СЕКУЛА ДРЉЕВИЋ – ОД СРПСКОГ РОДОЉУБА ДО КВИСЛИНШКОГ ИДЕОЛОГА ЦРНОГОРСКОГ ЕТНИЧКОГ ПИТАЊА

24/07/2020

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Политичко-културни сепаратизам у Црној Гори има своје дубље корене, свакако дубље него што то данас сматра један део необавештеног света склоног да узроке томе покрету тражи у политичким збивањима последњих година. Његова идеологија није рођена у Црној Гори већ је унета са стране. Суштина таквог покрета је у покушају насталом уочи Другог светског рата у оквиру нацистичко-фашистичких пројеката разбијања Југославије и српске етничке целине, да се Црној Гори наметне сасвим нови културни и духовни идентитет – путем идеолошке пропаганде, образовних програма, културних установа, уметности, научног рада, и мноштвом сличних активности. Прави корени политичко-културне сепаратне свести не могу се разумети без ширег идеолошког и културног амбијента 20. века – амбијента у коме постоји Црна Гора и српски народ у њој.

Црногорски национализам и сепаратизам израстао је на старој стратегији разбијања српског етничког, културног и духовног простора, и није успевао да ухвати било каквог корена у Црној Гори све док није силом наметнут током и после Другог светског рата. Творци тога идеолошког концепта проистекли су из бечких и пештанских државних канцеларија, попут Ђуле Андрашија, Бењамина Калаја, Лајоша Талоција, затим из њихових сателитских центара, као што је Загреб, а разуме се и других суседних центара, у првом реду Рима као седишта Римске курије. Основни циљ те стратегије био је онемогућавање, свим средствима, српског националног уједињења и стварања јединствене српске државе, али и било каквих облика снажнијег српског духовног и културног повезивања. Мноштво различитих политичко-културних мера те стратегије могло би се свести на два основна правца активности: први, српску склоност ка регионализму и партикуларизму (истина уочљиву у средњем веку, а добрим делом ојачану дуготрајним животом у разним државама под туђинском влашћу) треба свим средствима продубљивати и политички експлоатисати; и други, верске поделе и културне разлике међу Србима, проистекле из живота под туђинском влашћу, треба непрекидно наглашавати и давати им посебна политичка значења.

На овом послу се радило већ током 18. века, са првим озбиљнијим плановима о преуређењу Југоисточне Европе у духу политичких интереса Аустрије, али и других западних сила. Тај рад је врло уочљив након српске револуције 1804. године, а долази до пуног изражаја – плански, организовано и делотворно након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године. Није реч само о пројектима политичке природе: реч је о широком фронту активности који је поред класичних политичких, војних и економских мера, у први план стављао и научноистраживачки и културни рад; у тим областима се напрекидно провлачила суптилна стратегија, увек теже уочљива, пометње у плановима својих противника са основним циљем да се прихвати пожељни лажни идентитет који ће бити у функцији политичких планова Хабзбуршке монархије. Таква је, поред осталог, била идеологија бошњаштва, са ослонцем на богумиле, али и многи други пројекти који су се тицали нарочито Старе Рашке, Косова и Метохије, Македоније и других области у којима је живео српски народ.

За све време постојања независне Црне Горе, нико у Црној Гори није доводио у питање општепознату чињеницу да су Црногорци део српског народа у Црној Гори. Говорим о Старој Црној Гори. Већи део данашње Црне Горе, почевши од Бањана, преко Пиве, Дробњака, Васојевића, затим Полимља и Потарја (Беране, Бијело Поље, Пљевља) је и иначе насељавао српски народ у својим историјским областима Старој Херцеговини и Старој Рашкој. Чак ни веома искључиви хрватски идеолог др Иво Пилар (псеудоним Sudland), о коме ће касније бити речи, узор хрватског усташког покрета и црногорских сепаратиста, није могао уврстити Црногорце у посебан народ. Он пише: „Познајемо четири народа Јужних Славена: Словенце, Хрвате, Србе и Бугаре“.

Међутим, да бисмо били у прилици да на исправан и свеобухватан начин разумемо основе црногорског етничког национализма, али и изградње засебног националног идентита, требало би претходно да познајемо биографију Секуле Дрљевића, кога је сам Савић Марковић Штедимлија означио као „оца црногорског национализма“. Секула Дрљевић је рођен 7. септембра 1884. године у селу Равни, код Колашина, у тадашњој Књажевини Црној Гори. Ради стицања вишег образовања отишао је у Аустроугарску. Студирао је на Правном факултету Универзитета у Загребу, где је одбранио и докторат из области правних наука. Током боравка у Загребу био је члан Српске академске омладине (САО). У једном говору је пред члановима САО признао да у Црној Гори влада тиранија, нагласивши да је главни циљ његових студија у Загребу да се што боље припреми, како би у својој отаџбини Црној Гори могао својом спремом ступити у борбу против апсолутизма. Након повратка у Црну Гору укључио се у друштвени и политички живот, ступивши у државну службу. Његов старији брат, Јанко Дрљевић, је у то време био скупштински заступник из редова лојалистичке Праве народне странке, а такође је служио и као државни тужилац у Бомбашкој афери (1907). Захваљујући брату, Секула Дрљевић је постао начелник у Министарству правде, а недуго потом и министар правде у другој влади Лазара Томановића (1909 – 1910). Потом је постао и скупштински заступник, иако није испуњавао законски предуслов од навршених 30 година старости, што се испоставило тек када је накнадном провером разоткривено да је крштеница коју је поднео била фалсификована. Након таквог неславног почетка политичке каријере, одступио је са министарског положаја. Као политички подобна личност, касније је постао министар финансија у влади Митра Мартиновића (1912 – 1913). Већ тада је био познат по својим реторичким способностима, али и по политичком опортунизму и недоследности.

Током Првог светског рата, аустроугарске снаге су га затвориле и интернирале у логору Болдагасоњ у тадашњој Угарској (данас Фрауенкирхен у Аустији) и Карлштајн у Аустрији, где је иступао против краља Николе. Пуштен је након рата и преселио је се у Земун, где је радио као адвокат. Постао је водећи члан зеленаша, црногорског сепаратистичког покрета који је подржавао Југословенску федералистичку странку. Током овог раздобља, он је сарађивао са хрватским политичарима, као што су Стјепан Радић, Влатко Мачек и Анте Павелић, са којим је постао добар пријатељ. Средином двадесетих година 20. века, Дрљевић је основао Црногорску федералистичку странку. Убрзо је постао једини вођа странке и главни теоретичар. Он је изразио јасну подршку јединству Југославије и нагласио црногорску лојалност српској националности, али је тврдио да није нужно морала бити дио једне државе и наговестио да ће подржати обнову независности Црне Горе. Због тога, зеленаши су тражили да се унутрашње границе Југославије организују тако да се подударају са државним границама, какве су биле пре 1918. године.

Секула Дрљевић и Михаило Ивановић су већ током 1920. године први покушали да оснују регионалну црногорску странку уочи избора за Уставотворну скупштину, али у томе нису успели због недостатка времена и отпора власти. Дрљевић је безуспешно предводио црногорску федералистичку групацију на изборима 1923. године у Никшићком и Колашинском срезу. Поново се кандидовао 1925. године у Колашину и овога пута је изабран за посланика у Народној скупштини. Исте године учествовао је у стварању Црногорске федералистичке странке. Подржавао је концепт црногорско-хрватске сарадње против београдског централизма. Управо по том основу, Дрљевић је 1927. године изабран за представника Земунског округа на изборној листи коју је предводила Хрватска сељачка странка. Следеће године, Дрљевић је безуспешно покушавао да одговори Радића од присуства седници Народне скупштине на којој је Пуниша Рачић извршио атентат на њега. Током наредних година успоставио је блиску сарадњу са разним антисрпским чиниоцима у Загребу, а један од његових најближих сарадника био је похрваћени црногорски публициста, Савић Марковић Штедимлија, који је радио на теоријском уобличавању црногорског национализама.

За време Другог светског рата, када је најпре узео учешћа на Петровданском сабору 1941. у проглашењу „независне државе Црне Горе“, а остатак рата провео у НДХ, дошао је до оригиналног објашњења о посебном пореклу Црногораца – тврдио је да потичу од Илира! Па тако у својој књизи „Балкански сукоби 1905 – 1941.“ пише: „Расе су заједнице крви, а народи су историјске творевине. Црногорски народ по језику припада словенској језичној заједници, а по крви групи оних народа који су познати под именом динарски народи. Ови народи су, по савременој науци о европским расама, потомци Илира, који су, примивши језике других раса, напустили и своје илирско име, али је илирска крв у заједници с геополитичким положајем и историјом и даље остала стваралац њихове културе. Отуда постоји не сродност него јединство одређених културних облика код динарских народа почев од Албанаца па до Јужних Тиролаца, који су погермањени Илири… Познати српски научник Јован Цвијић истакао је разлику између динарских народа словенскога језика и Срба, али он је мислио да је та неједнакост само посљедица различитих услова, под којима су се одвојено, у посебним државама, развијали кроз све вјекове историје. Цвијићу није било јасно да култура није само творевина геополитичкога положаја и историје него и крви“. (Дрљевић, 1944: 163) Оно што посебно запада за око је и то да је Дрљевић и након тог илирског „открића“ и даље у Београду и Србији видео некакве Цинцаре, па је тако у земунском листу „Граничар“ 1944. писао о „београдском цинцарском империјализму“. Овде је био контрадикторан, исто као што су то данас неке присталице необошњаштва који са једне стране себе сматрају потомцима Илира, а са друге стране Србе називају Власима. Јер управо су Власи, у које спадају и Цинцари, потомци тог романизованог балканског староседелачког становништва, међу којима су најбројнији Илири. Како то да су, према Дрљевићу, Срби из Србије „прљави“ јер су „измешани“ са тим староседелачким становништвом, док су у исто време Црногорци (најпре „најчистији Срби“, а касније посебна нација) потомци баш тог староседелачког становништва које је примило словенски језик?!

Још од оснивања Црногорског државног вијећа средином 1944. године, Дрљевић је тежио ка стварању сопствене војне формације, али прилика за остварење таквих замисли пружила му се тек почетком 1945. године, када је успоставио контакт са заповедницима појединих четничких јединица, које су се крајем 1944. године повукле са подручја Црне Горе, прешавши на подручје Босне. Тим јединицама је командовао пуковник Павле Ђуришић, који је након политичког раскида са генералом Дражом Михајловићем ушао у преговоре са Секулом Дрљевићем, ставивши своје јединице под његову команду. Тиме је створена Црногорска народна војска (ЦНВ), као војна формација Црногорског државног вијећа. Организациона и материјална помоћ за опремање те квислиншке формације добијена је од усташа и немачке војске. У време стварања ЦНВ, јединице које су ушле у њен састав биле су већ увелико у стању унутрашњег растројства, тако да покушај њихове реорганизације није дао очекиване резултате. Од самог снивања ЦНВ, постојало је дубоко неповерење између Дрљевића и Ђуришића. Иако је њиховим споразумом био предвиђен неометан пролаз реорганизованих јединица преко територије под усташком и немачком контролом, убрзо се показало да је тај договор неспроводив. Ђуришић је преко Саве упутио рањене и болесне војнике, задржавши главнину својих јединица јужно од реке, где је дошло до њиховог сукоба са усташама. Након пораза у бици на Лијевче пољу, северно од Бање Луке, и пристајања дела јединица уз Дрљевића, Ђуришић је био принуђен да преговара са представницима усташке војске о даљем кретању својих јединица према Аустрији. Након што се вратио у Загреб 17. априла 1945. године, Дрљевић је издао проглас о свом политичком програму и позвао своју „војску” да се бори против нове Југославије и четника Драже Михаиловића. Ђуришић, Петар Баћовић, Драгиша Васић и Захарије Остојић су 20. априла одведени у логор Стара Градишка код Јасеновца, где су, уз стотине дригих четника, ускоро и на најсвирепији начин – погубљени. Остављени без вође, већина Ђуришићевих четника прешла је у редове Дрљевићеве Црногорске народне војске и са њом се повукла према аустријској граници. У другој половини маја, припадници Црногорске народне војске предали су се Британцима и убрзо су враћени у Југославију и предати у руке комунистима. Дрљевић је успео да избегне хапшење и заједно са својом супругом пронашао је уточиште у логору за расељена лица у Јуденбургу. Црна тројка коју су чинили Ђуришићеви следбеници 10. новембра 1945. године пронашла их је тамо и убила, пререзавши им гркљане.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Antonić, Slobodan (1999). „Stranački i društveni rascepi u Crnoj Gori”. Sociologija: Časopis za sociologiju, socijalnu psihologiju i socijalnu antropologiju. 41 (2): 165—186.[мртва веза]

Pajović, Radoje (1971). „Politička akcija Sekule Drljevića i njegova saradnja sa ustaškim vođstvom i njemačkim poslanstvom u Zagrebu (1943-1945)”. Časopis za suvremenu povijest. 3 (1): 75—89.

Пајовић, Радоје (1977). Контрареволуција у Црној Гори: Четнички и федералистички покрет 1941-1945. Титоград: Историјски институт.

Стаматовић, Александар (2007). „Национални идентитет зеленаша и црногорских федералиста 1918-1941”. Политичка ревија. 6 (1): 119—139.

Терзић, Славенко (2000). „Идеолошки корени црногорске нације и настанак црногорског сепаратизма”. Српска слободарска мисао. 1 (1): 181—198.

Терзић, Славенко (2006). „Изневерени идентитет: Прилог разумевању идеолошких корена црногорског национализма” (PDF). Летопис Матице српске. 477 (3): 424—439.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања