Савремени моменти у антропологији будућности

09/10/2019

Аутор: мср Милена Голубовић, мастер етнологије и антропологије

Проучавање времена у претходним епохама било је са акцентом на садашњи и прошли тренутак. Новије студије у антропологији пребацују фокус на будућност. Уместо као завршна, будућност се почела посматрати као полазна тачка временског континуума. Савремени антрополози показују како орјентација ка будућности, односно свест о „крајевима“, завршецима, претходи, усмерава и обликује садашње активности, а самим тим и прошле. Дело „Антропологија будућности“ показује, како оријентације будућности утичу на усмеравање и обликовање садашњег момента у незанемарљивој мери. Ослањајући се на филозофа Хајдегера, аутори скрећу пажњу како се садашњост „побуђује“ кроз оријентације будућности. У процесу одређења шта смо, ко смо и како живимо свакодневницу, оријентисаност ка будућности игра јако важну улогу, и новији правци у антропологији управо настоје да ставе акценат на тај сегмент.

Навикнути да посматрамо свет кроз временски континуум прошлост-садашњост-будућност, испрва нам може бити тешко да фокус пребацимо на будућност као почетно одредиште. Међутим, навика да размишљамо на један начин и наше преконцепције, не одражавају нужно како се ствари заправо одвијају. Уобичајно у нашој култури (будући да постоје друштва која уопште не праве поделу времена на прошле, садашње и будуће тренутке) је да су нас научили да време посматрамо линеарно. Међутим, време тече у више праваца и не нужно у смеру од прошлости ка будућности.

Аутори који се баве антропологијом будућности, као што је Дејвид Зајтлин, у свом чланку „Очекивати, освртати се”, предлажу да се прошлост, садашњост, будућност плурализују. Дакле, не постоји једна прошлост, нити једна садашњост, а још мање будућност. Подесније је говорити о прошлостима, садашњостима и будућностима. Дакле, о временима у множини. У том смислу, занимљиво је напоменути да садашње и будуће прошлости нису нужно исте. Исто важи и за садашње и будуће будућности.

Почетком 2019. године излази из штампе књига антрополога из Шкотске Денијела М. Најта и антрополошкиње из САД Ребеке Брајант, „Антропологија будућности“ у издању CambridePress-a за енглеско говорно подручје. На нашим просторима још увек није преведена. Међутим, захваљујући интересовањима младе антрополошкиње, ауторке овог есеја, јавност у Србији има прилику да се упозна са најновијим антрополошким приступима проучавања друштвене стварности, у току исте године у којој је књига и објављена у Великој Британији.

У књизи се обрађују оријентације будућности: антиципација (предвиђање), очекивања, спекулација (нагађање), потенцијалност, нада и судбина.

Антиципацијом, будућност сударамо са садашњошћу, и у садашњости вршимо активности као да се предвиђено догађа. Предвиђањем најчешће настојимо да отклонимо неку нелагоду и неповољност. У ситуацијама ратног стања, људи настоје да побегну пред недаћом. Претпоставља се да ће до напада доћи, и онда се остварује одбрана, као да се напад заиста и одиграо. Антиципација се јавља у мноштву ситуација свакодневнице, али у ратном стању је од животне важности. Када се искуство може употребити, и када није потребно да се хита ка будућности како би се предупредила док се још није остварила, већ се чека да се догоди, говоримо о очекивањима. Очекивања одређују будућност као будућност. Како је наведено, очекивати значи “имати” будућност. У сваком очекивању потенцијално постоји неочекивано, јер се ствари дешавају и другачије од тога како замишљамо, тј. очекујемо. Интересантно је да су неочекиване ствари такође очекиване. Кад су ствари предвидиве и очекиване, најчешће говоримо о мирнодопском периоду. Концепт нормалности и „нормалног“ живота се повезује са временско-просторном ситуацијом у којој су очекивања остварива. Када особа не мора да размишља о корупцији, а друштво функционише у складу са прописаним законима, могу се очекивати очекивања. Све заједно, моћи очекивати значи живети у складу са оним што се конципира као нормалност. Посредством очекивања прошлост чинимо „живом“ у садашњости. Прошлост је ресурс из којег очекивања црпе материјал са циљем формулисања будућих очекиваних дешавања. У контексту очекивања, говори се и о обећањима.

Разлика између антиципирања, очекивања и нпр. спекулације сликовито је објашњена на примеру мајке која очекује да чује своје трогодишње дете из суседне собе. Уколико га не чује, антиципира да ће се глас ускоро, чути. Међутим, како се глас не чује, мајка спекулише зашто се не чује. У том „прорезу“ између очекивања и антиципирања, „скрива“ се спекулација.

Посматрање друштвених активности из новог угла доприноси њиховом бољем разумевању. На пример, кризне ситуације, као и многе друге, постају разумљивије када се фокус пребаци на будућност. Поглед са становишта оријентација будућности пружа хеуристички плодно штиво за елаборацију кризе.

У контексту оријентација будућности, а превасходно кроз перспективу спекулације, чувени Брегзит у Великој Британији и сва кључна дешавања са њим у вези, могуће је „осветлити“ и добити квалитетну интерпретацију. Како је у књизи „Антропологија будућности“ указано, Бегзит је био погодно време за јављање спекулација, будући да су изостали јасни политички нацрти око будућности земље након изласка из Европске Уније. У Великој Британији након референдума на коме је изгласан излазак државе из Европске Уније, будућност за коју се сматрало да се неће мењати, постаје прошлост или у најмању руку бива стављена на почек. Будућност коју су карактерисале припадање Европској заједници, слободна трговина, кретање и рад на територији земаља Европске Уније, културна интеграција са осталим чланицама ЕУ, визија безграничног социоекономског развоја, бива доведена у питање до те мере да постаје прошлост. То је будућност у прошлости, тј. прошла будућност. Истраживачи су дошли до сазнања да се људи у Великој Британији након Брегзита осећају као да су им будућности отете и суспендоване. У пост-референдумском периоду, док су челници Велике Британије били у преговорима са Европском унијом, у народу се услед недостатака информација, а у циљу разрешења нелагодности садашњости у којој се не може јасно предвидети и очекивати будућност, јавиле спекулације о будућности земље. Људи су се почели питати и уједно спекулисати, шта ће бити са ирском границом, да ли ће Британци који летују на Ибици морати да имају визу, шта ће се догодити са људима који раде у Великој Британији, а са подручја су других земаља Европске уније, и томе слично. Спекулације овог типа су свакодневна тема дневне штампе и интернет форума у Великој Британији. Претпостављање (conjecture) као облик спекулације усмерен на прошла дешавања је јако важно за генерисање „поверења“, које је пак, кључно за спекулације које су усмерене ка будућности. (У случају Брегзита спекулације усмерене на прошлост су око трагања клице која је довела до референдума за излазак из Европске уније. У том контексту, спекулише се како је Велика Британија још 1970-их невољно ушла у Европску заједницу, и како је одбијала да се усвоји јединствена валута Европске уније са почетка 21. века). Да би се спекулисало, потребно је поверење. Поверење је јако занимљив концепт, јер истовремено реферише и на извесно и на неизвесно. Управо због постојања тог садејства извесног и неизвесног у поверењу, када спекулишемо често можемо обмањивати себе. Извесност у поверењу нам помаже да пребродимо анксиозност и нелагоду проистеклу из суочавања са садашњошћу у којој се не може антиципирати, нити очекивати. Међутим, са друге стране, неизвесност садржана у истом концепту доводи до појаве обмана. Спекулација иде „руку под руку“ са преварама. Експанзија „људи од поверења“ и шпекуланата, који су махом варалице, је особеност епоха брзих промена и кризних ситуација. Кризне ситуације настају када су очекивања и предвиђања онемогућена. Тада се особе сусрећу са нелагодом бивствовања и присутности превасходно садашњег тренутка. Како би се непријатност и анксиозност, настале у тим ситуацијама превазишле, људи посежу за спекулацијом као оријентиром будућности. Спекулативне околности погодују јављању „људи од поверења“. Заправо, не може ни постојати продуктивна спекулација, уколико се нема поверење. Када спекулишемо своје знање заснивамо на парцијалним, претпостављајућим и поверљивим информацијама што може довести и до негативног исхода, као што је проневера. У контексту спекулација, упркос томе што изневерено поверење погодује и „цветању“ превара, ни позитивни, продуктивни исходи не могу произићи, уколико се нема поверење. Потенцијална превара се јавља као негативна актуелизација позитивних потенцијалности спекулације. Предмет спекулације је реализација потенцијалног, тј. његова актуелизација. Зато можемо рећи да се потенцијалност као оријентација у великој мери преплиће са спекулацијом. За постојање спекулација, било са негативним, било са позитивним исходом поверење је кључно. Негативни исход происходи из изневереног поверења, а позитивни када је поверење оправдано.

Такође, у поглављу о спекулацијама анализирана је ситуација када се говорило о открићима природног гаса у Источном Медитерану и веровања да енергенти са овог подручја могу допринети разрешењу грчке економске кризе. У контексту природних енергената говорило се о временском динамизму, појму који реферише да објекти садрже потенцијал за остварење могуће будућности, другачије од очекиване.

Метафора која најбоље, и у свега неколико речи, описује оријентацију потенцијалности је „бити трудан са будућношћу“. Потенцијал је присутност одсутног, као што је беба у трудници присутна, али док се не роди одсутна у свету ван мајке. Потенцијалност је иманентност, оно што има капацитет да буде остварено, али није. Иако одсутна, будућност је у форми потенцијалности виртуелно присутна у садашњости. У спортским ситуацијама, када играч треба да дода лопту свом саиграчу, пре него што баци лопту, одвија се мислени процес, којим се процењује потенцијал оног коме се лопта додаје. Дакле, да би играње у тиму (нпр. фудбалском) било оствариво, играч мора имати представу како други играч потенцијално може одреаговати. Потребно је да размишља о потенцијалностима и у складу са тим размишљањем доноси одлуке у садашњости. Акција у садашњости је „побуђена“ будућношћу у циљу актуелизовања, остваривања потенцијалности. Као будућа оријентација свака потенцијалност постоји у форми свега онога што није актуелно, али може постати. Актуелизована потенцијалност постаје садашњост. Као што се да приметити, будућност и у овом случају претходи садашњости.

Нада као оријентација будућности се „побуђује“ и „смешта“ између потенцијалности и актуелизације. Док се потенцијално не актуелизује, не преостаје нам ништа друго него да се надамо да ће до актуелизације доћи. Нада има за циљ да утиче на потенцијалности да се актуелизују. Спортска дешавања су микроутопије наде. Занимљиво је да испуњеност надања на једном плану могу да се „прошире“ и на друге сегменте. Актуелизација победе након надања у победу на спортској утакмици „побуђује“ наду, на пример, да ће се ратно стање у друштву завршити. На пример, низ успеха сиријских фудбалера на светском плану повукла је са собом и наду да ће и сиријска војска успети да одбрани земљу од агресора.

Судбина као оријентација није видљива, нити очекивана. Иманентна је у садашњости, и та иманенција је у контексту онога што филозоф Аристотел назива „коначни узрок“ бића. Такође, није могуће тачно одредити када ће се манифестовати. Она даје осећај ултимативног завршетка на основу којег оријентишемо наш живот. Док друге оријентације оперишу унутар временског хоризонта, судбина је изван њега. Она је бесконачност која одређује коначност.

Указујући на оријентације будућности, књига „Антропологија будућности“ нам јасно отвара поглед да у човеку, али и колективима, постоји тенденција да се живи у садашњости према неком нацрту будућности. Не само кроз простор, већ и кроз време крећемо се по неким трајекторијима. Као што се по компасу оријентишемо у простору, тако се у времену орјентишемо помоћу будућности, тачније нашим визијама ње. Оријентације будућности генеришу, „рађају“, „доносе“ и „буде“ садашњост, а самим тим и прошлост. Да се надовежемо на Дејвида Зајтлина и коригујемо, генеришу се садашњости и прошлости (дакле, множина).

У раду сам излагање, понајвише, засновала на делу „Антропологија будућности“, будући да се са његовом појавом поље будућности јасније дефинише као истраживачки хоризонт у антропологији. Књига ће, према мојим предвиђањима, засигурно у будућности бити база и незаобилазно референтно место за дискутовање и проучавање друштвене стварности кроз призму будућности као експликативно средство.

Денијел М. Најт ми је у посвети књиге, коју ми је даривао, поручио „Dear Milena, may you find your inspiration.“ Књига је оправдала моја очекивања и, ако не за друге ауторе, за мене ће свакако бити полазно одредиште у радовима о времену и будућности. Надам се да ћете и ви, који читате мој есеј о савременим моментима у антропологији будућности, бити инспирисани да набавите, прочитате, можда и преведете књигу, пошто још увек није преведена на српски језик.

Литература:

Knight Daniel M., Bryant Rebecca, The Anthropology of the Future, Cambridge University Press, 2019.

Zeitlyn David, Looking Forward, Looking Backward, History and Anthropology, Volume 26, Issue 4, 2015.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања