Сава Шумановић – Од Шида до Париза и натраг

28/01/2021

Аутор: Јованка Симић, новинар

Акo је живот круг – како је волео да каже сомборски сликар Милан Коњовић (1898-1993) имајући на уму првенствено свој “круг” од Сомбора до Париза и натраг – може се рећи да је сличном путањом кружио  животни и уметнички пут Саве Шумановића (1896−1942), једног од најзначајнијих сликара српске уметности 20. века, с том разликом што је Шумановићева полазна и крајња тачка био сремски град Шид.

Навршило се ових дана 125 година од 22. јануара 1896. године када се у породици Милутина Шумановића и његове супруге Персиде (Тубић) родио Сава. Када им је син био четворогодишњак, породица се преселила у Шид. Гимназију је похађао у Земуну, где је његово интересовање за уметност у толикој мери било изражено да се енергично успротивио очевој жељи да постане адвокат те је у Загребу  1914. године уписао Вишу школу за уметност и обрт.

Током студија самостално је проучавао уметнике, првенствено импресионисте којима је био нарочито фасциниран. У школи је добијао  највише оцене и бројна признања. После четири године, а по завршетку школовања, почиње јавно да излаже своје слике. Израђивао је разне илустрације, а радио је и као сценограф у загребачком Народном казалишту. У Музеју за уметност и обрт приредио је две изложбе својих раних дела која су припадала првенствено симболизму, а која је ликовна критика позитивно оценила. У тим делима је инсистирао на атмосфери вешто користећи сенке и танке слојеве боја.

Његови имућни родитељи омогућили су му да у јесен 1920. године отпутује у Париз и да изнајми атеље на левој обали Сене, у чувеном Монпарнасу, тадашњем центру интелектуалног и уметничког света. Био је то најзначајнији догађај у Шумановићевој сликарској каријери. Учитељ сликања током наредних шест месеци био му је Андре Лот, истакнути ликовни педагог аналитичког кубизма, сликарског правца који су крајем прве и почетком друге деценије 20. века разрадили Пабло Пикасо и Жорж Брак. Велики утицај кубизма видљив је у тој, али и у доцнијим фазама Шумановићеве уметности, те ликовни зналци истичу да је овај “језик” Шумановић донео у Србију и да његова дела остају најрепрезентативнији пример нашег кубистичког сликарства.

Лот је Саву сматрао својим најдаровитијим учеником, а њихова сарадња је потпуно променила животна и уметничка гледишта младог Шиђанина. Мада пун ентузијазма и нових открића,1921. године по повратку  из Париза, Шумановића је чекало велико разочарање на његовој изложби у Загребу. Испоставило се да загребачка провинцијалска и конзервативна публика није разумела модерну уметност.

Наредне четири године у Загребу Шумановић је провео у неуморном настојању да измени те конзервативне и провинцијалне ставове тамошњих уметничких кругова. Тада су настали текстови Сликар о сликарству и Зашто волим Пусеново сликарство, који су веома значајни за разумевање његових идеја и уметности.

Вративши се потом у Србију, почео је да слика женске актове и пејзаже из околине Шида. Ови мотиви доминирали су на његовим платнима до краја уметниковог живота. Не задржавајући се дуго у Шиду, 1925. године враћа се у Париз, али  овога пута боравак у француској престоници није му био угодан. Мада је у то време насликао нека од својих најбољих дела, публика и ликовна критика их је дочекала са подељеним  утисцима.

Поновни одлазак у Париз, Шумановићу је омогућила продаја 20 слика адвокату Дорићу. Реч је о платнима која су данас део репрезентативне колекције Галерије Матице српске у Новом Саду. Занимљиво је да је тај боравак у Паризу обележио понижавајући услов под којим је Шумановић добио визу. Имао је, наиме, статус ученика, добио је ограничену дозволу боравка.

Излагао је своја платна на Јесењем салону у Паризу 1926. године. Угледни француски часописи, који су се бавили уметношћу, писали су о нашем уметнику и репродуковали његове слике. У то време насликао је Доручак на трави, аутопортрет са четири акта у пределу, која се данас налази у Спомен збирци Павла Бељанског у Новом Саду.

Учествовао је и у осликавању култне кафане „La Coupole”, 1927. године, а исте године настало је његово најзначајније дело „Пијани брод“, слика монументалних димензија коју је насликао за само седам дана и ноћи. Изложио ју је на Салону независних, али оцене критике поново су биле подељене. Данас се ово платно чува у Музеју савремене уметности у Београду.

Тешки услови рада али првенствено одсуство веће наклоности критичара, довела су Шумановића до нервне исцрпљености, те се 1928. године вратио у Шид на опоравак. Тада су настале прве слике предела из околине Шида, „Сремске крајине“, као и неколико  пејзажа на којима је дочарао јединствену светлост и атмосферу завичаја.

У септембру 1928. године на Новом универзитету у Београду изложио је слике које су настале у Паризу. Добро је прошао и код критике и код публике, распродао је већину слика и потом се поново, последњи пут, упутио у Париз. Током нешто више од годину дана колико је трајао његов боравак у француској престоници, настала су Шумановићева  ремек – дела: Мост на Сени, Црвени ћилим, Лежећи женски акт и Луксембуршки парк у Паризу.

Вероватно се код куће није довољно опоравио те су се његови здравствени проблеми веома брзо поново испољили. Мајка је дошла по њега у Париз и заједно су се вратили у Шид марта 1930. године. Кратко време лечио се на клиници у Београду чија документација је потпуно уништена у бомбардовању за време Другог светског рата те нису сачувани подаци о дијагнози и лечењу сликара.

Код куће је био потпуно посвећен сликању. Првих година сликао је актове по скицама које је донео из Париза и пејзаже из своје непосредне околине. Ови мотиви преовлађивали су на његовим платнима до краја уметниковог живота.

Када му је отац Милутин преминуо 1937. године, Шумановић је  преузео бригу о породичном имању. Сачувана документација сведочи да је и овој обавези приступио крајње озбиљно. Уз све то, посветио се и учењу енглеског језика, похађао часове играња, посећивању изложби других уметника и све време сликао у свом атељеу припремајући поставку за Београд.

У септембру 1939. године на Новом универзитету у Београду приредио је велику самосталну изложбу на којој је изложио више од 400 слика. Изложба је добила похвале и публике и критике. Задовољан овим дуго чеканим успехом, Шумановић се вратио у Шид и наставио да ради са великим полетом, упркос Другом светском рату који је тада управо почео.

После капитулације Југославије 1942. године  Шид улази у састав Независне Државе Хрватске. Ћирилично писмо је забрањено. Шумановић наставља да слика, али из протеста не потписује своја дела већ само означава годину настанка. У акцији, на Велику Госпојину, 28. августа 1942. године, усташе су ухапсиле 150 виђенијих Срба из Шида и камионима их одвезле у затвор у Сремској Митровици. Међу ухапшенима био је и Сава Шумановић. Када су дошли по њега узео је најосновније ствари, пољубио мајку у руку и отишао не знајући за какав „грех“ га  терете.

Догађаји који су уследили никада нису сасвим расветљени. Ухапшеници, међу њима и славни четрдесетшестогодишњи сликар, мучени су у затвору, а затим стрељани, како се претпоставља, 30. августа. Тај датум се узима и као дан Шумановићеве смрти.

До краја свог живота Персида Шумановић безуспешно је трагала за посмртним остацима свог јединог сина. Сава Шумановић и данас почива са својим суграђанима у масовној гробници у Сремској Митровици.

 

ЛИТЕРАТУРА

Галерија слика „Сава Шумановић“ Шид

Трагика генија из Шида, Петар Станивуковић (Вечерње новости, фељтон, 7 наставака, 2008).

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања