САВА СТОЈКОВ – „ИКОНОПИСАЦ“ БАЧКЕ

27/09/2019

Аутор: Јованка Симић, новинар

 

   Нeko je  утврдио да је  у Сомбору, вароши на северу Бачке, у сваком тренутку могуће набројати  барем 50 активних сликара. Врх те листе, зна се, припада Милану Коњовићу (1898—1993) и Сави Стојкову (1925—2014). Обојица су, сваки својим непоновљивим уметничким стилом, на платно пренели и тако заувек сачували од заборава чаролију сомборског завичаја.

   Док се Коњовић још 1966. изборио са градским оцима да, као мало који сликар у свету, за живота добије галерију са својим именом оставивши родном граду више од 1.000 својих слика миљеница, Стојкову ће се Сомборци одужити тек шест година после његове смрти. Галерија са именом Саве Стојкова биће смештена у непосредној близини Коњовићеве галерије, у Грашалковићевој палати.

    О томе да његов легат буде смештен баш у том здању,подигнутом у периоду од 1750. дo 1763. године, Стојков је сањао последњих година свог живота. Жеља ће му најзад, макар и постхумно, бити испуњена.

    Чедо сиромашних ратара са обода Сомбора, Сава Стојков, у кућерку од набоја, од најранијег детињства  маштао је о раскошнијем животу. У његовим сновима тада није било превише назнака уметности, јер ,како је доцније новинарима објаснио, „паорска деца нису ни умела тако узвишено да сањају“.

Родитељи Владимир Стојков и Милица (рођена Каралић) маштали су да њихов син постане угледни трговац. У Савином раму од маште, међутим, било је места само за фудбалску лопту. Стадион „ФК Раднички”, на супротном делу  града, био је  једина „галерија” на свету која је попут најјачег магнета привлачила младог Стојкова.
Брзином какву намеће само најраскошнији таленат, као петнаестогод

ишњак ушао је у први тим. Толико се истакао да га је чак и београдска „Звезда” тражила. И да тадашњи градоначелник Сомбора, Богданов, није био фанатични поклоник „најважније споредне ствари на свету”, Стојков би највероватније био саиграч славног Рајка Митића. Амбициозни градоначелник, међутим, у маниру правог фудбалског локалпатриоте, „запретио је” те 1940. године Стојкову одузимањем школске стипендије ако прихвати „Звездину” понуду и тако „саплете” „Раднички” на путу ка врху.

    Ојађени Сава доживео је то као „ниски старт”, али није имао куд – без градске стипендије, родитељи би тешко могли да га школују. Остао је у Сомбору.

     Пошто је силом прилика раскрстио са фудбалском каријером, тек да негде излије разочарање, окренуо се цртању. Оживели су у њему гени деда Симе, који је и сам спретно цртао и резбарио дрвене инструменте. Подстицао је на уметност и свог унука, подаривши му још као шестогодишњаку патрљак оловке „цимерманке”. Деда Сима је био бескрајно стрпљив, па у је, зимским вечерима док је напољу фијукала вејавица, дуго позирао свом унуку док га је овај невешто портретисао.

Прву изложбу Сава је приредио 1938. године у учионици трећег разреда Грађанске школе у Сомбору, чији је ђак био. Наставник цртања Иван Маслов, Рус, већ тада је на часовима говорио пред осталим ђацима: „Млади господин Сава црта боље од мене”. Цртање 40-их година  прошлог века било је привилегија богате деце, а Сава је после наставе морао на ливаду, да напаса стоку. Најлепши тренутак за младог Стојкова догодио се у предвечерје рата, 1941. године, када му је дуго сањани сликарски прибор поклонио један богати другар. Насликао је Сава убрзо свој први акварел – портрет деда Симе.

Године 1944. Стојков је мобилисан, и то ће пресудно утицати на његову уметничку судбину. Прочуло се да уме да црта, па су се старешине утркивале да их портретише. Било је то доста успешно, па пошто је из Дванаесте војвођанске бригаде премештен у 51. дивизију, добио је наређење да се посвети – цртању.

    Непосредно после ослобођења, 1945. године, у Дому културе у Осијеку, Стојков је приредио своју прву самосталну изложбу – четрдесет цртежа и десет слика темпером. Ова платна запала су за око академском сликару Бранку Шотри, уметнику који је код тадашњих власти имао велики углед. Допао му се бачки колорит и лично је посредовао да младог Сомборца прекомандују у Београд, на одслужење војног рока.

     Подржан од својих старијих, афирмисаних колега, после демобилизације, 1947. године, Стојков конкурише за упис на београдску Академију ликовних уметности. На пријемном је био најбољи међу 170 кандидата, али ипак није добио стипендију. Био је то један од најтежих тренутака његовом животу. Одустао је од Академије, вратио се у Сомбор.

  Доцније је, читавог живота, скривао у себи комплекс што није школован сликар, али се храбрио старом, омиљеном изреком својих родитеља: „Саво, тиха вода брег рони, упорном човеку све је достижно”.

Оженио се лепооком суграђанком Барбаром, добио синове Милана, који је цењени архитекта и сликар, и Драгана, познатог нашег ликовног уметника. Запослио се Сава Стојков  у предузећу „Екран”, почео да слика рекламне паное за надолазеће филмове. Холивудске диве: Лиз Тејлор, Ава Гарднер и  Рита Хејворт смешиле су се Сомборцима са огромних паноа, разапетих с краја на крај главне улице. Њему је ипак, највећи изазов био да наслика љупко лице Грејс Кели.

   Четврт века касније, после Савине изузетно успешне изложбе у Паризу, одушевљени принц Реније пожелео је да даровити сликар са Балкана начини на стаклу портрет његове средовечне, али још увек прелепе супруге. Била је 1985. година, Стојков је, по договору, требало да отпутује у Монако да најзад упозна и портретише принцезу. Планове је осујетила њена изненадна погибија у аутомобилској несрећи.

    Стојков, неисцрпни сањар и љубоморни чувар нестварне Бачке, страствени заљубљеник у сликарство, пола века се придржавао строгог начина живота који је сам себи наметнуо: устајао је сваког јутра у пет, дан започињао получасовном гимнастиком а потом, с краћим прекидом за ручак, сликао свакодневно по осам сати. Захваљујући  управо таквој, готово невероватној дисциплини, био је и остао  вероватно један од најпродуктивнијих сликара данашњице. Насликао је више од 40.000 слика.

Самоуки панонски маг, техником сродној наиви, неуморно је сликао бачке пејзаже, салаше и људе из сећања, каквима је некада, у време његовог  детињства, обиловала Војводина. Због тих нахерених тршчаних кућерака и чапљастих ђермова у чаробно топлим, а сетним нијансама, овог Сомборца заволео је цео свет. Нема виђеније галерије на планети која није угостила Саву Стојкова.

     Нарочито је био поносан на 2.500 портрета на стаклу, по угледу на некада чувену хлебинску школу наиве. За Генералића и следбенике, строги ликовни критичари тог времена говорили су да сликају из зглоба. Саву Стојкова одмах су издвојили јер није сликао из зглоба, него из душе.

„Стаклене портрете”, сликане Савиним кистом, пожелели су  еминентни светски и домаћи државници, књижевници и други знаменити људи – од Митерана и Ширака, преко мноштва шеика, до његовог царствог височанства јапанског цара Акихита.
Сава се најрадије сећао како му је  позирао Слободан Селенић. Док га је  сликао, ни познати књижевник није седео скрштених руку – написао је песму: ”Сава Стојков, сеновит, питом као његов Сомбор. Док слика мене, слика себе…”

Стојков је издвајао портрет Његове светости патријарха Павла,  кога је насликао поводом двестоте годишњице српске државности. Опхрван мноштвом обавеза, патријарх није имао времена да му позира, па је уметнику достављено неколико фотографија по којима га је сликао. Са делегацијом града Сомбора и епископом бачким господином Иринејом (Буловићем), Сава се те јесени запутио у патријаршијски двор у Београду да уручи портрет патријарху Павлу.

   Гледајући неколико тренутака у слику, патријарх се срдачно насмешио и спонтано изљубио сликара. Захвалио му је и рекао да му се чини да ни са једног његовог портрета, а ни фотографије, не исијава толико брижности и стрепње за судбину српског народа, као са овог Савиног рада.

Као портретиста, Стојков није желео да остане „дужан” ни нашем најславнијем спортисти, тенисеру Новаку Ђоковићу. У београдској Арени 2013. године уручио је Новаку портрет, а затим рекао да се изненадио колико је то „диван, пристојан, срдачан и сасвим обичан младић” и да се у томе и састоји његова величина.

      Био је то један од последњих портрета који је насликао бачки „иконописац”. Упокојио се августа наредне године, а његова жеља да свој легат дарује Сомборцима заживеће идућег пролећа.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања