SIMEON ROKSANDIĆ

Autor: msr LJiljana Dragosavljević Savin, istoričar

Vajarstvo ili skulptura je umetnost oblikovanja trodimenzionalnih oblika. Različiti materijali, počev od kamena i mermera, preko drveta, gline, pa do stakla i plastike, pružaju umetniku mogućnost i širinu da se izrazi kroz različite oblike. Vajarstvo nije fiksni pojam koji bi se za stalno primenio na određenu kategoriju predmeta ili aktivnosti, već se radi o imenu jedne umetnosti koja se neprekidno razvija, menja, širi, uvodeći nove vrste predmeta u svoj okvir. Većina skulptura ima čisto estetski, tj. umetnički cilj. Kada skulptura, pored umetničkog poseduje i upotrebni aspekt, može se nazvati skulpturom, samo ukoliko je taj umetnički aspekt dominantniji. Ukoliko su umetnički i upotrebni aspekt balansirani, naziva se funkcionalnom skulpturom. I naposletku, kada upotrebni aspekt prevagne, vajarstvo postaje dizajn.

Iako je vajarstvo verni pratilac slikarstva, na našim prostorima gotovo da nije ni postojalo, sve do polovine 19. veka. Izuzetak čini crkvena ornamentika i narodna plastika. Glavni uzrok sporijeg razvoja vajarstva u Srbiji je stav srpske pravoslavne crkve, koja nije odobravala skulpture svetaca, scene iz Biblije i druge religiozne teme. Osim toga, srpsko društvo vekovima pre toga bilo je okrenuto ka literarnom i narativnom, kao osnovnoj pretpostavci umetnosti. Da bi vajarstvo postalo samostalna likovna disciplina, na srpskoj umetničkoj sceni trebalo je da se pojave vajari, školovani na evropskim likovnim akademijama (Beč, Minhen, Pariz). Znači, do promena je došlo jačanjem svetovnog  građanskog društva i njegovim sve većim uplivom u umetnost. Istorija srpskog vajarstva počinje da se afirmiše u podneblju akademizma, odnosno neoklasicizma, romantizma, realizma, verizma i simbolizma. Rodonačelnikom srpskog vajarstva smatra se Petar Ubavkić (1852–1910), koji vremenski i poetički pripada klasicizmu, sa primesama romantizma i težnjom ka naturalizmu i verizmu. Druga dvojica značajnih vajara su Đorđe Jovanović (1861–1953) i Simeon Roksandić. Roksandić je sa svojim skulpturama mnogo topliji i bliži, nego što su to dela Petra Ubavkića i Đorđa Jovanovića. Na njegovim skulpturama nije u tolikoj meri utvrđena akademska šema. Samim tim i njegovo osećanje života i forme je mnogo prisnije i življe.

Simeon Rokasandić je bio srpski vajar, predstavnik akademizma. Pripadao je najstarijoj generaciji vajara, koji su začeli razvoj srpske skulpture. Akademizam je stil u evropskoj umetnosti, koji propagira strogo pridržavanje tradicionalnih (antičkih) umetničkih oblika i pravila. U srpskoj skulpturi žilavo je opstajao i tokom prve polovine 20. veka. Kada konačno dođe do opšte liberalizacije, pedesetih godina 20. veka, tek tada se u Srbiji javljaju prve žene vajarke. Do tada su žene u skulpturi bile prisutne jedino kao tema (ležeći akt, stajaća figura, portret).

Simeon Simo Roksandić rođen je u selu Majske Poljane, kod Gline (Austrougarska), 14. maja 1874. godine. Potiče iz srpske pravoslavne porodice, od majke Jelene (rođene Vojnović) i oca Gavrila, kovača i zemljoradnika. U porodici je bilo više dece. Majka mu je umrla kada mu je bilo 5 godina. Osnovnu i Građansku školu završio je u Glini, a Obrtnu školu u Zagrebu, gde je živeo u internatu. U Zagrebu je prve dve godine trebao da uči sve zanate koji su bili u školskom programu, dok je u toku druge dve godine trebalo da usavrši kovački i bravarski zanat, kako mu je otac odredio. Međutim, njegov put bio je drugačiji. Družeći se sa starijim drugovima Rudolfom Valdecom i Robertom Frangeš Mihanovićem i videvši kako oni modeluju i tešu u kamenu, Simeon je odlučio da i on stupi na vajarsko odeljenje. To je i učinio, bez očevog znanja.

Za dalje školovanje tražio je stipendiju iz fonda Gavre Adamovića iz Sremskih Karlovaca. Zahvaljujući odličnim kvalifikacijama za vreme školovanja, odobrena mu je vanredna stipendija, ali pod uslovom da se školuje u okviru granica Austrougarske. Tako je 1892. godine upisao Umetničko-obrtnu školu u Pešti  gde je prve dve godine izučavao dekorativno slikarstvo i vajarstvo. Prve godine je učio kod slovačkog vajara Matraja, a naredne 1893. prešao je na odeljenje za plastiku kod profesora Loranfija. Školu je uspešno završio 1895. NJegov đački rad  reljef Hristos predaje ključeve Svetom Petru, otkupila je uprava grada Požuna za njihovu crkvu, a danas se nalazi u Budimpešti.

Te iste 1895. godine Simeon je upisao Akademiju umetnosti u Minhenu, gde je učio u klasi profesora Sirijusa Eberlea. U to vreme u Minhenu je studiralo više srpskih slikara – Risto Vukanović, Dragoljub Pavlović, Milan Milovanović, a Simeon Roksandić bio je jedini vajar. Godine 1897. u Minhenu je nastalo njegovo prvo značajno delo. Bila je to skulptura Roba, koja je poznata pod nazivom Joie de vivre. Ovo delo izražava protest protiv tuđinske vlasti nad srpskim narodom. U doba njegovog školovanja u Zagrebu, u Pešti i Minhenu, preovladavao je akademizam u umetnosti, za kojim je sledio naturalizam. Pred kraj studija prestaje da dobija stipendiju, pa se izdržavao popravkom oštećenih spomenika u gradskom parku. U Minhenu je upoznao Đorđa Krstića, koji mu je predložio da dođe u Srbiju i obećao mu posao nastavnika u Beogradu. Tako je Simeon Roksandić stigao u Beograd.

U sali Narodne skupštine Srbije od 20. septembra do 5. oktobra 1898. godine, bila je priređena izložba radova troje srpskih mladih umetnika, školovanih u Minhenu, i to slikari Risto i Beta Vukanović i vajar Simeon Roksandić. Bila je ovo prva Simeonova izložba. Mladi umetnici su svoja dela dopremili na taljigama, preko turske kaldrme, sami ukucavali eksere i kačili slike na zidove. Bila je to izložba kakvu Beograđani nisu imali prilike da vide ranije. Kako je ova izložba dočekana u Beogradu, najbolje kazuje podatak da je na otvaranju govorio tada najugledniji stručnjak, Srbin nemačkog porekla, teoretičar umetnosti, arhitekta, erudita, upravnik Narodnog muzeja, Mihajlo Valtrović. Simeonov Rob doživeo je veliki uspeh na ovoj izložbi. Upravo je Valtrović otkupio ovu skulpturu za muzej, međutim muzej nije imao sredstava da je izlije u bronzi. Inspirisan ovim Simeonovim delom, Andra Gavrilović je spevao pesmu Hoću da živim. Rob je uništen 1915. godine, za vreme austrougarske okupacije u Prvom svetskom ratu. Simeon je u Srbiju doneo osećaj za plastiku i formu, ali je svoj rad morao da prilagodi ukusu publike.

Simeon Roksandić je podneo molbu za posao ministru prosvete i crkvenih dela, te 14. decembra 1897. godine postao je državni činovnik i to najpre u unutrašnjosti Srbije. Postavljen je za nastavnika crtanja u Užičkoj realnoj gimnaziji. U Srbiji su u to vreme postojale samo dve realke, u kojima je modelovanje u gipsu uvedeno kao obavezan predmet. Predavali su ih Petar Ubavkić u Beogradskoj i Simeon Roksandić u Užičkoj gimnaziji. Kada je Užička gimnazija ukinuta, Simeon je postavljen za nastavnika crtanja u Kragujevcu. Tamo je radio od 1898. do 1907. godine.

Roksandić je 1899. godine izradio spomenik knezu Milošu, koji je svečano postavljen u dvorani Kragujevačke gimnazije. Po njegovom crtežu je izrađena i niša u kojoj je postavljen spomenik. Ovaj spomenik je uništen za vreme austrougarske okupacije u Prvom svetskom ratu. Godine 1900, Roksandić je pobedio na konkursu za izradu spomenika za oslobođenje Niša, međutim, do izrade spomenika nikada nije došlo, niti mu je isplaćena nagrada, a skice radova su kasnije izgubljene.

Godine 1902. učestvovao je na konkursu za izradu spomenika izginulim borcima u Vranju. Za ovaj konkurs je izradio tri projekta, od kojih je odabran srpski pešak koji najavljuje pobedu, sa zastavom u desnoj i puškom u levoj ruci, pored slomljenog turskog topa dok mu je pod nogom izlomljeno koplje turske zastave. Ovaj spomenik svečano je otkriven ispred zgrade načelstva, maja 1903, a povodom dvadesetpetogodišnjice oslobođenja Vranja od Turaka. Spomenik su porušili Bugari u Prvom svetskom ratu 1915. godine. Nakon rata Vranjanci su finansirali podizanje novog spomenika, koji je ponovo izradio Roksandić. Ovaj spomenik je izrađen u bronzi, nešto većih dimenzija, za razliku od onog prvog koji je bio od ilovače. Novi spomenik je svečano otkriven na Vidovdan, 28. juna 1929. godine, u čast palim borcima za oslobođenje od Turaka 1878, balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Međutim i ovaj novi spomenik u Drugom svetskom ratu, 1941. godine, Bugari su oborili sa postamenta i odneli. Grupa Vranjanaca je zatim prebacila bistu iza zgrade Pašinog konaka kod Haremluka, gde je ostao da leži pokriven drvima sve do kraja rata. Godine 1946. ovaj spomenik je vraćen na svoje staro mesto, ali je bio oštećen, bez leve ruke i puške.

Simeon Roksandić je radio i portrete mnogih viđenijih građana toga doba. NJegov portret Jovana Nikolića Kosovljanina je prva poznata javna skulptura u Jagodini, postavljena u krugu Jagodinske pivare 1904. godine. U toku Prvog svetskog rata portret je sklonjen i više nije javno izlagan, sve do 1981. godine kada je bista poklonjena Zavičajnom muzeju Jagodine, a od 2001. nalazi se u okviru stalne postavke ovog muzeja.

Prvo i najstarije jugoslovensko udruženje umetnika „Lada”, osnovano je 4. septembra 1904. godine, uoči Prve jugoslovenske umetničke izložbe u Beogradu. Osnivači ovog društva bili su: Nadežda Petrović, Beta i Risto Vukanović, Uroš Predić, Marko Murat, Đorđe Jovanović, Petar Ubavkić i Simeon Roksandić. Društvo je nazvano po slovenskoj boginji proleća. Prva jugoslovenska umetnička izložba okupila je više od stotinu srpskih, hrvatskih, slovenačkih i bugarskih umetnika, sa preko petsto radova. Roksandić je na njoj izložio svoju skulpturu Filipa Višnjića koja  je veoma povoljno ocenjena. Ova skulptura stajala je izložena u Drugoj muškoj gimnaziji, a uništena je tokom Prvog svetskog rata.

Do značajnih promena u Roksandićevoj karijeri došlo je tokom njegovog boravka u Minhenu i Rimu, 1906. godine. Naime, Simeon se 1905. oženio LJubom, a naredne godine dobio je jednogodišnje neplaćeno odsustvo i sa ženom otputovao najpre u Minhen, a potom u Rim. U Minhenu nije uspeo da se snađe, jer se nije slagao sa novim pravcima koji su, u međuvremenu, nastali u umetnosti. Secesija je uzimala sve više maha, te je zato prešao u Rim, gde mu se ponovo vratila volja za radom.

U svom ateljeu u Rimu izradio je skulpturu Ribar (odnosno Borba), koja je prvi put izložena 1907. godine na 77. međunarodnoj izložbi lepih umetnosti u Rimu. Dobila je veoma pozitivne kritike i pohvale kraljevskog para. Uspeh Ribara je potvrđen i na Velikoj balkanskoj izložbi u Londonu iste godine. Ova kompozicija je postala simbol mlade srpske države, ali prema rečima autora Ribar je nastao iz potrebe da se simbolima prikaže pobeda čoveka nad snagama prirode. U dramatičnoj i vrlo sugestivnoj pozi, umetnik je predstavio čoveka – ribara, koji sedi na rustično obrađenoj steni i snažnim rukama drži vodenu zmijoliku neman za vrat. Ribarska mreža koja se spušta niz desni kuk čoveka, pa preko strane, dodatno unosi živost u predstavu i pojačava iluziju morskog pejzaža. Do autora je stigla netačna vest da je brod sa umetninama na putu iz Londona potonuo, pa je Simeon  uradio novi odlivak od gipsanog modela. Tako je napravio dva istovetna rada. Taj drugi rad je, nakon treće izložbe „Lade” u Zagrebu 1908. godine, otkupila uprava grada Zagreba i postavila na Griču (Jezuitskom trgu) u Gornjem gradu.  Prva skulptura Ribara je postavljena  kao fontana na Kalemegdanu, najverovatnije 1908. godine, a najkasnije do 1911, u blizini muzičkog paviljona, gde su se između dva rata svake nedelje održavale muzičke svečanosti. Roksandićev Ribar je na jedan interesantan način smešten u pejzažnu arhitekturu Kalemegdana, dok žubor vode upotpunjuje i oživljava skulpturu. Na taj način uspostavljena je sinteza auditativnog i vizuelnog. Prvobitna namera je čak bila da se postavi na Terazijama.

Po povratku iz Rima Roksandić je dobio premeštaj u Drugu mušku gimnaziju u Beogradu. Predavao je i vajarstvo u beogradskoj umetničko-zanatskoj školi. U tom periodu Simeon je izradio bistu Josifa Marinkovića (1909), Dečak sa flautom (1910), Iznenađenje ili Dečak sa kornjačom (1910), bistu Laze Kostića (1910), bistu Mihaila Valtrovića (1910), Dečak koji se udario (1911), Očajanje (1912), Knez Ivo od Semberije (1912), bistu Riste Odavića (1914). Učestvovao je na Prvoj srpskoj umetničkoj slikarskoj i vajarskoj izložbi 1910. godine u Somboru, koju je organizovala Dobrotvorna zadruga Srpkinja Somborkinja, a pod pokroviteljstvom srpskog patrijarha Lukijana. Inače, Simeon Roksandić nikada nije organizovao samostalne izložbe. Izlagao je na svim izložbama slikarskih i vajarskih radova jugoslovenskih umetnika do 1931. godine. Učestvovao je i na svim izložbama grupe „Lada” – Druga jugoslovenska izložba „Lade” 1906. u Sofiji, Trećoj u Zagrebu 1908, Četvrtoj 1912, Petoj 1922. u Beogradu i Šestoj 1927. godine u Novom Sadu. Izlagao je na izložbama u Rimu (1906. i 1911), Londonu (1907) i Barseloni (1929).

Simeon Roksandić izradio je ukupno 137 radova, bista, figura i reljefa ili projekata. Neki od njih su uništeni za vreme Prvog svetskog rata ili su pak nestali. Pored Ribara, uradio je skulpturu Pobeda sa identičnom tematikom. Na skulpturi Pobeda, Roksandić je oživeo bespoštednu i divlju borbu za goli život. Kompozicija je izrađena u bronzi 1931. godine. Zauzela je mesto na jednom od foruma Beogradskog zoološkog vrta, u formi  fontane. U svedenom formalnom izrazu, prikazani su čovek i lav u dvoboju. Čovek, nadmoćniji protivnik u ovoj borbi, kroti lava, snažno ga držeći za otvorene čeljusti. Divlja zver se uzaludno opire, podižući velike šape u vazduh, kao znak slabosti. Čovekova superiornost dominira – nabrekle vene na izvajanim mišićima ruku i nogu, desnom nogom kleči na leđima životinje, dok mu leva služi kao potpora. Sukob čoveka i zveri koji je prikazan na skulpturama Ribara i Pobede, zapravo simboliše arhetipsku borbu razuma i nagona, te urođenu animalnu stranu ljudi.

Simeon Roksandić uradio je projekat za skulpturu  Dečak sa razbijenim krčagom,  u narodu poznat kao spomenik na Čukur česmi. Spomenik je izliven u bronzi na mermernom postamentu, visine 30 cm, a ukupne visine 149 cm. Podignut je 1931. godine, u spomen na događaj koji se odigrao kod Čukur česme, 3. juna 1862. Dečaka Savu Petkovića ubio je, po drugim izvorima udario po glavi, turski vojnik (nizam), što je izazvalo sukobe širom Beograda. Prema nekim tumačenjima ovaj događaj kod Čukur česme izazvao je poslednji srpsko-turski rat i konačno oslobođenje Srbije od Turaka. Jedan od ondašnjih sugrađana, poznati duvandžija Toma Vanđel, zaveštao je određenu sumu novca da se podigne spomenik na mestu na kojem se desio incident. Model za figuru dečaka bio je trinaestogodišnji Vlastimir Petković.

Tokom Prvog svetskog rata Roksandić je prvo radio u vojnoj poljskoj bolnici Šumadijske divizije, prošao je kroz Albansku golgotu, bio na Krfu, prošao kroz Solunski front, oboleo od malarije. Posle rata postavljen je za profesora Umetničke škole i jedno vreme je obavljao dužnost njenog direktora. Penzionisao se 1934. godine. O svom trošku napravio je mali atelje u dvorištu Akademije primenjenih umetnosti i poslednjih godina izrađivao male figure i aktove, figure cirkuskih akrobata i čekao kraj Drugog svetskog rata. Umro je 12. januara 1943. godine u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju.