. Анализирајући политичке односе у самој Србији, престанак царинског рата, Полит се реторички запитао: „Шта данас бива у Србији? Та онде је не само министарска криза, него и таква, да се не може квалифицирати. Српски министар-председник Пашић је – допуштам – услед присилног стања морао да склопи и усвоји трговински уговор са Аустријом. Али при свем том, сигурно је, да ће Пашићев кабинет пасти, а оно што се догађа у српској скупштини, једва се даје замислити. То је већ нека врста врења.“ Анализу пред угарским сабором, Полит је закључио речима: „То већ није обична криза, није обична министарска криза. Сигурно је да ће скупштина бити распуштена и биће нови избори, не може се знати шта ће радити нова скупштина. То је врло озбиљна ствар, јер је реч о не тако мирној министарској кризи, какве код нас могу да буду, него ово иде са неизрачунљивим последицама.“

Када је немогућност економског сламања Србије као препреке у остварењу немачко-аустроугарског продора постало јасно у току 1907. године, Аустроугарска се фокусирала на успостављање апсолутне контроле над Босном и Херцеговином и ломљење српског покрета како у Босни, тако и у Хрватској и Угарској. Ово је требало да представља другу фазу у притисцима на Србију. Званична одлука о анексији Босне и Херцеговине донета је на састанку крунског савета 5. октобра, а свечано проглашена 7. октобра 1908. године, пригодом шездесетог рођендана цара Франца Јозефа I. Овај чин је узнемирио дипломатске кругове у целој Европи, а читаво Српство је доживело незапамћену ерупцију анти-аустријског гнева и до тад незапамћене национално ослободилачке борбености.

[1] 29. маја 1903. године по Јулијанском календару. Одатле назив „Мајски преврат“.

[2] Занимљиво је да је Полит, за ког често наводе да је Грк или Цинцар пореклом, овом приликом изнео цео елаборат о односима ових народа: „Они македонски Румуни, они Цинцари, сачували су кроз читава столећа свој чисти румунски карактер, али чим су обукли капут нису хтели више да буду Румуни него су се издавали за Грке. Нису имали ни своје књижевности и писма су своја писали грчким језиком, али сада када се Румуни почињу да буде, веле они: Нисмо Грци, него хоћемо да останемо Румуни!“

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања