Autor: Jovanka Simić, novinar
Neko je utvrdio da je u Somboru, varoši na severu Bačke, u svakom trenutku moguće nabrojati barem 50 aktivnih slikara. Vrh te liste, zna se, pripada Milanu Konjoviću (1898—1993) i Savi Stojkovu (1925—2014). Obojica su, svaki svojim neponovljivim umetničkim stilom, na platno preneli i tako zauvek sačuvali od zaborava čaroliju somborskog zavičaja.
Dok se Konjović još 1966. izborio sa gradskim ocima da, kao malo koji slikar u svetu, za života dobije galeriju sa svojim imenom ostavivši rodnom gradu više od 1.000 svojih slika miljenica, Stojkovu će se Somborci odužiti tek šest godina posle njegove smrti. Galerija sa imenom Save Stojkova biće smeštena u neposrednoj blizini Konjovićeve galerije, u Grašalkovićevoj palati.
O tome da njegov legat bude smešten baš u tom zdanju,podignutom u periodu od 1750. do 1763. godine, Stojkov je sanjao poslednjih godina svog života. Želja će mu najzad, makar i posthumno, biti ispunjena.
Čedo siromašnih ratara sa oboda Sombora, Sava Stojkov, u kućerku od naboja, od najranijeg detinjstva maštao je o raskošnijem životu. U njegovim snovima tada nije bilo previše naznaka umetnosti, jer ,kako je docnije novinarima objasnio, „paorska deca nisu ni umela tako uzvišeno da sanjaju“.
Roditelji Vladimir Stojkov i Milica (rođena Karalić) maštali su da njihov sin postane ugledni trgovac. U Savinom ramu od mašte, međutim, bilo je mesta samo za fudbalsku loptu. Stadion „FK Radnički”, na suprotnom delu grada, bio je jedina „galerija” na svetu koja je poput najjačeg magneta privlačila mladog Stojkova.
Brzinom kakvu nameće samo najraskošniji talenat, kao petnaestogod
išnjak ušao je u prvi tim. Toliko se istakao da ga je čak i beogradska „Zvezda” tražila. I da tadašnji gradonačelnik Sombora, Bogdanov, nije bio fanatični poklonik „najvažnije sporedne stvari na svetu”, Stojkov bi najverovatnije bio saigrač slavnog Rajka Mitića. Ambiciozni gradonačelnik, međutim, u maniru pravog fudbalskog lokalpatriote, „zapretio je” te 1940. godine Stojkovu oduzimanjem školske stipendije ako prihvati „Zvezdinu” ponudu i tako „saplete” „Radnički“ na putu ka vrhu.
Ojađeni Sava doživeo je to kao „niski start”, ali nije imao kud – bez gradske stipendije, roditelji bi teško mogli da ga školuju. Ostao je u Somboru.
Pošto je silom prilika raskrstio sa fudbalskom karijerom, tek da negde izlije razočaranje, okrenuo se crtanju. Oživeli su u njemu geni deda Sime, koji je i sam spretno crtao i rezbario drvene instrumente. Podsticao je na umetnost i svog unuka, podarivši mu još kao šestogodišnjaku patrljak olovke „cimermanke”. Deda Sima je bio beskrajno strpljiv, pa u je, zimskim večerima dok je napolju fijukala vejavica, dugo pozirao svom unuku dok ga je ovaj nevešto portretisao.
Prvu izložbu Sava je priredio 1938. godine u učionici trećeg razreda Građanske škole u Somboru, čiji je đak bio. Nastavnik crtanja Ivan Maslov, Rus, već tada je na časovima govorio pred ostalim đacima: „Mladi gospodin Sava crta bolje od mene”. Crtanje 40-ih godina prošlog veka bilo je privilegija bogate dece, a Sava je posle nastave morao na livadu, da napasa stoku. Najlepši trenutak za mladog Stojkova dogodio se u predvečerje rata, 1941. godine, kada mu je dugo sanjani slikarski pribor poklonio jedan bogati drugar. Naslikao je Sava ubrzo svoj prvi akvarel – portret deda Sime.
Godine 1944. Stojkov je mobilisan, i to će presudno uticati na njegovu umetničku sudbinu. Pročulo se da ume da crta, pa su se starešine utrkivale da ih portretiše. Bilo je to dosta uspešno, pa pošto je iz Dvanaeste vojvođanske brigade premešten u 51. diviziju, dobio je naređenje da se posveti – crtanju.
Neposredno posle oslobođenja, 1945. godine, u Domu kulture u Osijeku, Stojkov je priredio svoju prvu samostalnu izložbu – četrdeset crteža i deset slika temperom. Ova platna zapala su za oko akademskom slikaru Branku Šotri, umetniku koji je kod tadašnjih vlasti imao veliki ugled. Dopao mu se bački kolorit i lično je posredovao da mladog Somborca prekomanduju u Beograd, na odsluženje vojnog roka.
Podržan od svojih starijih, afirmisanih kolega, posle demobilizacije, 1947. godine, Stojkov konkuriše za upis na beogradsku Akademiju likovnih umetnosti. Na prijemnom je bio najbolji među 170 kandidata, ali ipak nije dobio stipendiju. Bio je to jedan od najtežih trenutaka njegovom životu. Odustao je od Akademije, vratio se u Sombor.
Docnije je, čitavog života, skrivao u sebi kompleks što nije školovan slikar, ali se hrabrio starom, omiljenom izrekom svojih roditelja: „Savo, tiha voda breg roni, upornom čoveku sve je dostižno”.
Oženio se lepookom sugrađankom Barbarom, dobio sinove Milana, koji je cenjeni arhitekta i slikar, i Dragana, poznatog našeg likovnog umetnika. Zaposlio se Sava Stojkov u preduzeću „Ekran”, počeo da slika reklamne panoe za nadolazeće filmove. Holivudske dive: Liz Tejlor, Ava Gardner i Rita Hejvort smešile su se Somborcima sa ogromnih panoa, razapetih s kraja na kraj glavne ulice. NJemu je ipak, najveći izazov bio da naslika ljupko lice Grejs Keli.
Četvrt veka kasnije, posle Savine izuzetno uspešne izložbe u Parizu, oduševljeni princ Renije poželeo je da daroviti slikar sa Balkana načini na staklu portret njegove sredovečne, ali još uvek prelepe supruge. Bila je 1985. godina, Stojkov je, po dogovoru, trebalo da otputuje u Monako da najzad upozna i portretiše princezu. Planove je osujetila njena iznenadna pogibija u automobilskoj nesreći.
Stojkov, neiscrpni sanjar i ljubomorni čuvar nestvarne Bačke, strastveni zaljubljenik u slikarstvo, pola veka se pridržavao strogog načina života koji je sam sebi nametnuo: ustajao je svakog jutra u pet, dan započinjao polučasovnom gimnastikom a potom, s kraćim prekidom za ručak, slikao svakodnevno po osam sati. Zahvaljujući upravo takvoj, gotovo neverovatnoj disciplini, bio je i ostao verovatno jedan od najproduktivnijih slikara današnjice. Naslikao je više od 40.000 slika.
Samouki panonski mag, tehnikom srodnoj naivi, neumorno je slikao bačke pejzaže, salaše i ljude iz sećanja, kakvima je nekada, u vreme njegovog detinjstva, obilovala Vojvodina. Zbog tih naherenih trščanih kućeraka i čapljastih đermova u čarobno toplim, a setnim nijansama, ovog Somborca zavoleo je ceo svet. Nema viđenije galerije na planeti koja nije ugostila Savu Stojkova.
Naročito je bio ponosan na 2.500 portreta na staklu, po ugledu na nekada čuvenu hlebinsku školu naive. Za Generalića i sledbenike, strogi likovni kritičari tog vremena govorili su da slikaju iz zgloba. Savu Stojkova odmah su izdvojili jer nije slikao iz zgloba, nego iz duše.
„Staklene portrete”, slikane Savinim kistom, poželeli su eminentni svetski i domaći državnici, književnici i drugi znameniti ljudi – od Miterana i Širaka, preko mnoštva šeika, do njegovog carstvog visočanstva japanskog cara Akihita.
Sava se najradije sećao kako mu je pozirao Slobodan Selenić. Dok ga je slikao, ni poznati književnik nije sedeo skrštenih ruku – napisao je pesmu: ”Sava Stojkov, senovit, pitom kao njegov Sombor. Dok slika mene, slika sebe…”
Stojkov je izdvajao portret NJegove svetosti patrijarha Pavla, koga je naslikao povodom dvestote godišnjice srpske državnosti. Ophrvan mnoštvom obaveza, patrijarh nije imao vremena da mu pozira, pa je umetniku dostavljeno nekoliko fotografija po kojima ga je slikao. Sa delegacijom grada Sombora i episkopom bačkim gospodinom Irinejom (Bulovićem), Sava se te jeseni zaputio u patrijaršijski dvor u Beogradu da uruči portret patrijarhu Pavlu.
Gledajući nekoliko trenutaka u sliku, patrijarh se srdačno nasmešio i spontano izljubio slikara. Zahvalio mu je i rekao da mu se čini da ni sa jednog njegovog portreta, a ni fotografije, ne isijava toliko brižnosti i strepnje za sudbinu srpskog naroda, kao sa ovog Savinog rada.
Kao portretista, Stojkov nije želeo da ostane „dužan” ni našem najslavnijem sportisti, teniseru Novaku Đokoviću. U beogradskoj Areni 2013. godine uručio je Novaku portret, a zatim rekao da se iznenadio koliko je to „divan, pristojan, srdačan i sasvim običan mladić” i da se u tome i sastoji njegova veličina.
Bio je to jedan od poslednjih portreta koji je naslikao bački „ikonopisac”. Upokojio se avgusta naredne godine, a njegova želja da svoj legat daruje Somborcima zaživeće idućeg proleća.
Ostavi komentar