Sistem obrazovanja u Rusiji

Autor: dr Irina A. Vasiljev

(Obrazovani deo stanovništva jedne zemlje

je jedan od najvažnijih njenih resursa.)

Od drevnih vremena vaspitanje kod starih Slovena se realizovalo putem pripreme dece za različite oblike delatnosti. Deca muškog pola su učena da love, izrađuju oruđa za rad i dr. , dok su devojčice učene da vode domaćinstvo i brinu o deci. Tada je društvo nastupalo kao kolektivni vaspitač.

Krajem 10. veka staroslovenski sistem vaspitanja je bio pod uticajem dveju kultura – paganske kulture istočnih Slovena i hrišćanske kulture, koja se rasprostirala sa prihvatanjem pravoslavlja i koja je zahtevala novi sistem obučavanja (približavanja knjigama). Sa prihvatanjem hrišćanstva je povezano širenje pismenosti i početak školstva kod Drevnih Rusa.

Prve škole su bile osnovane početkom 11. veka u Kijevu sa knezom Vladimirom Svajtoslavovičemi, a u Novgorodu knezom Jaroslavom Mudrim. Obrazovanje, koje je shvatano kao „duhovna izgradnjaˮ, je imalo za cilj da se ovlada hrišćanskim dobročinstvom, približavanjem božanskoj istini. Pisma na brezovoj kori, koje su postale poznate od 11. veka, dokazuju da je pismenost u Drevnoj Rusiji već prodrla u široke mase.

Škole su se bile organizovane najčešće u manastirima, u njima je predavalo sveštenstvo. Obuka se sprovodila na maternjem jeziku. U školama – početnog nivoa (elementarnim), decu su učili čitanju, pisanju, pevanju i bogosloviji; dok su u školama višeg nivoa decu plemića pripremala za državnički i crkveni posao. Učenici su dobijali znanja iz filozofije, retorike, gramatike, upoznavani su ih sa vizantijskim istorijskim delima, geografskim i prirodno naučnim radovima i ostalim…

Važnu ulogu u razvoju pismenosti i obrazovanja je odigralo pojavljivanje u Rusiji štampanih knjiga (sredina 16. veka). Broj visoko obrazovanih ljudi nije se povećao samo u populaciji sveštenstva, već i kod građana. Visok stepen obrazovanosti kod Drevnih Rusa umnogome se postizao samoobrazovanjem, čitanjem knjiga, komunikacijom „sa ljudima od znanjaˮ.

Tokom druge polovine 17. veka pojačao se svetski karakter obrazovanja građana. Pojavila se moda da se zovu u bogate porodice učitelji iz stranih zemalja. Započeto je stvaranje škola uz zanatska udruženja i lokalne organe vlasti.

godine u Zaikonospaskom manastiru je bila organizovana prva otadžbinska visoko obrazovna institucija – Helensko-grčka akademija (od 1775. godine Slovensko-grčko-latinska akademija). Akademija je pripremala sveštenike za više duhovenstva i činovnike državne službe.

Reforma Petra I u prvoj trećini 18. veka je još više pokazala da su potrebe države velike u pogledu obrazovanih ljudi. Tradicija da se pozivaju stručnjaci iz zemalja Evrope, a takođe da se ruska omladina obrazuje u inostranstvu, nisu mogli da obezbede rešavanje ovog problema. Po prvi put je učinjen pokušaj da se stvori državni sistem obrazovanja, pojavila se svetska škola, bila je razrađena osnova prihvaćenog u tadašnjem svetu sistema za obučavanje i vaspitanje.

Početkom 18. veka pojavile su se državne škole različitih tipova, koje su davale profesionalno i opšte obrazovanje. Te škole su se razlikovale praktičnim usmerenjem ali istovremeno nisu imale uskoprofesionalni profil. Prva je bila otvorena 1701. godine u Moskvi, Škola matematičke i navigacione nauke (1715. godine je iz nje izdvojena Sankt Peterburška Morska akademija). Potom su se pojavile škole različitog nivoa: inženjerska i artiljerijska (1712. godine), realne škole uz fabrike, hirurške uz krupne vojne bolnice (prva je bila osnovana u Moskvi 1707. godine uz Pešadijsku bonicu).

Razvoj rudarstva na Uralu je uticao da se pojave rudrske škole, koje su bile osnova za stvaranje profesionalno-tehničkog obrazovanja u Rusiji. Krajem 1730-tih godina postojale su škole uz sve državne fabrike na Uralu. One su usklađivale i objedinjavale opšte obrazovnu pripremu sa proizvodnom obukom. U profesionalne škole primali su plemstvo i ljude različitog zvanja i činovnike. Uredbom od 1714. godine, uvedena je obavezna školska obaveza za decu plemića, činovnika i nižih administrativnih činovnika. Na inicijativu Petra I su organizovane „cifarneˮ škole (vid osnovne opšte obrazovne škole). U svakoj od gubernija uz arhijerejske domove i manastire su otvarane škole za obuku pismenosti, matematici, geometriji i drugim „brojčanim mudrostimaˮ (odavde potiče i naziv), za decu plemstva, državne službenike, dobro stojeće građane uzrasta od 10 do 15 godina. Organizovane su bile i garnizonske škole u okviru garnizona, za decu vojnika. Organizovane su bile i privatne škole.

Najpoznatija je gimanzija pastora Gluka u Moskvi (1703-1715) koja je pripremala državne službenike i koja je davala široko svetsko obrazovanje (nju je završilo oko 300 ljudi). Takođe, bila je urađena i reforma duhovnog obrazovanja. „Duhovnom uredbomˮ 1721. godine je arhirejima nalagano (bili su u obavezi) da otvaraju osnovne i srednje pravoslavne škole (seminarije i akademije) za decu sveštenstva. 1721. godine je bila otvorena Peterburška akademija nauka, dok je kasnije organizovan Akademski univerzitet (sa predavanjim je započeto 1726. godine) i Akademska gimanzija (1726. godine), koja se smatra za prvom u Rusiji državnom svetskom opšteobrazovnom školom.

U periodu od 1730. do 1750. godine započeto je stvaranje sistema škole za plemstvo. Pojavile su se zatvorene vojne obrazovne ustanove za plemstvo, a koje su davale i svetsko obrazovanje. Važan događaj za istoriju Rusije svakako je otvaranje Moskovskog univeziteta 1755. godine, koji je osnovan prema projektu Lomonosova. Uredba je bila potpisana od strane imperatorke Jelisavete Petrove 25. januara na Tatjanin dan (dan koji je postao i praznik ruskih studenata, a u Srbiji na taj dan se slavi Sveti Sava).

U 18. veku su bile postavljene osnove višeg obrazovanja u Rusiji, dok je organizovanje ženskog srednjeg obrazovanja započeto 1764. godine otvaranjem Vaspitnog društva blagorodnih devojaka (Smoljni institut).

Prva temeljna reforma obrazovanja (u narodu poznata pod nazivom prosvećenja) bila je sprovedena početkom 19. veka najbližim okruženjem Aleksandra I (Speranski M.M., Karamzin V.N. i dr). Kao rezultat toga, bio je stvoren sistem obrazovanja koji se u osnovi oslanjao prema zapadno evropskom obrascu. Ministarstvo narodnog prosvećenja (osnovano je 1802. godine) je razradilo Plan organizacije jedinstvenog sistema obrazovanja (1803. godine), koji je imao četiri stepena: škole uz parohiju (opšte obrazovne škole, niži nivo), lokalna učilišta (među stepen), gimanzije (srednji nivo) i univerziteti (viši nivo).

Čitava zemlja je bila podeljena na školske okruge (Peterburški, Moskovski, Belorusko-Litvanski, Derptski (Tartu – Estonija), Kazanski i Harkovski) sa univerzitetom na njihovom čelu. Prema ustavu od 1804. godine je bila predviđena određena autonomija univerziteta i demokratske slobode: izbor tajnim glasanjem rektora, pravo da se utvrđuju naučna zvanja, otvaraju katedre, stvaraju saveti profesora, primaju studenti bez statusnog u društvenog ograničenja. Glavni zadatak univerziteta je bio da se pripreme mladi ljudi „za početak rada u različitim državnim službamaˮ. Univerziteti su imali pravo da određuju sistem organizacije obrazovnih ustanova u svojim obrazovnim okruzima. Uz univerzitete su bile organizovane i vaspitne ustanove – takozvani blagorodni pansioni.

Univerzitetski ustav iz 1835. godine je ograničio autonomiju univerziteta, što je bilo uslovljeno promenom državne politike usled delovanja revolucionarnih procesa u Evropi. Posebnu kategoriju privilegovanih ustanova su predstavljali liceji (državne zatvorene ustanove za plemstvo). Međutim mnoge plemićke porodice su i dalje davale prednost domaćem obrazovanju.

Prelomni trenutak u istoriji obrazovanja su bile reforme 60-tih godina. Prema „Statutu o početnim narodnim učilištimaˮ (1864. godine) sve škole su postale opšte dostupne i za ostale građane (van plemstva i činovnika), dok je cilj opšteg početnog obrazovanja bila definisana kao „utvrđivanje u narodu religioznih i etičkih pojmova i širenje neophodnih primarnih znanjaˮ.

U Rusiji, predškolsko društveno vaspitanje zbog nacionalnih tradicija porodičnog vaspitanja nije dovelo do njegovog širenja. Prve predškolske ustanove su bile malobrojne (do 1882. godine je bilo 37 privatnih dečijih vrtića, bliže 1896. godini oko 60 privatnih i nekoliko besplatnih). Krajem 19. veka jaslice-vrtić za decu seljaka su počele da stvaraju ustanove u gubernijama, vaspitna i pedagoška društva („Dečiji rad i odmorˮ, „Setlementˮ i sl.)

Kontrareformom 1870. godine – došlo je do obnavljanja razdvajanja prema slojevima društva u školama i usko usmerenih klasičnih gimnazija. Realne gimanzije su bile zamenjivane realnim učilištima. Najviši nivo početnog obrazovanja su davale šestogodišnja gradska učilišta, a takođe uzorna „ministarskaˮ jednorazredna i dvorazredna seoska učilišta.

godine su bili otvoreni ženski kursevi profesora Gerje V.I., potom u Kazanju, 1878. godine – kijevski i peterburški viši ženski kursevi, koji su bili prvi ženski univerziteti u Rusiji. Na univerzitetima je 1884. godine autonomija ponovo bila ukinuta (po prvi put je rektor imenovan bio od strane ministra). U to vreme završiti univerzitet je bilo moguće i ne odslušavši „neobavezneˮ kurseve, poput: istorije Rusije, ruskog jezika i literature.

Krajem 19. veka u Rusiji je bilo 85 hiljada stručnjaka sa visokim obrazovanjem (radi poređenja: 60-tih godina je bilo 20 hiljada). Može se tvrditi da je krajem 19. veka u Rusiji bio formiran novi socijalni sloj-inteligencija.

Vanredno školovanje do 1917. godine na zvaničnom nivou je bilo moguće samo u vidu eksternuma. Krajem 19. veka bili su stvoreni prvi metodički centri u sferi samoobrazovanja: Komisija za organizovanje domaćeg čitanja (1893. godine) pri Udruženju za širenje tehničkih znanja u Moskvi i Centar za pomoć samoobrazovanju (1894. godine) pri Komitetu Pedagoškog muzeja vojnih-školskih ustanova u Sankt Peterburgu. U sistem vanškolskog obrazovanja su spadale nedeljne i večernje škole, kursevi za odrasle, narodni univerziteti, narodne biblioteke i čitaonice, narodni domovi, narodna pozorišta. Provodili su se i narodna čitanja i lekcije.

Procesi industralizacije Rusije krajem 19-tog i početkom 20-tog veka su pokazali da postoji zaostajanje masovne škole od potreba društva (princip obrazovanja prema slojevima društva, nizak nivo pismenosti žena itd). Isto tako postojanje jedne visoko-obrazovne institucije na 3,4 miliona stanovnika.

Posle oktobarske revolucije 1917. godine u narodnom prosvećenju su počele da se realizuju promene, čija potreba je bila otkrivena u ranijem periodu (uvođenje sovjetske jedinstvene škole, zajedničko obučavanje, jednako pravo na obrazovanje). Jedan od prioritetnih pravaca obrazovne politike je bila borba za sveopštu pismenost. Za organizovanje likvidacije nepismenosti 1917. godine je bilo organizovano vanškolsko odeljenje kojim je rukovodila Krupska N. K. (od 1920. godine Glavpolit prosvet).

godine broj visoko-obrazovnih institucija u poređenju sa 1913. godinom je porastao za 10% (broj studenata za 43%); broj 7-godišnjih škola je bio povećan 5,3 puta (broj učenika 2 puta). U periodu od 1923. do 1928. godine broj osnovnih škola se povećao sa 60 hiljada na 80 hiljada. Međutim, nivo opšte obrazovne pripreme je ostao i dalje nizak. Finansiranje za obrazovanje nije premašivalo četiri rublje za godinu dana po glavi stanovnika. Samo 10% učitelja je imalo završeno (ili nepotpuno) visoko obrazovanje.

Na granici 20tih-30tih godina masovna sovjetska škola je bila orijentisana na obuku za rad i učešće đaka u društveno korisnom radu. Došlo je do razvoja obrazovnih ustanova sa proizvodnim usmerenjem – „škola – pogon fabrikeˮ, „škola – kolhozˮ (zadruga). Međutim takva praksa je dovela do destabilizacije obrazovnog sistema i smanjenja nivoa znanja koji su učenici dobijali u srednjim obrazovnim školama. Stoga obrazovna kontrareforma 30-tih godina je ponovo ustanovila „školu učenjaˮ, u mnogome poredivši iskustvo dorevolucionih obrazovnih ustanova, ne dopunivši ih sa novim ideološkim sadržajem.

Od 1930/31. školske godine je bilo uvođeno sveopšte obavezno početno obučavanje dece od 8-10 godina u obimu 4 razreda, a u gradovima i radničkim naseljima – sveopšte sedmogodišnje obrazovanje. Bliže kraju 1932. godine skoro 98% dece uzrasta od 8 do 11 godina je bilo obuhvaćeno obukom. Od 1934. godine su bile definisane tri grupe obrazovnih škola: početna, nepotpuna srednja i srednja. Broj obrazovnih institucija je šest puta porastao u periodu od 1928. do 1938. godine, dok se broj đak povećao 2,5 puta. Bliže 1941. godini je bio rešen zadatak organizacije početne sveopšte obuke.

Što se tiče viših škola, nastanak sovjetske više škole je započet dekretom (avgust 1918. godine), on je otvorio put u visokoobrazovne institucije za radnike i seljake. Međutim, veliki broj mladih ljudi nisu posedovali osnovna (bazična) znanja. Stoga za pripremu za studiranje u visoko-obrazovne institucije su stvarani radnički fakulteti (počev od 1919. godine) i radnički univerziteti (počev od 1925. godine). Studenti su bili upućivani na studije preporukama od strane partijskih i komsomoljskih (omladinskih) organizacija. 20-tih godina oni koji su završavali radničke fakultete su činili 50% od broja studenata koji su upisivali visoko-obrazovne institucije.

Za razliku od zapadnog obrazovanja, tradicionalno usmerenog na razvoj univerziteta, ruska visoko-obrazovna škola je krenula putem znatnog povećanja broja visoko-obrazovnih institucija u oblasti tehnike, što je bilo uslovljeno neophodnošću forsirane pripreme inženjersko-tehničkih kadrova za narodnu privredu. Bliže 1927. godini u RSFSR je bilo 90 visoko-obrazovnih institucija (114,2 hiljade studenata) i 672 viših tehničkih škola (123,2 hiljade učenika). 1932 godine je već bilo 832 visoko-obrazovne institucije. Međutim, mnogi od njih su se razlikovali usko privrednom usmerenošću, dok broj studenata nije bio veći od 100. Sraćeni rokovi za obuku, inovatorsko brigadne metode obuke nisu obezbeđivale kvalitetnu pripremu stručnjaka. Stoga je u periodu 1932-1933. godine došlo do povratka na tradicione metode obuke, te proširenja specijalnosti. 1934. godine su bile ustanovljene naučne titule: magistara i doktora nauka, a takođe naučna zvanja asistenta, docenta i profesora.

Za one koji su želeli da se obrazuju bez odvajanja od procesa proizvodnje, široko su se primenjivale večernji i vanredni oblici obrazovanja. Od 1919. godine su bile stvarane večernje tehničke škole i učilišta, odeljenja uz visoko obrazovne ustanove i uz tehničke više škole, dok od 1930. godine visoko obrazovne ustanove. 1936. godine je došlo do definisanja dva tipa večernjih škola (obrazovanje za 3 godine) – nepotpuna srednja škola za odrasle (na bazi osnovne škole) i potpuna srednja škola za odrasle (na bazi sedmogodišnje škole). 1940/1941 školske godine u SSSR-u je bilo 18 vanrednih instituta, dok je 383 visoko obrazovne ustanove posedovalo vanredno studiranje.

U među periodu bliže sredini 1930. godine došlo je do stvaranja mreže vanškolskih ustanova za kreativni rad sa decom i omladinom: pionirski i školski domovi (dvorci); stanice za mlade prirodnjake; mlade tehničare i mlade turiste; dečije-omladinske sportske škole i dr.

Za vreme velikog otadžbinskog rata, samo tokom 1941/42. godine je bilo uništeno 20 hiljada školskih zgrada i na trećinu je bio smanjen broj srednjih škola. Međutim, sistem obrazovanja je i dalje nastavljao da se razvija. 1943. godine je bilo doneto rešenje da se sa obučavanjem dece započne u uzrastu od 7 godina; 1944 godine je uveden sistem za ocenjivanje uspeha i ponašanja učenika po skali od 1 do 5; organizovanju završnih ispita za početne, sedmogodišnje i srednje škole, o nagrađivanju zlatnim i srebrnim medaljama. 1943. godine u opšteobrazovne škole se uvodilo odvojeno obučavanje, školska uniforma, đačka karta (knjižica), stroga pravila ponašanja tokom boravka u školi. Iste godine je bila stvorena Akademija pedagoških nauka RSFSR.

U periodu od 1930. do 1950. godine visoko obrazovne ustanove su uspele da pripreme drugi talas inteligencije, pre svega „tehničke“, koja je u mnogome obezbedila da se u periodu 1950-1960. dostigne nivo u raketnim i kosmičkim oblastima. U periodu od 1940-1958. za ubrzanu obuku radničkih kadrova postojao je sistem radničkih rezervi, koji su činili zanatska i železnička učilišta i škole za fabričko-zavodsku obuku (FZO).

godine je bio donet zakon „O učvršćivanju veze škole sa životom i o daljem razvoju sistema narodnog obrazovanja u SSSRˮ; uvodio se obavezni osmogodišnji sistem osnovnog obrazovanja. Rok za obuku u srednjoj školi se povećao sa 10 do 11 godina na račun uvođenja profesionalne obuke. Potrebno je napomenuti takođe da u tom periodu dva dana tokom nedelje, umesto časova, učenici starijih razreda su morali da rade na fabrikama ili u poljoprivredi.

U periodu od 1960. do 1970. godine su bili učinjeni pokušaji usavršavanja osnovne-početne škole, period obuke mlađih učenika se skratio sa 4 na 3 godine. 1981. godine je bio započet eksperiment za organizaciju osnovnog-početnog obrazovanja sa decom od 6 godina. 1988. godine ponovo su obratili pažnju na istraživanja psihološko-pedagoških osnova četvorogodišnjeg početnog obrazovanja. U osnovi razrade školskih planova, bile su postavljene tri oblasti znanja: maternji jezik, matematika, čovek, priroda i društvo. Možemo iz ovoga da zapazimo da u Ruskoj Federaciji su dosta dugo postojala dva tipa osnovne škole: trogodišnja (sa početkom učenja od 7 godina) i četvorogodišnja (sa početkom učenja od 6 godina).

Tokom 1970-tih godina je došlo do prelaza na sveopšte srednje obrazovanje. 1975. godine, 86% omladine je imalo završeno srednje obrazovanje, više od 96% onih koji su završili osmogodišnje škole su nastavili obrazovanje u školama koje su davale srednje obrazovanje.

godine su bila osnovana dva tipa dnevnih PTU (Profesionalno – tehničke škole): srednje (3-4 godine obuke) i učilišta za masovne profesije (1-2 godine). 1984. godine je bio stvoren jedinstven tip srednje profesionalno tehničko učilište (1988. godine je bilo 4,386 učilišta i 2120 hiljade učenika).

U Ruskoj Federaciji postoje sledeći nivoi obrazovanja: predškolsko obrazovanje, opšte obrazovanje (početno, osnovno srednje, potpuno srednje, dodatno), profesionalno obrazovanje (početno, srednje, više, dodatno).

Predškolsko obrazovanje

Podsetnik: u skladu sa zakonom „O obrazovanjuˮ od 1.09.2013. godine, predškolsko obrazovanje predstavlja deo opšteg obrazovanja. Predškolsko (ili do škole) obrazovanje je predviđeno za decu do 7 godina starosti.

Državni sistem dečijih predškolskih ustanova Ruske Federacije podrazumeva četiri tipa takvih ustanova: jaslice, jaslice-vrtić, dečiji vrtić, kompleks „škola-dečiji vrtićˮ. Funkcionišu dečiji vrtići: gde se primenjuje jedan ili nekoliko prioritetnih programa za razvoj dece; praćenja i razvoja fizičkog zdravlja; kombinovanog tipa; centri za razvoj, a takođe specijalne (korektivne) predškolske ustanove za decu sa narušenim zdravstvenim stanjem. Postoje privatne ustanove, koje rade po originalnim metodama i autorskim programima. Realizuje se eksperiment organizacije vaspitanja na osnovu kratkovremenog boravka vaspitanika-dece u dečijem vrtiću.

Podela dece u dečijim vrtićima se odvija na sledeći način:

jaslice – deca od 1,5 do 2 godine
prva mlađa 2-3 godine
druga mlađa 3-4 godine
srednja 4-5 godina
starija 5-6 godina
pripremna 6-7 godina

U Rusiji deca nisu obavezna da pohađaju predškolsko pripremno (za školu), ali da bi se upisali u školu deca treba da poseduju sledeća znanja, navike i umeća:

Dete koje treba da ide u školu (1 razred) treba da zna odgovoriti na sledeća pitanja (to je minimum koji može biti dopunjen):

Recite svoje puno ime, ime roditelja i prezime.
Recite prezime, ime roditelja mame i tate.
Koliko imaš godina?
Gde živiš, reci adresu stanovanja.
Gde je zaposlena mama? Gde je zaposlen tata?
Da li imaš sestru ili brata? Kako se oni zovu?
Da li imaš drugove? Kako se oni zovu?
Koliko ima dana u nedelji? Nabroj dane u nedelji.
Koji je sada dan u nedelji?
Koje je sada godišnje doba?
Koliko ima godišnjih doba? Nabroj sva.
Čime se razlikuje zima od leta?
Koliko ima godina meseci? Nabroj mesece u toku godine.
Koji je sada mesec?
Dobro je, ako dete može da odgovori na pitanja poput: „Kada ptice lete na jug?ˮ „Kada biva hladno i pada sneg?“, „U kom godišnjem dobu na drveću se pojavljuje lišće?ˮ
Koje domaće životinje ti poznaješ?
Kako zovu deca pse (mačke, krave, konje itd)?
Ti hoćeš da ideš u školu i učiš?
Zašto je potrebno učiti?
Gde je bolje ići – kući sa mamom ili u školu sa učiteljicom?
Koje profesije ti poznaješ?
Šta radi lekar (učitelj, prodavac, poštar i sl.)?

Spisak navika i umeća koje treba da poseduje dete pri polasku u školu

Da ume da pročita (može po slogovima) mali ili jednostavan tekst od nekoliko rečenica.
Da ume da napiše slovima ili perpiše jednostavnu frazu. Na primer „Kolja je jeo supuˮ, „Maša je prala prozor.ˮ
Da ume da broji po redu i u obrnutom redosledu do 20.
Da ume da sabira i oduzima brojeve u granicama prve desetice.
Da ume da uopštava prema znacima: iz predloženih slika dete treba da predloži te, koje nešto objedinjuje.
Da može da isključi suvišno iz reda navedenih predmeta (predmet uljez). I da objasni zašto je to taj predmet.
Da nalazi sličnosti i razlike između predmeta.
Da ume da sastavlje priče prema slikama ili serijama slika. Priča treba da bude povezana da poseduje početak i kraj. Poželjno je spomenuti u priči o emocionalnom stanju heroja priče.
Poznavati osnovne geometrijske figure: krug, kvadrat, trougao, oval, parvougaonik. Moći ih nacrtati.
Zapamtiti 5-7 reči od 10 jednostavnih nazvanih reči.
Zapamtiti i nazvati najmanje 6 od 12 slika, istovremeno pokazanih detetu za 30 sekundi.
Umeti po molbi učitelja recitovati manju naučenu napamet pesmicu.
Umeti odgovarati na pitanja: „Šta biva ranije – ručak ili večera?ˮ, „Proleće ili leto?ˮ, „Ko je veći krava ili koza?, Ptica ili pčela?ˮ „Krava ima tele, dok kobila…?ˮ
Da poznaje 10-12 osnovnih boja.
Da ume da nacrta figuru čoveka sa svim osnovnim delovima tela, uključujići i vrat, prste itd.
Da ume da usluži samog sebe: da se obuče, zapertla cipele, skloni za sobom, slaže predmete na svoja mesta.
Da ume da komunicira sa vršnjacima.
Da ume da koristi osnovne pojmove (na primer: levo/desno, veliko/malo, gore/dole, u/iz itd).
Da ume da klasifikuje, na primer: nazove stvari, koje se mogu kotrljati, da nazove jednom rečju grupu predmeta (stolica, sto, orman, krevet – nameštaj).
Da ume da priča istorije, da opiše neki događaj koji mu se dogodio.

Opšte obrazovanje

Početno opšte obrazovanje traje 4 godine (od 1 do 4 razreda)

Osnovno – traje 5 godina (od 5 do 9 razreda)

Posle 9 razreda učenik ima pravo da nastavi obrazovanje u izabranoj srednjoj-specijalnoj školi.

Poptpuno školsko obrazovanje podrazumeva dalje dvogodišnje obučavanje u starijim razredima, čija osnovna namena je – priprema budućih đaka za odlazak u visoku obrazovnu ustanovu.

Karakteristična osobina savremenog obrazovanja je varijativnost obrazovnih institucija i širenje mreže različitih (diversifikacionih) ustanova: škola sa detaljnijim izučavanjem posebnih disciplina.

Liceji, su jedan od vidova srednjih škola. Profesionalno orijentisana škola sa detaljnim izučavanjem predmeta sa orijentacijom na buduću profesiju.

U državni licej-učenik može da se upiše posle 7. ili 8. razreda srednje škole.

Licej ima pre svega tehnički profil
Svaki od liceja potpisuje ugovor sa visoko obrazovnom ustanovom za čiji nastavak studija priprema učenike;
Bitna razlika između liceja i gimnazije se sastoji u načinu obuke – u liceju praksa ima prioritetnu važnost;
Učenik koji završi licej izlazi ne samo teoretski pripremljen, već ima i konkretnu specijalnost;
Predavanja u liceju često drže predavači sa visoko obrazovne institucije, sa kojima je potpisan ugovor;
Učenici liceja po završetku imaju privilegovan položaj kod upisa na „svoju visoko obrazovnu ustanovuˮ u odnosu na učenike koji su završili drugu obrazovnu ustanovu;
U nekim licejima po završetku liceja učenici se odmah upisuju na drugu godinu visoko obrazovne ustanove sa kojom imaju ugovor.

Gimnazije i gimnazijski razredi u opšte obrazovnim školama, pre svega su društvenog smera. Međutim, postoje i gimnazije sa matematičkim, biološkim usmerenjem, odnosno sa detaljnim obučavanjem odgovarajućih predmeta.

U gimnaziju može da se upiše svako nadareno dete, koje je završilo osnovnu – početnu školu.

Gimnazija pre svega daje jaka, produbljena teoretska znanja i priprema učenike za upis na Visoko obrazovnu ustanovu;

U gimanziji izbor profila (usmerenja) se odvija u starijim razredima, kada se učenik već opredeljuje, koja naučna oblast mu je najinteresantnija;
Obučavanje u gimnaziju se često sprovodi prema autorizovanim programima;
U gimnaziji učenici dobijaju u osnovi teoretska znanja.

Raspusti za đake

Ukoliko u školi se odvija nastava po četvrtima (tromesečjima), tada se za učenike organizuju raspusti:

9 dana na jesen – poslednja nedelja oktobra i prva novembra
dve nedelja za Novu godinu – poslednji dani decembra i 10 dana u januaru;
7 dana na proleće – obično pada na kraj marta
dodatni raspusti za učenike prvog razreda i učenike korektivnih razreda – 7 dana zimi
tri letnja meseca

Međutim, u Rusiji postoji takođe i modulni sistem nastave u tri semestra. Najveći plus obučavanja u tri semestra je sa ravnomernim raspoređivanjem opterećenja po predmetima (prema istraživanjima naučnika, radna sposobnost učenika se uglavnom smanjuje posle 5 nedelja nastave). Svaki od tri semestra se deli na dva dela, između kojih su predviđeni radni odmori (raspusti). Drugim rečima, pet nedelja učimo, jednu odmaramo. Na taj način, međuatestacije (ocene za trisemestar) se dobijaju krajem novembra, februara, maja. Za vreme radnih raspusta, učenik može da dođe u školu i dobije konsultacije po predmetima, koji su za usvajanje teži, te i isto tako da očisti – nepoložene predmete, te koji su mu ostali.

Ispiti u školi

Osnovni državni ispit (ODI) – učenici 9-tih razreda škole.

U osnovnim školama se sprovode Jedinstveni Državni Ispiti – u obliku testova, rezultati testova su osnova za upis u tehnikume i profesionalna tenička učilišta.

Jedinstveni Državni Ispiti – predstavlja atestaciju, kojoj se podvrgavaju učenici 11- tog razreda. NJihovi rezultati se dostavljaju prilikom upisa u Više obrazovne ustanove. /za dopust na Jedinstveni Državni Ispiti u decembru se sprovodi pisanje Završnog rada iz književnosti (položio/nije položio)/

Obavezni predmeti, koji se polažu na Državnoj atestaciji u 9-11 razredu su: matematika i ruski jezik, dok druge dve discipline učenici biraju samostalno (pre svega to su predmeti čiji su rezultati neophodni za upis u izabranu visoko obrazovnu ustanovu).

Uvođenje ispita-testiranja za učenike koji završavaju 4-ti razred

Od 2017. godine uvodi se testiranje za učenike 4. razreda. Međutim, rezultati testiranja na godišnju ocenu praktično ne utiču. Oni se više koriste kako bi učitelji koji bi na dalje predavali u školi, imali što bolju predstavu o svakom od njih, dok bi se učenici psihološki pripremali za ovaj oblik ocenjivanja znanja.

Poslednja dekada je postala poznata po kardinalnim promenama u oblasti obnove sadržaja obrazovanja. Pojavile su se novi (varijativni) udžbenici za sve predmete. Uvedeni su takvi kursevi, poput osnove umetničke kulture, istorija religije, ekonomija i biznis i dr. Na široko se primenjuju autorizovani programi, kursevi i pomoćni udžbenici.

Navešćemo neke od zahteva od strane državne sanitarno higijenske službe RF od 25. 12. 2013. godine u vezi režima obavljanja obrazovnog procesa u opšteobrazovnim ustanovama

4. nastavu je potrebno tako organizovati da počinje ne ranije od 8 časova. Sprovođenje nultih časova nije dozvoljeno.

U ustanovama gde se odvija produbljeno izučavanje nekih predmeta, u licejima i gimnazijama, obuka se sprovodi samo u prvoj smeni.

U ustanovama koje rade u dve smene, nastava 1ih- 5-tih i 9-tih i 11-tih razreda koji završavaju školu treba da budu organizovani u prvoj smeni.

Za one koji se obučavaju u 1. razredu, najteži predmeti treba da se drže na 2. času; od 2-4 razreda na 2-3 času, za učenike 10-11 razreda na 2-3-4 časovima.

U toku školskog dane se treba raditi više od jednog kontrolnog zadatka. Kontrolni se preporučuje da se radi na 2-3. ili 4. času.

9. Dužina trajanja časova (akademski čas) u svim razredima ne treba da premašuje 45 minuta, osim u 1 razredu, gde postoji preporuka prema tačci 10.10 sanitarnih pravila i kompenzionog odeljenja, gde dužina nastave ne treba da premašuje 40 minuta.
10. Obuka u 1 razredu se vrši uz poštovanje sledećih dodatnih pravila:

časovi nastave se sprovode po petodnevnom sistemu nastavne nedelje i samo u prvoj smeni;
korišćenje stepenastog sistema za nastavu u prvom polugodištu (u septembru, oktobru – po 3 časa na dan po 35 minuta za svaki čas, u novembru-decembru po 4 časa i svaki po 35 minuta; januar-maj po 4 časa svaki po 45 minuta.
preporučuje se organizacija u sredini školske godine dana dinamičke pauze u trajanju najmanje 40 minuta;
nastava se odvija bez ocenjivanja znanja ocenama, a takođe za domaće zadatke;
dodatni nedeljni raspust sredinom treće četvrtine pri tradicionalnom sistemu nastave.

11. Kako bi se uradila preventiva od zamaranja i očuvao optimalni nivo radnih sposobnosti tokom nedelje, učenici trebaju da imaju rasterećen školski dan u četvrtak i petak.
12. Dužina trajanja odmora između časova nije manja od 10 minuta, veliki odmor (posle 2 ili 3 časa) 20-30 minuta. Umesto jednog velikog odmora dozvoljeno je posle 2-3 časa davati dva odmora po 20 minuta.
13. Odmori između smena treba da budu najmanje 30 minuta kako bi se uradilo vlažno čišćenje prostorija i provetravanje, u slučaju neodgovarajuće epidemiološke situacije za sprovođenje dezinfekcionih obrada odmor se povećava do 60 minuta.
20. Za biološke potrebe u kretanju ne zavisno od uzrasta učenika, preporučuje se sprovođenje najmanje 3 časa nastave fizičkog vaspitanja nedeljno, pri tome uzimajući u obzir maksimalnog nedeljnog opterećenja. Zamena časova fizičke kulture sa drugim predmetima se ne dozvoljava.
30. Obim domaćih zadataka (za sve predmete) treba da bude takav, kako bi potrošeno vreme na njegovo sprovođenje ne premašivalo (u astronomskim satima): u 2-3 razredima -1,5 sati; u 4-5 razredima – 2 sata; u 6-8 razredima -2,5 sati, u 9-11 razredima do 3,5 sati.
32. Težina kompleta udžbenika i sredstava za pisanje za svaki dan ne treba da premašuje: za učenike 1-2 razreda ne više od 1,5 kg, 3-4 razred – ne više od 2 kg, 5-6 razred– ne više od 2,5 kg, 7-8 razred – ne više od 3,5 kg, 9-11 razred – ne više od 4,0 kg.
33. Sa ciljem da se spreči narušavanje držanja (kičme) kod učenika, preporučuje se za osnovne razrede da imaju dva kompleta udžbenika: jedan – za korišćenje na časovima u opšteobrazovnim organizacijama, drugi – za izradu domaćih zadataka.

U delu opšteg obrazovanja nastavlja se aktivan rad usmeren na likvidaciju nastave u dve smene za učenike. 2016. godine je bilo organizovano 167. 911 novih mesta u opšte obrazovnim ustanovama.

Posebno se izdvaja uloga pedagoga i neophodnost povratka u škole logopeda. Na današnji dan u škole u prvi razred dolazi 58% dece koji imaju probleme sa govorom. Taj problem se rešava na regionalnom nivou – direktor ima pravo da donese odluku o zapošljavanju logopeda.

Što se tiče dopusnkog obrazovanja dece, na današnji dan 7 od 10 dece u Rusiji ili 69% ga koristi. U regionima se organizuju dečiji tehno-parkove. U 2016. godini je otvoreno 17 tehno-parkova, toliko će biti otvoreno i u tekućoj 2017. godini. Tehno parkovi predstavljaju mesta gde se deca, đaci i stedenti mogu upoznavati sa najnovijim dostignućima iz oblasti nauke i tehnike.

U niže navedenoj tabeli se nalazi spisak nastavnih predmeta koji odražava neku idealnu, prosečnu situaciji u školama, dok u stvarnosti u svakoj ponaosob školi postoje mala odstupanja.

Profesionalno obrazovanje

U Ruskoj Federaciji sistem obrazovanja prepoznaje sledeće:

postojanje početnog profesionalnog obrazovanja i srednjeg profesionalnog obrazovanja
visokog profesionalno obrazovanje (bakalavr, specijalista, magistratura)
pripremu kadrova za više kvalifikacije.

Početno profesionalno obrazovanje

Oblast početnog profesionalnog obrazovanja je jedan od osnovnih izvora za pripremu kvalifikovanih kadrova, preobučavanja radno neangažovanog stanovništva i njegove prekvalifikacije. Početno profesionalno obrazovanje vrši funkciju socijalne podrške najnezaštićenijih slojeva omladine. Početno profesionalno obrazovanje priprema stručnjake zanatskih profesija: bravare, varioce, livce itd…

U celini period dobijanja početnog profesionalnog obrazovanja je direktno povezan sa nivoom znanja. Oni koji se upisuju po završetku 9 razreda se spremaju za specijalnosti tokom 2-3 godine. Učenik koji se upisuje posle 11 razreda, priprema se tokom jedne godine.

Srednje profesionalno obrazovanje

Srednje profesionalno obrazovanje sprema stručnjake srednje karike: medicinske sestre-babice, računovođe, elektroničare, programere, inženjere nekih od uskih profesija itd…

Specijalne profesionalne škole se dele na tehnikume i koledže. U specijalne profesionalne škole može se upisivati posle 9 razreda, a druge – posle 11 (medicinski koledž). U obrazovnim ustanovama se realizuje priprema studenata za specijalnosti koje poseduju tokom 2-3 godine (poneki put 4 godine). Profesije koje imaju veze sa ekonomskim pravcem usvajaju se za 2-3 godine, medicinske specijalnosti se mogu dobiti za 4-5 godina, profesijama tehničkog profila se obučavaju u proseku 3-4 godine.

Po formi obučavanja, na dnevnom (redovnom) se može dobiti diploma za 2 godine posle 11 razreda ili za 3 godine posle 9 razreda (u programu za one koji su završili 9 razred su uključene opšte-obrazovne discipline, koje se izučavaju u 10-11 razredu srednje škole). Na vanrednom odeljenju tehnikuma ili koledža obuka traje tri godine. Dobijanje srednjeg profesionalnog obrazovanja (SPO) ili nepotpunog profesionalnog obrazovanja (NPO) je moguće po završetku 11 razreda srednje opšte-obrazovne škole.

Visoko profesionalno obrazovanje

Osnova ruskog sistema visokog obrazovanja je bila postavljena u junu 1930. godine objavljivanjem dokumenta od strane Sovnarkomata SSSR, koji je određivao proces brzog reformisanja univerziteta i naučnih ustanova prema privrednoj grani. Mnogi od fakulteta su postali samostalni poput: medicinskih, pedagoških, tehničkih, poljoprivrednih i drugih visoko obrazovnih ustanova. Broj visoko obrazovnih ustanova se za kratak vremenski period udesotostručio. Osnovni razlog za takve promene je bio zadatak obezbediti kadrovima programe industralizacije, koja je trebalo da se realizuje u SSSR u privrednom pristupu (narkomati). I zemlja do dana današnjeg živi prema nasleđu tih reformi.

Prema podacima Državnog Statisitičkog Zavoda Rusije, u 1990/91 školskoj godini funkcionisalo je 514 visoko obrazovne institucije, među njima nije bilo ni jednog privatnog. U njima se obučavalo više od 2 miliona 824 hiljade studenata, što je bilo 190 studenata na 10. hiljada stanovnika.

90-tih godina broj visoko obrazovnih ustanova i njihovih filijala je poraslo više puta. U tom periodu došlo je do porasta privatnih visoko obrazovnih ustanova, i do razvoja usluga naplaćivanja za obrazovanje u državnim ustanovama, a takođe do burnog razvoja mreže njihovih filijala. Kao rezultat prevelikog razvoja, došlo je do toga, da ukupan broj visoko obrazovnih ustanova i filijala premašuje veličinu sovjetskog sistema visokog obrazovanja u granicama Ruske Federacije više od 4 puta. Pri tome ukupan broj stanovništva se nije povećao.

Bliže 2011. godini porast broja obrazovnih visoko obrazovnih ustanova nije se odvijao tako intezivno, kako je to bilo u prethodnih deset godina, ali već tada je bilo 1080, tj. poraslo je za 10% – u osnovi na račun privatnih visoko obrazovnih ustanova. Pri tome, da ja na 10 hiljada stanovnika sada bilo 454 studenta, od koga se 72 studenta obrazovalo u privatnim visoko obrazovnim ustanovama. 2014. godine na osnovu provere od strane Rospotrebnadzora oko 100 visoko obrazovnih ustanova i filijala je bilo isključeno iz registra licenzija, dok je u 66 visoko obrazovnih ustanova bio zabranjen upis.

Još jedna od posledica značajnog porasta obrazovnih mreža i količine realizovanih obrazovnih programa je bilo „razvodnjavanjeˮ pripreme po usmerenju u mnogim privredno orijentisanim visoko obrazovnim ustanovama.

Tako da u poljuprivrednim i transportnim visoko obrazovnim ustanovama više od polovine upisa se vršilo na privredno neorijentisano obrazovanje (ekonomija, menadžment, pravo). Pri tome da slični programi se realizuju u klasičnim univerzitetima koji se nalaze u blizini.

Pozicija Ministarstva obrazovanja i nauke Ruske Federacije se sastoji u tome, da privredno orijentisane visoko obrazovne ustanove treba da pripremaju samo stručnjake iz te oblasti za: transport, sport, kulturu, očuvanje zdravlja. Obuka van specijalnosti u takvim ustanovama treba da bude prekinuta.

Očuvana je velika dostupnost besplatnoj obuci visokom obrazovanju. Tokom poslednjih godina ona se održava na nivou 56% od opšteg broja onih koji završavaju.

U okvirima nacionalnog programa obrazovanja bio je realizovan mehanizam izdvajanja lidera, koji obezbeđuje u kooperaciji sa organizacijama RAN naučno tehnički razvoja koji prednjači i nastoji da postane konkurentno sposoban igrač na svetskom tržištu naučno-obrazovnih usluga.

Prema stanju za 2015. godinu mreža vodećih univerziteta Rusije se sastoji od 41 visoko obrazovne ustanove, od tog broja je 10 Federalnih univerziteta, 29 nacionalnih naučno istraživačkih univerziteta i nacionalna gordost Moskovski i Sankt-Peterbuški univerziteti.

Ukupna sredstva federalnog budžeta, usmerena na razvoj vodećih ruskih univerziteta u periodu 2007-2015 godine, je 110,0 milijardi rubalja (prema kursu na mart 2017 to iznosi = 1 milijardu i 800 miliona eura). U periodu 2014-2016 godine vodeći univerziteti ulaze u etapu realizacije razvoja programa na račun nebudžetskih sredstava.

U celini državna podrška razvoja programa vodećih univerziteta je omogućila:

da dođe do povećanja broja zaposlenih predavača i stručnjaka iz inostranstva koji rade u vodećim visoko obrazovnim ustanovama;
do razvoja akademske mobilnosti naučno pedagoških radnika i doktoranata;
do povećanja opšteg broja sredstava, dobijenih za sprovođenje naučno istraživačkih i eksperimentalno-konstruktorskih poslova;
povećanja broja publikacija u vodećim međunarodnim časopisima i broja citiranosti radova.

Konkursna stimulacija za upis u visoko obrazovne ustanove je dosta visoka: u proseku po zemlji u 2016. godini, prema konkursu 7,8 budućih studenata na jedno mesto, što je uporedivo sa rezultatima od prošle godine.

Vodeći univerziteti čine svega 7,4 % od svih državnih visoko obrazovnih ustanova, ali u njima studira 17% studenata, radi 23,6 % predavača.

Procenat onih koji se obučavaju po programu magistrature u federalnim univerzitetima je porastao više od dva puta – 4% u 2010 godini do 8,5% u 2014 godini.

Univerziteti su postali centri za naučni rad u regionima. Za poslednje dve godine zapaženo je povećanje broja istraživača u visoko obrazovnim ustanovama.

Od 2005. do 2014. godine obim naučnih radova u visoko obrazovnim ustanovama se povećao 6 puta.

Prema stanju na februar 2016 godine, udeo naučnih radova ruskih istraživača u ukupnoj količini radova u svetskim naučnim časopisima indeksiranih preko Web of Science, za 2015 godinu je bio 2,29% (32 818 jedinica.).

U 2015. godini Ministarstvo obrazovanja i nauke Rusije je uradilo prvu etapu konkursnog odabira molbi za stvaranje glavnih regionalnih univeziteta u subjektima Ruske Federacije, na osnovu kojih 11 regionalnih univerziteta je preporučeno za dobijanje dopunskog državnog finansiranja. Realizacija programa razvoja glavih regionalnih univeziteta će omogućiti da se dođe do pomaka i modernizacije sistema visokog obrazovanja, stvaranja efikasne mreže visoko obrazovnih ustanova, usmerenih na ekonomski i socijalni razvoj regiona Rusije.

Bliže 2020. godini u većini regiona Ruske Federacije će biti organizovani glavni regionalni univeziteti u kojima će biti skoncentrisani najbolji naučnici, predavači i studenti i stvoreni svi uslovi za pripremu kadrova za visokotehnološke, inovacione i naučno primenljive privredne grane..

Rad regionalnih visoko obrazovne ustanove – usmerena na sprečavanje odliva talentovanih naučno-pedagoških radnika i studenata iz regiona, na račun obezbeđivanja prihvatljivih uslova za realizaciju obrazovne i naučne delatnosti.

Pripremu (uključujući i prekvalifikaciju) traženih na regionalnom nivou tržišta rada kvalifikovanih stručnjaka, u šta spadaju visoko-proizvodna radna mesta, i pomoć pri njihovom zapošljavanju.

Realizacija naučno-istraživačkih i eksperimentalno-konstruktorskih projekata u interesima subjekata preduzimačke delatnosti i interesa socijalno-ekonomskog razvoja teritorije u celini;

Naučne, informaciono analitičke i ekspertno praćenje programa socijalno-ekonomskog razvoja regiona.

Dodatni pravac rada predstavlja reorganizaciju visoko-obrazovne ustanove.

Reorganizacija slabih visoko obrazovnih ustanova se odvija kroz spajanje sa jakim visoko obrazovnim ustanovama sa jasnom strategijom razvoja: formiraju se krupni regionalni univerziteti, koji zadovoljavaju potrebe stanovništva za visokim obrazovanjem, i zahtevima ekonomije svojih regiona.

Od 2015. godine je uveden sistem objektivnog ocenjivanja zapošljavanja svršenih studenata visoko obrazovne ustanove. Tada je bio je urađen monitoring zapošljavanja studenata koji su završili studije 2013 godine.

Rezultati su pokazali da su na tržištu rada najviše traženi i bolje plaćna inženjerske profesije.

U skladu sa monitoringom, najveći procenat zapošljavanja (od 80 do 90%) je kod svršenih studenata, koji su završili inženjerske i medicinske studije. Od broja vodećih specijalnosti i usmerenja prema navedenom pokazatelju – atomska energetika i tehnologija, sestrinski-bolničarski profil, farmacija, elektro i toplotna energetika, hemijske tehnologije.

Najteže se zapošljavaju svršeni studenti sa pravnim i ekonomskim obrazovanjem: skoro 40% pravnika i oko 20% onih koji su prošli obuku iz „ekonomijeˮ i „menadžmentaˮ ne mogu da se zaposle na tržištu rada prve godine po završetku studija.

Prema rezultatim upisne kampanje 2016. godine, može se zapaziti znatno povećanje obima pripreme za inženjere, medicinske i prirodno-naučne discipline. Na primer, za hemiju, biologiju, informacionu bezbednost, atomsku energetiku, konstruisanje aviona i brodova – za 20%, po nanotehnologijama za 18%. I u celini strukture upisa za ovu godinu skoro 50% upisanih – to su budući inženjeri, 9% budući pedagozi, 8,5% – budući medicinski radnici.

Razvoju online obrazovanja se u oblasti visokog obrazovanja takođe udeljuje ozbiljna pažnja.

Razvoj otvorenog obrazovanja i primena online obuke u obrazovnim ustanovama visokog obrazovanja – je obavezan element razvoja visokog obrazovanja, koji obezbeđuje konkurentnost. Od 1. septembra 2015. godine je pušten u rad portal „Otvoreno obrazovanjeˮ gde student bilo koje visoko obrazovne ustanove, može sa rastojanja da usvoji discipline iz svog obrazovnog programa i u buduće da položi kolokvijum po izučavanoj disciplini.

Na današnji dan na portalu se nalazi 58 online kurseva (lekcija) po osnovnim (baznim) disciplinama bakalavrijata, koji su bili razrađeni od strane vodećih univerziteta, a takođe normativni dokumenti koji regulišu korišćenje internet online obuke i obrazovnih tehnologija na daljinu. 2015. godine na portalu je bilo registrovano 65 hiljada korisnika.

Situacija sa Visoko obrazovnim ustanovama u Moskvi i Sankt Peterburgu

Na teritoriji Moskve radi 232 visoko obrazovne ustanove – od tog broja 86 je državnih i 146 privatnih.

Na teritoriji Sankt Peterburga radi 77 visoko obrazovne ustanove – od tog broja 40 je državnih i 37 privatnih.

Govoreći o budućem sistema visokog obrazovanja danas, potrebno je govoriti o paradigmi. NJegovi osnovni trendovi na najbližih deset godina mogu se obeležiti na sledeći način.

Prvo – masovna obnova ljudi, koji rade u visokom obrazovanju

Svaki od univerziteta koji želi da pretenduje na ulazak na međunarodni rejting, stoji pred izazovom da je potrebno da na međunarodnom akademskom tržištu angažuje stotine profesora, istraživača i administratora. Prema ocenama eksperata, univerzitet sa 10 000 studenata ne može čak ni započeti rad bez angažovanja najmanje 100 profesora, koji rade na svetskom nivou. To zahteva znatna ulaganja i duboke unutrašnje reforme. Novi ljudi neće želeti da rade u starim institucionalnim sredinama. Pojačavanje praktične usmerenosti obrazovanja, uvođenje u obrazovne programe praktičnih predmeta, angažovanje predavača praktičara.

Kod obrazovnih ustanova, koje se najbrže adaptiraju pod nove zahteve od strane zakonodavca i poslodavca, treba izdvojiti Institut međunarodnih ekonomskih veza. Osim predavanja za studente po programu, oni mogu da posećuju master-radionice, koje drže specijalno pozvani eksperti. Među predavačima se mogu videti predstavnici nauke, kulture, iz bankovske sfere i drugih pravaca iz biznisa. U osnovi programa za obuku se nalaze aktualni zahtevi od strane poslodavaca. Master-radionice i predavanja drže i poznati biznismeni, menadžeri, rukovodioci krupnih preduzeća, političari.

Drugo – promena tehnologije obuke u skladu sa savremenim tehničkim i socijalno-društvenim dostignućima.

Pretrpeće znatne promene modele držanja predavanja i vežbi, aktivno će se koristiti onlajn kursevi koji su urađeni od strane najboljih univerzuiteta. Univerziteti će preći na aktivne metode učenja. Nove tehnologije ne mogu biti nametnute iz spolja, njih će doneti novi profesionalci koji će doći u naše visoko obrazovne ustanove.

Treće – obnavljanje univerzitetske infrastrukture

Sadašnja zdanja (zgrade i prostor) ruskih visoko obrazovnih ustanova ne zadovoljavaju ni minimum zahteva kraja 20. veka. U Rusiji treba da bude stvoreno nekoliko vodećih kampusa, koji će biti centri za privlačenje najboljih studenata i profesora iz celog sveta..

Četvrto – otvaranje centara za profesionalni razvoj

Na mestima tradicionalnih ustanova početnog i srednjeg profesionalnog obrazovanja (NPO –SPO) pojavljuje se novi sistem centara profesionalnog razvoja, koji se zasniva na privatnom-državnom partnerstvu i novim tehnologijama obučavanja, usmerenih na formiranje aktuelnih, traženih od tržišta rada kompetencija odraslog stanovništva. To je važan resurs za dovlačenje investicija u sferu profesionalnog obrazovanja.

Najprincipijalnije je pitanje o pojavi univerziteta sledećeg pokoljenja. Oni će se razlikovati i od klasičnih (teoloških univerziteta), koji su se pojavili u Evropi početkom XI-XII vekova i orijentisanih na translaciju (prenos) univerzuma znanja, i od istraživačkih univerziteta, koji su se pojavili u XIX veku prema modelu Vilhema fon Gumboljta i prednaznačenih za generacije naučnih znanja i pripremu istraživača, i od industrijskih visoko obrazovni ustanova (visokih profesionalnih škola i politehničkih učilišta) koji su se pojavili početkom XX veka, kako bi se obezbedio buran razvoj privrede.

U toku poslednjih 30 godina od strane eksperata se fiksira kriza industrijski organizovanih društava i ekonomije, koji se ispoljava u raširenom spisku teritorijalnih, tehnoloških i društvenih problema. Stoga je potrebno da se pojavljuju univerziteti novog tipa (problemski orijentisani ili inovacioni univerziteti) za osposobljavanje ljudi i timova, koji su sposobni da projektuju nove oblike delatnosti i obezbede transformaciju već postojećih korporacija, privrednih grana i teritorija u skladu sa izazovima vremena. Potražnja takvih profesionalnih interesa raste u čitavom svetu usled pojave globalne konkurencije, pojava novih tehnologija i geopolitičke neodređenosti (lokalni ratni konflikti, finansijske i ekonomske krize). Rusija ima sve osnove kako bi se uključila u svetsko liderstvo za osposobljavanje takvih ljudi, koji će biti sposobni da misle van granica opšte prihvaćenih predstava; da rešavaju nerešene zadatke, da praktično deluje, preuzimajući na sebe odgovornost za projekat i ekipu u situaciji kada postoji neodređenost.

Prvi nivo visokog obrazovanja

Bakalavr

To je završeno visoko obrazovanje. Po programu za bakalavre mogu da studiraju oni koji poseduju ekvivalent ruskom srednjem opštem ili profesionalnom obrazovanju. Nastava traje 4 godine i predviđa opštu fundamentalnu pripremu.

Drugi nivo visokog obrazovanja

Specijalista

Za razliku od bakalavra programi specijaliste su orijentisani na praktičan rad studenta u privredi (oblasti-grani) koju je izabrao. Za taj nivo mogu da konkurišu oni koji poseduju ekvivalent ruskom srednjem opštem ili profesionalnom obrazovanju. Nastava traje 5 godina. Na osnovu rezultata polaganja ispita i odbrane diplomskog rada izdaje se diploma specijaliste sa navođenjem kvalifikacije koju svršeni student dobija (na primer „Astronomˮ, „Predavačˮ, „Stručnjak za zaštitu informacijeˮ i sl). Svršeni studenti imaju pravo na profesionalnu delatnost i mogu nastaviti obrazovanje u magistraturi ili doktoranturi.

U skladu sa Bolonjskom sistemom obrazovanja, u najskorije vreme obrazovanje specijalista postepeno će biti ukinuto.

Magistratura

Pruža mogućnost da se udubi specijalizacija u izabranom smeru. Na program magistrature mogu da se upisuju bakalavri i specijalisti. Nastava traje najmanje 2 godine i predviđa pripremu studenata za naučno-istraživački rad. Studenti na kraju imaju završni rad, brane ga (magistarska disertacija), na osnovu koje se izdaje diploma magistra i daje zvanje „Magistarˮ.

Treći nivo – priprema kadrova najviše kvalifikacije

Doktorantura

Doktorske studije – oblik pripreme naučno-pedagoških kadrova. Na doktorske studije mogu da se upisuju magistri ili specijalisti. Nastava podrazumeva obrazovni deo, pedagošku delatnost, praksu, naučno istraživačke poslove. Doktorant odabira naučni pravac, temu istraživanja za svoju disertaciju. Redovne doktorske studije traju najmanje 3 godine, dok na vanrednim najmanje 4 godine. Izdaje se diploma po završetku doktorskih studija uz davanje kvalifikacije („Istraživačˮ, „Predavač-istraživačˮ). Na osnovu rezultata odbrane disertacije (doktorske) daje se zvanje doktora – prvi stepen koji potvrđuje status naučnika.

Na doktorske studije se primaju građani do 35 godina starosti, dok na studije bez odvajanja od proizvodnje do 45 godina.

ADJUNKTURA – slično je doktoranturi u obrazovnim ustanovama, koji se odnose na Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo odbrane Rusije.

INTERNATURA – oblik poslediplomske obuke u medicinskim visoko obrazovnim ustanovama, na osnovu razultata kojih se daje pravo na profesionalnu delatnost. Školska godina traje jednu godinu, predstavlja praksu u medicinskoj ustanovi pod rukovodstvom kolega.

Naravno, postoje neka pravila i norme pri organizaciji nastavnog procesa. Recimo, maksimalno opterećenje nastavnim procesom studenata ne može da bude više od 54 akademska časa nedeljno. U visoko obrazovnim ustanovama školska godina za redovne (redovne-večernje) studente počinje 1 septembra i završava se u skladu sa planom rada prema konkretnom usmerenju (specijalizaciji). Tokom školske godine definišu se raspusti od najmanje 7 nedelja, a takođe zimski raspusti od najmanje 2 nedelje.

Ispitni rok je u završnom kalendarskom periodu školskog semestra. U toku ispitnog roka student treba da položi ispite. Broj ispita ne treba da premašuje 5. Za pripremu polaganja svakog od ispita treba da se izdvoji najmanje tri dana.

Ako student nije položio zbog nevažećih razloga 1-2 ispita ili dobio više od dve nezadovoljavajuće ocene on može da polaže te ispite za vreme dopunskog ispitnog roka u skladu sa rasporedom (student, koji je dobio tri nezadovoljavajuće ocene, se ispisuje sa univerziteta zbog akademske neuspešnosti).

Rusko zakonodavstvo garantuje ruskim državljanima besplatno dobijanje jednog višeg obrazovanja (I, II, III nivo), za drugo uvek se mora platiti.

Upravljanje obrazovanjem u Rusiji se realizuje na 3 nivoa: federalnom, regionalnom, lokalnom.

Na federalnom nivou upravljanje realizuje Ministarstvo obrazovanja i nauke Ruske Federacije, u čiju funkciju ulazi: definisanje državnih obrazovnih standarda, licenciranje, državna akreditacija i likvidacija obrazovnih ustanova, realizacija prava na dobijanje višeg obrazovanja besplatno, razrada i realizacija državnih i međunarodnih programa u oblasti obrazovanja i drugo.

Što se tiče regionalnog i lokalnog (opštinskog-gradskog) nivoa, to visoko obrazovanje ne ulazi u nadležnost državnih struktura, koji rade na tom nivou.

U Rusiji postoji tri oblika obrazovnih organizacija: univerzitet, akademija, institut.

Univerzitet realizuje obrazovne programe visokog obrazovanja svih nivoa po širokom spektru specijalnosti. On treba da izvršava fundamentalna i primenjiva naučna istraživanja u širokom spektru nauka.

Akademija realizuje obrazovne programe svih nivoa iz određene oblasti naučne delatnosti, u okvirima kojih akademija realizuje svoju delatnost.

Instituti rade po obrazovnom programu visokog obrazovanja za obrazovanje: bakalavra, specijalista i magistara (doktorske studije nisu obavezne) u određenoj oblasti profesionalne delatnosti. Široki spektar naučnih istraživanja za institute nije obavezan.

Informacija za sve zainteresovane u vezi s obrazovanjem u Rusiji:

Sporazum između Vlade Ruske Federacije i Vlade Republike Srbije o uzajamnom priznavanju i ekvivalentnosti dokumenata o obrazovanju i naučnim stepenima od 10 aprila 2013. godine.

Stupio je na snagu 22. 6. 2015. godine.

Sistem obrazovanja u Rusiji

Ostavi komentar