Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
У Уједињеном Краљевству Велике Британије и Северне Ирске од 1931. године постоји правило које одређује да општи избори морају да буду одржани једном у пет година до истека мандата постојећег сазива парламента. Такође, тадашње британске власти одредиле су да је гласање на општим изборима потребно увек организовати четвртком, због процене да су бирачи тог дана у недељи знатно више мотивисани за „излазак на бирачка места“. Из датих разлога, у наредној години, тачније до 17. децембра 2024. године могли бисмо да очекујемо распуштање садашњег сазива Парламента и расписивање општих избора. Након политичких превирања у вези са легислативном надлежношћу владе и премијера (усвајање 2011. године, а онда и поништавање Закона о термину избора 2022. године, те прихватање Закона о распуштању и сазивању Парламента из 2022. године) у погледу изборних циклуса у Великој Британији, јасно је да Риши Сунак има право да према сопственој процени одреди термин одржавања наредних општих избора у Краљевству. Заправо, британски премијер одредиће тачан датум одржавања избора, а краљ Чарлс III распустиће садашњи сазив Парламента. Уколико премијер Сунак не одреди тачан датум одржавања избора до петогодишњице почетка рада актуелног сазива Доњег дома Парламента 17. децембра наредне године, највиши законодавни орган у Краљевству биће аутоматски распуштен. Неформалне информације из круга блиских сарадника британског премијера обавештавају нас да би датум нових избора могао да буде у марту или априлу 2024. године, пошто постоје озбиљне процене да ће до тада популарност Конзервативне странке и Ришија Сунака знатно порасти. Наведени подаци нам откривају невероватну околност према којој један од најнепопуларнијих торијевских премијера у последњих тридесет година (свакако, после Лиз Трас) очекује победу на наредним општим изборима! Био би то својеврсни политички феномен и то не само због чињенице да би на тај начин конзервативци забележили и пету узастопну победу на општим изборима у Уједињеном Краљевству, већ и због историјата страховитих друштвених и политичких трансформација у Британији које су обележиле торијевску владавину у последњих тринаест година. Сасвим је очигледно да у социјално-политичком, духовном, па и у економском погледу Велика Британија није више исто друштво са почетка овог столећа.
Такође, за бројне негативне последице тих трансформација грађани Британије, а још више тамошња опозиција криве управо Конзервативну странку. Сви резултати истраживања политичких опредељења британских бирача реализованих у протеклих неколико месеци говоре да ће на предстојећим општим изборима „поданици краља Чарлса“ своје поверење поклонити лабуристима, те да ће та околност означити и крај деценијске торијевске владавине. Уосталом, све анкете продуковане до 8. августа ове године показале су да Лабуристичка партија може да очекује победу на следећим изборима. Тачније, према резултатима тих анкета лабуристи би требало да очекују подршку око 45% бирачког тела, што би им обезбедило 365 мандата у Парламенту од укупно 630 посланичких места. На тај начин, лабуристи би добили 163 посланичка места више у односу на садашњих 202, при чему не би изгубили ни у једном изборном округу. Према наведеним пројекцијама, Сунакови конзервативци изгубили би 180 мандата од садашњих 365, што значи да би освојили 26 процената подршке бирачког тела, односно 185 посланичких места у Доњем дому. Такође, не би победили ни у једном изборном округу у коме нису остварили апсолутни успех на изборима из 2019. године. Након скандалозног одступања Николе Стурџен са положаја лидерке Шкотске националне партије, али и места премијерке Шкотске, водећа шкотска политичка странка успела је да врати поверење код дела бирачког тела, што би на националном нивоу могло да јој обезбеди четири процента гласова на изборима 2024. године. Истоветан проценат гласова ШНП добила је и на изборима из 2019. године. На овај начин, ШНП обезбедила би 48 мандата у Доњем дому, при чему шкотски аналитичари очекују да поменута партија изгуби изборе у седам изборних округа на којима је забележила победу 2019. године, док би истовремено могла да оствари успех у нових седам изборних округа. Либералне демократе могле би да очекују веома благи пад подршке бирачког тела у висини мањој од једног процента у односу на изборе из 2019. године (2019. године: 11,74%; 2024. године: око 10,89%). На тај начин, либералне демократе биле би четврта политичка опција по „парламентарној снази“ и освојиле би укупно 28 мандата у Доњем дому. У актуелном сазиву Доњег дома либералне демократе имају 11 посланичких места, али на предстојећим изборима могле би да очекују да изгубе подршку само у једном изборном округу где су победиле 2019. године, док би оствариле апсолутни успех у других осамнаест изборних округа. Зелени би могли да очекују увећање поверења бирача, што би им обезбедило око 5 процената подршке (са постојећих 2,8%). Међутим, Зелени би могли да очекују само један мандат у Доњем дому. Поред њих, Партија Велса (Plaid Cymru), Демократска партија униониста (ДУП) из Северне Ирске, Реформска странка (бивша Брегзит странка) и друге, могле би (свака појединачно) да очекују подршку мању од једног процента бирачког тела. Сви ови подаци указују да Британију очекује нова епоха – доба владавине Радничке партије Кира Роднија Стармера. Међутим, да ли ће ове прогнозе заиста и бити остварене? Конзервативци тврде да је њихова победа извесна.
На којим премисама премијер Сунак заснива своја уверења о победи Конзервативне странке на предстојећим општим изборима у Великој Британији 2024. године? Након катастрофалних искустава са којима се Британија суочила после почетка руско-украјинског рата у фебруару 2022. године, Сунакова влада постигла је одређене резултате у погледу санирања тешких последица великог глобалног геополитичког и економског слома изазваних овом тешком политичком кризом. Наравно, криза представља и последицу пандемије изазване вирусом коронa из 2020. године, али и турбулентним изласком Уједињеног Краљевства из „загрљаја“ Европске уније. Међутим, у периоду од априла до јуна ове године, дакле у другом кварталу, стопа незапослености у Британији порасла је за свега 0,2%, са 4% на 4,2 процента, док је раст зарада највиши од 2001. године. У другом међугодишњем кварталу, просечна зарада у Великој Британији (без посебних накнада) порасла је за 7,8%. Просечна зарада на недељном нивоу износи 613 британских фунти (око 713 евра), односно за 22 радна дана радници добију зараду у износу од око 3.140 евра. У периоду од маја до јула 2023. године забележен је веома благи пад броја слободних радних места (за 66 хиљада). Према резултатима статистичких анализа у Великој Британији сада има 1.220.000 слободних радних места. Поред дефицита у погледу радне снаге, продуктивност по сату порасла за 0,7 процената у односу на прошлогодишњи други квартал. Такође, у периоду од априла до јула 2023. године забележен је стандардно бржи и виши раст просечних зарада у приватном сектору (за 8,2%), али су зараде порасле и у јавном сектору (за 6,2%). Свакако, у политици зауздавања стопе инфлације велику улогу имала је одлука о подизању каматних стопа, што представља меру којој су прибегле готово све европске државе. Са друге стране, потребно је да разумемо да у последњих неколико деценија политичка опредељења британских грађана умногоме зависе од старосних разлика у бирачком телу. Наиме, јасно је да лабуристи имају велику подршку код старосно млађе популације, посебно „миленијалске“ и „генерације зед“.
Око две трећине бирача у „пензионерској популацији“ (изнад 65 година) гласало је за Конзервативну странку на општим изборима 2019. године. Уколико намеравају да остваре доминантну већину у односу на торијевце, лабуристи би требало да макар трећину тог бирачког тела мотивишу да на наредним изборима 2024. године „забораве на симпатије према конзервативцима“. Такође, Британци своја политичка опредељења на изборима изражавају и према „регионалним критеријумима“. Наиме, тек 2019. године торијевци су успели „да пробију црвени зид“, односно да освоје 45 посланичких места у Доњем дому, која су иначе резервисана за изборне округе у централним (Мидланд) и северним деловима Енглеске. Истовремено, резултати претходних општих избора у Шкотској готово су „угасили“ утицај лабуриста у овој држави Уједињеног Краљевства. Након унутрашње кризе у Шкотској националној партији (владајућој странци у Шкотској) крајем прошле и почетком ове године, утицај лабуриста у бирачком телу донекле је увећан. Теме у вези са радничким питањима и правима, затим расном, социјалном, као и тзв. „воук“ политиком, такође представљају опредељујуће факторе за британске бираче на следећим општим изборима. После „тема из домена економске политике“, наведена питања можда ће бити и пресудна за „суд“ британских бирача на предстојећим изборима за британски парламент.
Када су у питању резултати истраживања јавног мњења из августа 2023. године забележено је да Лабуристичка партија има знатну предност у политичким опредељењима средње више класе, посебно оног дела који је запослен у јавном сектору (административни радници, упосленици у банкама, информационо-технолошким компанијама, системима здравствене заштите итд.), дакле у делу популације коју Британци жаргонски називају „беле крагне“. Такође, раст утицаја лабуриста забележен је и у делу популације са средње нижим и нижим социјалним статусом (радници у грађевинском сектору, терцијарним делатностима, посебно услужним, итд.). Занимљиво, чињеница је да је овај сегмент бирачког тела своје поверење на изборима из 2019. године поклонио торијевцима. У последњем општем изборном циклусу четири петине присталица Брегзита гласало је за Конзервативну партију. Услед слабости и неодлучности кабинета Терезе Меј и Бориса Џонсона у вези са механизмима имплементације воље бирача исказане на референдуму о изласку Велике Британије из Европске уније 2016. године, проценат подршке присталица Брегзита за опцију Конзервативне партије на предстојећим изборима знатно је опао. Мање од 50% тих присталица сада подржава торијевце. Међутим, ова чињеница не указује на могућност да већина оптаната своје „симпатије поклони“ Радничкој партији на изборима 2024. или 2025. године. Један део наведеног бирачког тела своје поверење поклониће Реформској странци (бившој Брегзит партији) некадашњег лидера Најџела Фаража, а сада Ричарда Тајса, док је забележен и завидан раст утицаја Reclaim party (Партија обнове), крајње десничарске странке, коју предводи холивудски глумац Лоренс Фокс, иначе „изданак“ веома утицајне породице британских уметника.
Један од разлога, због којих дато бирачко тело „не показује симпатије према лабуристима“ проналазимо и у чињеници да су након одласка Џеремија Корбина са места лидера Радничке странке „црвени“ исказали више спремности за ближе релације са Европском унијом, иако до сада нису релативизовали саму одлуку грађана Уједињеног Краљевства о изласку из ове континенталне наднационалне организације. Наглашавамо да четвртина бирача који су 2019. године гласали за Конзервативну странку на наредним општим изборима гласаће за друге политичке странке и то, углавном за Реформску странку. Са друге стране, лабуристичко бирачко тело изгледа да ће остати „неоштећено“, без обзира на чињеницу да је сер Кир Стармер извршио велику „кадровску чистку“ у руководећим структурама Партије, али и у њеним регионалним и локалним организацијама, односно „вертикално по дубини“. Наиме, Стармер је успео да „уклони“ крајње левичарски опредељене руководиоце, превасходно синдикалне лидере, блиске претходном вођи лабуриста, Џеремију Корбину, те да политички курс и дискурс Радничке партије усмери према идеолошком центру или боље да кажемо да је усвојио лево-либертаријанске координате у политичком раду своје партије. Међутим, поменута околност није у великој мери утицала на лабуристичко бирачко тело. Макар, није у овом тренутку. Подсетимо се да је Тони Блер први покренуо тај идеолошки заокрет лабуриста према политичким координатама либералног левог центра, што је у великој мери утицало на пад Радничке партије са власти 2010. године. Међутим, постављамо отворено питање да ли наведене чињенице отклањају све препреке коначном свршетку деценијске торијевске владавине у Великој Британији? Британско друштво опхрвано је унутрашњим, уистину оштрим социјалним поделама. Као што смо раније нагласили, структура савременог британског друштва умногоме се разликује од оне која је била доминантна пре само неколико деценија.
Заправо, процеси стварања постмодерног и неомарксистичког модела устројства друштва, генерисани на западној и источној обали Сједињених Америчких Држава, а који су путем популаризације специфичних модела субкултурних садржаја у оквиру масовне културе раширени у многим деловима западног, евроамеричког, постхришћанског света, у првим деценијама овог столећа доживели су пуну афирмацију и у Уједињеном Краљевству. У контексту борбе за инклузију мањинских популационих заједница различитог социјалног карактера генерисан је дубоки друштвени јаз у британском друштву, који се очитује у различитим категоријама. На првом месту, оснажена је разлика између материјално ситуираних и неситуираних друштвених група и појединаца. Такође, приметне су појачане регионалне разлике између урбаних центара и руралних пространстава, које умногоме одређују и тзв. „земаљске разлике“ и дивергентне процесе између конститутивних субјеката Уједињеног Краљевства. У фокусу пажње политичке делатности либералног, торијевског и лабуристичког естаблишмента налазе се теме, које не би требало да оптерећују колективну свест британског друштва, али су ипак створиле невероватне дивергентне процесе у самом језгру тамошње социјалне структуре.
Флуидна и флексибилна „трансџендер“ политика, тзв. „воук“ субкултурни обрасци уз осетљивост естаблишмента и горње средње класе становништва у великим урбаним центрима према тзв. „расним питањима“, направили су општу конфузију чак и у заједницама бирача, које негују традиционална, односно већ устаљена политичка уверења из низа претходних изборних циклуса. Средња и нижа класа радничке популације са свим њиховим категоријама, за сада несигурно, али и „узлетно“ напуштају подршку Радничкој партији уз уверење да поменуте „изборне теме“ представљају, заправо један талас субкултурног бесмисла и релативизације, како масовне, тако и високе културе, али и традиционалног начина живота британског друштва. У наведеној „конфузији лојалности“ поменутих категорија становништва, Риши Сунак покушава да пронађе „рецепт“ за нову победу торијеваца на општим изборима. Сама чињеница да је Риши Сунак релативно прихватљив за дојучерашње присталице лабуриста (посебно код имигрантске популације у њиховој другој и трећој генерацији), уз несумњиве економске успехе његовог кабинета, буди добрано усахле наде Конзервативне партије да ће торијевска влада ипак успети да „преброди наредне изборе“. Међутим, уколико буде настављена политика прилагођавања Конзервативне партије екстремним, радикалним идеолошко-културолошким дискурсима лево-либералних политичких снага дела британског естаблишмента, крах торијеваца након деценијске владавине биће потпуно неминован.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Kelly, Richard (20 April 2023). Dissolution of Parliament. House of Commons Library. Retrieved 30 August 2023.
Next UK General Election. Politics.co.uk. Retrieved 5 May 2023.
When is the next UK general election – and could it be called early?. ITV News. 20 October 2022. Retrieved 5 May 2023.
When is the next UK general election as Rishi Sunak ‘plans next date’?. Metro. 12 April 2023. Retrieved 5 May 2023.
Election 2019: Results. BBC News. Retrieved 10 December 2022.
State of the parties. parliament.uk. Retrieved 21 July 2023.
About. Co-operative Party. Retrieved 22 March 2023.
Webster, Laura (27 March 2021). MP Kenny MacAskill quits SNP to join Alex Salmond’s Alba Party. The National. Retrieved 27 March 2021.
Andrew Bridgen: MP expelled by Tories after Covid vaccine comments. BBC News. 26 April 2023. Retrieved 28 June 2023.
Ex-Tory Andrew Bridgen joins Laurence Fox’s Reclaim party. BBC News. 10 May 2023. Retrieved 28 June 2023.
Kelly, Conor (19 August 2019). Understanding Sinn Féin’s Abstention from the UK Parliament. E-International Relations. Retrieved 16 December 2019.
Остави коментар